Zapad je pokušao da izoluje Rusiju – nije uspelo
Њујорк тајмс
11–14 minutes
Posle godinu dana, stvari postaju jasnije: dok zapadna koalicija ostaje izvanredno čvrsta, nije uspela da ubedi ostatak sveta da izoluje Rusiju
Nakon što je Rusija napala Ukrajinu, Zapad je oformio ono što je delovalo kao nadmoćna globalna koalicija: sto četrdeset jedna zemlja podržala je mere Ujedinjenih nacija kojima se zahteva rusko bezuslovno povlačenje
Nasuprot tome, Rusija je delovala izolovano. Severna Koreja bila je samo jedna od četiri zemlje koje su podržale Rusiju i koje su odbacile predložene mere.
Ali Zapad nikada nije zadobio podršku onolikog dela sveta kako je prvobitno izgledalo. Još četrdeset sedam zemalja je bilo uzdržano ili je propustilo glasanje, uključujući Indiju i Kinu. Mnoge od ovih „neutralnih" zemalja su obezbedile ključnu ekonomsku i diplomatsku pomoć Rusiji.
Čak i neke zemlje koje su se u početku saglasile da osude Rusiju sada vide rat kao tuđi problem – i od tada su počele da se kreću prema neutralnijoj poziciji.
Posle godinu dana, stvari postaju jasnije: dok zapadna koalicija ostaje izvanredno čvrsta, nikada nije uspela da ubedi ostatak sveta da izoluje Rusiju.
Umesto da se raspoluti, svet se rasparčao na više delova. Oni koji su raspoređeni u prostranoj sredini rusku invaziju vide prevashodno kao evropski i američki problem. Umesto da sagledavaju situaciju kao sopstvenu egzistencijalnu pretnju, ove države su uglavnom usredsređene na zaštitu sopstvenih interesa usred ekonomskih i geopolitičkih previranja izazvanih invazijom.
Pejzaž podseća na mnogobrojne neutralne države tokom Hladnog rata. Ali svet je sada mnogo više uzajamno povezan. Opseg i složenost globalnih komunikacija, ekonomskih i bezbednosnih veza pruža više mogućnosti zapadnim rivalima da se domognu poluga uticaja.
U četvrtak, Generalna skupština Ujedinjenih nacija trebalo bi da velikom većinom usvoji rezoluciju kojoj se zahteva da se Rusija smesta i bezuslovno povuče sa ukrajinske teritorije – ali Kina, Južna Afrika, Indija i mnoge države na globalnom jugu će po svoj prilici nastaviti da budu uzdržane, naglašavajući svoje razilaženje sa onim što smatraju zapadnim ratom.
Zaobilaženje sankcija
Na početku, delovalo je da zapadne ekonomske sankcije mogu da potkopaju sposobnost Moskve da vodi rat. Kampanja koju su predvodile SAD, a koja je uključila trideset sedam država, uzdrmala je temelje ruskog finansijskog sistema zamrzavanjem deviznih rezervi i ciljanim merama protiv glavnih ruskih banaka.
Sankcije su blokirale ključni uvoz poput rezervnih delova za avione i poluprovodnika za elektroniku. I stotine kompanija je dobrovoljno zaustavilo poslovanje u Rusiji, ostavljajući obične Ruse bez prodavnica Epla ili pretplata na Netfliks.
Ali sankcije nisu bile razarajuće onako kako se Zapad nadao. Grupa zemalja popunila je prazninu, povećavajući izvoz u Rusiju dosta preko predratnog nivoa, prema podacima koje je prikupila vašingtonska nevladina organizacija Silverado polisi akselerejtor (Silverado Policy Accelerator). Izvoz drugih zemalja je opao na početku rata, ali se od tada trend promenio.
Kina i Turska su same popunile veći deo izvoznog jaza.
Kineska putnička vozila zamenila su nekadašnje zapadne proizvođače. Kina je takođe izvezla više mašina i poluprovodnika. Druga dobra koja proizvode multinacionalne kompanije i koja se ne mogu direktno izvesti u Rusiju sada se dopremaju preko postsovjetskih država.
Iako je Turska prodavala oružje Ukrajini, predsednik Redžep Tajip Erdogan povećao je izvoz dobara u Rusiju, šireći procep u zapadnoj sankcionoj brani.
„Uvek smo vodili politiku ravnoteže između Ukrajine i Rusije", rekao je Erdogan u septembru, šest meseci nakon što je Turska glasala zajedno sa Sjedinjenim Državama za osudu ruske invazije.
Sve u svemu, nakon početnog pada, obim trgovine se povratio iz razloga što je dovoljno zemalja i dalje voljno da trguje sa Rusijom.
Sankcije bi, na duži rok, i dalje mogle da se ispostave kao razorne po Rusiju. One su već smanjile nivo stranih investicija i počele da prazne državnu kasu. Ograničenja na trgovinu naftom prisilila su Rusiju da umanji proizvodnju. A za preorijentaciju gasne infrastrukture prema Aziji biće potrebno više godina.
Ali uprkos tome što ruska ekonomija ne cveta, ona je dovoljno snažna da nastavi da vodi rat. Međunarodni monetarni fond projektovao je prošlog meseca da će ruska ekonomija porasti za 0,3 odsto u 2o23. godini, što je znatno poboljšanje u odnosu na njihovu raniju procenu da će se smanjiti za 2,3 odsto.
Kupovina oružja
SAD i njihovi partneri šalju sve više ubojnih sredstava i vojne opreme direktno Ukrajini. I pokušali su da preseku rusko snabdevanje vojnom opremom uvođenjem izvoznih kontrola koje zabranjuju mnogim kompanijama da prodaju kritično važnu tehnologiju Rusiji.
Oružje je pomoglo Ukrajini da iznenadi ceo svet i zadrži mnogo veću rusku vojsku. Najmanje četrdeset zemalja je obezbedilo vojnu pomoć Ukrajini, bilo slanjem ofanzivnog naoružanja ili obezbeđivanjem drugih oblika vojne pomoći.
Ali napori da se Rusija uskrati za vojnu opremu bili su daleko manje uspešni. Rusija je i ovde pronašla pomoć. Severna Koreja je otpremila „znatan broj" artiljerijskih zrna Rusiji, prema navodima SAD. Iran je obezbedio Rusiji bespilotne „kamikaza" dronove koje je Moskva upotrebila za napade protiv civilne infrastrukture u Ukrajini.
I druge države, poput Kine, nastavile su da snabdevaju Rusiju dobrima dvostruke namene kao što su mikročipovi koji se koriste i u vojnoj opremi.
Istini za volju, analitičari navode da se Rusija po svoj prilici suočava sa nestašicom preciznog naoružanja, poput krstarećih raketa, za koje je potrebna visokotehnološka oprema. I ruski vojnici izveštavaju o nedostatku opreme za noćno osmatranje i osmatračkih dronova na frontu.
Globalna ambivalentnost
Popriličan broj svetskih lidera ne voli posebno ideju da jedna država napadne drugu. Ali mnogi od njih nisu nezadovoljni kada vide da se neko suprotstavlja SAD.
Širom Afrike, Latinske Amerike, Azije i Bliskog istoka, mnoge vlade sa snažnim zvaničnim vezama sa SAD i Evropom ne sagledavaju rat kao globalnu pretnju. Umesto toga, one su sebe pozicionirale kao neutralne posmatrače ili arbitre, čuvajući što više fleksibilnosti.
Reakcije na invaziju u Aziji su bile pomešane, i tu je trećina zemalja odbila da osudi Rusiju u prvobitnom glasanju u Ujedinjenim nacijama. Dok su se mnogi američki saveznici jasno svrstali, Rusija je bila kadra da se okoristi trgovinskim vezama i prijateljskim javnim mnjenjem koje seže još od Hladnog rata.
Na početku invazije, SAD su zatražile od Indije da kupuje manje nafte od Rusije. Od tada su ublažile svoje zahteve pošto je Indija nastavila da pruža otpor ideji svrstavanja na bilo koju stranu. Kako su porasle napetosti duž indijske granice sa Kinom, eksperti su navodili da Indija ne oseća da može da rizikuje svoje odnose sa Rusijom – koja joj je ključni izvor naoružanja.
Zalivske države svrstavale su se [na početku] uz Zapad u osudama Rusije, ali su od tada uglavnom nastojale da se postave kao neutralni arbitri.
Predsednik UAE Muhamen bin Zajed i predsednik Rusije Vladimir Putin tokom sastanka u Moskvi, 11. oktobar 2022. (Foto: kremlin.ru)
Predsednik Ujedinjenih Arapskih Emirata Mohamed bin Zajed putovao je u Rusiju kako bi se sastao sa predsednikom Vladimirom Putinom, rekavši da nastoji da pronađe diplomatsko rešenje. Takođe je ponudio aerodrom u Abu Dabiju kao mesto za obavljanje zamene zatvorenika koja je obuhvatala [američku košarkašicu] Britni Grajner.
Dubai je posebno postao ruski hab – sigurno utočište za oligarhe i prokremaljsku elitu izvan domašaja zapadnih sankcija. A Saudijska Arabija je izjavila da mora da se vlada prema sopstvenim interesima, čak i ukoliko to izazove razilaženja u dugogodišnjim odnosima sa SAD.
Gotovo polovina afričkih zemalja je bila uzdržana ili je izostala sa glasanja na kojem je osuđena Rusija, što sugeriše sve snažniji otpor u mnogim državama prihvatanju američkog narativa šta je ispravno a šta pogrešno. Rusija je pridobila prijatelje kroz žestoku propagandu i tvrdu moć, uz sve veći broj država koje sklapaju ugovore sa ruskim plaćenicima i kupuju rusko naoružanje.
U Južnoj Africi, veze sa Rusijom protežu se sve do sovjetske podrške okončanju aparthejda. Njeni lideri uvideli su priliku da se svrstaju bliže uz Rusiju, dok popunjavaju trgovinski jaz koji je ostao iza Evrope i SAD. Ali slično mnogim afričkim državama, deluje da Južna Afrika pažljivo balansira između sve snažnijih veza sa Rusijom i održavanjem odnosa sa Zapadom.
Latinska Amerika, uz svoje dugotrajne odnose sa SAD, glasala je uglavnom uz svog severnog suseda da osudi Rusiju. Ali poslednjih meseci počele su sve jasnije da se naziru pukotine.
Kolumbija je nedavno odbila da ispuni zahtev SAD i da obezbedi oružje Ukrajini. A tokom prošlomesečne posete nemačkog kancelara Olafa Šolca brazilski predsednik Luis Ignasio Lula da Silva odbio je da uputi izjavu podrške Ukrajini, rekavši „Mislim da bi razlog za rat između Rusije i Ukrajine trebalo razjasniti".
Slabljenje zapadne koalicije
Nekoliko desetina zemalja čine središnju grupu koja podržava Ukrajinu tako što joj obezbeđuje vojnu pomoć ili sankcioniše Rusiju.
Zapadno jedinstvo tokom rata pokazalo se izvanrednim, uz zemlje koje su dugo sagledavane kao relativno prijateljski orijentisane prema Rusiji – kao što su Nemačka, Francuska ili Italija – a koje sada istrajno podržavaju Ukrajinu. NATO, koji je francuski predsednik Emanuel Makron proglasio „klinički mrtvim" (braindead) 2019. godine, ponovo služi jasnoj svrsi – zaštiti zapadnih saveznika od ruskog napada.
No, čak i među zapadnim državama, jedinstvenost nije bila savršena. Mađarska je tehnički sankcionisala Rusiju kao članica Evropske unije, ali pod vođstvom Viktora Orbana Budimpešta je uporni bundžija kada je posredi podrška Ukrajini u okviru EU. Mađarska je odlagala nekoliko odluka EU za koje je bila potrebna jednoglasna podrška.
Mađarski premijer Viktor Orban stiže na samit NATO-a u Madridu, 29. jun 2022. (Foto: Pierre-Philippe Marcou/AFP)
Drugi koji su obezbedili Ukrajini vojnu pomoć odbili su da uvedu ekonomske sankcije Rusiji.
Mnogo manja grupa zemalja je učinila sve: nametnula sankcije, obezbedila teško naoružanje – kao što su tenkovi, oklopna vozila i raketni protivvazduhoplovni sistemi – i opredelila najmanje 0,1 odsto svog bruto društvenog proizvoda za bilateralnu pomoć Ukrajini, prema podacima Kilskog instituta za svetsku ekonomiju.
Kako prolazi prva godišnjica rata, ruska strategija je jasna: čekati da Zapad odustane. Na kraju, Putinova opklada jeste da će evropske države, zabrinute zbog štete koju rat nanosi njihovoj ekonomskoj i političkoj stabilnosti, odustati od svoje podrške sankcijama i isporuka oružja. Zemlje širom Azije, Bliskog istoka i Afrike koje su već neutralne u sukobu nastaviće da povećavaju trgovinu sa Rusijom.
Možda će se čak i SAD, sa svojim predsedničkim izborima koji ih očekuju iduće godine, umoriti od rata i izvršti pritisak na Ukrajinu da popusti pred Putinom.
Koliko će ujedinjen biti Zapad – i koliki deo sveta je sposoban da makar delimično održi na svojoj strani – moglo bi umnogome da odluči ishod sukoba.
Vivijan Nereim. Džuli Turkevic, Endrju Higins, Ana Svenson i Adbi Latif Dahir su doprineli izveštajima ovom članku.
Autori: Džoš Holder, Lorer Literbi, Anton Troianovski i Veiji Kai
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Thomas Lohnes/Pool
Izvor The New York Times
BONUS VIDEO:
