Претражи овај блог

недеља, 8. новембар 2015.

Дмитриј Седов - Косово Улазница за ЕУ

fsksrb.ru

Дмитриј Седов - Улазница за ЕУ | Фонд Стратешке Културе

 

Дмитриј СЕДОВ

 

У овом тренутку Украјина прети тешким последицама неколицини земаља чији су се политичари осмелили посетити Крим. На нишан су доспели парламентарци Италије и Француске, сад је наступио ред на Србију пошто је тамо одлучила да отпутује делегација ДСС и покрета "Двери".

Ужасни повици из амбасаде Украјине тим поводом натерали су међународну заједницу да замре од страха. Јер МИП Украјине пише страшне ствари: "Сличне посете представљају претњу националној безбедности и целовитости Украјине… Слично нарушавање украјинског законодавства може изазвати предузимање одговарајућих мера и покретање одговарајућих поступака".

Нарушитељ закона Украјине мора да схвати да је дирнуо у такве светиње те републике, да је нанео такву штету њеној безбедности, да може бити ухваћен и стављен иза решетака. Истина, у Кијеву већ одавно не сматрају неопходним да појасне како могу остварити сличне претње. За двадесет година налажења у саставу Украјине Крим није могао да изнедри на својој територији масу украјинских националиста који су спремни да раскомадају свакога ко не признаје припадност великој Трипољској култури.[1] Очигледно су овде били неповољни услови за узгајање таквих усева. Због тога се гости из иностранства не плаше да ће локално становништво показати непријатељско држање. Чак супротно – њих овде топло примају. А слати милицију из Кијева ради њиховог хапшења, некако није пожељно. Поново се може умешати локално становништво у ток извршења процедуралних дејстава, са тужним последицама за саму милицију.

И упавши у једну такву тужну ситуацију, власт у Кијеву се бави држањем уображених говора који веома подсећају на пословицу о "караванима који пролазе". А каравани заиста пролазе и постају све бројнији. На реду је долазак на Крим гостију из Немачке, без обзира на грозничаво стање умова у власти Украјине које се још није охладило од времена антиуставног државног преврата.

Ни украјински амбасадор ни српска влада не полазе од схватања правде, него од правила европске политике која се налази под контролом англосаксонаца. Схватање тога је веома једноставно – правилно је оно што одговара националним интересима САД. А све оно што њима не одговара – није правилно. И ако је англосаксонцима потребно поделити Србију на делове, они ће то чинити корак по корак, ставивши њену владу под слатку наркозу "перспективе уласка у ЕУ". Међутим, овде се јасно огледа преварантство, јер увукавши Косово пре Србије у ЕУ, они ће пред Београд поставити услов његовог признања као државе-чланице ЕУ. Другим речима, Србима се предлаже да купе улазницу у ЕУ са портретом Хашима Тачија.

Значи, у пуном обиму пред српском владом ипак стоји избор како даље живети – по правди или по англосаксонским правилима?

[1] Манијакална сулуда пропаганда у Украјини ради разлагања хришћанског православног погледа на свет и повратка паганизма у Украјини. Та пропаганда је инструирана са Запада и огледа се у матрици која се и нама намеће  све зарад повратка паганизму и растакања најзначајнијег што имамо  – нашег православног идентитета. Суштина се огледа у постулатима да су Украјинци народ најстарији, да је зачетак светске цивилизације започет у Тиропољу, да су Украјинци владали целим светом, да је њихово писмо најстарије итд., итд.  (примедба преводиоца).

 

Cвештенику Јовану Пламенцу уручена награда Друштва новинара Војводине „Златно перо“

srpskenovinecg.com

Уреднику Портала Митрополије црногорско-приморске свештенику Јовану Пламенцу уручена награда Друштва новинара Војводине „Златно перо"

bm

Пригодна бесједа свештеника Јована Пламенца након уручења награде „Златно перо"

 

Не тако давно, новинарство је на овим нашим просторима било дефинисано као друштвено-политички рад.

 

Сада, у времену мондијализма, односно глобализма и либерализма, природног насљедника једнојајчаних близанаца комунизма и фашизма, који су се својевремно посвађали на крв и нож, новинарство је – партијски рад.

Није, наравно, тако дефинисано. Али, посљедично, у времену када је декларативно „владање народа" у стварности „владање народом", и декларативна медијска слобода у стварности послушност политичким и криминалним центрима моћи, такође једнојајчаним близанцима, у стварности то је тако.

„Слобода" као еуфемизам за потчињеност, у стварности је спутавање слободе коју је човјеку дао Бог.

У оваквој пошасти друштвеног живота новинар може бити или онај који неће дати „вјеру за вечеру", или онај чији се карактер и осјећај морала уклапају у свеопшту лаж, као „лего коцкице".

Овај првопоменути новинарски сој заслужује пажњу овог догађаја. Њему је припало у дио његовање темељних вриједности овдашњег народа: његовог језика, духовног и културног бића…

Не знам како је код других на овим просторима, али језик српског народа је нагрижен, као да је поливен киселином. Прво му је извађена утроба – писмо на којем је узрастао. Дивно писмо Ћирилово и у Србији постаје реликт. Потом га је преплавио нови технолошки језик, сав од туђица, и увукао му се у сваку пору. Сада такав пршти наоколо, у свим животним ситуацијама, и не само из уста младих. Свеприсутна „литерарна" форма је – СМС.

У Црној Гори, српски језик је чак и обезимен. Двотрећинском већином у Парламенту. Много веће страдање је остати без имена, него остати без главе.

Српски народ је под окупацијом. И то много тежом и посљедичнијом од физичке – под окупацијом своје културе. Антикултура Запада, попут космичке црне рупе, убрзано усисава генерацијама вајану љепоту културног насљеђа нашег народа.

Наша етничка групација се урушава као греда у коју је ушао сипац.

Ријалити животна философија није видива само на неколико телевизијских канала; она се као заразна болештина увукла у породице. Општи промискуитет за посљедицу има све рјеђе и све позније склапање бракова, све чешће пуцање бракова, утробно чедоморство киретажом и много више средствима за контрацепцију, све чешћу вантјелесну оплодњу, афирмацију педерастије… Уз дрогу, то је логичан слијед антикултуре која је и нашем народу тако перфидно наметнута, умногоме посредством медија. Све ово за посљедицу има и раслбаљивање његовог духовног бића.

О, како велика „Њива Господња" могу бити медији. Њој су потребни дјелатници: честити новинари.

Богу хвала да ове вриједности новинарске професије препознаје Друштво новинара Војводине.

Јован Пламенац

(Митрополија  Црногорско Приморска)