Његошев број „Политике”

Његошев број „Политике"

Потез без преседана у својој историји, „Политика" је учинила 18. септембра 1925. године, објављујућиизнад свог заглавља – „ЊЕГОШЕВ БРОЈ".

Била је то нека врста увода у оно што ће се догодити 21. септембра, када су пре 75 година, 21. септембра,на Цетињу свечано пренете Његошеве кости из Цетињског манастира у новосаграђену капелу на Ловћену.

„Политика" је из дана у дан, две недеље пре и после тог догађаја, објавила низ текстова посвећених Његошу, дајући велики простор, па и по неколико страна, низу аутора који су из различитих углова осветљавали животни пут, владичанско и државничко дело Његошево и његов колосални поетски опус.

У неколико наставака објављена су сећања Матије Бана, сећања лорда Кларенса Паџета, односно његова два официра, о мисији коју су имали на Цетињу 1848. године, текстови Вука Караџића, др Алексе Ивића, др Николаја Велимировића, Љубе Ненадовића, Вука Поповића, Иве Андрића и низа других аутора.

Од сарадника „Политике", тих дана су интензивно писали Григорије Божовић, а Добрица Кузмић и Живко Милићевић били су извештачи.

Кузмић је пратио пут краља Александра који је са краљицом Маријом и свитом тих дана био у својој првој и последњој званичној посети Црној Гори. Путовали су преко Охрида, Скопља, Призрена, Косовске Митровице, Пећке патријаршије и Дечана, да би се потом преко Чакора спустили до јадранске обале, а онда отишли на Цетиње.

Учествовали су у централном догађају преношења Његошевих посмртних остатака у капелу која је, у ствари, била задужбинско здање краља Александра. Он је одлуку о њеној градњи донео у јулу 1925, када је одустао од скупог пројекта Ивана Мештровића за подизање Његошевог маузолеја.

Одлуку да на Језерском врху на Ловћену подигне црквицу и да у њој буде сахрањен, Његош је донео за живота, а градња је започета у јуну 1845. године. Тек 27. августа 1855, четири године после његове смрти, Његошеви остаци пренети су из цетињске цркве у цркву светог Петра на Ловћену.

Почивали су у миру на том „Гибралтару Адријатика" до ноћи 12. августа 1916. када су по налогу с највишег места из Беча, аустријски окупатори девастирали црквицу и Његошеве кости поново пренели на Цетиње.

У царском Бечу, пад Ловћена био је виђен као највећи успех Аустро-Угарске у Првом светском рату, због чега су и хтели да уместо Његошеве капеле подигну грандиозни споменик који представља „генија победе и славе", односно Аустрију и њеног цара Фрању Јосифа, јер је Његошева капела, као неки „барјак пободен у стену Црне Горе изазивао монархију".

План се изјаловио, Аустро-Угарска је збрисана у рату са светске политичке мапе, а после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар је одлучио да се Његошеви посмртни остаци врате тамо где су и били, сада у краљеву задужбину на врху Ловћена.

Много деценија касније, девастирано је и то здање, после деценије жустрих полемика, да би на врху Ловћена био подигнут Његошев маузолеј, по пројекту Ивана Мештровића. 

Замена Његошеве црквице маузолејоми јавна дебата вођена тим поводом током шездесетих година минулог века,потврдилису да подизање споменика личности ма које су оличење највиших, најдубљих трагова у судбини свога народа, може покренути основна питања не само естетске већ и расправу онајбитнијим историјским, моралним идуховним питањима времена.

Сасвим разумљиво, пошто је реч о државничком, дипломатском, духовном, естетском и културолошком врху који је достигао Његош својим делом, а нашта је графичком метафором, симболички, указала и „Политика" 18. септембра 1925. штампајући изнад свог заглавља путоказ – „ЊЕГОШЕВ БРОЈ".

Слободан Кљакић

објављено: 27/09/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Njegosev-broj-Politike.sr.html

Aljaska i Kosovo

MILORAD VUČELIĆ Aljaska i Kosovo

Uvodnik | Milorad Vučelić | septembar 26, 2010 at 17:10

---

Piše Milorad Vučelić

Pamtim to kao jednu od prvih trauma u ranom detinjstvu. Moj deda Milan Vlaškalić, solunski dobrovoljac, ispričao mi je kako je ruski car Aleksandar Drugi 1867. godine prodao Aljasku Amerikancima za oko sedam miliona dolara u zlatu. Bio sam potpuno zaprepašćen tim podatkom i ozbiljno ožalošćen. Vajkao sam se da je ta suma dolara ipak u zlatu, ali sam se hrabrio time da će to Rusija nekako vratiti u svoje okrilje i da ćemo mi i Rusi Aljasku kad-tad osloboditi. Na mapi sveta nepogrešivo sam znao da nađem teritoriju tadašnje zemlje, Srbiju, Kosovo polje, Crnu Goru i Rusiju, ali sam uvek čežnjivo pogledao i na Aljasku.

U pokušaju da me uteši i da nekako preda mnom opravda postupak ruskog cara, deda mi je ispričao da je i veliki Napoleon (morao mi je biti veliki da bi mi Kutuzov bio još veći), prodao Nju Orleans i celu Luizijanu Amerikancima, namerno izostavljajući podatak da je za to dobio dvostruko veću sumu – čitavih 15 miliona dolara. Deda mi je pokazivao i koliko je Rusija velika i da u odnosu na to Aljaska ipak nije preveliki gubitak. Uzalud, nisam tu Aljasku mogao prežaliti.
Kasnije smo svi moji drugari i ja teško podnosili teritorijalne gubitke i nepravde nanesene Srbima i drugim narodima, u tada zajedničkoj državi. Nismo mogli prežaliti Skadar, gde je poginuo moj drugi đed Panto Vučelić, deo Banata i Temišvar, tugovali smo zbog Istre i jadranskih ostrva koje nam nisu dali posle Prvog svetskog rata. Širom tadašnje zemlje, a Srbije posebno, odjekivali su borbeni pokliči „Trst je naš", „Život damo, Trst ne damo". Slušali smo i pevali takve „ratnohuškačke" pesme poput: „Ako bude do bombaša i Gorica biće naša", i bili ponosni na svoje pretke, koji su oslobađajući jug Srbije od Turaka pobedonosno uzvikivali „Kumanovo za Kosovo".
Za zločin secesije prvi put smo saznali kada je Mois Čombe proglasio secesiju Katange od Konga, a uz put ubio predsednika Konga Patrisa Lumumbu 1961. godine. Širom Srbije održavani su veliki protesni mitinzi na kojima su se držali borbeni i žestoki govori. Srbija je uzavrela („Čombe guta bombe" vikala su deca). Nismo baš precizno znali gde je Kongo, ali smo svi znali da je jednostrana i nasilna secesija nešto užasno, nepravedno i zabranjeno. I na neki način i danas kada se pominje reč secesija u likovima Tačija, Hisenija i Sejdijua prepoznajem nakazni lik Moisa Čombea.
Tu secesiju i sve Čombeove masovne zločine podsticao je Brisel. Kongo je, naime, pre nezavisnosti bio belgijska kolonija. U Beogradu je u znak protesta i revolta razbijena belgijska ambasada i uništena sva njena vozila. Postoji i javno zabeležen jedan događaj iz tog vremena. U blizini ambasade Belgije nalazila se ambasada Turske. Demonstranti su u svom gnevu zbog secesije Katange razbijali jedan automobil, koji je imao diplomatske tablice, ali je pripadao Turcima. Turski diplomata je izašao na prozor ambasade upozoravajući demonstrante da je to tursko, a ne belgijsko. Na to su mu demonstranti nastavljajući započeto odgovorili: „A, Kosovo"!
Sada bi neko kada je reč o secesiji Kosova od države Srbije analogijama lako mogao svašta da zaključi. Ponovo je reč o Briselu, koji se od prestonice Belgije pretvorio u sedište Evropske unije i NATO pakta. Pojam Brisela se na neki način multiplikovao. Ponovo je reč o secesiji samo ne Katange nego Kosova. Ponovo su pokrovitelji, inspiratori i vojni pomagači jednostranog nasilnog otcepljenja u Briselu. Tu je u bezbroj likova umnoženi Mois Čombe. Umesto mrtvih Kongoanaca, mrtvi su Srbi. Tu su i veliki protestni miting i jedna samozapaljena ambasada. Potpuni novitet bi bile samo one dve plavuše i onaj masovni medijski žal za ukradenim patikama.
Zato je srpski režim, da bi nas spasao od istorijskog sećanja, ili protestnog ponavljanja i bunta, odustao od svakog pominjanja jednostrane secesije Kosova i to upravo u Briselu. Ono na Generalnoj skupštini UN, bilo je samo ponižavajuće i prezira vredno sprovođenje briselskog diktata.
Možda bi se nešto dalo zaključiti i o Srbima nekada i sada, i da nam je teže pala Katanga nego Kosovo, ali ovo nije prava prilika. A i još je rano za takve zaključke. Polako. „Zagrcni se tu", što bi rekli moji zemljaci. U svakom slučaju zapamtićemo gde smo stali.
Da u svetu nije potpuno nestao osećaj vojničke časti dokazao je ovih dana jedan američki pilot potpukovnik:
„Američki borbeni pilot, potpukovnik Harold F. – Huč Majers, nije mogao da izdrži pritisak savesti i stalne noćne more, koje su ga mučile od 1999. godine i bombardovanja SRJ. Bombardovao je i Republiku Srpsku. Jedan od onih čije su bombe, između ostalih, ubile i malu Milicu Rakić iz Batajnice, prislonio je pre nekoliko dana pištolj na slepoočnicu i izvršio  samoubistvo, postavši još jedan u dugom nizu američkih vojnika koji su na ovaj način, pošto im je proradila savest, prekratili sebi muke".
Njegovi prijatelji kažu da je sanjao ljude kako gore od bombi… Čuo je njihovu vrisku, jauke… sanjao je decu, starce, raskomadana tela. I to mu je očigledno došlo glave.
Za razliku od njega najveći deo političke elite Srbije sanja ulazak u NATO pakt. Oni nemaju noćne more. Ne sanjaju malu Milicu Rakić. Naprotiv, oni u najlepšim snovima vide sebe na komandnim mestima u NATO avionima i ljuti su na sve nas koji ih osujećujemo u tome da im taj san postane java.
Najveći deo naših strogo kontrolisanih medija napadno prećutkuje, ili prikriva vest o samoubistvu američkog oficira. Valjda to rade zbog straha da nekom među našim natovcima vlastodršcima ne proradi savest, ili da se, pak, ne probudi neki osećaj časti. Uzaludna je ta briga, nema tu nikakve bojazni, nema tu bilo kakvih tragova ni jednog ni drugog.

http://www.pecat.co.rs/2010/09/milorad-vucelic-aljaska-i-kosovo/