Jadrankini hrvatski pravoslavci

Jadrankini hrvatski pravoslavci

Datum: 18.03.2010 19:08
Autor: Drago Pilsel

Obrušila se u utorak na ovoga novinara Jadranka Kosor kukom i motikom, jer sam ulovio jednog njenog funkcionera kako amenuje plan osnutka, to jest, "uskrsnuća" Pavelićeve, odnosno ustaške Hrvatske pravoslavne crkve, a koja se nikako ne može odvojiti od genocida nad Srbima u doba NDH.

Morao sam reagirati promptno, pošto su me iz Banskih dvora optužili da insinuiram i podmećem Jadranki Kosor, to jest, da se ponašam politikantski. I uspio sam. Šef Vladine komisije za odnose s vjerskim zajednicama u RH ministar kulture Božo Biškupić priopćava da neće podržati ustaštvo, "kao što ga (njegova komisija op. D.P.) nikada dosad nije podržavala".

U priopćenju ministra kulture i predsjednika Komisije Bože Biškupića stoji da je Komisija uvijek osuđivala ustaštvo i bilo kakve pokušaje u tom smjeru, te da ne podržava nikakve udruge ili organizacije koje bi zagovarale ideologiju iz vremena NDH. Također, ministar Biškupić ističe da Hrvatska pravoslavna zajednica nije evidentirana, niti je Komisija podržava, "kao što ne podržava niti jedan oblik ekstremizma". U Komisiji su naglasili i to da imaju jako dobre odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom.

Da pojasnim zašto su se uznemirili duhovi u Banskim dvorima. Tajnika Komisije za vjerske zajednice RH Franju Dubrovića odnosno njegova šefa, ministra kulture Božu Biškupića smeta to što sam ih ulovio kako daju podršku neoustašama iz Hrvatske pravoslavne zajednice, koji pak planiraju obnovu Pavelićeve Hrvatske pravoslavne crkve, pa je tajnik Komisije Franjo Dubrović reagirao na jedan moj komentar na istarskome portalu RegionalExpress.hr pod naslovom "Vladino poželjno ustaštvo". U tom sam komentaru prenio izjavu Franje Dubrovića o namjerama Hrvatske pravoslavne zajednice, a koja je objavljena prošle subote u "Slobodnoj Dalmaciji" i koja glasi ovako: "Nakon pisma vladika Fotija i Gerasima premijerki provjerio sam njihovu internet prezentaciju i utvrdio da nema ništa sporno, osim svojatanja manastira Gomirje i lika Nikole Tesle."

Ta izjava i dalje stoji na portalu "Slobodne Dalmacije", u članku "Povijest se ponavlja - Nakon 65 godina 'uskrsnuli' hrvatski pravoslavci", a kojeg potpisuju kolegica Lada Kalmeta i kolega Saša Horvat, pa se može provjeriti da ja Dubrovićevu izjavu nisam izmislio. Potonji kolega mi je objasnio da je izjavu Franje Dubrovića našao u članku beogradskih "Večernjih novosti" i da to nije izjava koja je dana "Slobodnoj Dalmaciji" kako sam ja to na prvi mah zaključio. To ne mijenja stanje stvari. Štoviše, pogoršava ih na štetu Franje Dubrovića i ministra Bože Biškupića.

Naime, brzom pregledom weba, ako se na Google-u ukuca "Hrvatska pravoslavna crkva, Franjo Dubrović", bez poteškoća se nađe inkriminirana izjava koja je objavljena na portalu beogradskih "Večernjih novosti" 11. februara 2010, u 12:39, i koja se također nalazi na portalu Hrvatske pravoslavne zajednice ( www.hrvatskipravoslavci.com ). Pola sata nakon što je sporni članak objavljen u "Večernjim novostima", informativna agencija Srna je distribuirala taj članak i Dubrovićevu izjavu tako da Franjo Dubrović mora, ne demantirati mene, nego, ako misli da još može, beogradske "Večernje novosti" i agenciju Srna, odnosno, stotinak medija koji su tu izjavu preuzeli baš kao što ju je prošle subote preuzela i objavila "Slobodna Dalmacija".

A da ne bude ikakvih dilema kako Franjo Dubrović obmanjuje javnost (kaže se, zapravo, "laže"), evo sadržaj članka u beogradskim "Večernjim novostima ("Osniva se Hrvatska pravoslavna crkva?") i sporne izjave za koju će možda reći da je izmšljena. Kolege u Beogradu tvrde na nije! U navedenom članku piše: "'Hrvatska pravoslavna zajednica mogla bi za pet godina biti registrovana kao crkva, ukoliko bi za to podnela zahtev', smatra sekretar Komisije za odnose sa verskim zajednicama Ministarstva kulture Hrvatske Franjo Dubrović. 'Posle pisma vladika Srpske pravoslavne crkve Fotija i Gerasima premijerki Jadranki Kosor, proverio sam njihovu internet prezentaciju i utvrdio da nema ništa sporno, osim svojatanja manastira Gomirje i lika Nikole Tesle. Hrvatska pravoslavna zajednica može da se registruje, ali još nije podnela zahtev", rekao je Dubrović za 'Večernje novosti'. Dubrović je objasnio da je, prema hrvatskom zakonu, za registraciju potrebno da udruženje postoji pet godina i da ima 500 vernika..."

Ako ovo nije dovoljno, napisao sam, ako nije uočeno kako se čelnici Hrvatske pravoslavne zajednice hvale što su dobili "zeleno svjetlo" od Vlade za osnivanje Hrvatske pravoslavne crkve (sve je to na njihovom portalu, www.hrvatskipravoslavci.com , pa molim glasnogovornika Vlade Hrvatske da mrdne dupetom), eto vam i još, gospodo iz Banskih dvora. Pa demantirajte do mile volje. Franjo Dubrović je poslužio i za članak kolege Darka Pavičića u zagrebačkom "Večernjem listu" od 14. marta, koji ima ovaj naslov: "RH će, poštujući zakon, priznati Hrvatsku pravoslavnu crkvu". Dubrović je, naime, u ime Vlade Jadranke Kosor, izjavio: "Pravila su za sve ista, pa svatko tko se želi evidentirati kao vjerska zajednica mora kao udruga čekati pet godina i imati najmanje 500 vjernika".

Dakle, gospodin Franjo Dubrović ništa nije demantirao. Ne uspijevaju to ni diletanti iz Banskih dvora. Dubrović i njegovi adlatusi na Markvom trgu samo pokušavaju zataškati skandaloznu podršku projektu Hrvatska pravoslavna crkva zbog čega sam, s potpunim pravom, Dubrovićevu izjavu tretirao kao oblik ustaštva koji je poželjan Vladi Jadranke Kosor i ministra kulture Bože Biškupića. Franjo Dubrović ne samo što je kolegama u Beogradu izjavio da ne vidi "ništa sporno" na internetskoj prezentaciji Hrvatske pravoslavne zajednice, nego je izjavio da bi Hrvatska pravoslavna crkva mogla biti registrirana ako ispuni uvjete propisane zakonom. Ovime zaključujem da je Franjo Dubrović: politička štetočina i budala. Budala koja još i nevješto laže.

Epilog: Jadranka Kosor se naljutila na ministra Biškupića, a ovaj je oprao sirotog Dubrovića. Sada se svi prave kao da skandala uopće nema i vrlo je zanimljivo promatrati kako se u uredu Jadranke Kosor pokušava sanirati šteta. O nikakvom se zelenome svjetlu ovdje, reći će u Vladi, ne govori. Pa, naravno! Gospođo Kosor i gospodine Biškupiću, prošli ste antifašistički i civilizacijski semafor po crvenom svjetlu. Ja tomu samo dodajem kako se valja nadati da će vam građani uskoro oduzeti vozačku dozvolu

http://www.nezavisne.com/kolumne/vijesti/55268/Jadrankini-hrvatski-pravoslavci.html

Србија разговара: Душан Јањић и Ђорђе Вукадиновић

Србија разговара

Како ће Србија наступати на регионалним скуповима

Душан Јањић: У изолацији ћемо јести корење. – Ђорђе Вукадиновић: Кооперативни смо, а близу корења

 

Душан Јањић и Ђорђе Вукадиновић

Док смо са саговорницима „Политике", политичким аналитичарима Ђорђем Вукадиновићем и Душаном Јањићем, у петак после подне разговарали о томе како би Србија требало да поступа у вези с регионалним скуповима на којима учествују и представници Косова, још није било познато да ли ће се председник Борис Тадића запутити на Брдо код Крања. Сличан изазов Србију чека ускоро на конференцији ЕУ у Сарајеву, али и на бројним регионалним скуповима. Иако се чинило да влада неподељено мишљење да Србија губи ако не учествује у регионалним форумима, један од саговорника сматра да у томе има и предности.

Вукадиновић: Прилично је јасно шта се губи, око тога нема велике дилеме, јер ако нисте за столом, онда лако можете да завршите на столу. Али не верујем да је велика срећа ићи увек и по сваку цену, поготово ако то присуство представља политичко или макар симболичко жртвовање националног и државног интереса. Ако није обезбеђен асиметричан статус председника српске и косовске стране, онда је боље не учествовати, јер се тиме шаље порука да се не пристаје на ту врсту уцене која вас де факто навлачи на признавање независности Косова.

Јањић: Сигурно је да нико не напушта неку политику све док има профит од ње. Тадић и круг око њега се не би тако понашали када би мислили да је штета од неучествовања већа од, да кажем, добити. Е сада, питање је шта се калкулише, а ми то не знамо јер ово није демократска власт. У демократском друштву црта испод које се не иде, па макар трпели и штету, некако сазре као одлука грађана, а у недемократским друштвима то раде затворене елите, као што су то радили око Коштунице и Тадића, па сад само око Тадића.

Политика: Можда та елита ни нема намеру да пређе црту?

Јањић: Са овом економском кризом која је код нас специфична и која већ почиње да подрива унутрашњу снагу Србије, они су већ прешли једну црту, тако да тај тврди одговор у међународној блокади почиње да доноси контру. Ко је био по ушима Тадића да прихвати кипарски модел, што није прихватио македонски? Македонци не учествују где нису Република Македонија и они имају услов, али они имају разне флексибилне варијанте. Кипарски модел је чак тврђи од кинеског кад је у питању Тајван.

Политика: Како би изгледало неко такво креативно решење на нашем примеру?

Јањић: Видите, Дачић је био на састанку против организованог криминала у Тирани, на коме је морао да присуствује због сопственог интереса, интереса Србије и притиска Америке. У моменту када је ушао косовски председник, он је једноставно напустио салу. То је модел који је имала Коштуничина влада када људи с Косова нису имали потпис Унмик. Сада смо ушли у фазу у којој се и унутрашња и спољна политика воде по интересу врло уске групе људи, она де факто води ка изолацији, ка онемогућавању примене међународних стандарда, а нисам уопште сигуран да је патриотизам у питању.

Вукадиновић: Проблем је што су неке ствари наопако урађене. Реакција на независност није била оштра и јединствена и зато сада, када ова влада повлачи потезе који су елементарно неопходни или минимални, то се доживљава као скандал у делу међународне заједнице, а део гласача саме коалиције помало је збуњен. Дакле, неко је посејао нереално очекивање код међународне заједнице, као што је она претходна влада посејала нереална очекивања код људи на Косову да независност може бити спречена. Последице су врло сличне: разочарење и љутња, с тим што љутња косовских Срба не кошта много, а љутња ових западних фактора, богами, уме да заболи. Али ја не мислим да због тога треба одустајати од те политике.

Политика: Како би Србија требало да се понаша у вези са учешћем на самиту ЕУ у Сарајеву?

Јањић: Кад упаднете у ћорсокак свако питање се завршава на исти начин или се направити преседан, као што је урадио Дачић. Али није то проблем, проблем је добрим делом оно што је рекао Ђорђе, проблем је у зачећу. Осим у религији, не постоји безгрешно зачеће. У овом конкретном случају говоримо о властима које су инсталиране 2000. године. Тада је апсолутно пренаглашена улога амбасада на унутрашњополитичкој сцени Србије. Ви видите како бесно ти амбасадори дају изјаве. Мени је жао што се мени више свиђа, на пример, изјава руског амбасадора о непоузданости инвестирања овде, него изјава мог премијера Цветковића, јер је руски амбасадор убедљивији. Дакле, потпуно се слажем да су нека очекивања овде нарасла, не зато што су Руси или западњаци зли људи, него што су очекивали неки узврат за оно што су помагали или мислили да су помагали.

Политика: Па, не можемо сада само да говоримо о прошлости, шта даље?

Јањић: Ако вам је неко одсекао ногу, немојте да играте тенис, промените правила игре. Ако већ ова влада има обавезу према западу или према Русији (а видим по љутњи руског амбасадора да Тадић има и према Русији), поштеније, боље и сигурније за вас и за државу је да отворите, на пример, преговоре с Бриселом о томе како ћемо даље да управљамо проблемом Косова а да нам не буде стално испостављан као услов за сваки корак ка ЕУ.

Вукадиновић: Мени се чини да је неопходна одређена врста одлучности, макар и закаснеле, с обзиром на нејасне сигнале који су слати или бар тако схваћени негде на западу. Знам да амбасадори у Београду неће бити одушевљени, али то ће постати нова политичка чињеница с којом ће морати да рачунају. Тачно је да ће се у нашој јавности онда махати страхом од изолације Србије, али та опасност, барем када је о региону реч, није превише реална. Уосталом, снови о регионалном лидерству свакако не иду преко пристанка на понижавајући третман у регионалним сусретима.

Јањић: Тадић се сада увезао у чвор и нема више избора. Он мора или да пресече чвор, или да, не знам шта. Можда се нећемо договорити око мера, али ја ћу рећи неколико конкретних ствари које треба урадити. Прво, треба коначно водити политику у интересу Срба који доле живе. Ако смо Србе доле продали за визну либерализацију, хајде онда барем да им омогућимо да с папирима који им се издају могу слободно да се крећу у неким земаља. Зашто не могу без виза да уђу у Словачку, када она већ није признала Косово. У њиховом интересу је и да коначно разрешимо цео онај пакет из 2003. о техничком дијалогу: струја, повратак, имовина, престанак тортуре нарко-мафије у Северној Митровици. Ако студентски град браните с три прстена полицајаца, ако је мајкама главни проблем како да им деца не заврше као наркомани, како ће било шта даље.

Политика: Слажете ли се да разговори о овим темама не значе признање?

Вукадиновић: Разговори о техничким стварима као што су струја или борба против криминала јесу нешто што је потребно водити широм Србије и широм Балкана, а ја нисам сигуран да је Северна Митровица ту једино, а поготово не главно, жариште наркоманије. Мене мало брине, не мислим да то сада ради Душан, али често у нашем невладином сектору влада помало сумњива брига, односно да се под фирмом бриге за Србе на КиМ заправо предлажу мере које значе признање независности Косова. Када је реч о пасошима, рецимо Републике Косово, не би смело бити уступака јер је то пример мере која би ишла ка признању.

Јањић: Овде је само питање да ли ћемо ми и даље, у име великих прича, стално да демонстрирамо немоћ, да испостављамо полако да је све завршено, да постоји завера, као нешто се јогунимо а у ствари предајемо Косово, јер погледајте како ствари иду на терену. Политика о Косову мора да се извуче из уског круга људи који ову земљу трагично воде. Ако се та политика не промени Косово је изгубљено.

Вукадиновић: Ја мислим да је Косово изгубљено ако се прихвати тај капитулантски став по којем се сваки захтев сваког амбасадора сваке чланице ЕУ, а камоли неког секретара не дај боже европског, схвата као Свето писмо и објава божанске воље. Онда не да је Косово изгубљено, онда је изгубљено и много више ствари, пре свега и позиције Срба у Републици Српској, а вероватно је и питање шта ће бити с неким другим деловима земље. Може то неко звати паранојом или завером, али је потпуно јасно да сви ти амбасадори траже добросуседске односе, или питају где су нам границе с којима хоћемо да аплицирамо. Поента је у томе да се нама тражи де факто признање КиМ и да се свако противљење том имплицитном признању сматра јако лошим и погубним.

Политика: Шта бисте ви конкретно урадили?

Вукадиновић: Можемо сарађивати на конкретним техничким питањима, од криминала до струје и сличних ствари на терену, а када је реч о односима у региону и с Бриселом, онда се чврсто мора истрајавати на ставу, макар то понеки пут захтевало напуштање састанка или недолазак, да не могу делегације Београда и Приштине имати равноправан статус. Ако ЕУ није стало до Србије, неће нам помоћи и да прихватимо све услове.

Јањић: Мислим да би дипломатија требало да проучи искуство Македоније, да се не држе само кипарског модела у бојкоту институција и непризнавању. Кад је у питању унутрашња политика неопходна је реорганизација с фокусом на јачању људи који доле живе, а не викенд политичара, и да се заједно с њима уђе у решавање техничких проблема,

Вукадиновић: Ја бих рекао управо супротно: потребно је сада коначно показати мало чврстине да би се створио простор за неке озбиљне преговоре. Мислим да су владе у Београду у последњих 10 па и више година показале превише кооперативности не само када је реч о Косову него уопште.

Јањић: Добро, али онда не тражимо паре од ММФ-а за санацију буџета, не тражимо онда новац од ЕУ за помоћ, не очекујмо онда Цефту. Ако хоћете чврстину, онда поштено реците грађанима, као што је својевремено рекао председник СФРЈ Бранко Костић, јешћемо корење.

Вукадиновић: Последњих 10 година смо веома кооперативни, па смо опет близу тога да једемо корење.

Биљана Митриновић

 

[објављено: 22/03/2010]

  

пошаљите коментар | погледајте коментаре (51)

 

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Kako-ce-Srbija-nastupati-na-regionalnim-skupovima.sr.html

Milan Čelik : Srbi koji odmažu

Srbi koji odmažu

Milan Čelik Vesti 20.03.2010 12:46

 

Već duže vreme ignorišem neke u našoj sredini koji svo zlo, koje nas je spopalo pripisuju našim kulturnim i nacionalnim nedostacima. Njima smeta što mi krivimo neprijatelja za naše uništenje pa traže prostoumne analize naših ''mana'', insinuirajući da neprijatelj ima vrline koje mi nemamo. To sam već predugo trpeo i vreme je da se ti prostoumci sudare sa treznim razumom.

 

S kakvim povodom ti ljudi hule svoj narod nije toliko ni bitno koliko je šteta koju oni svome rodu nanose. To je ono kao kad lopov uzvikne ''Držte lopova!'' i svi se razlete u potragu dok on ne klizne sa scene.

Neki koji obavljaju tu besplatnu uslugu neprijateljskom taboru imaju naivne pojmove ili versku motivaciju u jednom likvidacionom procesu protiv našeg naroda kad nije vreme za opojne teorije. I dok ti naivnjaci ispravljaju srpske moralne cake, oni svesno ili nesvesno pretvaraju Srbe u stereotipičnog ''Untermenša'', sasvim po hitlerovskom šablonu. 

Oni bi hteli da budu Srbi nad srpstvom, Srbi koji su evolvirali van orbite srpskog roda i sad prebivaju u nirvani neprijateljskih vrednosnih mera. Neki od njih bi hteli da se pokajemo što smo se branili jer to ne zadovoljava njihove verske zablude da Srbi trebaju da okrenu drugi obraz i izgube duplo više nego što im je oteto a ta teorija drugog obraza važi samo za Srbe. 

Mnogi čak i misle da je naš problem što nismo dovoljno plemeniti da volimo ubice našeg naroda. U tom procesu ne učestvuju samo pojedinci nego i dobar deo državnog aparata. Da li je srpski problem pokvarenost srpskog naroda ili njegove kvizlinške vladajuće klike? Ti procesi psihološkog ratovanja protiv soptvenog naroda i u korist inostranog neprijatelja koji nas je zasipao bombama i osiromašenim uranijumom su od neprocenjive vrednosti.

Onaj ko sam u sebi traži neprijatelja, se svesno ili nesvesno saglašava sa neprijateljem. Zar nas NATO nije proglasio za sve neljudsko ne bi li sebi dao pravo da nas likvidira? Sad kad Srbi dodaju tom huljenju je ravno izdaji. Takvi postupci sabotiraju otpor prema neprijatelju i daju mu signale da kod Srba vlada metež. 

Ljudi koji proturaju teze o srpskoj moralnoj labilnosti najverovatnije nisu nikad jeli hleba sa drugim narodima. Da su Srbi bili nemoralni u prošlosti, oni danas ne bi ni znali da Vuk Branković nije došao u boj na Kosovu, ali još važnije je, da nas Turci nisu napali na Kosovu, pitanje Vuk Brankovićevog morala ne bi nikad ni bilo tema. Mi smo i danas u sličnoj situaciji. 

Kosmet nam je otet i mi se prepiremo oko toga kakvi smo mi a ne kakav je neprijatelj, kao da on uopšte nije faktor. Ispada da je ceo svet moralan a mi Srbi nemoralni, svi božiji narodi a mi đubre! Pa kako je došlo do toga da ti tako dobri i moralni narodi bez povoda dolaze u našu zemlju da nas pljačkaju, ubijaju i dele? Da li je u srpskom narodu došlo do zbrke pojmova? 

Danas nije popularno da se priča o zverstvima i podlosti neprijatelja nego samo o onome što omogućava sadističko bičevanje srpskog nacionalnog bića dok konačno ne izdahne ili ne iskrvari. 

Jesu li Srbi krivi što su Turci Bosnu prodali Austrougarskoj? Jesu li Srbi krivi što su živeli u svojim vekovnim domovima na teritoriji otuđenih i otetih republika? Da li su Srbi krivi što su pape katoličile a Turci turčili po Balkanu i mi se našli u zlom okruženju? Jesu li Srbi krivi što su Nemci izabrali Hitlera koji je došao da nas ubija? Jesu li Hrvati i Srbi krivi što je Hitler Dalmaciju dao Musoliniju a Hrvatima Bosnu a Srbima sve oteo? Jesu li Srbi izmislili komunizam ili je to bio nemački Jevrej koji je kasnije prebegao u London. Šta vi ljudi pričate?

 

Izvor

 

 

 

Vlada SAD: "hiljade" pobijenih u Jasenovcu!

 

НЕГАТОРИ ХОЛОКАУСТА У АМЕРИЧКОМ СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТУ

ИЗВЕШТАЈ АМЕРИЧКЕ ВЛАДЕ: "ХИЉАДЕ" ЖРТАВА ЈАСЕНОВЦА

Срђа Трифковић

 

Најновији извештај америчког Стејт Департмента о људским правима у Хрватској, објављен 11. марта, између осталог каже да је 24 септембра прошле године „кардинал Јосип Божанић посетио Јасеновац, локацију највећег концентрационог логора у Хрватској у Другом светском рату, у коме је убијено више хиљада Срба, Јевреја и Рома". Ова тврдња, изнесена као пука констатација, представља морални и чињенични еквивалент тврдње да је у Аушвицу и Треблинки убијено на „десетине хиљада" Јевреја и припадника других народа.

 

Број јасеновачких жртава још увек није са сигурношћу утврђен. Најнижа процена која иоле претендује на методолошку озбиљност говори о десетинама хиљада жртава, а дошла је из пера покојног председника Хрватске Фрање Туђмана, иначе познатог по томе што "срећом није ни Српкиња ни Жидовка". Туђманова процена уклапа се у његове остале доприносе историографији 20. века:

 

"У својој књизи Беспућа повијесне збиљности, објављеној 1988, г. Туђман је написао да је број Јевреја убијених у Холокаусту 900.000 а не шест милиона. Он је такође изнео тврдњу да усташе нису убиле више од 70.000 Срба, док већина историчара сматра да их је убијено око 400.000." (New York Times, 20. август 1995.)

 

Процене квалификованијих стручњака десетину пута су веће од Туђманове и на стотине пута веће од оне коју Стејт Департмент износи као чињеницу.

 

ЈАСЕНОВАЦ, аутор Менахем Шелах, Енциклопедија холокауста, Јад Вашем центар, Јерусалим 1990, стр. 739-740: "Око шест стотина хиљада људи убијено је у Јасеновцу, углавном Срба, Јевреја Цигана и противника усташког режима". Тим за архивирање и истраживање холокауста: "Процењује се да је скоро 600.000 ... претежно Срба, Јевреја и Цигана убијено у Јасеновцу".

 

Толико из јеврејских извора. Ево шта кажу немачки савременици, функционери и војни команданти Трећег рајха, дакле савезници усташа.

 

Хитлеров водећи политички стручњак за европски југоисток Херман Нојбахер (у својој књизи сећања Sonderaufrag Südost 1940-1945. Bericht eines fliegenden Diplomaten Goettingen: Muster-Schmidt-Verlag, 1957, стр. 18) проценио је да је једна трећина од око два милиона православних Срба у НДХ убијена. Ово се подудара са извештајем СС генерала Ернста Фрика, који је известио Хајнриха Химлера да је "600 до 700,000 жртава поклано на балкански начин".

 

Генерал Лотар Рендулиц, комндант Вермахта на западном Балкану 1943-44. проценио је број жртава усташког терора на 500.000. У својим мемоарима (Gekaempft, gesiegt, geschlagen. Welsermühl Verlag, Wels und Heidelberg, 1952, стр. 161) он је описао разговор на ту тему са једним хрватским дужносником:

 

"Када сам једном високом функционеру који је био близак Павелићу упутио примедбу да је, упркос нагомиланој мржњи, мени немогуће да схватим убиство пола милиона православних, одговор који сам добио био је карактеристичан за менталитет који је тамо владао: Пола милиона, то је превише – није их било више од двеста хиљада!"

 

Могуће је да амерички Стејт Департмент има у свом поседу новооткривене и необориве доказе да су истраживачи Јад Вашема преувеличали број јасеновачких жртава стотину пута или више, да су немачки очевици грешили у својим проценама, да је чак и ноторни негатор холокауста Фрањо Туђман претерао – и да се број жртава заиста мери хиљадама, а не десетинама или стотинама хиљада.

 

Ако такве податке поседује, Стејт Департмент је дужан да их објави да би поткрепио своје тврдње. Ако то пак није случај, америчка влада је дужна да објави детаљну исправку и безрезервно извињење.

 

У Чикагу, 22. марта 2010.