Srušili smo Slobodana Miloševića sa 100 miliona američkih dolara

Knjiga Vilijama Montgomerija, bivšeg ambasadora SAD u Beogradu, u kojoj piše o burnim događanjima u našoj zemlji, pet meseci bila na cenzuri u Vladi Sjedinjenih država
Srušili smo Slobodana Miloševića sa 100 miliona američkih dolara
Piše: Piše: Vladan Dinić

       Dok se pažnja dela javnosti i medija, posebno visokotiražnog „Blica", usmerila na knjigu Milroda Ulemeka Legije - REVOLUTION (Između razuma i srca) - sa namerom da se kniga zabrani, na tržištu su se pojavile još, najmanje, četiri-pet knjiga koje, sigurni smo, srpsku javnost neće ostaviti ravnodušnom.
       Tu su „Politički lavirint devedesetih", Borislava Jovića, eks predsednika Predsedništva SFRJ, „Sećanja" Radomora Markovića, bivšeg šefa RDB, „Peti oktobar u RTS-u", Milorada Komrakova, „Muhamed na Isusovom krstu" (Politička ekonomija Islama) dr Dragana Veselinova...
       Svaka od ovih knjiga, kad bude pročitana izazvaće barem brojne nedoumice, ali... Tu je i knjiga koja je „najintigrantnija" po - autoru.
       Vilijem Montgomeri!
       Nekadašnji ambasador SAD u Beogradu, pre toga bio je ambasador u Bugarskoj (1997-2000), a od 2000. šef kancelarije za jugoslovenske poslove u Budimpešti...
       Dakle, čovek čija je uloga u događanjima u Jugoslaviji još neistražena, ali svakako - značajna.
       Pred čitaocima su, Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u Beogradu i knjiga „Kad pvacoje utihnu" (u izdanju „Dan-Graf" i Klub Plus) u kojoj su opisani dramatični događaji od 2000. do 2004, pad režima Slobodana Miloševića, ali i ubistvo Zorana đinđića.
       Uz to, knjiga je, u nekim delovima, po sopstvenom priznanju autora, „cenzurisana"... „Američka vlada je (pro)čitala rukopis (pet meseci) i zatražila da izostavim neke delove koji još imaju oznaku tajnosti". (Vilijam Montgomeri u intevjuu „Nacionalu")
       Ipak, u onim delovima koji nisu „cenzurisani" čitalac knjige neće moći da se otme utisku da je bivši ambasador SAD, danas stanovnik Cavtata (i Beograda) mnogo toga izostavio, ali je nagovestio da - zna, te sve to, pomalo, posle prvog, površnog čitanja, izgleda kao da je ovom knjigom pokušao i da pošalje nekome poruku. Kakvu i kome, to verovatno zna onaj ili oni kojima je upućena.
       O Zoranu đinđiću, s kojim se, barem tako piše u knjizi, često sretao i bio kućni prijatelj, te da su se njihove porodice družile, „uz iće i pi?e" govori biranim rečima o njegovim sposobnostima, ume?u, želji, demokratskom opredeljenju... Ali, pišući o odnosima đinđić - Legija, američki ambasador je dosta oprezan, ostavljajući čitaocu dilemu da još nije razjašnjeno zašto su Milorad Ulemek Legija i Zemunski klan uopšte pomagali Zoranu đinđiću?!
       Posebno zanimljiv deo knjige je onaj o rušenju režima Slobodana Miloševića, gde, gle čuda, nimalo nije krio svoj, možda presudni(?!) uticaj na obaranje tadašnje vlasti, ali i zadovoljstvo kada je dugogodišni srpski lider završio u Hagu.
       Piše i o susretu sa Mirom Marković, suprugom predsednika Miloševića i pismu koja mu je ona uručila. O njoj iznoszi ocenu, ali sasvim površno, uz opasku da je „ona uverena da je njen suprug patriota".
       Montgomeri je otkrio, možda nenamerno (ili biće da je suprotno), da je vode?u rolu u pripremi terena za isporučivanje Miloševića Hagu odigrao - ne Zoran đinđić, već, ko bi rekao - Miroljub Labus, kome je ameri?ki ambasador ponudio „šargarepe" - otpisivanje dugova prilikom predstojećih pregovora sa Londonskim i Pariskim klubom, ukidanje svih preostalih sankcija, obnavljanje normalnih trgovinskih veza sa SAD i podršku Amerike i drugih država na predstojećoj Donatorskoj konferenciji...
       Dosta probranim rečima, Montgomeri govori o Čedomiru Jovanoviću, ali i o Vladimiru Bebi Popoviću, nekadašnjem neprikosnovenom šefu Biroa za komunikacije u Vladi Srbije, otkrivajući ono što se, inače, zna: da nisu bili u dobrim odnosima, ali i da je na njegovo insistiranje Popović (silom?) napustio Biro...
       Me?utim, ?ini se da ova knjiga, najve?u vrednost ima u tome što na najbolji način predstavlja DOS, njegove udarne pesnice i to ko su, oni, zapravo.
       U knjizi Milorada Ulemeka „Revolution" ima na nekoliko mesta detalja koji dosad nisu bili poznati, o kojima može da se vodi polemika, ali „crno na belo" Vilijema Montgomerija tek bi trebalo, vrlo pažljivo - izučiti.
       Uz to, ima jedan „škakljiv pasus", u kojem Montgomeri piše da je đinđić u svom kabinetu dao Legiji 100 ili 200 hiljada nemačkih maraka „da podeli momcima" za dobro obavljen posao u hapšenju Miloševića!?
       Da bi, valjda, knjiga bila obimnija (ukupno 195 stranica) pisac je srpskoj javnosti ponudio dva dodatka „A" i „B".
       U dodatku „A" - daje delove iskaza koji je svedok „Glavonja" dao 7. aprila 2003, a u odeljku „B" delove kazivanja „izvesnog lika" - pod imenom „đura", 28. marta tokom operacije „Sablja"?!
       Ti iskazi, autoru su, iz nekog razloga bili - važni. Istina, oni nisu nepoznati javnosti u Srbiji, kao ni ko se krije pod konspirativnim imenima „Glavonja" i „đura", ali su pokazali nešto drugo: da su poverljiva dokumenta curela iz tužilaštva, sudova, Vlade i da je, zapravo, čitav bezbedonosni sistem Srbije bio bušan.
       ?ini se logi?nim pitanje: odakle amričkom ambasadoru dokumenta o saslušavanju svedoka u akciji „Sablja"?
       Recimo...
       I, ko je ta dokumenta prosledio tamo gde im mesto nije?
       Da li je bila potrebna ova i ovakva knjiga?
       Naravno!
       Jer, 5. oktobar, rušenje režima Slobodana Miloševića, „borba s demokratskom tranzicijom" je i dalje neistraženo područje i izazov za istoričare i novinare - istraživače.
       Ako ih u Srbiji danas uopšte ima?!
       Ili, da li smeju da istražuju?!
       Dobro je, međutim, što se sve više aktera petoktobarske revolucije (ili puča?) „otvara". Učesnici pišu knjige, daju intervjue, objašnjavaju, komentarišu... Neko od njih ima svoje viđenje i svoju istinu, ali većina od njih bi u tim spisanijima da malo propere svoju biografiju i, usput, ojača svoju poziciju junaka u rušenju Miloševi?evog režima.
       Iz knjige „Kad ovacije utihnu" vidljivo je, barem sada, a bilo je ranije - ko kosi, a ko vodu nosi.
       Ovde je Vilijem Montgomeri, ambasador od glasa, najjače vojne sile na svetu, važan, ako ne i najvažniji, učesnik u dovođenju sistema koji danas imamo, otvorio, „Pandorinu kutiju".
       Jer, mnogi od lidera DOS-a su prikazani kakve ih nismo znali, ali je na talonu postavljena i deoba karata kakva je tada bila. Ili, kako ju je video ambasador najmoćnije sile sveta…

Rekao manje nego što zna        Pošten da budem - više sam očekivao od knjige „Kad ovacije utihnu".        Montgomeri je rekao manje nego što zna. Mnogo toga je prećutano, ali, između redova, može mnogo toga da se nasluti...        Posebno teško pada odeljak u kojem, opet ne baš direktno, gospodin Montgomeri saopštava da je naša država srušena sa sto miliona dolara i par spacijalnih mobilnih telefona „koji ne mogu da se prisluškuju".        Da li je stvarno SRJ srušena sa tom sićom?        Ako jeste, to govori više o nama samima, a manje o američkoj administraciji.        Bio sam ubeđen da više vredimo i mi i zemlja koje više nema…

 

Likovanje        Ono, čemu čovek, običan i prosečan čitalac kao ja, ali ne baš i neobavešten, ne može da se otrgne, utisak je, svojevrsno likovanje ambasadora SAD kad je ispunio zadatak, što milom, što silom, i gledao odlazak Slobodana Miloševića preko Tuzle u Hag. Usput, obelodanio je i dugo skrivenu tajnu - ko je snimao „pakovanje" bivšeg lidera za Ševeningen i ulazak u helikopter (američke tajne službe) i kako su te fotografije uopšte stigle u jedan nedeljnik koji više ne izlazi.

http://www.svedok.rs/index.asp?show=74501

Петар ИСКЕНДЕРОВ: Колико коштају „органи независности“ Косова?

 

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Колико коштају „органи независности" Косова?

Међународни истражитељи ипак су били принуђени да се позабаве делатноћу „црних трансплантолога" на Косову. „Интерпол" и цивилно-полицијска мисија Европске уније  поднели су једном од косовских судова оптужницу против чланова организоване криминалне групе, која је обманом  намамила у замку 2008. године на Кососву више од 20 грађана Русије, Молдавије, Казахстана и Турске, са циљем да им изваде бубреге ради каснијег пресађивања богатим клијентима.  Они су „заврбовани лажним обећањима да ће им бити исплаћена новчана накнада" – речено је у оптужници.

Чланови криминалне групе обећали су жртвама да ће исплатити по 15 хиљада евра за бубрег, а сами су потом препродавали органе по 100 хиљада евра и више. Самим пак „донорима" исплаћивано је 2-3 хиљаде евра, а и то, очигледно, не увек. По речима представника тужилаштва Европске уније Џонатана Рејтела, у саставу криминалне групе налазила су се најмање петорица косовских албанаца, као и представници Израела и Турске.  При том је један од оптужених био на „високој функцији у министарству здравља Косова". Израелац се окривљује за „врбовање и превоз жртава", а Турчин – за обављање операција вађења органа.  Осумњичени албанци већ су ухапшени, а за Израелцем и Турчином су издати међународни налози за хапшење.  Одговарајуће захтеве у циљу прибављања нових информација у вези са овим предметом Мисија ЕУ на Косову упутила је САД, Канади, Немачкој, Турској и Казахстану.

Водећа косовска албанско-језичка издања практично не поклањају никакву пажњу саопштењима о истрази, иако се обично информације криминалног карактера широко користе у међупартијској борби на Косову. Разлози су једноставни: косовски политичари премрли су у ишчекивању:  у ком ће правцу кренути нит о предметном  случају, и хоће ли уследити наставак?

Информација, коју је обелоданио Џонатан Рејтел,  управо као да је преписана из књиге бившег главног тужиоца Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију Карле дел Понте „Лов: ја и ратни злочинци", која је угледала свет у пролеће 2008.године, али  преписана са крупним словима. Управо је „гвоздена Карла" испричала тада о „црној трансплантологији" на Косову, у коју су били насилно увучени донори из Русије и других земаља – чланица Заједнице Независних Држава (ЗНД). „Међу  заробљенима су се налазиле жене сда Косова, Албаније, Русије и других словенских држава". Међутим, то је тек мали део истине.

Суштина монструозних злочина албанаца Косова није у двадесетак обманутих донора, већ у стотинама људи, чији су животи осакаћени. Према сведочењу Карле дел Понте, она је знала  најмање за 300 Срба, које су 1999. године  киднаповали албански бојовници Косова и пребацили у регион града Бурел на северу суседне Албаније.  Тамо су од њих узимани  органи, који су препродавани на европском „црном тржишту", а тела жртава тајно сахрањивана.  При том остали са једним бубрегом млади мушкарци и жене били су  принуђени да сачекају клијента за други орган,  одлично схватајући неизбежност своје судбине.  По речима Карле дел Понте, злочиначка делатност вршена је „уз знање и активно учешће официра „Ослободилачке војске Косова" највишег и средњег ранга". Бивши главни тужилац је лично боравила  на периферији Бурела, где је пронашла тражену кућу, у којој су обављане операције, и трагове крви са остацима лекова и завоја.

Међутим,  истрага даље није кренула. „Наш мандат је захтевао, да почнемо  истрагу против  лидера највишег ранга свих страна, које су учествовале у конфликтима на територији бивше Југославије. Према томе, ми смо били дужни да истражимо околности и, ако се информација потврди, подигнемо оптужницу против свих лидера ОВК, који су у највећој мери били одговорни за злочине, које је вршила милиција", - пише у својој књизи Карла дел Понте и одмах изјављује, да су је једноставно  омели да спроведе истрагу. То су учинили, у првом реду, функционери Мисије ОУН за питања привремене администрације на Косову, на чијем се челу тада (1999-2001. године) налазио будући министар иностраних послова Француске, Бернар Кушнер.

По подацима Карле дел Понте, на челу криминалног бизниса стајали су бивши политички руководилац „Ослободилачке војске Косова", а у последње три године премијер самопроглашеног „независног" Косова Хашим Тачи и његова десна рука Рамуш Харадинај.  Овај последњи очекује поновљени процес у Шевенингенском затвору Хашког трибунала. Међутим, епизоде са „црном трансплантологијом" нису уврштене ни у први, нити у други предмет оптужнице. Сама бивши тужилац је у интервјуу италијанском листу „Стампа" признала, да је „прогон ратних злочинаца у савременом свету – искључиво полиитчка ствар. Да се за злочине албанаца сазнало, ни о каквој независности Косова не би могло бити ни говора".

Дакле, истражитељи Европске уније признајупостојање у псеудонезависном Косову „црне трансплантологије", али изузимају из материјала истраге њен антисрпски аспект и  умешаност у злочине највиших функционера Косова и западних држава. У децембру ће се на Косову одржати парламентарни избори, и  захуктале предизборне страсти без преседана обећавају нове скандале око поделе утицајних сфера међу лидерима различитих партија и финансијско-криминалних група.  Садашња истрага веома је добар повод да се искористе шокантне чињенице у сопственом интересу. Разуме се,  не зарад  васпостављања правичности према косовским Србима, већ зарад дискредитације својих конкурената.  И ето због чега су одједном заћутали водећи медији Приштине.  У сваком тренутку настала нестабилна равнотежа може бити нарушена – и тек тада ћемо бити у реткој могућности да сазнамо праву цену „органа независности" косовске квазидржаве.

 

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

http://srb.fondsk.ru/

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/18/koliko-koshtau-organi-nezavisnosti-kosova.html