Не смемо да пресечемо везу с Русијом
Дарко Пејовић
10-12 minutes
Русиja мора што пре да приведе крају војну операцију у Украјини, односно да досегне минимум постављених циљева и да онда предложи услове за склапање мира. Такође, нужно је да осмисли како да се заштити од тешких губитака у тоталном економском рату, који Запад са САД на челу води против ње. Америка све маневре у том правцу покушава да осујети, претећи свим и свачим државама које су наклоњене Русији, чега ни Србија није поштеђена. Против Москве је поведен и тотални дипломатски рат – уз масовно протеривање особља руских амбасада у земљама Европске уније, а главни удар иде преко Уједињених нација, каже Владислав Јовановић, некадашњи министар иностраних послова СР Југославије у два мандата, амбасадор у УН и дипломата с вишедеценијским искуством.
Што брже окончање рата у Украјини жеља је читавог добронамерног човечанства, али је све јасније да кључеве мира не држе само Москва и Кијев?
Да, питање је да ли Украјина може да прихвати било какав мировни предлог без благослова својих западних покровитеља. Интерес Америке није политичко решење, они су ову кризу индуковали и сада желе да остваре далекосежне циљеве. У стратегијама осмишљеним пре Трампове ере, Русија је означена као највећи противник Америке, а Кина као највећи ривал. У настојању да обезбеде глобалну превласт, САД су као прву мету означиле Русију, економски и демографски слабијег и рањивијег такмаца.
Кажете да је Русија прва мета, да ли то значи да САД планирају и конфронтацију с Кином?
У тим стратегијским процењивањима Русија је пројектована као потенцијални савезник САД против Кине. Али, Русија најпре мора да буде исцрпљена, ако је могуће и сломљена, налик онаквој каква је била у време Бориса Јељцина. Само као такав послушни сателит била би подесна да се њена војничка маса и територија искористе за обрачун с Кином. Зато је покренута вишеслојна операција, најпре кроз економски рат, кроз стално померање НАТО снага до граница Русије, уз континуирано инсистирање на учлањењу бивших совјетских република у ту војну алијансу. Звецкање оружјем на дуже стазе проузрокује изнуривање економских, људских и војних потенцијала Русије. Упоредо је започет процес демонизације не само председника Путина и његовог режима већ и целокупног народа, уз стално опомињање осталих земаља да је сарадња с Русијом „токсична".
А онда се догодила Украјина. Или је њено увођење у игру такође било део стратегије о којој говорите?
Запад је интензивно радио на јачању државног и националног идентитета Украјине и на распиривању неповерења и мржње према Русима. То су биле припреме за евентуални сукоб, по могућству што дужи и крвавији, после кога би остао непремостив јаз између две највеће словенске државе. Зато сам и рекао да Москва што пре мора да оконча војну операцију у Украјини, којом је, то се мора рећи, нарушила интегритет и суверенитет те земље. Ма колико такав потез био изнуђен зарад заштите виталних стратешких интереса, он је Америци послужио да на известан начин легитимише своју политику према Русији и да је интензивира, увлачећи у конфронтацију европске савезнике, а жели да тај фронт прошири на што већи део остатка света. Зато је тежиште дипломатског рата сада у Уједињеним нацијама.
Председник Вучић је недавно упозорио да поједине земље планирају да покрену иницијативу за искључивање Руске Федерације из Уједињених нација. Неколико америчких сенатора већ је јавно апеловало на председника Бајдена да уклони Русију из Савета безбедности, а у обраћању Уједињеним нацијама исто је тражио и председник Украјине Володимир Зеленски. На који начин би такав сценарио могао да буде остварен?
Малигне идеје да се Русија избаци из УН или да јој се ускрати право вета у Савету безбедности немају изгледа за успех. Тиме би били поткопани темељи међународног устројства, успостављеног после Другог светског рата, што може да доведе до несагледивих последица. Када рушите такву конструкцију, а нема ничег што би могло да је замени, онда наступа стање хаоса. Међутим, уколико се рат у Украјини интензивира и постане још крвавији, може да се покрене иницијатива да се због опасности од дестабилизовања ширег простора ово питање из Савета безбедности премести у Генералну скупштину. Западна дипломатија много пута је показала мајсторство у реторичким акробацијама када хоће да протури своје интересе. Ако не отворите четворе очи, лако могу да вас жедног преведу преко воде. Уз то, Америка се не либи да зарад остварења властитих циљева користи читав спектар претњи, од перфидних до отворених.
Колико је Србија спремна да парира таквим манипулацијама и притисцима?
Запад је свестан да не може да нас натера да преко ноћи уведемо санкције Русији и прекинемо односе с том државом. Зато прибегавају такозваној салама тактици, рез по рез. Прво нас анестезирају причама да такав потез не би био ни страшан ни погубан, да не морамо одмах да пристанемо на све, а упоредо нам предочавају какве су све добити од сврставања на њихову страну. Ту игру нам ваља што пре прозрети и одупрети се замкама које нам постављају. Ако нас интегришу, бићемо последњи вазали међу вазалима, без могућности да заштитимо своје интересе по питању Косова и Метохије и Републике Српске, а није искључено и даље територијално дробљење Србије. Зато сматрам да никако не смемо да пресечемо историјску пупчану врпцу с Русијом.
Судећи по изјави портпаролке руског Министарства иностраних послова Марије Захарове, Москва није с разумевањем примила одлуку Србије да у Генералној скупштини УН подржи суспендовање Русије из Савета за људска права УН. И пре изјашњавања о том предлогу САД, поручено је да ће Русија чак и уздржаност при гласању сматрати непријатељским гестом?
Та порука је била очајнички покушај да се утиче на исход гласања и утолико могу да је разумем и оправдам. С друге стране, мора се признати да се руска дипломатија у овој кризи показала као крута и шаблонизована. Без активног и креативног приступа, можда зато што ни Путин не жели да јој отвори простор за размах идеја. Министра иностраних послова Сергеја Лаврова познајем дуго, паметан је и образован, али и помало салонски дипломата совјетског типа, тешко се сналази у овом крвавом колу. Види се да своју дужност одрађује мучно, без много воље, клонећи се да не зађе у нека своја размишљања, мимо Путинових смерница.
Можда је и та инертност дипломатије разлог што светској јавности није јасније предочено да је Америка преко Украјине заподенула рат против Русије?
Не само преко Украјине већ преко целе Западне Европе. И из тог неоружаног рата Европа ће изаћи осиромашена, дестабилизована социјалним незадовољствима због погоршане економске ситуације и пада животног стандарда. Ојачаће суверенистичке снаге, као што се сада догађа у Француској. Кад Европа направи салдо, видеће да је Америка добила све, а она само Русију као непријатеља. Склон сам да верујем да је ово последња америчка тортура на коју ће Европа пристати.
Зар изнурена Европа неће бити још послушнија према диктатима моћне Америке?
Тежња ка осамостаљивању од Америке биће израженија после ове кризе. Исцрпљеност и фрустрације су и извор непослушности, свакојака незадовољства могу да се излију и на улицу, мимо воље политичких елита које би биле спремне на кооперативност с Вашингтоном. Зато предвиђам да ће тежња ка осамостаљивању од Америке бити израженија после ове кризе.
Такав расплет догађаја срушио би стратегију о којој сте говорили на почетку, да ће се Америка „у финалу" суочити с Кином ради успостављања своје глобалне превласти?
У сваком случају, трећег светског рата неће бити, барем не у апокалиптичној, нуклеарној форми. Али, сви облици дугорочног, исцрпљујућег, економског, дипломатског и информативног рата биће на делу, а нису искључени ни локални оружани сукоби. Друго, ваља имати на уму да Америка увек ратује преко посредника, као што је сада инструментализовала Украјину. И да се устреми на Кину, на сукобе ће хушкати Вијетнам, Тајланд, Јужну Кореју, Јапан... Америка је у свим ратовима које је водила, на нишан увек узимала мање и слабије земље. Уосталом, сетите се шта се догодило у време максималног заоштравања односа са Северном Корејом. Председник Трамп је био тај који је први трепнуо.
Какве потезе би требало да повлачи Русија када украјинска криза прође, или када се барем оконча оружани сукоб?
Мораће да осмисле нову дугорочну политику, која ће бити привлачна другим деловима света. Да појачано указују на потребу ширег повезивања. У томе би улогу могла да одигра Шангајска организација за сарадњу или БРИКС. Ови савези би, уз проширење новим члановима, могли да се позиционирају као нека врста стожера за земље које су угрожене агресивном политиком запада.
Хоће ли Организација уједињених нација опстати оваква какву је сада знамо?
Сматрам да једина суштинска опасност по УН прети од перфидних покушаја да се ревидира историја повезана с Другим светским ратом. Ако би тај процес добио на замаху широм света, онда би могао да се релативизује сам чин стварања Уједињених нација и да се започне с деконструкцијом ове организације. Ипак, то је сценарио који није изгледан у догледној будућности, тим више што се ревизији историје Другог светског рата одлучно супротставља не само Русија већ и Кина.
Хоће ли се све ово што се догађа и што ће се још догађати у вези с Украјином одразити на доградњу система међународног права?
Очигледно је да су се последњих деценија развили облици тоталног рата, који нису покривени међународним конвенцијама и ограничењима, иако могу да нанесу већу штету од класичних оружаних дејстава. Рецимо, против наше земље вођен је тотални економски рат, који је био антидемократски, јер је разорио средњу класу, био је и нехуман, антиљудски. А шта тек рећи о сајбер-нападима који могу да се униште или на дуже време паралишу виталне привредне, саобраћајне и комуналне системе, што доноси огромне патње цивилном становништву. Такође, на примеру Русије смо видели како изгледа специфични облик ратовања у форми дубинске сатанизације једног народа, при чему нису поштеђене ни личности из минулих епоха, упркос томе што су оставиле дубок траг у култури, уметности, науци. И на послетку, ваљало би размислити како да се регулише огромна моћ коју интернет има, а која се у модерном ратовању обилно злоупотребљава за ширење дезинформација, панике и мржње, за тровање људских душа и принудну промену мишљења.
