Kosovo-online.com
SAD i Rusija crtaju novu bezbednosnu mapu Evrope
6–8 minutes
Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn
Kada je „Politika", početkom februara, objavila intervju sa Aleksejem Drobinjinom, direktorom Departmana za spoljnopolitičko planiranje Ministarstva inostranih poslova Ruske Federacije, mnogima je u tom trenutku promakla suština njegovog diplomatski pažljivo artikulisanog upozorenja. Govoreći o godišnjici Jaltske konferencije, Drobinjin je jasno poručio da će o temeljima novog svetskog poretka odlučivati samo dve sile – Rusija i Sjedinjene Američke Države. Dakle, bez britanskog premijera, bez evropskih centara moći, bez uloge koju je Zapad pripisivao sebi tokom posleratnih decenija. Hegemonizmu tu više nema mesta. Takva izjava, izgovorena petnaestak dana nakon inauguracije Donalda Trampa i šest meseci pre samita dvojice lidera u Enkoridžu, na Aljasci, delovala je kao geopolitička teza čija će se težina tek pokazati.
Danas, međutim, nakon objavljivanja Trampovog mirovnog plana od 28 tačaka, koji je u Kijevu uručen predsedniku Zelenskom, postaje jasno da je Drobinjin samo artikulisao ono što Moskva vidi kao neminovnost, a Vašington kao nužan okvir stabilizacije – povratak bilateralnom formatu koji podseća na veliku geopolitičku scenu iz 1945. godine, ali bez londonskog i briselskog prisustva. Sam plan, koji je objavio ukrajinski poslanik Aleksej Gončarenko, sadrži elemente koji su suštinski usklađeni sa ruskim zahtevima iznetim tokom protekle decenije, ali i sa američkom potrebom da se ukrajinska kriza konačno zatvori i pretvori u deo šireg bezbednosnog dogovora u Evropi.
U prvoj tački se navodi da će suverenitet Ukrajine biti potvrđen, ali već drugi i treći pasus plana pokazuju potpuno drugačiju logiku od dosadašnje politike Zapada: Rusija, Ukrajina i Evropa zaključuju sveobuhvatan sporazum o nenapadanju, svi sporovi iz poslednjih 30 godina smatraju se rešenim, Rusija se obavezuje da neće vršiti invaziju na svoje susede, a Nato da se neće dalje širiti. U četvrtoj tački SAD postaju isključivi posrednik u dijalogu Moskve i Natoa, čime se Brisel faktički izvodi iz procesa pregovaranja. U planu se dalje navodi da će Ukrajina dobiti bezbednosne garancije, da će broj njenih oružanih snaga biti ograničen na 600.000, da će u Ustav uneti trajnu odredbu o nepristupanju Natou, te da Alijansa neće raspoređivati trupe na njenoj teritoriji. Evropa je u tom aranžmanu predstavljena kroz tehničku ulogu – evropski avioni biće stacionirani u Poljskoj, a ne u Ukrajini, dok Vašington preuzima sve političke i bezbednosne poluge.
Najosetljiviji deo dokumenta nalazi se u tačkama 21 i 22, u kojima se navodi da se Krim, Donjeck i Lugansk de fakto priznaju kao ruske teritorije, dok se u Hersonu i Zaporožju zamrzava linija fronta. Ukrajina povlači snage iz dela Donjecke oblasti, koji postaje demilitarizovana tampon-zona. Preostale tačke predviđaju reintegraciju Rusije u globalnu ekonomiju, fazno ukidanje sankcija, poziv Moskvi da se vrati u G8, korišćenje 100 milijardi dolara zamrznutih ruskih sredstava za obnovu Ukrajine, potpisivanje dugoročnog američko-ruskog sporazuma o ekonomskoj saradnji, programe tolerancije, zabranu nacističke ideologije, razmenu zarobljenika, humanitarni paket, izbore u Ukrajini u roku od 100 dana i amnestiju za sve učesnike rata. Sporazum bi bio pravno obavezujući i nadgledan od strane Mirovnog saveta čiji bi predsedavajući bio Donald Tramp. Prekid vatre stupio bi na snagu odmah nakon potpisivanja.
Upravo takav sadržaj u punoj meri odražava Drobinjinove ocene da se svet nalazi u procesu prelaska iz unipolarnog u multipolarni poredak, da su pokušaji njegovog zaustavljanja kontraproduktivni i da će novi model međunarodne bezbednosti zavisiti od uzdržanosti i racionalnosti svih aktera, a ne samo Rusije. Njegova konstatacija da je potrebno eliminisati uzroke ukrajinske krize i sprečiti da Ukrajina ikada više postane poligon za ugrožavanje ruskih interesa – sada se materijalizuje unutar američkog mirovnog paketa.
Još jedna važna tačka intervjua – predlog Rusije iz 2024. godine o stvaranju sveobuhvatne evroazijske bezbednosne arhitekture – u Trampovom planu dobija svoj praktični okvir. Ako SAD postaju posrednik između Rusije i Natoa, a evropske strukture više ne odlučuju, već samo izvršavaju, onda je jasno da će se o evroazijskoj bezbednosti razgovarati u platformama kao što su ODKB, ZND, ŠOS, CICA, GCC ili ASEAN, dok EU prvi put u savremenoj istoriji postaje geopolitički posmatrač, a ne akter.
Za Srbiju ova promena ima višestruke implikacije. Najpre, multipolarni svet više nije teorijska kategorija ni tema akademskih debata – on je realnost koja se ispisuje pred našim očima. U trenutku kada SAD i Rusija pregovaraju bez Evrope, prostor za manevar Srbije ostaje otvoren, ali zahteva psihološku i diplomatsku trezvenost, naročito zato što su međunarodne okolnosti u kojima se odlučuje o Kosovu i Metohiji sada drastično drugačije nego pre samo nekoliko godina. Ako najava da se granice ne mogu menjati silom više nije apsolutni princip, već predmet geopolitičkog dogovora, onda se time širi i okvir političkog tumačenja statusa južne srpske pokrajine. Istovremeno, prisustvo Srbije na konferencijama o evroazijskoj bezbednosti – što je Drobinjin eksplicitno pozdravio – dobija novu težinu u trenutku kada se konture novog poretka crpe upravo iz platformi u kojima učestvuju zemlje globalnog juga i članice Briksa.
Na kraju, potrebno je podsetiti se ključne rečenice iz Drobinjinovog intervjua, koja danas deluje kao najkoncizniji opis epohe u koju ulazimo:
„Sadašnju fazu globalnog razvoja karakteriše visok stepen neizvesnosti. Ono što vidimo jeste objektivan proces formiranja multipolarnog sveta uz istovremene pokušaje njegovog sprečavanja i ometanja od strane bivšeg hegemona i grupe zemalja koje su mu se zaklele na vernost. Borba ove dve glavne sile, po našem mišljenju, izrodiće dalje scenarije, u rasponu od stvaranja neke nove globalne ravnoteže na pravnoj osnovi do sukoba velikih razmera uz učešće nuklearnih sila. Ovo poslednje se mora izbeći, ali će uzdržanost i zdrav razum u ovom slučaju morati pokazati svi, a ne samo Rusija".
Upravo ovaj citat predstavlja srž nove epohe. Trampov plan – bio on prihvaćen u sadašnjoj formi ili izmenjen kroz pregovore – pokazuje da su Vašington i Moskva započeli proces redefinisanja svetskog poretka, dok se Evropa prvi put u modernoj istoriji našla izvan glavnog kruga odlučivanja. Da li će takav poredak biti održiv, zavisi od spremnosti velikih sila da poštuju pravila koja same postavljaju, ali je izvesno da se pred našim očima rađa globalna arhitektura koja će oblikovati 21. vek.
