ПРОЦЕС РАДОВАНУ КАРАЏИЋУ. ДВЕ ГОДИНЕ ОД ПОЧЕТКА

Александар МЕЗЈАЈЕВ | 16.11.2011 | 00:03

Новембар 2011. године је означио завршетак друге године процеса против председника Републике Српске Радована Караџића у Међународном суду за бившу Југославију. Неколико недеља пре тога имао сам прилику да будем у судници и да посматрам ступање процеса у трећу годину. .. Сала је била празна. Само сам ја био „са оне  стране стекла". Зашто су на  првом заседању новинари чекали у реду за карте неколико дана унапред а данас, од преко 150 седишта  - сва су била празна. Одговор постаје јасан, ако се потрудимо  да проанализирамо прве резултате процеса. У протекле две године тужилаштво је представило  скоро сто сведока. Међутим, истовремено је искориштено једва нешто преко половине за то предвиђеног времена. Уколико се тако настави – први део процеса, оптужба, трајаће  још две године што ће, наравно, бити јединствен случај (чак је и у случају С.Милошевића оптужба трајала „само" укупно две године). Уосталом, таква спорост МТБЈ је разумљива. Ближи се крај 2014. године, када трибунал треба да прекине своје постојање, те је зато јако важно да се тај процес не заврши до тог времена, да би процес „мирно упливао" у нови трибунал који је, као ради ругања, формиран „уместо" МТБЈ. Процес Радовану Карџићу очигледно не иде како је очекивано. Истина - у средствима  за масовно информисање, Р.Караџић је одавно осуђен. Сматрано је да постоји  толико доказа за његову кривицу, да ће суду само требати да одабере оне „најтеже". Међутим, ток процеса је показао нешто сасвим друго. Доказа који су заиста убедљиви нема. Зато није случајно, што суд покушава  да Караџићу створи све нове и нове препреке. Тако је судско веће одбило да му дозволи увид у тајне материјале са суђења Слободану Милошевићу. Да подсетимо да је и код председника Југославије једна тачка оптужбе била „геноцид у Сребреници". Шта више, у обе оптужнице имена С.Милошевића и  Р.Караџића постоје као имена удружених у тзв. „удруженом злочиначком подухвату". У складу са принципима свих  правних система – лица, која су окривљена за исти преступ имају право увида у све материјале процеса. Али не и у МТБЈ. При чему се ти тајни материјали тичу записа  које су америчке тајне службе направиле прислушкујући разговоре С.Милошевића и генерала Ратка Младића у вези са догађајима у Сребреници. Ма какав процес С.Милошевићу!?  Радовану Караџићу нису дозволили ни потпун увид у тајне материјале (а у процесу њему су скоро сви материјали тајни!) у процесу генералу Младићу. Да подсетимо, да је скоро десет година оптужница против Р.Караџића и Р.Младића била заједничка; она је подељена тек када је ухапшен Р.Караџић.[1] Уосталом, бивши главни тужилац на процесу против С.Милошевића, Британац Џефри Најс (који је отпуштен из Трибунала одмах после завршетка процеса у врло непријатним околностима и за њега, и за још једног сарадника Трибунала) је недавно изјавио да је он покушавао да од САД добије те белешке али их, јадник, није добио. А сада је и Радован Караџић поднео захтев суду да се изда налог америчким властима да доставе те материјале. Међутим, тужилаштво одбија и саму чињеницу да се уопште покуша да се из САД добије материјал од прислушкивања, те је поднео суду захтев да се Караџић одбије. Што је суд са задовољством и учинио.[2]   Са ништа мањим задовољством  суд је одбио Караџића и у вези са позивањем представника низа држава које су учествовале у босанском конфликту, конкретно – Ирана.  Јасно је да је при таквом прилазу немогуће доћи до истине. Уосталом, тек што је у другом процесу – „Тужилац против Н.Шаиновића и других" суд одбио да као доказ прихвати познати Мартијев извештај о трговини људским органима на Косову. Наравно, јер трибунал у својим одлукама обезбеђује „историју масовног прогона Албанаца од стране Срба", те њему Мартијев извештај само квари целу слику. Не може, а да се не обрати пажња на то, да процес и даље у свему носи тајни карактер. Проглашавају се за тајне или сведоци, или саме изјаве. На пример, оваква је статистика за 2011. годину: у  недељи 13. – 16.09. од пет сведока четворица су били тајни; у недељи 19. – 22.09. од шест сведока за тајне је проглашено њих пет, а двоје је дало и тајне изјаве. У недељи 16. – 18.08.  није било ни једног сведока који није био тајни. И тако читаве две године. Што се тиче сведока који су изјаве давали отворено – често су ти сведоци били из пропаганде, који је требало да делују не на суд, већ на јавно мњење. И то - то су били професионални пропагандисти. Тако је британски новинар Ед Вилами отворено признао да је заузео антисрпску позицију зато што не жели да остане неутралан. Он је Србе отворено називао силницима, а бошњаке – жртвама. Вредност изјаве таквог сведока за суд је ништавна, али за средства јавног информисања она је важан доказ, посебно када постоје и тајни сведоци. Уосталом, тужилаштво све чешће, заједно са својим сведоцима, „пуца".  Тако је тајни сведок  KZD-163 тврдио да су затворенике из српских логора „одвозили и они се више нису враћали", али је он на унакрсном испитивању код Р.Караџића признао да су затвореници или мењани, или ослобађани. Сведок оптужбе Милан Комленовић је, тврдећи да је у августу 1992. године погинуло 200 Хрвата  и Бошњака тек на унакрсном испитивању рекао, да је узрок њихове погибије била пљачка, а не националност. ... Врло је интересантно да крунски сведок МТБЈ Дражен Ердемовић уопште није био позиван у судницу. Да потсетимо да је Ердемовић главни сведок за тзв. „геноцид" у Сребреници, јер се на његовим изјавама заснивају све пресуде у вези са том оптужбом  за преко десет људи. Међутим, у поступку против Караџића тужилаштво  је решило да понуди само његову писану изјаву, а окривљеном је одузето право да изврши унакрсно испитивање!  Ето суда, „најправеднијег на свету"! Уосталом одбијање Ердемовића да се појави на суду је лако схватљиво и логично, јер оно долази после издавања књиге „Крунски сведок" коју је и написао, и издао Ж. Чивиков, познати сручњак за Хашки трибунал. Чивиков је  у својој књизи јасно показао да Ердемовић не говори истину.[3] Сваки пут он је не само све неспособнији да издржи унакрсно испитивање, већ све чешће каже и оно што не би требало. У таквој ситуацији наравно да није добро Ердемовића довести у судницу, што је тужилаштво МТБЈ и само доказало тиме, што је уместо живог човека ћушнуло његову писану изјаву. Тако да мирно може да се закључи, да процес Караџићу очигледно шлајфује. Сведоци дају изјаве, али се садржина тих изјава не зна. Сведоци дају изјаве, али на унакрсном испитивању те изјаве добијају потпуно другачији смисао од онога, што је изговорено. Мит о неопозивој кривици Радована Караџића, који су проширила западна средства јавног информисања, за сада поуздан доказ за то у суду не успевају да добију... [1]  Prosecutor v. R.Mladic, [Trial Chamber] Decision on Motion by Radovan Karadzic for Access to Confidential Materials in the Mladic Case, 18 October 2011. [2]  Решение суда от 28 февраля 2011 г.: Prosecutor v. R.Karadzic, [Trial Chamber] Decision on the Accused's Motion for Access to Ex parte Filings in the Slobodan Milosevic Case (Srebrenica Intercepts), 28 February 2011. [3]  Civikov G., Srebrenica. Der Kronzeuge. Pro-Media. Wein. 2009.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/16/proces-radovanu-karadihu.-dve-godine-od-pochetka.html

TRILATERALA PREUZIMA EVROPU?

ADRIAN SALBUČI: TRILATERALA PREUZIMA EVROPU?

utorak, 15 novembar 2011 15:36

Studenti u Atini - demonstranti protiv strogih mera štednje, drže grčku zastavu na kojoj piše: "Nije na prodaju". Demonstracijama je prisustvovao i grčki ministar prosvete

Kriza državnih dugova sve više stiska Evropu i već je koštala skalpova dvojicu premijera – Grčke i Italije. Ako se pogledaju ljudi koji su ih zamenili, ne možeš a da se ne upitaš: nije li ovo još jedno zatezanje šrafova običnom svetu? 

Grčka i Italija drže ogromne svežnjeve obveznica, na koje nisu u stanju da plaćaju kamatu ukoliko ne dobiju veliku podršku od Evropske Centralne Banke (ECB) i MMF, što je onda uslov da im međunarodne banke omoguće refinansiranje dugova. 

U Grčkoj je premijer smenjen pošto se usudio da kaže da će pitanje uvođenja sledeće faze stroge štednje rešiti na nacionalnom referendumu. Novi premijer je Lukas Papademos, bivši  potpredsednik ECB i centralne banke Grčke a i član moćne Rokfelerove Trilateralne komisije [1]. 

Što se Italije tiče, umesto Silvija Berluskonija sada imaju bivšeg Evropskog komesara Marija Montija, koji je - slučajno, ili ne - ujedno i evropski predsednik iste te Trilateralne komisije. 

Kad god čujem „kriza državnog duga", bilo da je to Meksiko iz 1997, Brazil iz 1999. godine, ili moja otadžbina Argentina iz 2001/2, ili danas Grčka, Italija, Španija, Portugalija, Irska (a uskoro slede Velika Britanija, Francuska ili SAD) – to ustvari znači da vlade nisu u stanju da od svog naroda naplate dovoljno poreza kako bi isplaćivale interese i glavnice svojih dugova koji se uglavnom nalaze u šakama privatnih bankarskih institucija. 

Dešifrujući orvelovski novogovor medija, to ustvari znači da ljudi u Grčkoj, Italiji ili Argentini moraju da plaćaju sve više poreze za greške bankara i korumpiranih vlada, i da pate usled nezaposlenosti, nižih nadnica i penzija, pogoršavanja usluga zdravstva, školstva i infrastrukture. 

Dakle, kad god se javlja kriza javnih dugovanja, mi, narod, moramo to da plaćamo. 

Međutim, kada je u septembu 2008 godine došlo do eksplozije krize zbog varalica, koje su operisale paketima bezvrednih nepokrivenih obveznica, što je pokopalo banke Lehman Brothers, Merrill Lynch, AIG i mnoge druge privatne finansijske institucije, vlada SAD i druge vlade priskočile su u pomoć spasavajući bankare i banke koje su bile suviše velike da propadnu ("too big to fail"), što je opet orvelovski novogor za suviše moćne da bi se dozvolilo da propadnu. Spasli su one kao Citi Corp, Bank of America, JP Morgan Chase, Goldman Sachs, i to novcem poreznika i time što su američke Federalne rezerve izvršile hiperinflaciju američkog dolara. To je opet u onom novogovoru poznato kao "Kvantitativno olakšavanje 2, 2 i 3" ("Quantitative Easing 1, 2 and 3"). Drugim rečima, pomoću toga što se obezvređeni američki dolar koristi kao globalni novac, podmetnuli su ostatku sveta velike delove tog opterećenja,. 

Dakle – eto, bez obzira na to da li su dužničke krize javne ili privatne, uvek smo mi, narod, taj koji sve plaća jer u sadašnjem sistemu sav profit biva privatizovan, a svi gubici se prebacuju na društvo (socijalizuju se). 

Ali vratimo se gospodi Montiju i Papademosu. Oni zasedaju u Trilateralnoj komisiji uz stotine predsednika korporacija i direktora, kao što su [2] Ana Botin (Bank Banesto/Santander, Španija), Peter Sutherland (Goldman Sachs/BP, Velika Britanija), Michel David-Weill (Lazard Bank, Francuska), Jurgen Fitschen (Deutsche Bank, Nemačka), Stephen Green (HSBC, Velika Brotanija), Nigel Higgins (Rothschild Group, Velika Britanija), Lord Guthrie (NM Rothschild, Velika Britanija), Klaus-Peter Müller (Commerzbank, Nemačka), Dieter Rampl (UniCredito, Italija), Otto Ruding (Citi Corp Europe), Lord Simon of Highbury (Morgan Stanley, Velika Britanija), Emilio Ybarra (BBVA, Španija), Robert Kelly (Bank of NY Mellon), Lord Brittan (UBS, Velika Britanija), Robert Zoellick (World Bank), Timothy Geithner, Henry Kissinger i mnogi mnogi drugi.

Ustvari, ta Trilateralna Komisija komunicira sa moćnicima kao što su  Savet za Inostrane Odnose (Council on Foreign Relations  - New York)[3] i Četem Hauzom (Chatham House  - London)[4] i tako  čini isprepletanu  svetsku mrežu privatnih moćnika, spajajući  ključne igrače iz polja finansija, industrije, medija, vlasti, akademskog života, obaveštajnog i vojnog sistema . Na taj način, oni se usredsređuju na ostvarivanja sopstvenih interesa, a   – jasno je: ne interesa "Nas – naroda". 

Nema sumnje da će gospoda Papademos i Monti učiniti sve što je potrebno da Italija i Grčka otplaćuju svoje dugove – i da njihovo stanovništvo propati sve tegobe i bolove, da podnese sve žrtve samo da se moćnim bankarima koji zasedaju u Trilateralnoj Komisiji  povrati sav novac koji su pozajmljivali Grčkoj, Italiji, kao i Argentini i Portugaliji, a to nisu smeli da čine – bar ne na način kako su činili. 

Adrian Salbuči (Adrian Salbuchi) je politički analitičar, spiker i TV komentator u Argeniini. 

Napomene:

[1] Prim. prev.: Trilateralna Komisija  je, zvanično, nevladina, nepolitička grupa za diskusije, koju je osnovao Dejvid Rokfeler (JPMorgan Chase/Exxon)   sa ciljem da, navodno radi u korist bliže saradnje SAD, Evrope i Japana. Njeni članovi su podeljeni srazmerno tim trima oblastima . Mada njena pravila isključuju ličnosti koje su na javnim izbornim funkcijama, u nju ulaze ličnosti iz političkog, poslovnog i  univerzitetskog života.  Na njenom čelu se nalaze tri predsednika (po jedan iz svakog regiona). Sada su to: Džozef S.Naj (Joseph S. Nye, Jr.), pomoćnik državnog sekretara  odbrane SAD,   Mario Monti (Mario Monti) , predsednik Bokoni Univerziteta iz Milana,  Italija,  i  Jotaro Kobajaši (Yotaro Kobayashi), glavni savetnik Fuxi Kseroks Kompanije, Japan. Pristalice teorije zavere (ne bez razloga?) smatraju da je to "Svetska Vlada u Senci" – tajna elita, "sinarhija",  koja (želi da o)vlada svetom.

[2] Prim. prev.: namerno se ne daje ćirilična transkripcija imena likova i naziva kompanija- društava/ustanova odakle su, kako bi se olakšalo eventualno istraživanje podataka o njima na Internetu (ukoliko je neko od čitalaca za to zaisteresovan). 

[3] Prim. prev.: Američka institucija  ("think tank"), osnovana u Njujorku, 1923 g., sa zvanično proklamovanim ciljem  da beleži  i širi ideje  svojim članovima, ljudima  od uticaja, zakonodavcima, novinarima, studentima -  o temama koje se tiču spoljne politike SAD i drugih zemalja, putem konferencija, istraživanja i ovjavljivanjem časopisa Foreign Affairs. Neki (bivši)  članovi su : Condoleezza Rice, Dick Cheney,  Zbigniew Brzeziński, George H.W. Bush,  Warren Christopher, Alan Greenspan, Richard Holbrooke,  Jay Rockefeller, George P. Shultz George Soros, itd.  Zastupnici teorija zavere u njemu vide zaveru za zasnivanje  Novog Svetskog Poretka. 

[4] Prim. prev.: Ranije poznat  pod imenom Kraljevski Institut Međunarodnih Poslova (The Royal Institute of International Affairs), London. Zvanično: neprofitna, nevladina organizacija sa zadatkom da analizira i unapređuje razumevanje najvažnijih međunarodnih pitanja, kao i tekućih događanja. Mnogi je optužuju da izražava mišljenja establišmenta, jer biva finansirana od strane velikih korporacija, kao i vlade. 

Prevod sa engleskog: Ioann Dubinjin 

http://www.standard.rs/adrian-salbuci-trilaterala-preuzima-evropu.html

Izvor: http://rt.com/news/europe-debt-crisis-takeover-215/