Moskva razočarana potezom Beograda u UN

Moskva razočarana potezom Beograda u UN

Moskva i Peking bili su zatečeni odustajanjem Srbije od rezolucije i sa velikim iščekivanjem će pratiti dalje poteze Beograda, rekao je profesor FPN i bivši ambasador u Parizu Predrag Simić, odgovarajući na pitanje na koji način će se odustajanje Srbije od teksta prvobitne verzije rezolucije, koju su podržale Rusija i Kina, odraziti na odnose Srbije sa te dve zemlje

- Ambasador Rusije Aleksandar Konuzin rekao je pre održavanja Generalne skupštine da je ruska misija u UN dobila instrukcije kako da se ponaša, što znači da srpski potez nije bio u skladu sa onim što su oni očekivali, a čuli smo i izjavu kineskog ambasadora koji je u suštini rekao isto to. U raspravi pred Generalnom skupštinom UN videli smo da je Rusija prihvatila rezoluciju, jer nisu mogli da budu veći Srbi od Srba, kako obično vole da kažu ruske diplomate, ali je saopštila šta misli o tome - kaže Simić.

On kaže da za Beograd u ovom trenutku glavno nije bilo pitanje međunarodnog prava, već ekonomske krize u kojoj se zemlja nalazi, a za koju vlasti Srbije čvrsto veruju da se ne može rešiti bez pomoći inostranstva.

- Mislim da je to bila glavna stavka, jer je očigledno da nije reč o ekonomskoj krizi koja polako prolazi, nego o krizi koja ozbiljno ugrožava stabilnost države, i da je to bio presudan razlog da se ide na ovu vrstu kompromisa u uverenju da bi konfrontacija sa tim zemljama u vrlo nezgodnom trenutku ostavila Srbiju bez moguće strane pomoći - kaže Simić.

On kaže da se ne može reći da je Srbija trajno okrenula leđa Moskvi.

- U ovom trenutku bar 50 odsto političke scene, počev od najjače opozicione partije, okrenuto je ka Moskvi. Ima mnogo ljudi koji veruju i koji su verovali da jedino okrenutost ka Moskvi može pomoći da se izađe iz cele ove situacije i da bez mnogo aktivnije uloge Rusije na Balkanu teško da će se doći do ravnoteže koja bi odgovarala Srbiji.

Đorđe Vukadinović, urednik „Nove srpske političke misli", kaže da će rezolucija manje uticati na status Kosova, koliko će uticati na srpsko-ruske odnose, bez obzira na to što će se zvaničnici i jedne i druge strane truditi da ih predstave u što boljem svetlu.

Obostrano nezadovoljstvo

- Latentno razočaranje i nezadovoljstvo su obostrani. Srpske vlasti, praktično od Miloševića, misle da Rusija nije učinila dovoljno za njih, dok Rusi misle da Srbija nije bila dovoljno iskrena, jer uvek prvo gleda na Zapad, pa tek onda eventualno prema Rusiji. I u jednom i u drugom mišljenju ima dosta istine. To neće pokvariti odnose, ali će izazvati nepoverenje, koje je donekle postojalo. Sve ovo što se dogodilo sa rezolucijom daće alibi Rusiji da bude uzdržanija i da ne bude eksponirana u podršci Srbiji po pitanju Kosova, dok će srpskim vlastima dati opravdanje za saradnju sa Zapadom, jer ih Rusija nedovoljno pomaže - kaže politički analitičar Đorđe Vukadinović.

- Moskva nije oduševljena preokretom koji je nastao oko rezolucije, iako to javno neće reći. Posebno zato što se faktičko odustajanje Srbije od sopstvene rezolucije i neka vrsta kapitulacije pred SAD i drugim zapadnim zemljama desilo neposredno pred glasanje u UN. Rusiji nije škodilo izbegavanje konfrontacije sa Zapadom u UN, ali joj se nije dopalo to što se pokazalo ko može, kada mu je stalo, da izvrši odlučujući uticaj na Beograd. I koliko god je zapadnim zemljama smetao sadržaj srpske rezolucije, toliko im je bilo stalo da demonstriraju moć ne Srbiji, već Rusiji, da joj pokažu da ne može da računa na Srbiju kao svog balkanskog saveznika, jer oni još drže većinske akcije kada je reč o srpskoj politici - kaže Vukadinović.

On dodaje da će ta demonstracija produbiti nepoverenje između Beograda i Moskve, ali da ni jedna ni druga strana neće pogoršavati stanje.

- Mislim da je ovo potencijalno udarac srpsko-ruskim odnosima i demonstracija moći SAD ne samo Srbiji, već i Rusiji kada su Balkan i Rusija u pitanju, po principu „možemo da pritisnemo uvek da dobijemo ono što želimo". A, s druge strane, ta demonstracija moći će još više nepoverenja proizvesti između Beograda i Moskve, iako sam siguran da ni jedna ni druga strana neće pogoršavati to stanje - objašnjava on.

(R. S.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/132983/Moskva+razo%C4%8Darana+potezom+Beograda+u+UN.html

Ivan Ninić: Ekonomska okupacija!

http://www.novinar.de/2010/09/12/mitropolit-nikolaj-urucio-ordenje-za-anti-gej-politiku.html

Ivan Ninić: Ekonomska okupacija!

Nema nikakve sumnje da je želja i cilj EU da upravo Hrvatska bude „lider
u regionu", pa je u tom smislu jasno zašto ekspanziju „Agrokora" Ivice
Todorića na srpskom tržištu ekonomski potpomaže EBRD.

Prema pisanju beogradskih medija, Hrvati imaju u planu da kupe sve
srpske firme koje se bave proizvodnjom prehrambenih proizvoda, među
kojima su „Jafa" iz Crvenke, „Karneks" iz Vrbasa, „Bambi" iz Požarevca i
„Imlek" iz Beograda. Kao nosioci ovog plana su označene vodeće hrvatske
kompanije „Agrokor" Ivice Todorića, „Atlantis grupa" Emila Tedeskog i
„Kraš" Nadana Vidoševića. Navodno, oni bi u tome imali podršku države
Hrvatske, kao i finansijsku pomoć Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).

Ukoliko do kupovine spomenutih firmi zaista i dođe, jasno je da naša
država, niti će umeti, niti će moći, niti će smeti da se tome
suprotstavi, s obzirom da ekonomsko uređenje u Srbiji počiva na
„otvorenom i slobodnom tržištu". Ograničavanje našeg tržišta po bilo kom
osnovu bi podrazumevalo kršenje međunarodnih dokumenata, Ustava i važeće
zakonske legislative, i na Srbiju bi se "osulo drvlje i kamenje" sa svih
strana. Međutim, paradoks je u tome što režim Borisa Tadića, bez ikakve
političke i ekonomske strategije, mirno posmatra tihu „okupaciju"
srpskog tržišta, dok je s druge strane Hrvatska drži „spuštenu rampu" za
kapital naših privrednika.

Režim u Srbiji nikada nije istrajao u zahtevima da se primeni načelo
reciprociteta koje bi obavezalo Hrvatsku da omogući srpskim
privrednicima da na njenom tržištu investiraju u istoj meri u kojoj to
hrvatski investitori čine u Srbiji. Naše vlasti ćute i aminuju hrvatske
floskule: da je njihovo tržište „slobodno" i da za sve investitore važe
„isti uslovi".

U februaru 2010. godine, bez ikakvih obavezujućih sporazuma, Boris Tadić
je iz Beograda ispratio predsednik Hrvatske Ivu Josipovića. U direktnim
razgovorima na tu temu, Josipović se pravio veoma nevešt izrekavši
notorne laži: „Investicije su dobrodošle. Čuo sam prigovore da postoji
neki put nevoljnost da se prihvate investicije iz Srbije. Nisam siguran
da je to tako, možda je to pitanje uslova investiranja i ulaska
kapitala", pravdao se Ivo Josipović („RTS", 17. 2. 2010.).

Režim u Srbiji nikada nije istrajao u zahtevima da se primeni načelo
reciprociteta, koje bi obavezalo Hrvatsku da omogući srpskim
privrednicima da na njenom tržištu investiraju u istoj meri u kojoj to
hrvatski investitori čine u Srbiji.

Naše vlasti ćute i aminuju hrvatske floskule: da je njihovo tržište
„slobodno" i da za sve investitore važe „isti uslovi".

Tom prilikom Tadiću nije palo na pamet da kolegu Josipovića pita kakav
kontekst ima izjava gradonačelnika Splita Željka Keruma?! Nepunih pet
meseci ranije, za državni kanal HRT 1, Kerum je na pitanje „šta misli o
otvaranju srpskih trgovinski centara i ulaganju srpskog kapitala u
Hrvatsku" odgovorio: „Srbe ne bih dovodio. Oni nam nikad nisu ništa
dobroga doneli, ni oni ni Crnogorci, pa neće ni sad. Onaj ko posluje s
njima neće dobro proći" („Politika", 22. 9.2009.).

Takođe, Tadić nije pitao Josipovića, a trebalo je, zbog čega se Hrvatska
služi najprljavijim trikovima i najgnusnijom mogućom propagandom koja
ima za cilj bojkot srpskih uvoznih proizvoda koji se nađu na hrvatskom
tržištu. Najbolji primer za to jeste slučaj iz jula 2007. godine, kada
je iskonstruisana lažna medijska afera da je u srpskom proizvodu „Jafe"
iz Crvenke, navodno, otkrivena salmonela. Sa tržišta Hrvatske, Slovenije
i Bosne i Hercegovine ovaj srpski brend je ekspresno povučen, da bi se
naknadno ispostavilo da je uzbuna bila potpuno lažna i neutemeljena.

STOP za robu i ulaganja iz Srbije!

Zvanični podaci Privredne komore Srbije (PKS) govore da u poslednjih
desetak godina, ulaganja hrvatskih biznismena u Srbiju iznose oko 500
miliona evra, dok srpska ulaganja u Hrvatsku dosežu svega 20 miliona evra.

Danas u Srbiji posluje više od 200 hrvatskih preduzeća i predstavništava.

U Hrvatskoj posluje svega između 5 i 10 srpskih firmi.

Zvanični podaci Privredne komore Srbije (PKS) govore da u poslednjih
desetak godina, ulaganja hrvatskih biznismena u Srbiju iznose oko 500
miliona evra, dok srpska ulaganja u Hrvatsku dosežu svega 20 miliona
evra. Sa 19 odsto ukupnih inostranih ulaganja Srbija je, odmah posle
Holandije, na drugom mestu zemalja u koje je Hrvatska najviše
investirala (period: 1999-2008). A praktično gledano, danas u Srbiji
posluje više od 200 hrvatskih preduzeća i predstavništava, dok u
Hrvatskoj posluje svega između 5 i 10 srpskih firmi. Izvoz Srbije u
Hrvatsku u 2009. godini je iznosio 286,6 miliona dolara, dok je iz
Hrvatske u Srbiju uvezena roba u vrednosti od 402,4 miliona dolara.
Nepriznavanje sertifikata o kvalitetu, navodna neusaglašenost domaćih
standarda sa propisima EU, neprihvatanje carinske deklaracije i
dokumentacije koja je ispisana ćiriličnim pismom, samo su neke od metoda
kojima se blokira i sabotira izvoz srpskih proizvoda na Hrvatsko tržište.

Jedino veliko srpsko ulaganje u Hrvatsku privredu dogodilo se sredinom
2008. godine, kada je koncern „Svislajon Takovo" kupio fabriku „Evrofud
trejd" iz Siska i to po ceni od 20 miliona evra. Pritom, vlasnik
koncerna „Svislajon Takovo", Rodoljub Drašković (inače brat Vuka
Draškovića) ne krije činjenicu da jedva egzistira na hrvatskom tržištu.

Prema podacima PKS-a, jedino veliko srpsko ulaganje u Hrvatsku privredu
dogodilo se sredinom 2008. godine, kada je koncern „Svislajon Takovo"
kupio fabriku „Evrofud trejd" iz Siska i to po ceni od 20 miliona evra.
Pritom, vlasnik koncerna „Svislajon Takovo", Rodoljub Drašković (inače
brat Vuka Draškovića) ne krije činjenicu da jedva egzistira na hrvatskom
tržištu: „Niti imam podršku tamo, niti imam podršku odavde. Vrlo je
teško na hrvatskom tržištu opstati kao srpska firma. Radim na ivici
egzistencije, iako imam ambiciozne planove i ne predajem se", kaže
Drašković („Politika", 27. 7. 2010.).

Svojevremeno je vlasnik „Pinka", čuveni tajkun, Željko Mitrović
nameravao da svoju televiziju proširi na teritoriju Hrvatske tako što bi
kupio nekoliko manjih TV stanica, ali je naišao na žestok otpor javnog
mnjenja i političkog establišmenta Hrvatske države. Srpski „Galeb group"
iz Šapca je bezuspešno pokušao da kupi većinski paket akcija preduzeća
„Pluto" iz Zagreba, što je obrazloženo da je navodno sa dostavljanjem
ponude „zakasnio za jedan dan". Kompanija „Danube Food Group", u čijem
sastavu se nalazi „Imlek" i „Mlekara Subotica", tri puta je sa najboljom
ponudom bezuspešno pokušavala da na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru" u
Hrvatskoj. Čak je i „Delta", tajkuna Miroslava Miškovića, prilikom
pokušaja da kupi zemljište kompanije „Zagrepčanka" u Zagrebu i mesnu
industriju „Improm" iz Križevaca, naišla na „spuštenu rampu" u Hrvatskoj.

Osujećene velike srpske investicije u Hrvatskoj:

„Pink"

„Galeb group" iz Šapca

„Danube Food Group"

„Delta"

Hrvatski „lov" na srpske brendove

Podaci Hrvatske narodne banke govore da su investicije iz Hrvatske
najviše zabeležene u oblasti poljoprivrede, lova i usluga i čine udeo od
47 odsto svih ulaganja iz te zemlje, dok su ulaganja od oko 19 odsto
zabeležena u sferi proizvodnje nemetalnih i mineralnih sirovina. Prema
istom izvoru najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji su: „Agrokor",
„Pevec", „Vindija", „Idea", „Lura", „Našice cement", „Kroacija
osiguranje" i „Magma". Hrvatski kupac „Našice cement" je kupio 4 firme i
to: „Jelen Do", „Polet", „Stražilovo" i „Opeka", dok je hrvatska
„Atlantik grupa" postala vlasnik: „Soko Štarka", „Grand proma" i
„Palanačkog kiseljaka". Hrvatska „Mlekara Laura" je kupila „Somboled" iz
Sombora, dok je „Vindija" kupila: „Mlekaru Lajkovac", fabriku stočne
hrane „UNIP" iz Valjeva i 8 farmi „Agroživa" u Plandištu. Investitorima
iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin", „Potisje
Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika
hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje", „Jolly travel"…

Među prvim hrvatskim investitorima u Srbiju je došao „Agrokor" Ivice
Todorića i to februara 2003. godine, kada je po ceni od 10,25 miliona
evra kupio srpsku fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom"! U
međuvremenu „Agrokor" je postao vlasnik „Dijamanta", Klanice u
Plandištu, „Kikindskog mlina", lanca hipermarketa „Idea", "Mivele",
„Nove sloge" iz Trstenika, „Zlatnog traga" iz Leskovca… Za 6,5 miliona
evra Todorić je pazario više od 25.000 kvadrata fabrike „IMT" odlivaka
na novom Beogradu i to uz obećanje da će tu graditi distributivni centar
za „Frikom", ali to nije učinio, već je iznenada otvorio supermarket
„Idea". Javnost u Srbiji je nedavno saznala da je Todorićev „Agrokor",
preko marketa „Idea", postao vlasnik beogradskog bioskopa „Voždovac" i
„Jadran", koji se inače nalazi u neposrednoj blizini Trga Republike u
Beogradu. Interesantno je da marketinške usluge Todorićevim firmama,
„Idea" i „Dijamant", pruža kompanija „Multicom" čiji je suvlasnik Dragan
Đilas, gradonačelnik Beograda i visoki funkcioner Demokratske stranke.

Najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji:

„Agrokor", „Pevec", „Vindija", „Idea", „Lura", „Našice cement",
„Kroacija osiguranje" i„Magma".

Hrvatski kupac „Našice cement" je kupio 4 firme i to: „Jelen Do",
„Polet", „Stražilovo" i „Opeka".

Hrvatska „Atlantik grupa" postala vlasnik: „Soko Štarka", „Grand proma"
i „Palanačkog kiseljaka".

Hrvatska „Mlekara Laura" je kupila „Somboled" iz Sombora,

"Vindija" je kupila: „Mlekaru Lajkovac", fabriku stočne hrane „UNIP" iz
Valjeva i 8 farmi „Agroživa" u Plandištu.

Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator
Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz
Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum
osiguranje", „Jolly travel"…

Iza Todorića stoji novac EBRD-a!

Dosta primera ukazuje na to da Hrvatske firme, među kojima je lider
„Agrokor", imaju velike pretenzije prema poznatim srpskim brendovima,
prirodnim resursima, a prvenstveno prema prehrambenoj industriji.
Verovatno se rukovode logikom da je bolje kupiti celokupna srpska
preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode tih istih
preduzeća iz „srpskih ruku". A zapravo sa kakvim pretenzijama na srpsko
tržište gleda vlasnik „Agrokora" i hrvatski tajkun Ivica Todorić, možda
najbolje svedoči jedna od njegovih skorašnjih izjava: „Da sam ja iz
Srbije, puno bih manje ulagao u Hrvatsku. Kako vidim, u Srbiji ima mnogo
više prilika za ulaganje nego što je to slučaj u Hrvatskoj", iskreno je
priznao Todorić („Press", 30. 6. 2010.).

I ne čudi, jer prema njegovim rečima, „Agrokor" u Srbiji godišnje
ostvari promet od 600 miliona evra, od čega je 40 miliona evra promet po
osnovu izvoza. Po analogiji, u javnosti je prisutno mišljenje: da što je
za Srbiju Miroslav Mišković, to je za Hrvatsku Ivica Todorić. Svakako da
jedan drugome jesu konkurencija, ali i sam Todorić priznaje da se
„najmanje jedanput mesečno" čuje sa Miškovićem i da „Delta" i njegova
kompanija „jako dobro sarađuju".

Nema nikakve sumnje da je želja i cilj EU da upravo Hrvatska bude „lider
u regionu", pa je u tom smislu jasno zašto ekspanziju „Agrokora" Ivice
Todorića na srpskom tržištu ekonomski potpomaže EBRD. U oktobru 2008.
godine, „Agrokor" je od EBRD dobio kredit od 70 miliona evra i to u
svrhu povećanja kapitala kompanije i širenje poslovanja trgovinskog
lanca „Idea" u Srbiji. To je predstavljalo prvi kredit koji je EBRD
uložila u razvoj trgovine u Srbiji, i to ni manje ni više nego preko
Ivice Todorića. Meseca maja 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan
dugoročni kredit „Agrokoru" u vrednosti od 50 miliona evra. A 2006.
godine, EBRD je u „Agrokor" investirala 110 miliona evra, pa je samim
tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj kompaniji.

Ima li režim Borisa Tadića strateški odgovor na ovo ekonomsko
porobljavanje države i nacije?!

Nema!

Zbog toga Todorićeva izjava, maja 2010. godine, u kojoj kaže da on može
propasti, ali da iza njega stoje „EBRD i Svetska banka" koji su „unutra,
u nadzornom odboru i u skupštini" kompanije, sama po sebi sve govori.
Zapravo, govori da se iza prodora Hrvata na srpsko tržište krije želja
međunarodnih finansijskih institucija da steknu dugoročnu kontrolu nad
tim istim tržištem. A ima li režim Borisa Tadića strateški odgovor na
ovo ekonomsko porobljavanje države i nacije?! Nema!
Ivan Ninić, 07.09.2010.