Позиција Србије – јуче, данас, сутра

Владимир Првуловић

Хоћемо у Европу (и поред сумњи да је то оствариво у скорој будућности), али не уз насилно одузимање наше покрајине Косово и Метохија. Како је онда могуће доћи до решења овог великог проблема

После толико политичарења власти и опозиције ових дана, хајде да објективно сагледамо актуелну међународну позицију Србије. Упркос опадању процента грађана који верују у нашу европску будућност, потврђујемо да је европска перспектива Србије најбоље решење за генерације и деценије које долазе. А верује ли Европска унија у нашу европску перспективу? Тешко је питање и још тежи одговор за водеће државе ЕУ – Француску и Немачку. Нарочито, јер их притискају економске, политичке и војне тешкоће које им, поводом рата у Украјини, намеће НАТО и САД као непорециви главни играч на политичкој сцени. У атмосфери све оштријих грађанских протеста у Француској, Немачкој, Енглеској и другим земљама. Какве последице ова компликована, за Запад скоро нерешива ситуација, изазвана украјинским ратом без преговора, искључиво силом уз ризик нуклеарног финала, има на нашу позицију и будућност?

Вратимо се нашим постулатима: ми хоћемо у Европу (и поред сумњи да је то оствариво у скорој будућности), али не уз насилно одузимање наше покрајине Косово и Метохија. Па како је онда могуће доћи до решења овог великог проблема?

То је оно што сада Борељ, Лајчак и Ескобар (односно француско-немачко-амерички план) покушавају да остваре. Какво је решење могуће? Наравно дипломатско и то без потписивања неког обавезујућег документа – пристанка противног нашем Уставу, расположењу народа и актуелне власти. Али уз обавезу остваривања пре десетак година потписаног споразума (уз потврду ЕУ) за формирање Заједнице српских општина, као заштите људских и економских права српске мањине на КиМ. Шта то значи, за оне који до сада нису схватили, а противе се сопственом проевропском опредељењу?

ЕУ зна да је циљ земаља тзв. западног Балкана – улазак у пуноправно чланство у ЕУ. Две земље, Румунија и Бугарска су, на притисак и уз инсталирања НАТО база, без неопходних претходних политичких и економских припрема и поглавља ушле у ЕУ. Сада се налазе у економском и политичком расулу, са више милиона економских емиграната, са хаотичним политичким стањем са честим изборима без трајније владе. Грчка је у ЕУ већ од 1981, а Словенија и Хрватска су, уз симпатије Ватикана и посебно залагање Немачке распадом СФРЈ ушле у ЕУ, уз негирање веза са Балканом и балканском историјом. Остају проблеми око уласка Црне Горе, која је наводно испунила сва поглавља. Са С. Македонијом и Албанијом које нису ни започеле домаће задатке из припремних поглавља, и са Србијом, која од захтева 2009. и статуса кандидата 2012. остварује тражене реформе, али не види ближу перспективу уласка у ЕУ. Украјински рат и страх водећег двојца ЕУ, под надзором САД, да би Србија могла да падне у „руско двориште", наметнули су потребу тражења невероватног, али једино могућег решења.

Дакле, решење је следеће: нећемо тражити да потпишете немогуће – одрицање од колевке српске историје, традиције и религије – Косова и Метохије, него идемо на нешто што је могуће и боље од замрзнутог конфликта. Декларативно, зато што ЕУ цени и подржава европски пут Србије и бенефиције које од њега очекује. Знамо да улазак у Европу жели и политичка гарнитура у Приштини, због визне либерализације и исељавања у западне земље, али и помоћи економском развоју преосталог становништва. Хајде да у контекст и као услов убрзаног пријема у ЕУ (не пре 2030, а можда ни тада), ставимо успостављање тзв. нормализације односа власти Републике Србије и од ње непризнате власти тзв. Косова. Да све сукобе и натезања оставимо по страни и покажемо да  због обећаног европског пријема остварујемо реформе и избегнемо спорења око напада на СРЈ од САД и НАТО-а без одобрења УН и штете које је то произвело. Дакле, шаргарепа на дугачком штапу, да се избегну свакодневни сукоби и проблеми, евентуални нови рат за српску покрајину или замрзнути конфликт. Уз обећану помоћ за убрзани економски развој и тражене реформе.

Шта је ту спорно на бази историјског сећања и зашто у то тешко можемо да верујемо? Можемо да наведемо бројне разлоге из историје којима се потврђује да европски великаши нису показали ни најмању подршку напорима српског народа и Србије за ослобађање од Турака, за формирање српске државе, за распарчавања територије ослобођене у Првом светском рату од тајног Лондонског уговора европских сила, за тешко прихватање од Србије предложеног несрећног стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенца, за разбијања СФРЈ, за наметања Дејтонског споразума који сами не поштују и других доказа игнорисања интереса српског народа. Нови доказ таквог односа Запада према Србији изнео је цењени историчар др Миле Бјелајац, у „Политици" од 27. марта у тексту „27. март 1941– побуна слободољубивих против зла": „Догађаји од 27. марта 1941. г. сврстали су Краљевину Југославију на победничку страну историје Другог светског рата. Била је и остала део антифашистичке коалиције и један од оснивача Организације Уједињених нација у пролеће 1945. Употребом старих клишеа често се понавља да је Југославија потписом Тројног пакта могла да сачува своју егзистенцију, да српски народ буде поштеђен жртава, да не би победио комунизам, да је пуч био британска акција... На фотокопији шифрованог тајног обавештајног телеграма из Москве 18. 2. 1941. од „поузданог пријатеља Немаца" стоји: „Примила Југославија захтеве Фирера или не, њена судбина је запечаћена.  Ако прими, она још може спасити за Србију статус Словачке; ако не прими, биће потпуно уништена". На питање шта је с осталом Југославијом, рекао је: „Босна иде Хрватској и тако улазе у саставни део Италијанског царства са статусом протектората. Словеначка иде нама. Остало се дели између Мађара, Бугара и опет Италије".

Новооткривена идеја о крваво оствареној будућности државе у коју је српски народ толико инвестирао. Знамо цену коју је српски народ платио у Другом светском рату, после којег је као победник доживео растурање СФРЈ и грађански рат, Дејтонски споразум, напад НАТО-а и 78 дана бомбардовања СРЈ као „хуманитарне интервенције" и насилно отцепљење наше територије Косова и Метохије.

Има ли, после свега, места за илузије о европској перспективи, осим прагматичног гледања наших интереса на дужу стазу, без ризика за нова страдања и губитке. Добро је ако ови договори без потписа могу да помогну.

Редовни професор универзитета

https://www.politika.rs/scc/clanak/546490/Pogledi/Pozicija-Srbije-juce-danas-sutra