„Ja tebi - ti meni politika UN vodi se u kafani - otkriva prof. Nikola Moravčević, istoričar i pisac iz Čikaga koji je u arhivi Ujedinjenih nacija otkrio i šta je sve Medlin Olbrajt sakrila od SB, i u ekskluzivnom intervjuu za NT tvrdi:
Istina odavno ne stanuje u Americi!
Boris Subašić
U „velikom svetu" odavno više nikome nije stalo do istine koja ne može da se unovči, kaže u razgovoru za „Nedeljni Telegraf" profesor Nikola Moravčević, istoričar, književnik i američki Srbin više od pola veka.
Ovaj neobični Beograđanin, sin kraljevskog oficira, emigrirao je 1955. iz Titove Jugoslavije (iste godine diplomirao je na Akademiji za pozorišnu umetnost), lutao Evropom, postao američki vojnik, a na kraju završio kao univerzitetski profesor, osnivač odseka slavistike i prorektor Univerziteta u Ilinoisu.
Kao čovek ogromnog znanja i iskustva piše opore knjige, potkrepljene neumoljivim istorijskim dokumentima u kojima razotkriva ljude čije su ideje, spletke i sujete uvlačile Srbe u velike poduhvate i krvoprolića u tragičnom nizu od Balkanskih ratova do raspada SFRJ. Vrednost tih knjiga potvrđuje nagrada za životno delo koje mu ove godine dodeljuje Matica iseljenika. Ipak, najbolji sud o njima dali su čitaoci. Oni su im mnogo naklonjeniji od ovdašnje kritike, koju i dalje sablažnjava neslužbena verzija istorije, naročito najnovije.
Ni posle raspada treće Jugoslavije Srbima još nije jasno da li su dugo obmanjivani ili su živeli u samoobmani, da li su svojim postupcima oterali moćne saveznike od sebe, ili ih nikada nisu ni imali?
- Posle nekoliko decenija istraživačkog rada, stekao sam utisak da je Srbija posle oslobođenja od Turaka uvek imala želju da učestvuje u velikim igrama, ne samo na Balkanu, već i na svetskoj sceni, ali je uvek izvukla deblji kraj zato što su njeni „saveznici" bili mnogo jači i njihovi interesi su često prevagnuli. To se naročito pokazalo u vreme raspada SFRJ, kad se desilo nešto potpuno nelogično: Evropa je htela da se ujedini, a počela je time što je raskomadala Jugoslaviju koja je bila ujedinjena Evropa u minijaturi.
- Ni dan-danas, međutim, o tome na Zapadu niko ne želi da razgovara. Smatram da u „velikom svetu" nikome nije stalo do Srba i da mi kao narod već 200 godina precenjujemo svoje mogućnosti. Pogledajte cenu koju smo platili zato što smo hteli da igramo s velikima: Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila trećinu stanovništva i oko 60 odsto privrednog potencijala da bi stvorila Jugoslaviju, u svetskoj istoriji ne postoji žrtva ni približna ovoj. Uprkos tome, ušli smo i u Drugi svetski rat i ponovili istu igru, a na kraju nas je opet snašao raspad Jugoslavije. To je stvorilo strahovite rupe u demografskom razvoju za čije „krpljenje" su potrebne stotine godina.
U Vašim knjigama „veliki saveznici" iz dva svetska rata opisani su kao nadmene račundžije koje s prezirom gledaju na Srbe koje koriste kao topovsko meso. Otkrili ste i dokumente koji svedoče o spletkama političara istih zemalja koji su Srbima dodelili ulogu zločinaca na kojoj Zapad dalje insistira. Šta Srbija treba da uradi da bi promenila tu sliku?
- Beskorisno je ubeđivati Zapad u bilo šta što se kosi s njegovim interesima. Za sve ove godine uspeli smo samo da se dogovorimo o tome da se slažemo da ima stvari oko kojih se ne slažemo. Mene je iskustvo sa američkim izdavačima početkom dvedesetih naučilo da su na Zapadu strahoviti relativisti i da ih ne zanima istorijska istina, već isključivo zarada. Naime, 1988. sam ponudio velikom američkom izdavaču rukopis knjige „Albion, Albion" o odnosu saveznika, pre svega Britanaca, prema Srbiji u Drugom svetskom ratu. On je tek 1990. odgovorio da je „vrlo nesrećno vreme za izdavanje takve revizionističke istorije". Problem je bio što Čerčil nije predstavljen kao pozitivna ličnost, a Zapad ga smatra genijem. Izdavač je tražio da dođem u Njujork, da razgovaramo o izmenama.
O kakvim izmenama?
- Kad sam se sreo sa izdavačem i njegovim urednicima, rekli su da je roman u suštini dobar i da će deo o Čerčilu napraviti čak i malu negativnu senzaciju. Ipak, naglasili su da Jugoslavija ulazi u građanski rat i da će knjiga doneti samo gubitke ako se objavi takva. Ponovio sam da je zasnovana na dokumentima, i oni to nisu sporili, ali su ipak tražili „male promene", obećavajući neviđen uspeh romana i snimanje filma po njemu. Zahtevali su da glavnog junaka, generalštabnog oficira, Srbina koji beži iz Jugoslavije i pridružuje se Englezima, preinačim u srpskog Jevrejina, koji će na kraju, kad se razočara u saveznike, pobeći u Izrael i pridružiti se pokretu Hagana. Predložili su da odmah napišem i drugu knjigu u kojoj se on bori protiv Engleza sve do uspostavljanja Izraela. Kad sam rekao da ima već mnogo knjiga sa sličnom tematikom, odgovorili su da su 90 odsto njihove čitalačke publike Jevreji i da predviđaju veliki uspeh ako prepravim roman. Nisam pristao i, naravno, ništa nije bilo od ugovora.
Ipak, „Albion, Albion" je izašao 1994. u Srbiji i postao roman godine?
- Da, ali isključivo zahvaljujući izdavaču Slobodanu Mašiću, koji je za dva dana pročitao rukopis i rešio da ga štampa. Pre njega, druga privatna izdavačka kuća je godinu dana zadržavala rukopis uz lažna obećanja, a u državnom preduzeću „Nolit" su rekli da im je potrebno dve-tri godine samo da pročitaju knjigu i razmotre zahtev.
Malopoznati dokumenti i događaji navedeni u Vašem romanu „Svetlost zapada" često su korišćeni u polemikama o ratu u Bosni i naročito o Srebrenici...
- Ne želim da se upuštam u bilo kakvu raspravu. Sve što sam imao da kažem o aktuelnom položaju Srbije rekao sam u toj knjizi. Ona je apsolutno zasnovana na dokumentima i svedočenjima učesnika. Nisam želeo ni da dodam, ni da oduzmem ništa što bi narušilo objektivnost. Svi dokumenti na kojima se knjiga bazira postoje u arhivi Ujedinjenih nacija u Njujorku, uključujući i 94 izveštaja koje je Medlin Olbrajt sprečila da se pojave pred Savetom bezbednosti UN, jer su bili u suprotnosti sa zvaničnom politikom Klintonove administracije, koja se stavila na stranu bosanskih muslimana.
Glavni junak je profesor istorije, prijatelj i savetnik Butrosa Butrosa Galija, generalnog sekretara UN u vreme rata u Bosni. Da li je to autobiografska ispovest?
- Delimično. Galija sam upoznao još kao univerzitetskog profesora, pre nego što je postao ministar inostranih poslova Egipta, i održavao kontakte s njim dok je bio generalni sekretar UN. Još tada mi je bila sumnjiva propagandna kampanja protiv Srba, i Gali mi je odobrio da u arhivu UN istražujem o ratu u Jugoslaviji. Otišao sam u Njujork. Na Menhetnu, na Louer ist sajdu je ogromna zgrada arhiva UN koja se može opisati kao deset spratova fascikli, od poda do plafona. Kad sam se pojavio s dozvolom za istraživanje, direktorka arhiva mi je rekla: „Vi ste prvi čovek koji je došao u poslednjih pet godina i pokazao interesovanje za bilo šta ovde!" Arhive UN sređene su samo po godinama, ne po predmetima, pa sam mnogo vremena proveo istražujući period od 1990. do 1995, pošto su tu bili dokumenti iz celog sveta. Svake večeri sam ostavljao crveni marker na mestu gde sam stao da bih znao odakle da krenem sledećeg jutra.
I šta ste otkrili?
- Neki izveštaji s terena u Bosni jesu bili malo naklonjeni zapadnim pogledima, ali većina je bila potpuno objektivna. Fascinirao me Jasuši Akaši, koji nije podržavao nijednu stranu, izveštavao je ni po babu, ni po stričevima. U njegovim izveštajima je mnogo kritičkih osvrta na muslimansku armiju. Međutim, očigledan je nesklad između uravnoteženih izveštaja i akcija UN koje su usmerene isključivo protiv Srba. Rekao sam to direktorki arhiva, koja mi je otkrila da sam video samo opšti deo, da postoji i posebna arhiva SB, sa informacijama koje su dobijali samo generalni sekretar i predstavnici pet stalnih članica SAD, Rusije, Kine, Velike Britanije i Francuske. E, baš tu je došlo do manipulacija!
Ko je mogao da manipuliše informacijama namenjenim „velikoj petorki"?
- Još od vremena hladnog rata postoji pravilo da pre svakog sastanka SB ambasadori stalnih članica mogu unapred da dobiju dnevni red i s njega skinu ono što im iz bilo kakvih političkih razloga ne odgovara. U evidenciji iz vremena bosanskog rata stoji da je Medlin Olbrajt, tadašnji američki ambasador pri UN, čak 94 puta tražila da se nešto skine s dnevnog reda. To nikad nije tražio nijedan drugi ambasador članica SB, već isključivo ona. Skidala je s dnevnog reda SB sve što nije odgovaralo zvaničnoj američkoj politici podrške muslimanima u Bosni, pa se o tome nije ni raspravljalo. Posle tog otkrića, smatram je najodgovornijom za satanizovanje Srba u tom periodu.
Kakve informacije je Olbrajtova sklanjala od SB?
- Najznačajnije je pismo indijskog generala Satiša Nambijara, prvog komandanta trupa UN u Bosni. On je na kraju jednogodišnjeg mandata napisao pismo SB u kome stoji: „Prikazivanje Srba kao zlih, a svih drugih kao dobrih ne samo da je kontraproduktivno, nego je i nečasno. Po onome što sam ja video sve tri strane su jednako krive, ali samo Srbi priznaju da nisu anđeli, a svi ostali i dalje insistiraju da jesu. Nisam bio svedok nikakvog genocida osim ubistava i masakra na svim stranama koji su tipični za ovakve sukobe. Niko pod mojom komandom nije bio svedok ničemu što bi po obimu prišlo ni blizu procenama koje su izmislili mediji".
- Olbrajtova je insistirala da se ovo pismo skloni, da se o njemu ne raspravlja na Savetu bezbednosti, čak je i obrazložila da su to privatni pogledi indijskog generala koji nije razumeo situaciju.
- Pazio sam da nešto ne izmislim ili dodam, i samo iz izveštaja UN brojao sam koliko su srpskih sela zapalili muslimani iz Srebrenice pod komandom Nasera Orića. Bilo ih je više od sto, a Olbrajtova je i te izveštaje skinula s dnevnog reda. U arhivi je bilo i snimaka muslimaskih jedinica u demilitarizovanoj zoni oko Sarajeva, što je poslato u UN kao dokaz da ne poštuju zabranjene zone. A fotografije su načinjene baš u vreme kad je preko demilitarizovane zone napadnuta bolnica i pobijene bolničarke i ranjenici. Ni ta slika nije pokazana u SB. Mnogo je toga sakriveno, teško je nabrojati.
Da li su ti podaci korišćeni bar na suđenjima u Hagu?
- Nažalost - ne! Oni su „nevidljivi" pošto ih je Olbrajtova poslala u arhivu. Na suđenju Oriću nije pomenuto ni svedočenje iz memoara generala Filipa Moriona, gde je opisao scenu kad dolazi u Srebrenicu nekoliko meseci pre nego što ju je Mladić osvojio. Morion tada pita Orića: „Zašto izlazite iz zaštićene zone i ubijate žene, starce i decu u srpskim selima?" Ovaj odgovara: „Nisam ja krvožedan, ali to mi nalažu principi moje vjere." Taj detalj se uopšte nije pojavio na suđenju u Hagu, iako je knjigu napisao čovek koji uopšte nije bio naklonjen Srbima. Međutim, našli su Amerikanku koja je studirala političke nauke na „Kolumbiji" i napisala doktorsku tezu o građanskom ratu u Bosni, i citirali je od jutra do mraka. Pročitao sam tu tezu i video da pojma nema, a citirali su je kao autoritet u pet ili šest slučajeva.
Većinu političara opisujete kao beskrupulozne oportuniste koji se olako igraju sudbinama i životima čitavih naroda, tako prikazujete i Kofija Anana koji je na prevaru, dok je Butros Gali bio odsutan, odobrio bombardovanje RS da bi dobio američku podršku za mesto prvog čoveka UN?
- Kofi Anan je bio i ostao oportunista koji je jedva čekao da Butros Butros Gali siđe sa scene, jer mu je zauzimao stepenicu za napredovanje. Amerikancima se dopadalo što je Anan otvoreno pokazivao da će im biti poslušnik, a Gali im se nikad nije dopadao i ne bi ni bio sekretar da ga nisu podržali Evropljani. A Anan bi učinio sve za mesto generalnog sekretara i kad ga je dobio, odmah je u organizaciju ubacio sina, koji je napravio malverzacije i obrukao UN. S druge strane, i Gali je znao za pismo generala Nambijara, jer ga je i sam primio, ali nije reagovao kad ga je Medlin Olbrajt skinula s dnevnog reda. Razlog je opet bila ambicija, jer se nadao da će zadržati mesto generalnog sekretara u još jednom mandatu.
Da li to znači da je i pozivanje Srbije na odluke UN velika samoobmana?
- U Njujorku sam nekoliko meseci odlazio na razna zasedanja UN i shvatio da se svi poslovi završavaju - u restoranu. Svojevremeno, ujak mi je došao u posetu i doneo beogradske novine u kojima je hvaljen uspešan nastup jugoslovenskog ambasadora u Generalnoj skupštini UN. Da bih mu pokazao realnost, odveo sam ga u zgradu UN i pokazao uobičajen prizor: u potpuno praznoj sali Generalne skupštine neki Afrikanac u narodnoj nošnji držao je vatreni govor, a kad je završio, nastup pred praznom salom nastavio je sličan govornik. Čuvar ispred ulaza je čitao „Njujork tajms" i rekao nam da Afikanci nešto pričaju o svojoj spoljnoj politici, i da je isto bilo i kad je jugoslovenski predstavnik držao govor. Onda smo otišli u restoran gde su se vodili razgovori, sklapala prijateljstva, sve je praštalo od lupanja po leđima. Kafana je mesto gde se pravi politika i u UN, po sistemu „ja tebi-ti meni". I ništa više.
Hilari kriva za Medlin Olbrajt Da li ste otkrili šta je motiv Medlin Olbrajt da s toliko ostrašćenosti i mržnje nastupa prema Srbima? - Teško je utvrditi zašto je otvoreno neprijateljski nastupala protiv Srba i kao ambasador u UN i kasnije kao državni sekretar, naročito ako imamo u vidu da su njoj i njenoj porodici Srbi dva puta spasli živote. Prvi put su ih kao Jevreje spasli od Nemaca u Drugom svetskom ratu, a drugi put kad je Čehoslovačka postala komunistička zemlja. Njen otac je tada bio diplomata u Beogradu, i kao Jevrejima dopušteno im je da odu na Zapad, inače bi morali da se vrate u Čehoslovačku. Interesantno, Olbrajtova je priznala da je Jevrejka tek kad je postala državni sekretar i kad su novinari otkrili da ima rođake u Češkoj. I tada se pravila da je strašno iznenađena. U knjizi citirate mišljenje ljudi iz vrha Demokratske stranke da je, pre dolaska u UN, Olbrajtova važila za osobu bez naročitih sposobnosti i političkog pedigrea. - Kao mlada se udala za Amerikanca čija je porodica posedovala 20 listova, a kad se on zaljubio u neku novinarku i ostavio je, dobila je oko 15 miliona dolara kao odštetu. Mlada raspuštenica je otišla da doktorira na „Kolumbiji", gde joj je mentor bio Zbignjev Bžežinski, ostrašćeni mrzitelj SSSR i Rusije. On ju je i povezao s Demokratskom strankom, ali ne kao političkog lumena, već kao aktivistkinju koja radi mnogo i besplatno u predizbornim kampanjama i povremeno daje velike donacije stranci. - Klinton je voleo da se okruži mediokritetima koji su zahvalni, a mogu da se najure. S druge strane, i Bžežinski ju je gurao jer mu je ona još jedna karta u špilu, pošto je opterećen mržnjom prema Rusiji. |
Srbi platili savezništvo Borom i Trepčom Jedna od Vaših omiljenih tema je razbijanje mitova o velikim srpskim saveznicima. Zašto? - Kad se govori o saveznicima Srbije, misli se na one iz svetskih ratova, ali se najčešće ne uzima u obzir da su sve zapadne sile još posle Prvog svetskog rata bile vrlo nesklone stvaranju Jugoslavije, osim Francuske, i to samo donekle. Francuzi su se tek na kraju složili, računajući da će Jugoslavija i Čehoslovačka odvraćati Nemačku da krene na Zapad, ali se pokazalo da je to zabluda. Mnogi ovde ne znaju te detalje i ne razumeju kako se stvari odvijaju u svetskoj politici. - Svi već znaju da nam Englezi nisu bili naklonjeni u Drugom svetskom ratu i da su u Potsdamu, u zamenu za žrtve koje su Rusi podneli, Staljinu dali istočnu Evropu, uključujući i Srbiju i Jugoslaviju, i tako napravili najveću prodaju nekretnina u istoriji sveta. Međutim, pošto je posle rata došao komunizam, to pitanje nije forsirano. Neverovatno je, međutim, da smo tako brzo zaboravili najveću epopeju naše istorije u Prvom svetskom ratu, kad nam je Engleska bila još nenaklonjenija. Ilustrovaću to primerom kad su Srbi držali Solunski front od desne obale Vardara do Bitolja, a Englezi od leve obale Vardara do Strume. Kad je konačno odobren proboj, izveli su ga Srbi, a kad je vojvoda Bojović s Drugom armijom već bio kod Požarevca, Englezi su na svom delu napredovali samo 500 metara! - Saveznici su kasnije debelo naplatili sve što su srpskoj vojsci i vladi dali tokom rata tako što su Francuzi uzeli Bor, a Englezi Trepču. U Boru zlato nije odvajano od bakra, već su poluge eksportovane u Francusku gde su ih rafinirali, a vrednost zlata koju su vadili bila je veća od onog što im je Srbija dugovala. Ali, o tome nikad nije bilo ni reči, jer su oni „veliki saveznici". |
http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/210/
