Како је Ноле постао Абориџин
Александар Апостоловски
7-8 minutes
Деветоструки краљ Мелбурна једини је играч у историји Аустралијан опена којем је одбијена виза, а потом је под полицијском пратњом пребачен у имиграциони хотел, где живе избеглице које траже азил. За Бадњи дан и Божић најбољи тенисер планете, изолован од спољашњег света, чека сутрашње суђење. Читав свет загледан је у скромну зграду и прозор, кроз чије завесе се назире силуета Новака Ђоковића.
Вратићу време две деценије уназад.
Стигавши у Њујорк са оцем Срђаном, на свој први јуниорски Ју-Ес опен, тадашњи жгољави дечак смештен је у најбеднији хотел без клима-уређаја. У соби температура преко 50 степени, било је неиздрживо. Отац и син изашли су у ходник, у којем су лежали мигранти и скитнице.
Срђан је режао од беса. Њујорк је неподношљив на летњој спарини, док влага убија сваку жељу за дисањем, а Новак је тренирао сам, у запуштеним халама. Заувек су запамтили тај хотел с једном звездицом и хангар за тренинг.
Тако је почело. Они који познају Новака знају да, и после толико зарађеног новца од турнира и спонзора, летова приватним авионима и живота у луксузу, број један светског тениса неће увенути у соби, у хостелу који дели с несрећним људима који су, уместо спаса у Аустралији, смештени у вишегодишњи притвор.
Круг је, после две деценије, затворен и Новак добро зна шта ради, ма како се чинило да је упао у безизлазну ситуацију. Служе му храну с црвима? Сетиће се. Третирају га као терористу? Говорили су му то када је слетао на лондонски „Хитроу" и њујоршки ЏФК. Министарка унутрашњих послова Аустралије изјављује да он није заробљен и каже му како одмах може да напусти и хостел изгубљених душа и земљу на крају света. Запамтио је колико пута је био непожељан.
Новак с ригидним и ауторитарним властима Аустралије чини управо оно што је чинио у последњој деценији. У његовој ери. Свесно игра исцрпљујућих пет сетова, планирајући да одигра ритерне и паралеле које ће погађати линије у процесу против федералних власти, чиме ће оголити њихов покушај да противправно спрече Новака Ђоковића да игра у „Род Лејвер" арени.
Имате Новака Ђоковића на терену, имате проблем. Забраните ли Нолету да игра, немате проблем. Једноставно је, неће освојити турнир! О томе се увелико дискутовало у тениским круговима, нарочито у Новаковом тиму још пре две године, када је престрого дисквалификован са Ју-Ес опена јер је лоптицом ненамерно ударио линијског судију. Жена је пала као да је погодио снајпер.
Била је то једна од оних супериорних Новакових година. Имао је 29 узастопних победа и очекивало се да ће се прошетати Њујорком, ноншалантно, као Петом авенијом. Док су судија меча, главни судија и супервизор већали, Новак их је питао: „Бирате у овој ситуацији? Моју каријеру, гренд слем, централни терен?" Необично брзо је добио одговор.
Дисквалификација је упалила аларм у Нолетовом штабу, а он непрестано звони од прошлогодишњег Вимблдона, када је освојио 20. гренд слем турнир и изједначио се по броју освојених гренд слемова с Федерером и Надалом. Управо Рафина наглашена жеља да Ноле не игра, иако је Шпанац недавно имао ковид, који је волшебно нестао у рекордном року, упућује на то да победити Ђоковића подразумева да он никако не сме да буде на терену.
Истина је сада потпуно огољена. Да ли ће Ноле из света тениса бити изопштен због својих уверења, као некада Али из боксерског ринга? Не делим Новакове ставове према вакцинисању и Борис Бекер је у праву када га саветује да се вакцинише и престане да се коцка с могућношћу да му забране да игра тенис. Немац добро познаје игру моћи у свету тениса и око њега. Али Новакова величина у жељи да се снажно бори за своја уверења изазива дубоко поштовање.
Зато је морао да ствари изведе на чистац и пребаци игру у судницу, па министарка полиције није узалуд тако страсно пожелела да се он преда пре почетка турнира, седне у авион и заувек напусти Аустралију, потом оде до Монте Карла, Марбеље или Фрушке горе, где се налази грандиозна вила на неколико хектара поред прозирног језера. Вероватно би свако, осим Новака, то учинио. Исувише је славан и богат да би се изоловао у собичку с погледом на аустралијске Србе који му певају „Видовдан" као серенаду.
Власти Аустралије, земље на крају света, која подсећа на експерименталну екстериторију на којој би се могли спроводити диктаторски експерименти ограничавања слободе под плаштом либералне демократије, нису очекивале да ће се Новак усправити на задње ноге као тираносаурус рекс, с накострешеном фризуром и пристати да уђе у кавез, да би из њега изашао с тимом супериорних адвоката.
Ако му ипак забране да игра, иако је потпуно здрав и не сервира вирусе, постаће јасно да је декретом одлучено да Новак мора да се одстрани из света тениса. Србин ће тако постати Абориџин, велики ратник кога су ставили у резерват.
Ако су желели да га изнервирају, понизе га и одузму му неколико дана тренинга, како би му умањили шансе за освајање 21. гренд слема, тек онда су се преварили. Навикао је да претвара презир у ракетно гориво које ће га покренути да постане непобедива машина на бетону Мелбурна. Била би то права лудница, као што каже аустралијски тенисер Ник Кирјос. Занимљив момак и Аустралијанац тај Ник. Док је Ноле био на слободи и непобедив, Кирјос га је вређао на пасја кола. Сада га, када му је најтеже, брани као да му је рођени брат. Једном од највећих играча икада, Американцу Џимију Конорсу, такође се све смучило. Џими, псујући, тражи да Нолета пусте два пута: прво из собе, а онда на терен.
Усамљен на Божић, у добровољном притвору, с мигрантима без права на будућност, без права на избор, без права на судбину, Новак је добио управо оно што је желео. Светски публицитет, баш као један од његових идола, црни брат Мухамед Али. Шта год да му учине, Новак је већ постао глобални херој, симбол отпора против светске неурозе, као опште дијагнозе човечанства, изазване похлепом мегакорпорација, економском катастрофом и пандемијом која не јењава.
Зато парадокс Нолетовог преузимања престола – да га све мање воле што је успешнији, чак толико успешан да је остварио најбољу сезону у историји белог спорта – није резултат обожавања бинарног модела Федерер–Надал, какво је инфантилно објашњење површних гледалаца тениских мечева, већ јасна свест да је Нолетов експанзионизам предсказање новог доба. Новакова доминација је дубоко револуционарна и крајње идеолошка. Да није тако, не би се око њега подигла толика фрка.
Како се решити играча који показује да особе из земаља са маргина, осуђене на колонијални статус, како државни тако и друштвени, културни и спортски, имају шансу да постану владари света? Тешко, јер Ноле је Арсен Лупен, који је покрао све драгуље из Федерерове и Надалове ризнице убитачним ритернима и скраћеним лоптама.
За уљеза монденског спорта највећа награда била би да га истребљено племе староседелаца Аустралије, славни народ Абориџина, прогласи за великог поглавицу!
Заиграј њихов ратнички плес, Новаче!
