NEBOJŠA MALIĆ: ZABORAV VODI U NESTANAK
utorak, 26 jun 2012 10:20
Srbi i Englezi jesu imali iste neprijatelje u oba svetska rata, ali to nipošto ne znači da su bili na istoj strani
Čitam jutros intervju koji je istoričar Dragoljub Živojinović dao za „Žutitiku“ i pitam se u kojoj meri su ga frizirali da bi bio podoban za EUropski kvislinški kult. Ili se možda radi o odstupnici, ako se promeni vlada pa Žutitika opet postane Politika? Ko zna. Tek, Živojinović je u pravu: za Engleze je Srbija uvek bila surogat ili produžetak Rusije, remetilački faktor spram Londonu daleko draže Austrije ili Osmanskog carstva.
Srbi i Englezi jesu imali iste neprijatelje u oba svetska rata, ali to nipošto ne znači da su bili na istoj strani. Jer dok su Srbi pokušavali da opstanu pod čizmom austro-nemačkog agresora i njegovih saveznika, Englezi su vodili svoju geopolitiku, u kojoj za Srbe nije bilo mnogo mesta. Dabome, u svakoj priči ima izuzetaka.
Jedan je Flora Sanders. Ili Flora Sendis (orig: Flora Sandes, ne znam odakle u srpskom ono „r“). U svakom slučaju, reč je o hrabroj ženi iz Jorkšira koja je u leto 1914. došla u Srbiju da bude bolničarka, a ostala kao vojnik i kasnije oficir. Za podvige na Solunskom frontu 1916. odlikovana je Karađorđevom zvezdom.
Kapetan Sanders je penzionisana 1922, u sklopu opšte demobilizacije vojske Kraljevine SHS. Nije znala šta da radi bez uniforme, pa je nekoliko godina provela putujući po svetu i držeći predavanja o svojim iskustvima na frontu. Udala se 1927. godine za Jurija Judeniča; i britanski i srpski novinari su izgleda pomešali ovog mlađeg čoveka sa belogardejskim generalom Nikolajem Judeničem. Flora i Juri su ostali u Jugoslaviji. Prema Milerovoj, Flora je 6. aprila 1941. obukla svoju uniformu i u 65. godini krenula da se bori protiv Nemaca.
Uhapšena je u junu 1941, ali je iz zatvora puštena posle 11 dana, pod uslovom da se redovno javlja u Gestapo. Juri je umro od srčanog udara u septembru te godine. Ali nikada nije izgubila veru i nadu. Kada je u jesen 1944. otišla na redovni sastanak u Gestapo, sa smeškom je rekla da želi da se oprosti od gestapovca Hubera, koji je za nju bio zadužen.
„Kako? Ne idete vi nikuda!“ odbrusio je Huber.
„Ne idem ja. Idete vi,“ odgovorila je Flora sa osmehom.
Nažalost, u Titovoj Jugoslaviji nije bilo mesta za „usvojenu“ Srpkinju Floru Sanders. U julu 1945. otišla je kod svog sestrića u Rodeziju (danas Zimbabve). Otud su je proterali posle tri meseca jer se „družila sa domorocima“. Kraj života je dočela u Safolku, gde je umrla novembra 1956, u 80. godini.
Sve ovo može da se pročita ne samo u srpskim novinama, već i u engleskim. Autor najnovije knjige („Divan brat: Život kapetana Flore Sanders“) o ovoj izuzetnoj ženi, Luiz Miler, juče je objasnila ko je bila Flora Sanders čitaocima Dejli Mejla.
Sve je to meni bilo potpuno novo. Do pre nekoliko godina nisam čuo ni za Momčila Gavrića, najmlađeg kaplara na svetu. Niti za Milunku Savić, najodlikovaniju ženu-vojnika svih vremena, koja je umrla zaboravljena u Titoslaviji. Sve je to rađeno namerno. Planski. Jer, što reče jedan general pre par godina, zaborav vodi u nestanak.
Kada bi malo više ljudi znalo za ovakve primere iz ne tako davne prošlosti, šta mislite da li bi bili umorni i očajni, da li bi pristajali da njima vladaju ništarije, bednici i hulje, teledirigovani iz Vašingtona, Berlina i Brisela?
Istorija nije crno-bela, niti je počela maja 1945, marta 1991, ili oktobra 2000, koliko god vam kvislinški kult i njegovi gospodari tvrdili da jeste. Ako je zaborav oružje Neprijatelja, onda je pamćenje oružje kojim ga pobeđujemo.
Izvor Sivi soko, 24. 06. 2012.
