„Парада поноса“: битка за круг двојке, или, омладина на све стране

Политички живот
„Парада поноса": битка за круг двојке, или, омладина на све стране

 

Невенко Шкрбић

недеља, 10. октобар 2010.

У српској престоници недељама се лицитирало хипотетичким сценаријима и могућим развојима догађаја за време „прве Београдске Параде поноса (vol. III)" . Организатори овог немилог догађаја су вероватно, у нападима сулудог ентузијазма (или под утицајем дрога) замишљали „слободни" и „поносити" марш „сексуалних мањина" булеварима и улицама Београда, уз техно музику и општи етузијазам и осмехе пролазника, како се то сваке године (не) дешава (ни) у либералним западноевропским престоницама. Огорчени грађани Србије који превише гледају Медијски јавни сервис, и који и даље гаје илузије из неких срећнијих времена, да је „држава у служби народа", надали су се до последњег тренутка, да ће органи реда забранити скандалозно окупљање и спречити изливање народног гнева на улице, онако, уосталом, како то сваке године раде градске власти Москве. Огорчени грађани који не гаје овакве илузије, прижељкивали су отворени бојкот, како улица града, тако и телевизија које догађај преносе, у настојању да „Параду поноса", како се лепо изразио колега Рендић, разобличе као оно што јесте – репризу „уласка нациста у Београд", који су листом сви поштени грађани провели иза спуштених ролетни. Огорчени грађани, које је огорчење, (оправдани) гнев и социјална беда довела до очајања, прижељкивали су отворене сукобе са полицијом и жандармеријом, како би се на тај начин властима ставило на знање да су, баш као и Милошевић пре њих, већ одавно с друге стране полицијског кордона од сопственог народа. Најзад, сами државни органи су се надали да ће прегурати тај дан искључиво фиксирајући пажњу на похвале и милост којима ће их обасути Хилари Клинтон, када нам благоизволи у визиту за који дан, а локални евробољшевици, НВО јуришници и новинари Б92 прижељкивали су крв, батине и сузавац, који ће по ко зна који пут послужити као доказ „притајеног зла" које почива у њиховим суграђанима српске народности, и које „само они" могу држати у шаху (за скромну накнаду, наравно). По њима, „Парада поноса" треба „најзад" да доведе до „забрањивања клерофашистичких организација", читај „сваког облика политичке борбе против режима, која није сертификована из Брисела". Већ у недељу у подне постало је јасно да су се сви наведени сценарији остварили. Педери (био је међу њима и по који хомосексуалац) су „поносито и слободно" прошетали центром града, с тим што је тај центар, са своја „три обруча" полиције и жандаремерије, са пуном антитерористичком опремом и возилима за разбијање демонстрација, далеко више подсећао на Варшавски гето, него на Бранденбуршку капију (куда обично пролази берлинска „Парада поноса"), а учесници параде, са розе туфнама уместо жуте Давидове звезде, под до зуба наоружаном полицијском пратњом подсећали су на сцену из „Пијанисте" или „Моста на реци Квај", пре него на „журку на отвореном" и „карневал толеранције". Са друге стране, улице којима су ходале заиста су биле сабласно пусте и неодољиво налик на сцене из времена окупације, будући да грађанима који нису били спремни да се легитимишу и „понесу розе траку" није био ни дозвољен приступ у центар града. А на ободима „три прстена", беснеле су демонстрације каквих се не би постидео ни Светски економски форум. Демонстранти су на све начине, систематски покушавали да заобиђу невиђене полицијске снаге, а уз пут су више него убедљиво успели да покажу и докажу своје незадовољство политиком државних и градских власти, које су у њихово име, њиховим новцем, у њиховом граду, организовале манифестацију коју плебисцит грађана сматра просто срамотном. Дакако, гледаоци Б92 и њихових идеолошких следбеника и савезника, имали су прилике да се наслађују „примитивношћу" и „дивљањем" српских „хулигана", и да сањају светлу будућност када ће НАТО полиција увести полицијски час за све који не носе розе туфну на реверу. Као и да у глас повичу: „забрана, забрана!" Знамо и кога. Шта су, дакле, тековине трећег по реду „првог београдског 'Белгрејд прајда'"? Сексуалне мањине претвориле су круг двојке у журку на отвореном и за државне паре организовали жандармерију да им служи као избацивач на улазу, да би их на крају полицијским марицама евакуисали са сопствене забаве у СКЦ. Власт је начинила још један корак, како би грађане додатно учврстила у оцени да је држава, по ко зна који пут, негативац, угњетач и силеџија („нико није јачи од државе", поручују нам славодобитно државни органи, који се не питају зашто се у XXI веку и „на прагу ЕУ" грађани Србије и даље туку са полицијом), а млади припадници навијачких група и „клерофашистичких организација" имали су прилике да, са њихове тачке гледишта, „достојно бране част свога града и земље", чинећи то, у најмању руку, са више права и више подршке грађана од супротстављених им „органа реда", који су целу ствар и закували. Ко је страдао од Параде поноса, осим „образа" целог народа? Повређене су десетине демонстраната и полицајаца, али и једни и други су то сами тражили и – добили шта им следује. После овог догађаја, хомосексуалци у овој земљи никада нису били омраженији, стигматизованији и даљи од симпатија својих суграђана. Тик уз њих по омражености и презиру стала је, по ко зна који пут у протеклих две, или двадесет година, држава, са свим својим службама, министарствима и Председником лично (дим у Крунској улици нешто нам говори и о томе, као и аутобус чији је једини грех био што се на њему затекао лого „Б92"). А грађани Београда су, по ко зна који пут, били беспомоћни таоци сулуде државне комбинаторике која са њима нема, ама баш никакве везе, суочени са бахатим патернализмом и душебрижништвом политичара којима су власт и сила, очигледно, (опет) удариле у главу. Завршићу овај текст извештајем очевица. Стицај околности ме је за време параде затекао у улици Крунској, тик изван трећег о полицијских „обруча" (нисам ишао да се тучем, кунем се!). Пошто се од полиције није могло проћи главним улицама, морао сам да „сечем" кроз пролазе и тек, у једном од њих, поред отвореног прозора, чујем глас неке бакице (један од оних клерофашиста, по свој прилици), која подноси рапорт својој пријатељици на другом крају града: „Јесте, јесте", вели она, „овде се туку, лете хеликоптери, а омладина трчи на све стране". Омладина – лепа реч из неких бољих времена, које бака памти боље и од учесника у „паради", и од демонстраната. „Омладина" је некада означавала оно најбоље што је ова земља у себи имала, и што је био сигуран залог њене светле будућности. Како је „омладина" одједном постала „хулигани", „клерофашисти" и „неонацисти"? Стеван Филиповић и Димитрије Војнов снимили су филм који за то оптужује државу, која је омладину „затровала национализмом". Држава јесте крива, али „национализам" није њен отров. Не ове државе. Ова држава је грађане отровала лажима, непотизмом, корупцијом, и бескрајном бешћутношћу, бахатошћу и безобзирношћу. Шака педера (и понеки хомосексуалац) који шетају градом, док полиција из њега пендрецима, сузавцем и маневарском муницијом избацује све остале – то је алегорија стања у нашој политици. Златни замак испод дуге, у њему „друштвена и културна елита", заштићена бедемима и кордонима полиције, а са друге стране, непрегледна „руља" обесправљених, огорчених и понижених, који чекају свој час. „Парада" је лупила своју рецку на Београд, и остала жива и здрава, што се за Београд не може рећи. Једно ванредно стање је готово, чека се следеће. Incipit Hillary.

 

Пристигли коментари (22)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

 

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/parada-ponosa-bitka-za-krug-dvojke-ili-omladina-na-sve-strane.html

Коментар дана
Десети октобар

 

Милан Дамјанац

недеља, 10. октобар 2010.

Ми ћемо створити бољи народ, јачи, лепши, народ који ће знати да поштује власт и који зна ко га је створио! То народна милицијо, гази, сатри! Нека не остане камен на камену! Да ли је могуће да је ово што смо данас имали прилике да видимо на улицама Београда нормална појава? Коме је било у интересу одржавање параде по цену оволиких уличних сукоба и навлачења гнева обичних грађана прекомерним коришћењем силе? Остаје додуше отворено питање да ли су данашњи инциденти били својеврсна порука српској политичкој елити, и понавља ли се то 9. март? Да ли је могуће да камера сними полицајца који цокулама шутира човека који непомично лежи на земљи, а да новинар тражи сниматељу да не снима више, и то све у преносу уживо. Да ли је могуће да је наша власт била у стању да на улице Београда изведе бојна кола? Шта је било следеће у арсеналу дозвољеног коришћења силе? Тенкови можда? Данашња слика Србије је више него забрињавајућа. Она је застрашујућа. Хеликоптери круже градом, бојна кола центром Београда, интервентне бригаде хапсе људе на улицама, а јавни сервис европске Србије емитује цртаће и емисију „Балканском улицом". На Студију Б, Пинку и Б92 приказују опкољавање шаке цивила од стране полиције испред  храма. Полиција опкољава храм Светога Саве, док цивили стоје на улазу! Да ли се то у храму брани парада? Како су надлежни смели да дозволе полицији да уђе у околину храма? Чуди ме да није опколила студенте на факултетима и читаоницама. Шта би се догодило да је тако опкољена џамија? Међутим, најбоље тек долази. У једном моменту, спикерка на Студију Б извештавајући о храму и хулиганима, преноси нам да сада уживо видимо Вазнесењску цркву, рекавши: „Сада видимо цркву...и ево их!...младенци?!?...шта је ово?". Након тога се снимак прекинуо. Радило се, наиме, о томе да је очекивала да види „хулигане" којима је, очито, стециште СПЦ.  На њену несрећу, радило се о младенцима. Какво чудо – недељом у цркви венчање. Од ове бруке Студио Б је покушао да направи срећну и радосну вест, када је након сат времена емитовао исти материјал, покушавши да венчање представи као радосну страну данашњег дана. Сада је већ јасно да је нападнут мамограф и то не због мамографа, како се то представљало већ због знака Б92, и да су полупани прозори,  да су нападнуте просторије СПС-а, РТС-а, и ДС-а. Остаје отворено питање да ли су данашњи протести и инциденти увод у веће незадовољство грађана и стварање фронта обичних, понижених људи против актуелног система. Не ради се овде, као деведесетих, о политичким протестима у организацији неке странке. Не. Овде се заиста ради о потпуном, несистемском незадовољству понижених Срба, које, бојим се, може бити увод у нешто далеко теже и опасније. Да ли ће 10. октобар бити прекретница? Да ли ће он изродити нешто ново и друкчије у Србији? Навикли смо да је народ незадовољан и апатичан. Видели смо дешавања 2001. године поводом геј параде. Међутим, сада видимо нешто посве друго- видимо грађане који нападају просторије странака и скупштину Србије. Видимо најаву опасног сценарија, који је, додуше, био и очекиван. Када некога 65 година „народна милиција" третира на идентичан начин, када некога 20 година бомбардујете само изгубљеним биткама и понижењима, а протеклих десет вршите лоботомију на отвореном мозгу, није тешко закључити како се све то може завршити. Чак ни Слободан Милошевић није користио оволику полицијску силу која је данас тукла људе на улицама Београда, бесомучно и непотребно, и која је тукла протестанте у Куршумлији. Изгледа да није довољан један Ранко Панић, и бојим се да ће и данас бити жртава. Наравно, за евентуалне жртве ће одговарати вероватно исти онај полицајац који је одговарао за брутално пребијање покојног Панића. Поручник Ваздух.   Србија је полицијска држава и то је данас јасно. Да ли је могуће да министар одбране има савести и морала да каже да је бацање молотовљевог коктела у канту за ђубре која се налази унутар капија просторија у Крунској незапамћен злочин из мржње. А шта је било прошле године када је на улици претучен опозициони лидер? И како то полиција има право да на своје грађане, на цивиле изведе бојна возила како би одбранила уставноправни поредак, а Слободан Милошевић то није могао 2000-те? Нажалост, ако се има у виду како се према народу понашају, бољу судбину од новог 5. октобра нису ни заслужили. Срамота је да данас присуствујемо таквом медијском мраку од стране РТС-а који се нажалост нимало није променио у односу на РТС деведестих. Био је и остао сервис владајућег режима. Ко је смео да дозволи оволику полицијску бруталност над малолетним цивилима? Полиција је пендрецима тукла децу која леже на тротоару, хапсила људе на улицама, чак се и Томо Зорић огласио! У којој демократској земљи би могло да се деси да човек на тој функцији сме да прети ухапшенима и онима који су још на слободи, стварајући притисак на тужилаштво? Сви ће бити процесуирани и адекватно кажњени. Обећава човек казне од 8 година затвора! Ма да ли је могуће? Да ли је наш владајући режим толико опила близина власти и моћ, да игноришу муке свог народа, да наређују пребијање свог народа, да прете сопственом народу?  Да хапсе и процесуирају малолетну децу? Заиста, постали смо полицијска држава. Или никада то нисмо ни престали да будемо. Медији су се својски потрудили да од Срба и Србије протеклих десет година направе монструме. Колико смо се само ствари и квалификација, увреда, и изјава мржње сви заједно наслушали, попут оне да је „готово незамислива толика количина зла на тако малом простору". Када се све то има у виду, мислим да заиста све што се надаље догоди у Србији пада на душу оних који су овај народ довели на руб економске и социјалне пропасти и урушили његово достојанство и здрав разум.

 

Пристигли коментари (0)

Пошаљите коментар

Донирајте НСПМ

http://www.nspm.rs/komentar-dana/deseti-oktobar.html