Претражи овај блог

четвртак, 7. јануар 2010.

Matija Bećković - Ubismo se pravdajući se da nismo ono što smo

Извор : Магазин „ПЕЧАТ", бр. 95, 25.12.2009.

 

ИНТЕРВЈУ

 

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ    

академик и књижевник

 

Убисмо се правдајући се да нисмо оно што смо

 

Наш академик и песник Матија Бећковић у част нове 2010. године, предлаже да окончамо фазу„ћерања", па да се више не ћерамо ни дипломатским путем ни за зеленим столом него ушушкани у топлим домовима искључиво путем ћертенета, ћвитера, ћахуа, ћутла, ћермејла и ћертјуба!

 

Разговарали АЛЕКСАНДАР ДУНЂЕРИН и ЉИЉАНА БОГДАНОВИЋ Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

 

Ове године академик и песник Матија Бећковић обележио је два јубилеја - 70 година живота и 50 година књижевног рада. Као сведочанство вредности његовог певања и мишљења кроз пола века за нама, „Српска књижевна задруга" објавилаје књигу песама „Пут којег нема".

Уобичајено је да се годишњице разумеју као повод за животне „билансе" и друга преиспитивања, пау разговору за „Печат" најпре питамо: Да лије Матија песник, академик и ангажовани интелектуалац, одолео „напасти" критичке ретроспективе властитог друштвеног и стваралачког трајања?

 

„Мање сам очекивао од живота. Искрено речено нисам очекивао ништа. Тако је све што сам добио чист ћар. Имао сам више среће него памети. Чак сам веровао да ћу на крају имати мање година него што их сад имам. Чезнуо сам прво да имам таблицу и меку писаљку, па свеску и оловку, а на крају сам се докопао и најскупљих пера и најлепшег папира, па чак и компјутера и лаптопа... Али шта вреди кад стално пишем крњатцима на папирићима, окрајцима и комадићима. И чешће откивам него што косим!"

 

У интервјуу, који сте дали пре двадесет година, рекли сте: „Недовољно одлучан да замолим да ми се не придаје толико политичког значаја, а довољно слаб да прихватим улогу која ми се додељује, рећи ћу неколико утисака са овлашћењима једног песника." Да ли данас осећате да су Вам овлашћења знатно шира?

Кад је „Печат" недавно пренео поменути интервју мало ко је приметио да сам га дао пре двадесет година. Изгледа да је код нас све што је икад речено постало заувек актуелно. Развојем технологије сада о мојим овлашћењима одлучују други. А шта су одлучили сазнајем последњи - и то преко Интернета.

 

Били сте у два мандата (период 1988-1992) - председник Удружења књижевника Србије. У значајном делу интелектуалне елите, посебно оне тзв. другосрбијанске оријентације, оштро је потом критикован ангажман УКС у том преломном добу. Како бисте оценили улогу - своју и књижевне организације - на широј друштвено-политичкој и културној сцени?

Срећом већина људи због којих сам се обрео у свему томе и до којих ми је највише стало нису више на овом свету. Не могу ни да замислим да су живи. Михиз, Пекић, Селенић, Душан Вукајловић... да поменем само покојне који су били у тој Управи. А таква Управа УКС постојала је само једном и никад више! И да цитирам Гетеа: „Да би неко неког ценио он и сам мора бити нешто!" Народ ј е сада разапет на присталице „Фарме" и „Великог Брата" и тешко да ће стићи да главоболи о Француској 7.

 

Није ли необично што део наших уважаваних савременика, који је Француску 7 доживљавао као трибину слободне речи и мисли, данас иступа са готово супротних позиција и битно другачијих политичких и идејних уверења?

То су практични и паметни људи који од свега националног прихватају једино националне пензије. Неко је рекао да и ми имамо паметних људи, али они су против Србије. А како се може бити паметан друкчије?

С друге стране, зрелост једног народа видела се најбоље по томе што је одлучио да се сакрије и да је најпаметније да се јавно не појављује тако да се не може лако срести. Сад нико не зна ни где се крије, ни шта ради ни како му је. Као да је у земљу пропао. Осећа се недорастао времену и неће ни да штрчи ни да смета у овим актуелним, свечаним историјским тренуцима. Као краљ који се крио у просјачким ритама и Србија се маскирала у своје прње и није је лако познати. Већ дуже времена она се смешка и глади бркове, задовољна што је умакла потери и што је нико не препознаје. Надам сe да се скривајући не смањује у невидљиву тачку као у причи о Сањи мог другара Моме Капора.

 

Друштвена улога УКС-а, посвађаног и „поцепаног" на две књижевничке организације, данас је готово невидљива. Шта је било одлучујуће за овако суморну ситуацију?

На оваква питања бих могао да се концентришем једино у емисији „Тренутак истине". Тачан одговор би ми изнудили једино за паре. А што се тиче полицијске афере зване "Меморандум" и њених последица не би ме ни позамашна сума од 100 евра нагнала да наседнем и изађем из свог ћутања.

 

Када сте примљени у чланство САНУ-а, били сте један од најмлађих академика. Не чини ли вам се да је САНУ, оптерећен још из тих давних дана својим „источним грехом" друштвено-политичког ангажмана, сада отишла у другу крајност ?

Очигледно ла јој ни ћутање није ништа донело ни поправило њен углед и положај. Мада је један истакнути лидер недавно с врло високе говорнице објавио да и у САНУ-у има нормалних људи. Хвала му на том макар и скромном покушају рехабилитације.

 

Као што то већ бива у Срба, и САНУ је данас, како тврде упућени, озбиљно подељена.!?

Ако је тачно то што је рекао и ако поменути лидер није говорио напамет, значи да има наде и да може од нечег да се крене. Док год држава личи на дрвену фуруну изгледа да друкчије не могу бити ни њене институције. Али и то ће проћи. Ако прође.

 

Аналитичари кажу да је под кровом САНУ-а најсамосвеснија и најратоборнија невелика група академика која припада хуманистичкој интелигенцији, јасно јавно декларисаних патриотских уверења, а истовремено и чланству Крунског савета. Члан сте овог Савета, па реците да ли је наведено мишљење тачно, те уколико јесте, због чега данас „ратоборна" група бесмртника не говори гласније?

И кад ћуте и кад шапућу једни их прислушкују, а другима су прегласни. САНУ је крштена као Српска Краљевска академија. Можда ће се једном тако поново звати.

Сад кад народ хрупи да шета по свету, кад се засити и напутује,  није искључено да

закључи како ни то не би био смак света. И да није толики ризик звати се својим именом. Нису нам бели шенген дали за пут којег нема!

Како је Србија постала краљевина пре осам векова и како је успела да се домогне тог статуса, упркос бројним моћним противницима, написане су многе расправе. А како је тај статус изгубила није написана ниједна. Све је обављено и објашњено једним потезом пера.

 

Овогодишњи избори за нове чланове у кући српских бесмртника, чини се, нису међу срећнијима. Сенка компромитације је прилично видљива.

То нас није затекло неспремне. Месецима унапред смо се психички припремали. Утешно је ако један просечан грађанин још има и каквих других брига.

 

Када сте били изабрани у Управни одбор куће „Политика", део јавности је то искрено поздравио, верујући да је реч о персоналном „гаранту" да ће ова кућа превазићи велику кризу. Чини се да урушавање ове медијске куће није заустављено. Да ли сте могли да учините више за „спас Политике"?

Вероватно су проценили да ћемо и Кустурица и ја више допринети ако нас из Управног одбора истерају у прави час и тако нам пруже прилику да натенане, без притисака, стреса и икаквих формалних обавеза дамо пун допринос.

 

Одговорност медија за тешке прилике у друштву је огромна. Тврди се чак да је за несналажење, дезоријентацију и менталну конфузију нације „грех" медија - одлучујући. Може ли се, и како, превазићи стварност моћног медијског Великог брата?

Да је то тачно не би милион људи данима целивало уснулог Патријарха игноришући пандемију и забрану масовних окупљања!

Народ је изгледа још увек паметнији од медија. Као да медији одлучују шта да мисли и шта је истина. Ако су икад и одлучивали. Ко још нормалан чита новине и пали телевизор да би сазнао како му је па чак и шта има ново. Тешко оном ко се информише из средстава информисања. Тај је тотално погубљен и нема појма шта се дешава. Кад ти је плата 200 евра с тим све почиње и све се завршава. И кад смо већ код евра и плата, знате ли да је пензија Патријарха Павла на крају рипила на скоро сто евра. Толико је привилегована и тетошена наша црква.

 

Многе, често и апсурдне појаве у нашем друштву правдају се жељом да приступимо великој породици европских држава. Да ли су проблематичније европске вредности, или наше тумачење тих вредности?

Чему то или-или. Није спорно ни једно ни друго. Више не постоје ни заједничке ни универзалне ни вечне вредности. Чак ни у обдаништима. Свако бира и одлучује се за оне које му највише одговарају... Зато смо се и склонили у страну да ничему не сметамо да слободно цвета. Вртимо се у зачараном кругу рециклаже, а једина вечност у коју верујемо је вечност пластичних кеса!

 

Уколико су Срби деведесетих година прошлог века постали свесни да је „Србија нестала у бермудском троуглу Титове Југославије", те су се у то време дуго враћали и тешко успостављали, како је могуће да и две деценије после распада СФРЈ још увек трагамо за сопственим идентитетом?

Убисмо се правдајући се да нисмо оно што смо. И у сред боја против идентитета - пресрећете ме са овим питањем. И то у часу кад су све снаге усмерене и све памети запослене да докажу да нам никакав идентитет не треба, а све наде положене да ћемо га се ускоро ратосиљати. Јавља се извесна носталгија и за поменутим Бермудским троуглом и за његовим творцем. Ни то после свега, није никакво чудо. Да тај Гуливер који се обрео међу српским лилипутанцима није за живота постигао ништа друго, оно што је учинио на самртном часу би било довољно да буде запамћен као јединствен случај у историји. То је први човек у повесници људског рода који је до те мере био лишен слабости и предрасуда обичних смртника да је желео да се сахрани пред туђом кућом. И други људи се понекад сахрањују ван гробља, али на својим и.мањима. Али да пожелиш да векујеш пред туђом кућом, у туђем дворишту, јединствен је пример људке висине, ширине и несебичности. С друге стране где би друго такву жељу било могуће испунити сем у Србији, у њеном главном граду и на његовом главном брду. И још јој пребацују да је нетолерантна и ксенофобична. Различитост, разноврсност, раскош стилова и жанрова основа су школских програма! Читаво богатство проблема, како је својевремено говорио један наш чувени мислилац.

 

Да ли ми свих ових деценија лутамо, не зато што не знамо ко смо и шта смо, не зато што смо изгубили компас, већ стога што купујемо време  док не изумру генерације са ропском свешћу?

...А кад купимо то време - кукаћемо за старим добрим робовањем и старом срећном ропском свешћу! Уосталом, бар не морамо бринути шта ће бити. Већ је све било. Човек све чешће сам себе слуша како не говори ни оно што мисли ни оно што зна. Оно што хоће да каже је свуда сем у његовим речима. Зато је свеједно шта говори. Траје непомућено поверење у лаж. Сећам се неког конкурса за највећу лаж који је својевремено био расписан у Америци. Победио је аутор који је испричао како је једном приликом на клин испред куће обесио врећу брашна. Кад се пробудно имао је шта видети. Преко ноћи је дунуо тако јак ветар, да је одувао врећу, а брашно остало да виси о клину. Као да је тај конкурс код нас још увек отворен. Свакодневно слушамо како се једна лаж засењује другом и релансира већом.

 

Свеопшта криза ауторитета је можда један од најмалигнијих проблема нашег друштва, посусталог од небројених разочарања, изневерених нада и улудо потрошене енергије и емоција народа. Видите ли наговештај да се актуелно безнађе може превазићи?

Све зависи које сте године рођени. За многе је овде последњи рај на земљи. Сад је многима лепше него што је икоме икад било. И надају сe и моле да ово никад не прође. Једина дилема је она из „Великог брата" :  да ли је боље да се пљујемо и псујемо по сценарију или спонтано. А шта ћемо тек рећи кад дође пролеће и колективно венчавање пред Градском скупштином! Што рекла она реклама: Увек прави избор - кокта!

 

Сахрана патријарха Павла - догађај који је по неким димензијама, можда преломан за самосвест и самопоштовање у савремених Срба - још увек збуњује свет, а чини се и нас саме. Несумњиво је да су Срби волели недавно преминулог патријарха српског Павла, али да ли је њихова љубав према њему била сразмерна њиховој моћи и вољи да га разумеју, односно схвате и прихвате његове поуке?

Патријарх Павле обраћао се само оном ко га чује и тако открио читав један народ за који нисмо знали. Као што ни Патријарха нисмо често виђали, ни он свој народ никад за живота није видео у толиком броју ни на једној литургији колико ce окупило на његовом последњем испраћају. Тако је настао још један феномен. Сад знамо да тај народ постоји. А да ли ћемо га још који пут видети, Бог зна!

 

Књижевност (не само нашу) већ дуже време прекрива тишина равнодушја. Тиражи књига никада нису били мањи, а поезију читају или сами песници, или књижевни критичари по службеној дужности. А у исто време Ваше песме велики број људи и чита, и слуша, а Ваша беседа проноси се међу народом. Како то разумете?

И међу песницима има примера како је добро склонити се. И шта би тек било кад бисмо се могли склонити још више и не мрдати никуд из свог ћутања. Као да се и поезија повлачи са великих сцена и осветљених простора на још неизгубљене и непоробљене положаје, премештајући своје битке у народе и језике који се још нису одрекли ни себе ни песништва. Скоро сам у некој најспореднијој, периферној, књижари набасао на књиге и издавача о којима нисам ништа знао. Издавач се зове ЛОМ, а уредник, приређивач и преводилац Флавио Ригонат. Све што је објавио, превео и уредио тај човек су дивота до дивоте. Деца ми кажу да га знају, али ја нисам никад прочитао ни у једној културној рубрици и додатку ни реч ни о тим књигама ни о том београдском издавачу ни о том Београђанину. А очигледно да то ништа није сметало ни њему ни његовим читаоцима. Нема га али постоји више од многих којих редовно и свуда има.

 

У жичкој преображењској беседи (2002) признали сте: „Док читам песме чини ми се да слушаоце држим на окупу, да дишу једном душом, а сваком речју коју изговорим изван ње понеког изгубим". Уколико је то тачно, ви сте редак песник и уметник којем то полази за руком.

Кад говорите поезију слушаоци се претходно не деле и не постројавју по групама. На политичким изјашњавањима вам не замерају једино истомишљеници.

 

Да ли се из чињенице да Ваше јавно читање властитог песништва има запажен одјек у јавности, може закључити да је обликовање живе и директне стваралачке заједнице (у којој и уметник и перципијент подједнако активно учествују), успешан рецепт за опстанак уметности у 21. веку?

Другог рецепта нема. Не може се избећи живо извођење. Још нисам пробао да говорим   плеј бек. Мора се стати пред публику и читати макар у позадини имао три видео бима. А колико год говорили оно најдубље остаје неизрециво, а колико год је читали права песма остаје непрочитана. Која је прочитана та је и нестала.

 

Поједини књижевни критичари приметили су да Ваша појава представља један насушни анахронизам. Међутим, поједине Ваше збирке песама и поеме врве од многих иновација, углавном усмерених ка критици суморне свакодневице 21. века...

Никад није касно да човек буде млад. А како ће правити будалу од себе и које ће све вештине примењивати унапред не може знати ни он сам. У спрдњи је спас!

 

Када сте поручили оно славно „Ћераћемо се још", као да сте погодили „у живац", у само биће и срце не само наше нације, већ и најширег балканског поднебља. Да ли су данас - у доба глобализма и тзв постмодерне, ове речи добиле другачији смисао?

Као што знате најпре сам понулио да се више не ћерамо као да нисмо нормални него мирним и дипломатским путем. Сад, специјално за „Печат" у част нове 2010. године, предлажем да окончамо и ту фазу па да се више не ћерамо ни дипломатским путем ни за зеленим столом него ушушкани у топлим домовима искључиво путем ћертенета,  ћвитера,  ћахуа, ћутла, ћермејла и ћертјуба!