06. 06. 2010 PRESS
Intervju: Srđa Trifković, vodeći intelektualac srpske emigracije
Koštunica mi je prijatelj, ali je politički mrtav
Srbi su za Vašington kulturološki retardirana nacija koju Amerika hoće da prevaspita. U Americi dobro posluju samo „Kolt" i „Smit i Veson". Srbija nema snage da iznese projekat podele Kosova koji bi urušio američki koncept svete nedodirljivosti AVNOJ granica Srđa Trifković
Srđa Trifković je u Beogradu proveo nekoliko dana kako bi promovisao svoju novu knjigu „Srbi u Krajini", koja bi trebalo da prikaže pravu istoriju srpskog naroda na prostorima današnje Hrvatske. Njegova misija i s ovom knjigom, kao i sa celim prethodnim radom, jeste da makar malo promeni crno-belu sliku o događanjima na Balkanu devedesetih. A to nije nimalo lak posao... Trifković je, inače, direktor Centra za spoljnu politiku Instituta Rokford u Americi, a doskoro je bio i urednik poznatog američkog magazina „Hronikl", najznačajnijeg konzervativnog magazina „preko bare". Pisao je komentare za „Vašington post" i londonski „Tajms", a bio je gostujući komentator za spoljnu politiku na CNN-u i BBC-ju, što ga svrstava u red najuticajnijih intelektualaca srpske emigracije.
Od vas nema pozvanijeg čoveka da kaže kakvo je stanje u srpskoj dijaspori. Čujemo da ide nabolje i da srpski lobi polako ostvaruje neke rezultate?
- Srpski lobi? Šta je to? Srpsko lobiranje ne postoji... Naša dijaspora nalazi se u katastrofalnom stanju. Ne postoji kao organizovana celina. Ne postoji nikakav autoritet srpskih organizacija koje imaju bombastične nazive, ali i potpuno odsustvo kredibiliteta u zemljama domaćina.
Pa koliki su onda stvarni potencijali srpske dijaspore kao faktora naše spoljne politike?
- U duhu srpske grandomanije broj Srba u svetu se prikazuje nenormalno velikim ciframa. Priča se o četiri miliona Srba, što je apsolutno netačan podatak. Radio sam studiju koja se zasnivala na bukvalnom prebrojavanju članova svih srpskih društava i organizacija u Americi, u oblasti Čikaga i šire okoline. Na kraju se dolazi do rezultata od oko 13.000 ljudi koji se eksponiraju kao Srbi. Statistička procena je da broj ukupnih Srba ne prelazi pet puta veću cifru. U Čikagu nema više od 50.000 Srba. Hteli mi to da priznamo ili ne, u svetu nema više od milion Srba. A to i objašnjava zašto nemamo uticaj na političke i društvene elite zemalja u kojima živimo.
Kakve su vaše procene o budućnosti Balkana? Da li će Zapad da sprovede projekat „dovršavanja mira"?
- Dok god Srbija ćutke i bez roptanja prihvata svaki ishod na svoju štetu, trajaće težnja za sledećom fazom smanjivanja Srbije na najmanji mogući geografski, ekonomski, kulturni i geopolitički okvir. Moja upozorenja o politici Zapada devedesetih, ali i posle 5. oktobra, nisu bila bazirana na nekoj visprenoj analitici. Reč je o kontinuitetu politike Vašingtona. Osnova te politike je da se bilo koji srpski interes tretira kao nelegitiman, a bilo koji interes okolnih naroda koji služi ostvarenju ciljeva nauštrb srpskih kao legitiman i vredan podrške. Kao što je Dag Bandal, bivši savetnik predsednika Regana rekao na jednom simpozijumu o američkoj politici na Balkanu: „Nije tačno da je američka politika nekonzistentna i neprincipijelna. Mi imamo jasnu doslednost koja se izražava u tome da bilo šta što Srbi požele, američka administracija će da razmisli pet sekundi i onda će reći da ne dolazi u obzir".
Amerika je najveća svetska sila, između ostalog, i zbog toga što uvek ima alternative na svakom svetskom žarištu. Kako to da se Srbi ni u jednoj kombinaciji nisu našli kao saveznik SAD?
- Titova Jugoslavija je odgovarala američkim interesima i bila integrisana u američku viziju bezbednosne arhitekture Evrope, a Srbi su bili ti koji su posle Broza remetili tu koncepciju zasnovanu na principu „slaba Srbija, jaka Jugoslavija". To se posmatralo kao suprotstavljanje američkim interesima i kao odskočna daska za jačanje ruske moći, čak i u njenom postsovjetskom izdanju. Ne treba zaboraviti ni uticaj lobističkog novca u trenutku kada je vašingtonska scena još bila širom otvorena.
Tada su srpski suparnici uskočili sa znatnim sredstvima. A znate da je Mark Tven još pre 150 godina rekao da je američki kongres najbolji kongres koji novac može da kupi. Treći faktor koji mnogi u srpskom društvenom i političkom životu ne uzimaju ozbiljno jeste da američka politička elita isključuje prihvatanje klasičnog evropskog modela nacije. Američka elita odbacuje nacionalne zajednice utemljene na nekim nasleđenim tradicijama i kulturološkom obrascu kao što je kosovski mit. Srbi su tu bili imenovani kao paradigmatski slučaj kulturološki retardirane nacije koju treba prevaspitati.
Drugosrbijanci uzdigli Tita na nivo velikog državnika
Kako vam se čini traženje groba Draže Mihailovića?
- Mislim da je reč o zamajavanju javnosti bez ozbiljne namere da se to pitanje reši. Do koje mere građanski rat između četnika i partizana nije razrešen vidimo na primeru pohvala lika i dela Josipa Broza povodom tridesetogodišnjice njegove smrti. Svako ko pokušava da ga rehabilituje kao državnika velikog kalibra koji je radio u interesu svih naroda Jugoslavije, potpuno prenebregava činjenicu da je za sobom ostavio tempiranu bombu.
Ali mnogi kažu da se u Titovo vreme dobro živelo...
- To je zabluda. Dobro je živeo jedan segment populacije i to u kratkom periodu. Jugoslavija je uvek bila ekonomski zavisna od finansijskih injekcija sa Zapada. Ušlo je više od 100 milijardi dolara pomoći od 1949. do ranih šezdesetih. Među „drugosbrijancima" Tito je uzdignut na nivo velikog državnika, što je samo kontinuitet stava „slaba Srbija, jaka Jugoslavija", koji je danas preobličen u „slaba Srbija, stabilan region".
Kakva je, onda, vaša projekcija buduće geopolitičke slike Balkana?
- BiH je neodrživa tvorevina, veštački iskonstruisan model koji pati od istih nedostataka kao i bivša SFRJ, samo u mnogo većoj meri. Ne verujem da će ikada doći do autentične integracije. Favorizovanje centralne vlasti u Sarajevu može da bude isključivo plod grube prinude, bez stvarnog procesa pomirenj-a.
A Kosovo?
- Što se tiče Kosova, rešenja nema. Trenutna podela karata odgovara odnosu snaga van regiona. Kada se taj odnos snaga promeni, Srbija će imati priliku da pristupi reviziji rešenja kosovskog problema i to će biti legalno i legitimno. Samo je pitanje da li će do tada geopolitička pozicija Srbije do krajnje mere biti degradirana i da li će biti moguće da ostvari takvu reviziju.
A kako vam zvuči ideja o podeli Kosova?
- O podeli nema ni govora. Srbija nema snage da iznese taj projekat, a to bi urušilo američki koncept svete nedodirljivosti AVNOJ granica.
Koliko će na budućnost Balkana da utiču sve jače aktivnosti turske diplomatije?
- Povratak Turske na balkansku scenu trenutno je najvažnija odrednica balkanske politike. Boris Tadić u Istanbulu prihvata Turke kao medijatore između njega i Silajdžića. Turcima poveriti takvu ulogu je isto kao da grofu Drakuli poverite zavod za transfuziju krvi. I Moskva i Vašington prihvataju takvu ulogu Turske. Americi odgovara da Turcima daju otvoren teren na Balkanu za stvaranje sfere interesa jer znaju da to neće da bude u suprotnosti sa američkim interesima. Turcima se daje Balkan kao utešna nagrada, imajući u vidu da oni u EU nikada neće biti primljeni. A Rusima odgovara strateško partnerstvo sa Ankarom pošto turski uticaj na Kavkazu Moskva koristi kao protivtežu radikalnom vahabitskom islamu. Prepuštanje Srbije turskom uticaju sa stanovišta Moskve ne predstavlja veliku žrtvu.
Kakva je onda budućnost SAD? Da li je tačno da Kinezi drže u šaci Ameriku pošto imaju velike količine dolara kojima mogu da utiču na njene ekonomske tokove?
- Amerika godinama ništa ne proizvodi, samo 16 odsto američke radne snage je angažovano u proizvodnji. Zavisna je od uvoza potrošne robe iz Kine i energenata sa Bliskog istoka, a rast domaćih izdataka biva pokriven isključivo prodajom obveznica američkog trezora na svetskom tržištu akcija. Kinezi su Amerikance navukli na jeftinu potrošnu robu koja sad obuhvata i elektroniku i informatiku. Kinezi nemaju interes da upropaste svoju zlatnu koku, ali kada koka onemoća i prestane da nosi jaja, Kinezi imaju sposobnost da plasmanom svojih rezervi izazovu kolaps američke potražnje. Kinezi imaju Damaklov mač koji visi nad glavom američke spoljne politike, što je za Kineze veoma važno po pitanju Tajvana. Što znači da će oni naterati SAD da ćutke prihvate reintegraciju Tajvana.
Ispada da je Kina najveći problem za Ameriku.
- Ameriku zahvata i problem unutrašnje atomizacije društva. Pogledamo samo posledice uragana Katrina, kada je jedna nepogoda izazvala kolaps organizovanog civilizovanog društva u jednoj metropoli kakav je Nju Orleans. U vreme ekonomske krize na berzi su rasle akcije samo dve firme, „Smit i Vesona" i „Kolta". Iz toga se može nagovestiti u kom pravcu ide američko društvo.
Bili ste savetnik Vojislava Koštunice. Kako biste ocenili njegovu dosadašnju politiku?
- Nikada nisam bio savetnik u formalnom smislu, ali sam uvek bio spreman da svoja viđenja iznesem doktoru Koštunici, koji je moj prijatelj. Zbog mog angažmana na univerzitetu, moj status u Srbiji je uvek bio neformalan, tako da nisam bio formalni savetnik.
Ali ste zato branili njegovo insistiranje na legalizmu posle 5. oktobra.
- Mislim da se njegova politika koju je forsirao posle 5. oktobra podudara sa mojim globalnim viđenjem položaja Srbije u svetskoj politici. Međutim, vraćanje mandata narodu u proleće 2008. godine bio je potez koji je pokazao jedan hipertrofirani legalizam koji je prerastao u sopstvenu suprotnost. Prihvatanje izmene koalicionog partnerstva u okviru datog saziva bilo bi i legalno i legitimno i bez sazivanja novih izbora, što je u duhu prakse mnogih demokratskih zemalja.
Mislite da je tim potezom okončao svoju karijeru?
- Nažalost, mislim da jeste. Mislim i da je otišao u ekstrem tog svog puritanskog legalizma.
Veljko Miladinović
