Европска цуцла за српске политичаре

Европска цуцла за српске политичаре

недеља, 31 октобар 2010 12:11 Милорад Вучелић, Вести

 

Рођени и од страних амбасадора крштени 2008. године, они су лишени своје прошлости и уверења, па није чудо што само пузе по евроатлантском путу "без алтернативе" Мађарско масовно бацање живих Срба у Бачкој и у Новом Саду под лед, они виде само као својевремено угрожавање еколошких вредности Дунава Недавно ми је пријатељ са нешто горке самокритичности рекао да политичари на Балкану својим заблудама о политици, историји, држави, нацији, Европи, међународној правди и праву само наносе штете свом народу. Реч је о оним политичарима који уопште имају нека уверења, идеје, одговорност и осећај дужности. Такви политичари, зарад добробити свог народа, треба да одступе и вршење политичких и државних послова препусте чиновницима који прецизно испуњавају налоге западних сила и њихових организација или великих корпорација. У случају да то не разумеју или, пак, одбију да прихвате - цена може да буде и сопствени живот.

У даљем дијалогу мој саговорник је напоменуо да није реч само о оним политичарима који би по схватањима вредности политике и државе могли бити мени блиски или као државници историјски препознатљиви, него да је реч о штеточинству и оних политичара који искрено мисле да деле евроатлантска убеђења и идеологију са својим страним газдама из Вашингтона, Брисела и Лондона. Постоји чак могућност да они таквим својим заблудама наносе још већу штету свом народу. Наиме, они у великој послушничкој ревности и потпуном неразумевању своје улоге претерују, па чак и мисле да су ту да нешто оригинално додају, не схватајући да они нису никакви идеолошки сарадници или "лидери у региону или Европи", већ само пуки извршиоци препуштени предсобљу намењеном послузи.

Није нимало тешко у описаним случајевима препознати политичку стварност Србије. У прилог тој дводеценијској препознатљивости јасно говоре мртве главе или хашке судбине српских државника и политичара. Било да су у питању Милошевић или Ђинђић, Караџић или Крајишник и Шешељ. Они једноставно нису могли или нису хтели да нађу "равнотежу" и меру између разарајућих страних диктата, својих олако датих обећања и интереса народа и државе. Нису слушали или су покушали да престану да слушају стране налогодавце.

Али, Срби не би били Срби када не би били јединствени и оригинални у тражењу излаза и решења.
Генерације Немаца рођених у деценији пре Другог светског рата, или непосредно пред сам рат, покушале су да наложено и потребно суочавање са нацистичком прошлошћу и националном кривицом отклоне самом чињеницом закаснелог рођења. Та појава је критички означена као покушај тражења алибија и излаза у "благодетима касног рођења". Тај значајан и понешто основан политички и национални покушај није успео и поред великог уложеног интелектуалног рада и пословичне немачке систематичности.

Оно што Немцима уз толики труд није успело, пошло је за руком Србима, и то без по муке.
Данашњи доминантни политичари у Србији рођени су тек 2008. године!

Зато уживају у свим благодетима свог касног рођења. Политички рођен 2008. године, највиша је квалификација и звање у Србији! Тако касно рођени и лишени своје прошлости, немају са чим да се суочавају, одмеравају и упоређују. Та новорођенчад с правом се може назвати - европским бебама.

Понашају се тако да се лако може закључити како су уверени да је дан њиховог политичког рођења и дан њиховог физичког рођења. Они никаквих уверења немају. Због њиховог узраста лако се може разумети чињеница што још нису проходали, па само пузе по евроатлантском путу "без алтернативе". Сваки њихов покрет у било којем смеру, а на европском путу без алтернативе, њима се из њихове перспективе чини и изгледа као корак усправљеног човека. Они сматрају да је пужење пожељно и нормално стање људи и зато убеђују целу Србију да попут њих пузи и шени. Само то је европски. Они су толико невини и млади да и сваког малолетног средњошколца могу лако огласити "хулиганом" и "клерофашистом". И на њега послати кордоне полиције, медије, службенике министарства страха, тужиоце, судове и затворске чуваре. Једино у раду тих органа они виде постојање и снагу државе.

Ту им је, онако очински, у подизању оптужнице прискочио у помоћ српски академик Љубомир Симовић, прославивши се својим интервјуом у НИН-у, у којем је, обрушавајући се на демонстранте 10. октобра, надмашио све до сада виђено у Србији и досегао некадашње висине совјетског државног тужиоца Вишинског. Демонстрирајући аналитичку способност која и треба да краси једног српског академика, њега "не би зачудило ни ако би се показало да је све то организовано и зато да би се умањили ефекти посете Хилари Клинтон"! Какав ужас! За академика Симовића "ништа у овим играма није случајно. Све је прецизно израчунато и изабрано, и место и време"! Па сада нека неко каже да Српска академија наука и уметности ћути и не изјашњава се о најважнијим питањима. Можда би са својом жестином и преданошћу Симовић могао постати и командант одреда жандармеријске јединице за специјалне операције. Решавање, како он проницљиво каже, "еминентно политичких акција", он види искључиво у домену министарстава силе.
Људима политички рођеним 2008. године нимало не смета то што су млађи од своје деце и унука. Са одређеним интересовањем и забринутошћу слушају своје потомке, како им причају шта је негда било. Не свиђа им се та историја о којој им њихова деца, много старија од њих, с поштовањем говоре и у којој траже узоре. Потпуно су окренути европској будућности, а да их нико не би ометао у развоју, на своје потомке шаљу полицијске кордоне и коњицу.

Наши политичари, заједнички рођени 2008. године, лако су се сложили око свега из наше прошлости. Своју немају. За прошлост свога народа није их брига. Помирили су се, зближили и ујединили у оцени "ужасних деведесетих", "српским историјским грешкама", а још им је лакше било да оцрне све што се догодило непосредно пре лета или јесени 2008. године. Они су идеалан избор за владавину овим народом, а у туђем интересу. Пошто за Србију нема исцрпних и закључених прецизних туђинских наредби, нити би ова европска политичка новорођенчад то знала да спроведе, потребни су баш они и баш такви да производе што више хаоса, понижења, окривљавања и наметања кривица. Рушити Србију да у њој не остане ни камен на камену - то је њихово вјерују.

Тек тада ће Србија испунити услове да буде негде примљена. Нема пријема нигде док се не заврши са независношћу Косова и подржављењем Војводине, Санџака и Прешевске долине, регионалном разградњом Србије и дављењем Републике Српске. Тада наступају нови услови и, наравно, опет - Младић и Хаџић! Пре окончања свих ових процеса не може бити ни говора да ће Србија бити било где примљена, па макар се сви Срби око тога једногласно сложили и уместо решавања укрштеница одговарали на хиљаде питања из упитника ЕУ упућеног Србији.

Упамтите то добро - ви који сумњате или не верујете.

Двогодишњи властодршци историју овог народа и његове државе доживљавају као нешто потпуно туђе. Кад су на своју прошлост пљунули, што не би и на националну и државну историју српског народа!

Њима је Јасеновац тек излетничка ливада, а Вуковар стратиште! Братунац им је тек могућа прилика за шетњу на свежем ваздуху, а пут у Сребреницу - ходочашће! Војници и официри ЈНА и ВЈ злочинци су и агресори, а хрватски домољуби - хероји! Мађарско масовно бацање живих Срба у Бачкој и у Новом Саду под лед они виде само као својевремено угрожавање еколошких вредности Дунава. На Косову они не виде ниједног Србина, али им се привиђа два милиона Албанаца, баш као и поменутом Симовићу који замера српским властима што на преговоре са Албанцима не одлазе са "неким паметнијим папирима". Можда се овај академик спрема да за ту прилику напише неки "паметан папир", ако ништа друго оно бар у виду треће верзије своје драме "Бој на Косову". Сада му можда ни она друга, постпетооктобарска верзија не ваља.

Само у оваквој Србији могуће је да Ласло Вегел, свечано отварајући овогодишњи Сајам књига, изговори реченицу: "Нама је култура, нама су књиге неопходне бар онолико колико нам је неопходна Европска унија"! Срби су, ето, у складу са интересом европских новорођенчади из 2008. године, постали народ без писма, књига и књижевности, народ који тек у одмеравању са пресудним значајем Европске уније увиђа значај књиге и литературе. Уместо познатог "песма нас је одржала, њојзи хвала", Лацика нам предлаже стих "ЕУ нас је одржала, њојзи хвала". Да не би Европске уније, Срби, дакле, не би знали колико им је књига неопходна и важна! Онако уз пут пародирајући Теодора Адорна, Вегел покушава да насилно и из буџака доведе у везу суштину и димензије злочина у Аушвицу са српским злочинима из ратова деведесетих на некадашњем југословенском тлу. То је и начин да се избегне национални терет оних који су били непосредни починиоци, или саучесници злочина Аушвица, а да се он пребаци на туђа, српска плећа. И Вегел би да избегне у благодет касног рођења у којој већ живе српски политичари, рођени и од страних амбасадора крштени 2008. године.

Свесно или несвесно, на истом су и увредљивом послу обесмишљавања и миноризовања јеврејских жртава они који, говорећи о дискриминацији геј популације, то упоређују са страдањем Јевреја и холокаустом.

Председнику Србије Тадићу из Европе је стигла јединствена похвала да "разумно управља неразумном нацијом". Сам против народа - како то импонује! Адреса за похвалу јесте права, али није реч о управљању нацијом, него о управљању обдаништем за рођене 2008. године. Тадић их је како и треба посадио на право место - на ношу.

Нација је негде другде. И није неразумна.

http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/2030-evropska-cucla-za-srpske-politiare