Протекторат ретерира, Додик се одмара
Ненад Кецмановић*
8–10 minutes
Као што смо овде уназад три суботе већ проценили, „међународна заједница" против Милорада Додика запала је у ћорсокак из којег ће морати да се „вади на рикверц". И, ево, то се и десило. Они то зову „деескалација", а речено народски морали су да поједу своје г. Оперативно, дискретно су овластили неку домаћу важну особу од њиховог општепознато посебног поверења да са Додиком направи дил: он ће свратити у Сарајево, а они ће укинути пресуду „због кршења уставног поретка" и повући потерницу.
И док су се на вест из Сарајева Додикове присталице, али и сви они који држе до свог демократски изабраног председника републике, ма ко то персонално био, веселили по трговима, дотле су у Сарајеву пенили од беса. У медијима вриште да је Додик изнад закона и правде, да је заправо он в. п. у БиХ и роне сузе над пониженом и увређеном Сеном Узуновић, која је пресудом и потерницом постала бошњачка хероина. Очекивано, с обзиром на то да је за муслиманско Сарајево Додик хајдучки харамбаша, али кривац и за пожаре и за поплаве. Неочекивана је, међутим, реакција појединих опозиционих колумниста у Српској.
Стоји њихова примедба да Додик није био доследан јер је ономад отишао на суд који Српска не признаје, и то по други пут пошто се још на почетку процеса већ био одазвао позиву из Сарајева. Али када имате посла са иностраним друштвом са неограниченом неодговорношћу, које себи даје за право да се лажно представља, крши Устав и међународне споразуме, мења законе, вара, уцењује, прети, прогони и све то тобоже у интересу неке фиктивне међународне заједнице, онда не можете да се понашате као мали Калимеро из истоименог цртаног филма и само узвикујете: „Неправда! Неправда!"
Поучен дугим и богатим искуством са таквим типовима, Додик је сјајно маневрисао, показао изванредну храброст, вештину и упорност.
Не спорећи, дакле, право поменутих колумниста да читав обрачун са Додиком анализирају и са становишта његове доследности, упадљиво је њихово разочарање што Кристијан, Сена, Сипа, полиција ФБиХ, Еуфор, Интерпол нису председника ставили иза браве. Јесте да би то отворило врата власти њиховим фаворитима, али сарадња са бошњачким и инофактором није одавно препорука да кроз та врата и прођу. Изузетак је руски фактор, али тај је на Додиковој страни.
На страну питање патриотизма и издаје, то је чисти предизборни ауто-гол. Додик по изласку из Тужилаштва у Сарајеву није у свом стилу одржао победнички говор, само је кратко изјавио: „Немам осећање тријумфа, уморан сам од свега." И не био после исцрпљујуће дугог малтретирања личног и породичног, од чега је много остало непознато јавности.
Постоји и забавнија страна овог правосудно-политичког скандала: весели Шмит, који је све закувао и тек га чека завршна фаза „деескалације" у којој неће бити „откривено" да в. п. није имао право да мења кривични закон мимо скупштине, чак ни када је лажни, него да је крива једино судија Сена Узуновић која је то покушала и да примени. За њега „нема зиме", ни статусно, ни морално, ни егзистенцијално.
Данас су на њега кивни Бошњаци, па и странци, колико и Срби. Он јесте ненадлежно допунио кривични закон, али у Сарајеву су захватили на волеј лошу лопту и на неуставном суду БиХ подигли оптужницу против Додика и пресудили му, па онда покушали и да га властитим снагама приведу. Најзад, и анимирали Еуфор и Интерпол, али то је већ међународни ниво и очекивали су да тај део посла опет обави Шмит, било преко међународне заједнице, јер је као бајаги њен високи представник, било преко родне Немачке. Али, хајде што нема ауторитета у међународној заједници, него ни његова Немачка није успела да утиче да Еуфор прошири своје надлежности, ни да Интерпол распише црвену потерницу. Јесте се трудила, али једино што је успела да забрани Додику да уђе код њих и у лојалну Аустрију. Српска му је одмах „ударила тарабу", а ове у Сарајеву који су му раширених руку дали легитимитет, насамарио је „као последње папке".
У сарајевским медијима се љуте, лидери тројке се праве фини, народ по кафанама се пита „за који ће ... и нама тај Швабо". А један муслимански „хард ток" водитељ пита: „Да ли ћемо, поред таквог протектората, дочекати да уместо да ухапси Додика, он почне да хапси нас?" И они су сада кивни на Шмита, али без консензуса са Додиком и Човићем да га заједно прогласе непожељним у БиХ, могу само да му пљуну под прозор.
Како га нико није изабрао, нико не може ни да га смени. Пошто га сви све мање узимају озбиљно, све мање ће било коме да смета. Постаје живи споменик униполарног света – пре него што се Путинова Русија вратила и Сијева Кина путем свиле дошла на Балкан, Трамп отрезнио Америку да више није једина суперсила, а ЕУ изгубила осећање за промене око себе. Тешко га је заменити јер после његовог „избора", избор новог тешко би прошао. Не зна се колико високи може да падне ниско, а да му буде прениско. Ако после оволике бламаже није поднео оставку, неће ни убудуће чак и када башчаршијски мангупи почну да му добацују „Ђе си ба Шмите Србине". Зашто Србине? Зато што је на крају испало да је растурио БиХ и омогућио Додику да још једном победи.
Пошто је Трамп заврнуо славину УСАИД-у, који је финансирао фондове из којих су плаћени в. п. и његова свита у ОХР-у, Шмит ће пасти на терет буџета немачке владе, па ће му рационалне Швабе под истом фирмом променити надлежност. Рецимо, прекомандоваће га у Мостар на мањи задатак у већи ентитет као в. п. да помири два иначе несложна народа, који су га лажног прихватили. Судећи према његовим „успесима" на реинтеграцији БиХ, могло би се очекивати да растури и ФБиХ. Ионако га обесни Бошњаци оптужују да иде низ длаку Хрватима, којима опет није омогућио ни да изаберу свог представника у Председништву БиХ.
Алтернативно, могли би неформално да га користе и као в. п. за привреду, јер зна се да је Петрич у мандату в. п. радио и за „Дојче телеком" и покушао да за сићу купи бошњачку мобилну. Педи Ешдаун је под привилегованим условима направио кућу на Јабланичком језеру, а онда је комерцијално продао. Веслију Кларку и Медлин Олбрајт поклонили су контролни пакет деоница у шиптарској мобилној телефонији. Видели од Хрвата који су на дугој и разуђеној јадранској обали немачком министру Геншеру поклонили вилу на Хвару у знак захвалности за самосталност, а било је приче да су се на сличан начин реванширали и Питеру Галбрајту за логистику у операцији „Олуја". И сви су се ти међународни дужници, баш као и Шмит, борили против корупције на Балкану.
Што се тиче Трампа, Додик је за њега изборно мобилисао српску дијаспору, а овај му се захвалио тако што је Српској скинуо с врата Бајдена и његове демократе, а ови остали који му се извињавају и увлаче се зато што су навијали за Камалу Харис, могли би да понуде инвестицију зету Кушнеру. Одустао је од градње хотела у Београду, сада преговара на Црногорском приморју, а Федерација би могла да му понуди Неумски залив, из којег су домороци истерали комунистичке узурпаторе, пошто су им направили најбољу инфраструктуру на Јадрану. Опозициони АфД ће тешко натерати канцелара Мерца да Шмита позове у Берлин „на консултације" за време потребно да се укине ОХР, тако ће он отићи тек онда када то сам буде хтео. Зато би ваљало завирити у његов родни лист и здравствени картон.
Питам се да ли Бошњаци, бар сада, размишљају о некој формули БиХ која би привукла и Српску и Херцег-Босну, али милом, не силом. Или и даље замишљају да јединствену државу могу да остваре удруженом туђом и властитом силом, на што су до сада рачунали, а сада је више нема. Тако посредно раде на томе да из БиХ отерају и два процента мањи и пола већег ентитета и да им онда преостане да се на фртаљ Босне разбашкаре „у својој вери на својој земљи", како је гласила предизборна парола СДА. Мислим да то заправо и хоће, само не смеју да кажу јер им Запад не верује да не би била џамахирија и зелена трансверзала од Блиског истока према Бечу.
Да би протекторату у шехер Сарајеву спасао част, Додик се обавезао да се сваког другог понедељка јави у општински МУП у Лакташима, а Сена и Шмит нека се припреме за другу фазу „деесклације", илити, како народ каже, наставак „једења онога што се не једе".
*Професор емеритус
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
