Stanimirović: Srbi nisu započeli rat u Vukovaru

Политика

Разговор недеље: Војислав Станимировић, председник Самосталне демократске српске странке у Хрватској

Тадић нас је охрабрио

Међусобне тужбе Србије и Хрватске пред Судом у Хагу биће важна тема разговора српског председника 24. новембра у Загребу

 

Фото А. Васиљевић

После недавног историјског сусрета Бориса Тадића и Иве Јосиповића на обали Дунава у Вуковару, 12. новембра предстоји још један значајан догађај – обележава се 15 година од потписивања Ердутског споразума који је претходио мирној реинтеграцији Источне Славоније, Барање и Западног Срема у правни систем Републике Хрватске. Најављује се да ће, на свечаности у Ердуту, председник Јосиповић доделити одликовања тадашњем администратору Прелазне управе Жак-Полу Клајну, представнику УН Торвалду Столтенбергу и бившем америчком амбасадору Питеру Галбрајту. Иако није међу потписницима Ердутског споразума, његово спровођење предводио је са српске стране Војислав Станимировић, председник Самосталне демократске српске странке, која је формирана је у марту 1997, за време Клајнове управе (15. јануар 1996. – 15. јануар 1998).

– Да би се реализовао Ердутски споразум, односно мирна реинтеграција, било је неопходно формирати политичку странку која би предводила овај процес и добила подршку народа на изборима. Тако је СДСС настао фузионисањем Српске демократске странке, која је од раније постојала на тим просторима и поседовала инфраструктуру, али Загреб није прихватао њену регистрацију, и Самосталне српске странке, коју је водио Милорад Пуповац у Загребу – каже Станимировић за „Политику".

Данас је СДСС, на челу са Станимировићем и Пуповцем, једна од владајућих странка у Хрватској. С три посланика у Сабору, из својих редова дала је потпредседника владе Слободана Узелца, који је у кабинету Јадранке Косор задужен за људска права. Осим тога, СДСС има и два државна секретара, у министарствима правде и регионалног развоја, а ово последње је задужено и за обнову, што је за Србе веома важно. Такође, око 20 функционера СДСС-а заузима директорске или начелничке позиције у различитим министарствима и управама при влади. Од укупно 20 хрватских жупанија (региона), СДСС има седам заменика жупана и пет заменика градоначелника. Политички представници Срба имају власт у укупно 15 општина у Хрватској, међу којима су Трпиња, Борово, Негославци, Мркушица, Eрдут, Јагодњак, Шодоловци, Грачац, Кистање, Бискупија, Ервеник, Врховине, Крњак, Гвозд (Вргин Мост), Двор... Процењује се да данас стално живи у Хрватској више од 300.000 Срба, што је једва половина предратног броја.

– Ми смо једни од иницијатора посете председника Тадића Вуковару и за нас је та посета веома значајна, охрабрује нас да опстанемо. Јосиповић и Тадић су политичари који имају другачију визију међудржавних односа и решавања проблема него што је било до сада. Измирење на овим просторима је неопходно. Ратни злочин у Вуковару је учињен и то што се Тадић извинио и затражио опроштај јесте цивилизацијски чин, а за нас својеврсно олакшање, јер је и он као председник Србије примио терет те одговорности на себе. С друге стране, Јосиповић је први пут јавно рекао да су убијани и српски цивили и да је у склањању посмртних остатака асистирала и учествовала држава. Њих двојица с премијерком Јадранком Косор примили су и делегацију Срба чији су најмилији убијени пре почетка ратних операција на том подручју. То је веома значајно када се разговара о томе како је почео рат у Вуковару, јер је до сада увек речено да су Срби почели тај рат, што не стоји.

Следећи корак је званична дводневна посета председника Тадића Хрватској, која почиње 24. новембра?

Очекујемо долазак и српских привредника с Тадићем, јер је неправедно да се економски ради и купује само у Србији, без реципроцитета. Тадић ће разговарати с председником и премијером и посетиће парламент. Колико је мени познато, после тога ће обићи повратничке крајеве у задарском залеђу, претпостављам Обровац или Грачац, као и манастир Крупу.

Те крајеве неки српски владар није посетио од времена Карађорђевића?

Милошевић никада није био, као ни премијер Ђинђић и или бивши председник Коштуница. Зато ће то бити историјски моменат.

Да ли помирење сада зависи само од личног ауторитета Тадића и Јосиповића, који су лидери сличног кова? Да ли променом власти тај процес може бити доведен у питање?

Не верујем, јер је то интерес и једне и друге државе. Точак историје не може бити враћен у назад.

Шта још недостаје да се употпуни та слика помирења и нормализације односа?

Чули смо од председника Тадића да је заинтересован за јачање српских институција у Хрватској и другде у окружењу. Идеја је да се наступи са заједничким инвестицијама у Вуковару, како би се осигурала радна места. Највећи проблем у Вуковару је незапосленост, која износи 38 одсто.

Хрватски медији у последње време доста баратају причом да Европска унија условљава Загреб решавањем „српског питања"?

Загреб то не признаје, али ми мислимо да тога има. Тренутно Хрватска, у преговарачком процесу са ЕУ, ради на најтежем поглављу, а то је правосуђе и људска и мањинска права. Хрватска ће добити плус у вези с правосуђем, јер тренутно решава велике афере, али у домену мањинских и људских права извештај ће бити негативан. Већ цуре информације да ће се поставити питање повратка Срба, враћања станова и пензија које су им одузете.

Онда се Тадићева посета може тумачити као велика услуга Загребу?

Мислим да јесте, мада је то и за Србију позитивно у светлу процеса преговора са ЕУ.

Да ли се, у овом контексту, може очекивати да ће главна тема предстојећих Тадићевих разговора у Загребу бити управо тужбе које су Србија и Хрватска поднеле једна против друге пред Судом у Хагу, што је додатна препрека на европском путу две државе?

До 20. децембра Загреб има рок да одговори на тужбу Београда. У међувремену ће се десити Тадићева посета, а вероватно ће до тада и премијерка Косор посетити Србију. Не искључујем могућност да ће управо тужбе бити најозбиљније теме разговора.

Бојан Билбија

-----------------------------------------------------------

Туђман ми је причао о Хрватској до Земуна

Били сте председник Прелазног извршног већа Источне Славоније, Барање и Западног Срема у периоду мирне реинтеграције?

Хрватска страна ми је понудила то место, пошто сам цео рат провео у Вуковару, био функционер СДС-а, али сам се бавио медицинским пословима. После тога, пошто је реинтеграција успешно обављена, уставним правом председника државе у то време, именован сам у Горњи дом Сабора.

Туђман Вас је именовао?

Јесте. Мене и професора Јована Бамбурача из Загреба, такође психијатра. Тако је Туђман именовао два српска психијатра у Сабор. Тешко ми је било у том мандату, као једином човеку из Крајине у Сабору.

Да ли сте се сусретали с Туђманом?

Неколико пута. Први пут сам долетео у Загреб хеликоптером УН, јер су све улице биле блокиране због мера безбедности. Клајн је захтевао да Туђмана ословим с председниче и да истрпим његову беседу од 15 минута у којој је говорио како је Хрватска некада била до Земуна и сличне ствари. Али, најтеже је било на крају реинтеграције, када је Туђман тријумфално дошао у Вуковар „влаком мира", чији су вагони били пуни људи разних профила. И ја сам морао да говорим на том непријатном скупу.

-----------------------------------------------------------

У вуковарској полицији 50 одсто Срба

Спровели сте мирну реинтеграцију, који је њен учинак?

Од некадашњих 71.000 Срба са истока Хрватске, данас имамо 55.000 који ту живе. Осигурали смо да сви запослени у јавним предузећима и државним установама, полицији, здравству, просвети, судству, задрже своја затечена радна места. То је неколико хиљада запослених. Тако данас од 850 полицајаца у источној Хрватској 400 су Срби, сваки други, а око 900 их је у систему просвете. Ако упоредите, видећете да у Личко-сењској жупанији има само седам полицајаца Срба, од укупно 700. Тамо их нема ни у просвети ни у судству.

-----------------------------------------------------------

Протоколи откривају истину о Овчари

Српски председник је у Вуковар донео досијее, протоколе из вуковарске болнице? Зна ли се нешто детаљније о томе?

Видите, хрватска страна стално потенцира да су из болнице на Овчару одведени хрватски рањеници, болесници и болничко особље. С друге стране, имамо информације да су у болници биле оружане снаге које су се преобукле у болеснике. И сада ови протоколи који су предати могу да расветле шта је ту истина, колико је било стварних болесника, а колико војника. Јер, они који нису у тим протоколима, заправо су преобучени војници.

Ви нисте задовољни брзином којом се раде ексхумације и идентификација убијених Срба у Хрватској?

По хрватским званичним подацима, у „Бљеску" и „Олуји" је страдало 780 Срба, мада постоје и подаци о знатно већем броју. У загребачкој болници „Шалата" и даље се налази 800 посмртних остатака и тела, од чега је 310 Срба и даље неидентификовано. Само у западној Славонији имамо 16 гробница у којима је 169 жртава. Према подацима званичног Београда, у Хрватској има 400 гробних места за које се зна где су, али се не врши ексхумација, јер би се тада отворило питање ко је те Србе побио. Да ли је то војска, полиција, паравојне формације? Ту се углавном се ради о цивилним жртвама. Неки полицијски и војни функционери из тог времена и данас су на високим позицијама и могло би се поставити питање њихове одговорности.

објављено: 07/11/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-nas-je-ohrabrio.sr.html

Тадић у Вуковару: "помирење" уместо истине

ГЛАВНА ТЕМА | Миодраг ЗАРКОВИЋ | 07.11.2010 | 00:04 0 коментара

Односи Бориса Тадића са Хрватима први пут су задобили пажњу јавности незваничним, али врло жестоким сукобом на Европском првенству за ватерполисте у словеначком граду Крању, јуна 2003. године. То првенство упамћено је највише по великим нередима на финалној утакмици, у којој је тадашња Србија и Црна Гора победила Хрватску. Чим су судије биле одсвирале крај меча, на трибинама су хиљаде хрватских навијача заподенуле тучу са малобројном полицијом и још малобројнијим присталицама СЦГ, а у макљажу су, силом прилика, били укључени чак и званичници Ватерполо савеза СЦГ и њихови гости, које су хрватски хулигани такође напали. Међу нападнутима био је и Тадић, у то време министар одбране СЦГ, који је у Крању, иако је заузимао државну функцију, боравио без службене пратње и заштите. У свеопштем хаосу на пливалишту, камере нису снимиле песничење Тадића са групом хулигана која је насрнула на њега, али су очевици касније сведочили да су министар и остали чланови СЦГ делегације прилично вешто одбили напад и да нису "остали дужни" разјареним Хрватима (наводно, Тадић се бранио чак и једном столицом, којом је ударао по хрватским навијачима). Таква, крајње изнуђена и природна реакција Тадића и ватерполо званичника, била је, међутим, у потпуној супротности са крајње неизнуђеним и неприродним потезом који је српско-црногорски Савез повукао само дан касније: јавно је позвао европску ватерполо федерацију да не кажњава хрватску репрезентацију, која, како је истакнуто, не сноси никакву одговорност за понашање навијача. Колико је Тадићев утицај у Савезу, иначе прилично велик још од преврата из 2000. године, допринео таквој иницијативи, остало је у домену нагађања. Тада још увек надолазећа политичка снага, Тадић се средином 2003. тек био припремао за спровођење чистке у матичној Демократској странци и његова моћ у српском друштву није била ни приближна данашњој, која је видљива у свим битнијим животним сферама, па и у националним спортским савезима. Али, Тадић је ватерполу био наклоњен још од ране младости, када је активно тренирао овај спорт пуних 11 година, као што је и српски ватерполо још од петооктобарских промена био наклоњен Тадићу, који је кроз чланство у организационим одборима разних такмичења био и активно укључен у ватерполо структуре. Зато је реално претпоставити да нимало уобичајен позив на милост за хрватске ватерполисте, који је јуна 2003. Београд упутио европској федерацији, није прошао без макар прећутне сагласности тадашњег министра одбране. Однос Бориса Тадића са Хрватима поново је ових дана у центру пажње, захваљујући још једном незваничном догађају. Сада као председник Србије, Тадић је 4. новембра посетио Вуковар, хрватски град у којем су се пре 19 година водиле жестоке борбе хрватских војних и добровољачких снага са јединицама Југословенске народне армије и српских добровољаца. У присуству свог домаћина, хрватског председника Иве Јосиповића, Тадић је том приликом положио венац на спомен обележје на Овчари, пољопривредном добру где је 20. новембра 1991, непосредно пошто су ЈНА и српски добровољци сломили отпор противника и заузели Вуковар, погубљено више од 200 заробљених Хрвата (1). Касније истог дана, Јосиповић и Тадић обишли су и гробно место 19 цивила (18 Срба и један Мађар), које су хрватске снаге убиле у Паулин Двору, крај Осијека, децембра 1991. Тадићева посета била је незванична. Најнеобичнија незванична посета свих времена, у медијима широм света названа историјском. С обзиром на то да су српског председника дочекали највиши хрватски и вуковарски званичници, те да су уз Тадића били потпредседник српске и председник војвођанске владе, недостајале су само заставе и химне две државе па да посета има сасвим званичан карактер. Али, за разлику од Крања пре седам година, на Овчари није било превише места за нагађања о Тадићевој улози. Јасно и гласно, пред мноштвом камера и микрофона, председник Србије је рекао: - Дошао сам овде да упутим речи извињења и искажем жаљење. Други део реченице, везан за жаљење, апсолутно се уклапа у незванични карактер посете, пошто је реч о личном осећању Бориса Тадића, и грађанина и председника. Први део његове изјаве, међутим, упадљиво одскаче од незваничне, малтене приватне форме Тадићевог одласка у Хрватску. За злочин на Овчари, или било који други, извињава се једино онај ко је у одређеној мери и одговоран за њега, било чињењем било нечињењем. Пошто не постоји повезаност грађанина Бориса Тадића са Овчаром, извињење председника Србије није упућено у његово лично име, већ у име државе чији је председник и народа који га је изабрао. Дакле, у име Србије и Срба. Никаква "незваничност" не може ни да умањи, а камоли сакрије, ову чињеницу. Исто као и чињеницу да је хрватски председник своју улогу у овом догађају одиграо далеко прихватљивије по сопствену нацију и земљу, па је у Паулин Двору избегао да се извињава, већ је само изражавао жаљење и решеност да сви злочини буду расветљени а сви злочинци кажњени. Према томе, Борис Тадић се на Овчари извињавао у име Србије и Срба. Пошто је хрватска пропаганда одавно издигла Вуковар у "град симбол" њиховог "домовинског рата" у којем су се борили против "великосрпске агресије", Тадићево извињење се због тога може тумачити и као својеврсно усвајање хрватске ратне и поратне пропаганде као непобитне истине.То усвајање значиће да Србија и даље ћути о злочинима из деведесетих у којима су Срби страдали широм Хрватске, а који су од покоља на Овчари по много чему тежи, крвавији или суровији: операције "Бљесак" и "Олуја", логори попут сплитске "Лоре", прогони и убијања Срба у свим већим хрватским градовима, злочини Мерчепових и других паравојних или војних јединица хрватске војске – о свим овим злочинима су избегли Срби из Хрватске сакупили обимну документацију. Значиће и упорно избегавање одговора на питање ко је заиста први запуцао у СФР Југославији, па и Хрватској, и које су то војске почетком деведесетих на овим просторима биле законите, а које нелегалне, самим тим и терористичке.Значиће и даље игнорисање стравичног геноцида над Србима у Другом светском рату, у Независној држави Хрватској, оној истој коју је први хрватски председник Фрањо Туђман оценио као "повијесну тежњу хрватског народа", и у чију част концертне арене широм Хрватске и ових дана пуни певач познат по сценском надимку Томпсон – тај геноцид је, са више од пола милиона страдалих Срба, Јевреја и Рома, био толико зверски, да је изазивао згражавање чак и немачких нациста, под чијим је надзором НДХ и постојала, а ипак се Србима до дана данашњег нико није извинио за незапамћена страдања. Значиће и даље инсистирање Београда на повлачењу међусобних тужби Хрватске и Србије пред Међународним судом правде, иако је Београд последњи који би требало да предлаже одустајање од тих поступака – после пуних сто година оружаних сукоба и заједничких држава Хрвата са Србима, ред би био да се судски преброји који је од та два народа неупоредиво скупље и са неупоредиво више глава платио сваки од тих сукоба и сваку од тих држава. Ред би био да Срби и Хрвати сазнају пуну, неублажену истину о кланици у коју је већи део Балкана био претворен у 20. веку. Али, Борис Тадић не нуди истину, већ извињење. Зато што зна да истина никада не би довела до скорог помирења, онаквог какво он прижељкује. Пуна истина о јасеновачким страхотама из 1941. и покољу на Пакрачкој Пољани из 1991. неминовно би отежала сваку међудржавну, друштвену, економску и културну комуникацију Србије и Хрватске. Та се истина прикрива и изврће, делимично због тога да би Србима из Хрватске, страдалницима без премца у новијој светској историји, накнадно било одузето право на самоодбрану којој су, поучени трагедијом из Другог светског рата, прибегли почетком прошле деценије, а коју је и сам Тадић искористио у Крању када су се на њега залетели хрватски хулигани. Скрива се делимично и због успостављања нечега што се назива "југосфером", неке врсте поновног зближавања бивших југословенских република, најпре у економском и културном смислу: према последњим истраживањима, такво зближавање одобрава чак 72 одсто анкетираних Хрвата. Делимично и због све очигледније потребе београдског режима да евроатлантску милост плаћа националним поносом. Грађанин Борис Тадић може да се стиди одговора Срба на повампирено усташтво које је, почетком деведесетих, подржавао режим Фрање Туђмана и Стјепана Месића. Може да се стиди и своје реакције на налет хрватских хулигана на базену у Крању. Али, председник Србије нема то право. А пошто упорно ради то што не би смео, Србија и Срби имају обавезу да се запитају због чега је свака савремена попустљивост према Хрватској – било да је реч о једном од два документована геноцида, било да је реч о дивљању на ватерполо утакмици – некако повезана са Борисом Тадићем. Одговор на то питање можда лежи у несхватљивој југоносталгији српских еврореформатора, вечито опседнутих хрватском музиком и хрватским морем; можда у разгранатим активностима хрватских обавештајних служби; а можда у каквој директиви са Запада, једној од оних које се на овим просторима беспоговорно поштују. Свеједно, док не одговоре на ово, Срби вероватно неће бити у стању да реше ни своје национално питање. (1) "Zvanicna" verzija, koju je usvojio Haški tribunal, jeste da je tamo ubijen 261 hrvatski zarobljenik, 200 lesevi su pronadjeni u masovnoj grobnici na Ovcari, dok se za 61 jos traga.

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/07/tadih-u-vukovaru-pomirene-umesto-istine.html

Европска цуцла за српске политичаре

Европска цуцла за српске политичаре

недеља, 31 октобар 2010 12:11 Милорад Вучелић, Вести

 

Рођени и од страних амбасадора крштени 2008. године, они су лишени своје прошлости и уверења, па није чудо што само пузе по евроатлантском путу "без алтернативе" Мађарско масовно бацање живих Срба у Бачкој и у Новом Саду под лед, они виде само као својевремено угрожавање еколошких вредности Дунава Недавно ми је пријатељ са нешто горке самокритичности рекао да политичари на Балкану својим заблудама о политици, историји, држави, нацији, Европи, међународној правди и праву само наносе штете свом народу. Реч је о оним политичарима који уопште имају нека уверења, идеје, одговорност и осећај дужности. Такви политичари, зарад добробити свог народа, треба да одступе и вршење политичких и државних послова препусте чиновницима који прецизно испуњавају налоге западних сила и њихових организација или великих корпорација. У случају да то не разумеју или, пак, одбију да прихвате - цена може да буде и сопствени живот.

У даљем дијалогу мој саговорник је напоменуо да није реч само о оним политичарима који би по схватањима вредности политике и државе могли бити мени блиски или као државници историјски препознатљиви, него да је реч о штеточинству и оних политичара који искрено мисле да деле евроатлантска убеђења и идеологију са својим страним газдама из Вашингтона, Брисела и Лондона. Постоји чак могућност да они таквим својим заблудама наносе још већу штету свом народу. Наиме, они у великој послушничкој ревности и потпуном неразумевању своје улоге претерују, па чак и мисле да су ту да нешто оригинално додају, не схватајући да они нису никакви идеолошки сарадници или "лидери у региону или Европи", већ само пуки извршиоци препуштени предсобљу намењеном послузи.

Није нимало тешко у описаним случајевима препознати политичку стварност Србије. У прилог тој дводеценијској препознатљивости јасно говоре мртве главе или хашке судбине српских државника и политичара. Било да су у питању Милошевић или Ђинђић, Караџић или Крајишник и Шешељ. Они једноставно нису могли или нису хтели да нађу "равнотежу" и меру између разарајућих страних диктата, својих олако датих обећања и интереса народа и државе. Нису слушали или су покушали да престану да слушају стране налогодавце.

Али, Срби не би били Срби када не би били јединствени и оригинални у тражењу излаза и решења.
Генерације Немаца рођених у деценији пре Другог светског рата, или непосредно пред сам рат, покушале су да наложено и потребно суочавање са нацистичком прошлошћу и националном кривицом отклоне самом чињеницом закаснелог рођења. Та појава је критички означена као покушај тражења алибија и излаза у "благодетима касног рођења". Тај значајан и понешто основан политички и национални покушај није успео и поред великог уложеног интелектуалног рада и пословичне немачке систематичности.

Оно што Немцима уз толики труд није успело, пошло је за руком Србима, и то без по муке.
Данашњи доминантни политичари у Србији рођени су тек 2008. године!

Зато уживају у свим благодетима свог касног рођења. Политички рођен 2008. године, највиша је квалификација и звање у Србији! Тако касно рођени и лишени своје прошлости, немају са чим да се суочавају, одмеравају и упоређују. Та новорођенчад с правом се може назвати - европским бебама.

Понашају се тако да се лако може закључити како су уверени да је дан њиховог политичког рођења и дан њиховог физичког рођења. Они никаквих уверења немају. Због њиховог узраста лако се може разумети чињеница што још нису проходали, па само пузе по евроатлантском путу "без алтернативе". Сваки њихов покрет у било којем смеру, а на европском путу без алтернативе, њима се из њихове перспективе чини и изгледа као корак усправљеног човека. Они сматрају да је пужење пожељно и нормално стање људи и зато убеђују целу Србију да попут њих пузи и шени. Само то је европски. Они су толико невини и млади да и сваког малолетног средњошколца могу лако огласити "хулиганом" и "клерофашистом". И на њега послати кордоне полиције, медије, службенике министарства страха, тужиоце, судове и затворске чуваре. Једино у раду тих органа они виде постојање и снагу државе.

Ту им је, онако очински, у подизању оптужнице прискочио у помоћ српски академик Љубомир Симовић, прославивши се својим интервјуом у НИН-у, у којем је, обрушавајући се на демонстранте 10. октобра, надмашио све до сада виђено у Србији и досегао некадашње висине совјетског државног тужиоца Вишинског. Демонстрирајући аналитичку способност која и треба да краси једног српског академика, њега "не би зачудило ни ако би се показало да је све то организовано и зато да би се умањили ефекти посете Хилари Клинтон"! Какав ужас! За академика Симовића "ништа у овим играма није случајно. Све је прецизно израчунато и изабрано, и место и време"! Па сада нека неко каже да Српска академија наука и уметности ћути и не изјашњава се о најважнијим питањима. Можда би са својом жестином и преданошћу Симовић могао постати и командант одреда жандармеријске јединице за специјалне операције. Решавање, како он проницљиво каже, "еминентно политичких акција", он види искључиво у домену министарстава силе.
Људима политички рођеним 2008. године нимало не смета то што су млађи од своје деце и унука. Са одређеним интересовањем и забринутошћу слушају своје потомке, како им причају шта је негда било. Не свиђа им се та историја о којој им њихова деца, много старија од њих, с поштовањем говоре и у којој траже узоре. Потпуно су окренути европској будућности, а да их нико не би ометао у развоју, на своје потомке шаљу полицијске кордоне и коњицу.

Наши политичари, заједнички рођени 2008. године, лако су се сложили око свега из наше прошлости. Своју немају. За прошлост свога народа није их брига. Помирили су се, зближили и ујединили у оцени "ужасних деведесетих", "српским историјским грешкама", а још им је лакше било да оцрне све што се догодило непосредно пре лета или јесени 2008. године. Они су идеалан избор за владавину овим народом, а у туђем интересу. Пошто за Србију нема исцрпних и закључених прецизних туђинских наредби, нити би ова европска политичка новорођенчад то знала да спроведе, потребни су баш они и баш такви да производе што више хаоса, понижења, окривљавања и наметања кривица. Рушити Србију да у њој не остане ни камен на камену - то је њихово вјерују.

Тек тада ће Србија испунити услове да буде негде примљена. Нема пријема нигде док се не заврши са независношћу Косова и подржављењем Војводине, Санџака и Прешевске долине, регионалном разградњом Србије и дављењем Републике Српске. Тада наступају нови услови и, наравно, опет - Младић и Хаџић! Пре окончања свих ових процеса не може бити ни говора да ће Србија бити било где примљена, па макар се сви Срби око тога једногласно сложили и уместо решавања укрштеница одговарали на хиљаде питања из упитника ЕУ упућеног Србији.

Упамтите то добро - ви који сумњате или не верујете.

Двогодишњи властодршци историју овог народа и његове државе доживљавају као нешто потпуно туђе. Кад су на своју прошлост пљунули, што не би и на националну и државну историју српског народа!

Њима је Јасеновац тек излетничка ливада, а Вуковар стратиште! Братунац им је тек могућа прилика за шетњу на свежем ваздуху, а пут у Сребреницу - ходочашће! Војници и официри ЈНА и ВЈ злочинци су и агресори, а хрватски домољуби - хероји! Мађарско масовно бацање живих Срба у Бачкој и у Новом Саду под лед они виде само као својевремено угрожавање еколошких вредности Дунава. На Косову они не виде ниједног Србина, али им се привиђа два милиона Албанаца, баш као и поменутом Симовићу који замера српским властима што на преговоре са Албанцима не одлазе са "неким паметнијим папирима". Можда се овај академик спрема да за ту прилику напише неки "паметан папир", ако ништа друго оно бар у виду треће верзије своје драме "Бој на Косову". Сада му можда ни она друга, постпетооктобарска верзија не ваља.

Само у оваквој Србији могуће је да Ласло Вегел, свечано отварајући овогодишњи Сајам књига, изговори реченицу: "Нама је култура, нама су књиге неопходне бар онолико колико нам је неопходна Европска унија"! Срби су, ето, у складу са интересом европских новорођенчади из 2008. године, постали народ без писма, књига и књижевности, народ који тек у одмеравању са пресудним значајем Европске уније увиђа значај књиге и литературе. Уместо познатог "песма нас је одржала, њојзи хвала", Лацика нам предлаже стих "ЕУ нас је одржала, њојзи хвала". Да не би Европске уније, Срби, дакле, не би знали колико им је књига неопходна и важна! Онако уз пут пародирајући Теодора Адорна, Вегел покушава да насилно и из буџака доведе у везу суштину и димензије злочина у Аушвицу са српским злочинима из ратова деведесетих на некадашњем југословенском тлу. То је и начин да се избегне национални терет оних који су били непосредни починиоци, или саучесници злочина Аушвица, а да се он пребаци на туђа, српска плећа. И Вегел би да избегне у благодет касног рођења у којој већ живе српски политичари, рођени и од страних амбасадора крштени 2008. године.

Свесно или несвесно, на истом су и увредљивом послу обесмишљавања и миноризовања јеврејских жртава они који, говорећи о дискриминацији геј популације, то упоређују са страдањем Јевреја и холокаустом.

Председнику Србије Тадићу из Европе је стигла јединствена похвала да "разумно управља неразумном нацијом". Сам против народа - како то импонује! Адреса за похвалу јесте права, али није реч о управљању нацијом, него о управљању обдаништем за рођене 2008. године. Тадић их је како и треба посадио на право место - на ношу.

Нација је негде другде. И није неразумна.

http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/2030-evropska-cucla-za-srpske-politiare