У Београду одржан округли сто о регионализацији Србије
ТЕРЗИЋ:
Давање имена Санџак срцу старе српске државе покушај је повратка османског наслеђа на територију једне суверене националне српске државе
ВАСИЉЕВИЋ:
Србија не може више бити полигон за експериментисање са критеријумима који нигде другде нису критеријуми за регионализацију
Суочавамо се са процесом регионализације за који заправо нико не зна на шта ће на крају изаћи. Регионализација је у новије време најбоље средство за разбијање суверених држава, што се већ показало на простору југоисточне Европе. У нашем случају, дакле у српској историје, свака регионализација завршавала се, нажалост, политичким сепаратизмом. У овом случају мислим да има много назнака да овај процес сепарирања једног дела Србије несумњиво мирише на политички сепаратизам и процес даљег разбијања Србије, казао је на округлом столу о регионализацији Србије, који је одржан у Е прес центру у Београду, историчар др Славенко Терзић.
Он је оценио да ово „треба имати у виду тим пре што постоји одбор за регионализацију Скупштине Србије чији је председник један политичар-музичар из Новог Сада, који каже да ће будући региони имати свој главни град, своју владу, своје границе, своју скупштину".
„То практично значи да ће будућа Србија бити једна лабава конфедерација суверених региона. Сами можете да закључите да је реч о једној врло неозбиљној политици, у крајњем случају, мој лични став је да регионализација на овакав начин само слаби иначе ослабљену и дезоријентисану Србију", нагласио је Терзић. „Угрожен је простор који историјски представља срце старе српске државе, престоницу Стефана Немање, место где се родио Свети Сава. Давање имена Санџак срцу старе српске државе је покушај повратка османског наслеђа на територију једне суверене националне српске државе".
Инструментализација османског наслеђа
Санџак је, према његовим речима, био једна административна управна област „и ништа друго и никада у историји није постојала област која се називала Санџак, са великим 'С'".
„Постојао је санџак, са малим 'с', као административно-управна област – био је будимски санџак, темишварски санџак, пожешки санџак итд. И као што знате, више нема санџака ни у Будиму, ни у Темишвару, ни у Осијеку. Зашто би на целом Балкану, ако смо се ослободили од Турака 1912. године, постојао само један санџак, код нас у Србији", запитао је он. „Реч је о инструментализацији једног османског наслеђа. Муслиманско становништво тога простора су етнички 90 и више посто Срби који су примили ислам, ту чињеницу нико не оспорава и никад никога нисам чуо да оспорава њихова верска и сва друга права, као и свим другим грађанима Србије, нити данас коме пада на памет да то доводи у питање. Зато је тим више врло дискутабилан овакав начин сепарирања и инструментализација верских разлика, у оквирима једног народа".
Терзић сматра да „нема ниједног разлога да ми срце своје старе српске државе, коју смо ослободили 1912. године од Турака, називамо именом Санџак".
Призивање турског духа на Балкан
„Ако баш хоћете прецизно, од Берлинског конгреса до ослобођења 1912. године, на том простору постојала су два санџака: пљеваљски, коме су припадали Пљевља, Прибој и Пријепоље, и новопазарски санџак, и то кратко, а онда сјенички. Новопазарска каза припадала је приштинском санџаку, а беранска пећком санџаку. Дакле, имамо четири санџака као административно-управне територије у том простору", нагласио је он.
Он каже да је „то призивање турског духа на Балкан, а ми смо видели да се турска спољна политика балканизује у огромној мери, те да се жели вратити као регионална сила на Балкан, што је рекао и министар спољних послова Ахмет Давутоглу у Сарајеву".
„Турска жели да нас увери да је, како каже Давутоглу, османска прича била једна успешна прича и да ми треба да будемо срећни, односно како смо у турским временима живели квалитетно и добро", нагласио је Терзић. „Турска освајања, чија последица је и исламизација санџака, одвојила су нас од Европе за 400-500 година, а ослобођење 1912. године било је предуслов нашег повратка Европи. Нема разлога да се поново враћамо у турске османске санџаке ако смо 1912. године ослободили и постали део модерне грађанске Европе".
Декан Правног факултета у Београду др Мирко Васиљевић, говорећи о правним аспектима регионализације Србије, рекао је да „такозвани Санџак није ни уставна ни законска категорија".
„Ако је прича о регионализацији, у смислу у коме је замишљена и официјено представљена, покушај слеђења неке универзалне или европске приче, само у статичком смислу, а не у политичком, онда је она за мене прихватљива и онда она јесте и европска и универзална", казао је Васиљевић. „Али у нашим условима, искуство нас учи, у сваком случају фактицитет се доцније изроди и крене у неком другом правцу. Желим да скренем пажњу на опасност да се то може изроди у политичко-административно организовање, што би била сасвим друга циљна функција".
Од географских до политичких категорија
Он тврди да је „инсистирање да се у први план стави национално-мањински и етнички критеријум у суштини антиевропски, антиуставан, ако хоћете и антицивилизацијски".
„Обавеза је Србије и Београда, као главног града Србије, уставна, законска, државна – ако хоћете и цивилизацијска, да о својој држави размишља са становништва државе и главног града", поручио је Васиљевић. „Не може о Србији више и боље размишљати било који њен део, у овом случају Нови Пазар, јер то није његова уставна обавеза, али јесте уставна обавеза Београда да о Србији размишља са становништа њене целине. Србија је превише од делова своје територије правила географске појмове. Дуготрајно инсистирање на прављењу неких географских појмова, попут такозваног Санџака, или Прешевске долине, већ доноси проблеме са којима ћемо се тек суочити".
Он је објаснио како се „прво створе снажни географски појмови из којих касније настају политички појмови, који у први план истичу пре свега национално-мањинску причу, кроз коју се онда говори о угрожености људских и мањинских права и за које се тражи одговарајућа спољна подршка".
„Закон о регионализацији именовао је регионе, тако да промене граница и преименовање региона без промене закона ни у ком случају није могуће. Покушај формирања региона који би се називао именом који није уставна категорија је антиуставни, антиевропски и антицивилизацијски зато што се у први план истиче критеријум који ни у ком случају није услов за регионализацију", истиче Васиљевић. „Србија више не може бити полигон за експериментисање са критеријумима који нигде другде нису критеријуми за регионализацију. Отуда маскирање било којим другим критеријумима, еуфемизмима, служи само за заваравање евентуално неинформисане јавности, будући да у Србији, због предугог хронично тешког стања, које је трајало од распада бивше земље, постоји снажна национална утученост, осећај безперспективности, недовољност кохезије".
Преузето са сајта Српске Новине Црне Горе
Српска Мрежа
http://www.srpskamreza.net/Aktuelnosti_arhiva.aspx?ID_Teksta=1284&ID_Rubrike=1
Нема коментара:
Постави коментар