Извор : недељник „ПЕЧАТ" бр.163, 25.04.2011.
политике ДС-а и њених сателита!
Пише АЛЕКСАНДАР ЂАЈА
Да је неко пре три године рекао Борису Тадићу да ће му десна рука на путу ка „еуропејским интеграцијама" бити садашњи председник Јединствене Србије и градоначелник Јагодине Драган Марковић, са "цела" своја три посланика у Скупштини Србије, он би одговорио: „Немој да ме з...!" Међутим, како је политика „вештина могућег", а у Србији „импровизација немогућег", онда је и нормално што је Марковић у својој препознатљивој психофизичкој хиперактивности, иступио против захтева за расписивањем ванредних парламентарних избора:
„Србија нема времена да губи, за њу је много и три дана, а камоли три месеца беспотребног губитка времена у тренутку када је сваки сат битан за преговоре о уласку у ЕУ!"
Разуме се, о свом „тврдом ставу" по том питању Драган Марковић је ултимативно обавестио шефа делегације Европског парламента за Југоисточну Европу Едуарда Кукана, који га је одмах уплашено подржао изјавом да превремени избори не би донели позитивне помаке за будућност евроинтеграција Србије и подвукао да „у том правцу земља мора да посебну пажњу посвети првенствено пуној сарадњи са Трибуналом у Хагу и наставку преговора са Приштином."
КИЛАВА РЕКОНСТРУКЦИЈА
У којем правцу?!... Да ли у правцу изјаве бившег председника Албаније Алфреда Мојсијуа да Косово сматра „покрајином Албаније", а становнике Косова „Косоварима". Или, у правцу изјаве квазипредседнице Косова Атифете Јахјага да „овај дијалог треба видети као нормалан процес између две земље." (?!) Или у правцу изјаве шефице делегације Косова у преговорима са Србијом Едитом Тахири, да су неприхватљиви разговори о подели Косова, што је назвала провокацијом шефа преговарачког тима Србије Борка Стефановића.
Дакле, о Косову и Србији, као о две државе се 'ладно говори, како из Албаније, тако и из редова фантомске шиптарске власти на Космету, предлози државе у којој је Космет још увек званично њена покрајина арогантно се одбацују као провокација - а државни врх Србије о томе ћути. Зашто?... Па, нема државе! Српски властодршци се једино баве спасавањем своје напукле власти, а не судбином српског народа, при чему им „приступање еуропским интеграцијама" служи само као алиби. Чак је и шеф Делегације ЕУ у Србији Венсан Дежер, нагласио да се ништа не подразумева. Србија мора да усвоји низ закона и да спроведе мноштво реформи, попут реформе правосуђа, борбе против корупције и измене изборног закона.
Поставља се само питање: ко ће све то да спроведе? Јер, „реконструисана Влада Србије" је још „килавија", него док је била „конструисана". Она је фарса. Изјавом министра унутрашњих послова Ивице Дачића да би одмах расписао ванредне парламентарне изборе да је на месту председника Србије Бориса Тадића, да се председник Тадић плаши избора, а да је Слободан Милошевић расписивао изборе кад год би то тражила опозиција (и на њима побеђивао!) - и та фарса је огољена до пароксизма. Премијер Цветковић може и Дачића да смени као Динкића, истина, мало теже, али свеједно неће вредети. Председник Милошевић ће, иако покојни, за Бориса Тадића и ДС заувек остати - ноћна мора!
Права истина је у политици, као и у животу, обично неумољиво једноставна: у Србији не постоје ни Влада, ни Народна скупштина. Јер, од фамозне скупштинске већине, а коју су 2008. године чинили Коалиција за европску Србију (Демократска странка, Г17 Плус, Санџачка демократска партија, Српски покрет обнове, Српска листа за Косово и Метохију), затим Коалиција СПС, ПУПС, ЈС - после изјаве Ивице Дачића не остаје ништа! Претходно су Динкић и Г17 Плус направили дар-мар, СДП са Расимом Љајићем често наступа као опозиција самоме себи, Српски покрет обнове је већ одавно фолклорно друштво, Чедомир Јовановић као вечита „подршка из сенке" такође помиње ванредне изборе, док ПУПС фолира пензионере да ће им бити боље кад „напуне стоту"...
ВЕЛИКА ГЛУВА СОБА
Када се на то још накалеме и неумољиви статистички подаци по којима су транзиција, неуспешне приватизације и економска криза довеле до тога да данас у Србији живи више од милион и триста хиљада људи који једва састављају крај с крајем, да око седам стотина хиљада живи испод границе сиромаштва, да је седамсто и двадесет седам хиљада незапослено, да три стотине и четрдесет три хиљаде пензионера прима пензију мању од 11.000 динара, а да се око педесет хиљада људи храни у народним кухињама – шта рећи? Дали су нам потребни ванредни парламентарни избори, јер је земља у највећој економској и политичкој беди и хаосу за последњих двадесетак година, или је стање регуларно?
Тачно је господине Драгане Марковићу да „Србија нема времена да губи", да су „за њу много и три дана, а камоли три месеца" и да су то „три месеца беспотребног губитка времена у тренутку када је сваки сат битан" - али, не битан „за преговоре о уласку у ЕУ", него за спасавање овог напаћеног народа - да не умре од глади! Јер, и поред ваших несумњивих заслуга за развој града Јагодине и још већих личних разлога да избора уопште не буде, чини се као да само ви и Борис Тадић, са причом о „еуропејским интеграцијама", „усправно кано клисурине" стојите на пустом острву званом Србија, које, иако без земљотреса и цунамија, са вашом коалицијом на власти незаустављиво тоне у море. Можда је за вас то острво, заиста, острво среће на којем вам једино још нису свирали, како кажете, „Бетовен и Шопен, јер сам био мален док су они били популарни", али за већину грађана Србије, оно је само једна велика глува соба. Глува соба промашене и погубне политике Демократске странке и њених сателита!
