Žan-Pol Bled: Islamiste potući u savezu sa Rusijom
Goran Čvorović
Žan-Pol Bled, francuski istoričar i inostrani član SANU, govori za "Novosti" o terorističkom udaru na Pariz, mogućnosti novog svetskog konflikta, problemima EU, mestu i ulozi Srbije...
OD STALNOG DOPISNIKA - PARIZ
FRANCUSKA je danas u ratu. Trauma posle najnovije serije atentata toliko je jaka da je to sada svima postalo jasno. Nisu svi imali svest o tome. Ovi napadi su različiti od onih u januaru, jer su za cilj imali celu francusku naciju.
Ovako, u ekskluzivnom intervjuu za "Novosti", govori poznati francuski istoričar Žan-Pol Bled, koji je nedavno izabran za inostranog člana Srpske akademije nauka. Naš sagovornik ističe da borba protiv terorizma ne može da se vodi bez Rusije i da u toj borbi treba ići do kraja.
- Postoje dve opcije: ili da se pred Islamskom državom povučemo, što je neprihvatljivo, ili da ojačamo borbu. Istovremeno, akcije treba bolje koordinisati. U ratu protiv Islamske države Rusija treba da ima svoje puno mesto.
JEZIK JE NACIJA VAŠI roditelji su poznati kao sastavljači priručnika pravopisa francuskog jezika. Koliko je za vas, koji ste rasli u takvom okruženju, očuvanje jezika osnov za održanje nacije? - Iznad pravopisa je jezik, a iznad jezika nacija. Sve je to povezano. Francuski pisac Bifon iz 18. veka govorio je da stil predstavlja čoveka. Stil je, takođe, i nacija. Jezik je jedan od konstitutivnih elemenata nacionalnog identiteta. On je danas ugrožen. Glavnu opasnost predstavlja amerikanizacija kroz kulturološki model. Svi su pogođeni, ali što je nacija jača, bolje se od toga brani.
Posle svega, mislite li da bi u bliskoj budućnosti mogao da nas iznenadi novi svetski konflikt?
- Između Francuske i Nemačke svakako ne. Postoji, međutim, problem u odnosima sa Rusijom. Ne mislim da će se ići do konflikta sa Moskvom. Najveća mogućnost je da fatalne dinamike ne bude, jer to nije ni u čijem interesu. Ali, situacija nije zdrava. Nadam se, zato, da bi zajednička borba protiv terorizma, u ovom slučaju protiv Islamske države, ipak trebalo da dovede do progresivnog približavanja. Da počnemo da vodimo konstruktivni dijalog među sobom. To je moguće. Imamo dokaz u slučaju Irana.
Gde je tu mesto SAD?
- U političkom smislu, prolazi vreme američke supersile. Od 2003. godine, SAD su u silaznoj putanji. Naravno, reč je o silasku na duge staze. Ali, danas više ne može da se govori o jednopolarnom svetu. S tim je završeno. Tu su sada i Rusi, koji pokušavaju da pronađu ranije mesto, ali i Kina. Ko zna, možda će se u decenijama koje dolaze pojaviti i regionalne sile koje su sposobne da budu akteri međunarodne scene, kao što su Iran ili, na primer, Brazil.
Kako Srbija treba da se ponaša u ovakvom svetu?
- Situacija je po Srbiju komplikovana. Ona se nalazi između dva poziva. S jedne strane, postoji aspiracija ka EU, i to u fizičkom smislu reči, ne u formi entuzijazma. Preovlađuje ideja da u današnjoj Evropi nema druge opcije nego ući u EU. S druge strane, Srbija je okrenuta ka slovenskom jedinstvu, prijateljstvu i solidarnosti s Rusijom. Ovakve aspiracije krajem devedesetih nisu bile toliko kontradiktorne, ali ih je danas sve teže kontrolisati, imajući u vidu jaz koji je u poslednje dve godine nastao između Zapada i Rusije.
Neki nas savetuju da odaberemo, drugi da istrajemo i budemo most?
- Ta druga opcija je pozitivna strana medalje. Ako Srbija uspe da odigra takvu ulogu, to bi bilo odlično. Jer, aktuelno neslaganje između zemalja EU i Rusije je veoma štetno. Nostalgičan sam prema vremenima koja nisu tako daleko za nama, od pre desetak godina, kada se govorilo o osovini Pariz-Berlin-Moskva, kao reagovanje na američku invaziju Iraka. General de Gol je govorio da se Evropa proteže od Atlantika do Urala. Iako danas to izgleda veoma daleko, to je ispravna vizija.
PONOSAN NA ČLANSTVO U SANU BLEDU, koji je za vreme bombardovanja 1999. bio u Beogradu, a koji se našao i u delegaciji s predsednikom Širakom koja je posetila Srbiju 2001. godine, posle ponovnog otopljavanja odnosa između dve zemlje, titula akademika SANU mnogo znači. - Iznenađen sam i, naravno, ponosan. Znam šta predstavlja SANU u istoriji i kulturnoj sferi Srbije - ističe Bled, koji kaže da će uskoro posetiti naš glavni grad povodom ovog velikog ukazanog mu priznanja.
Kako se jedan istoričar germanista zainteresovao za Srbiju?
- Stvari u životu nikada nisam posmatrao crno i belo. Medijski diskurs u Francuskoj, i drugde na Zapadu, nastojao je tokom devedesetih da demonizuje Srbe. Takav pristup me je od početka iritirao. To što se dešavalo prevazilazilo je dimenzije režima. Nisam, dakle, podržavao režim, već zemlju. A germanista je, istovremeno, i građanin Francuske. Profesija ne briše afinitete i simpatije.
Šta su bile greške drugih, a šta nas, tokom devedesetih?
- Sa zapadne strane postojao je krajnje pojednostavljen pristup, s dobrim i lošim momcima. U politici, i u bilo čemu drugom, to nikada ne donese ništa dobro. Kao odgovor, Srbi su se zatvorili u sebe. To, svakako, nije olakšalo tok stvari. Svako se bio ušančio u svojim pozicijama, a to ne pomaže dijalogu.
Kako vidite ulogu Francuske u tom periodu i menja li se danas nešto u tom smislu?
- Srbima se nije dopalo ponašanje Francuske i to je sasvim razumljivo. Bila je to bolna epizoda. Nekoliko gestova bi, međutim, ipak, mogli da se izdvoje, kao što je protivljenje Žaka Širaka bombardovanju mostova u Beogradu. Slažem se, naravno, da to nije dovoljno za odnose koji bi trebalo da postoje između nas. Francuska je odabrala svoju stranu kada je reč o Kosovu. Žalim zbog toga. Zato sam i organizovao francusko-srpske kolokvijume istoričara. Hteo sam da učinim gest koji bi u francuskom intelektualnom svetu obeležio činjenicu da je prijateljstvo prema Srbiji i dalje realnost.
Ali ni približno kao nekada...
- Francusko-srpski odnosi nisu kao što su bili između dva svetska rata jer ni geopolitički kontekst nije isti. Ušli smo u fazu normalizacije. Ima razmimoilaženja, ali odnosi više nisu konfliktni. Francuska bi danas mogla da igra ulogu mosta između Srbije i EU, baš kao što Srbija može da bude spona između EU i Rusije.
Šta Srbi nedovoljno znaju o svojoj prošlosti, što je vama, kao stranom istoričaru, specijalisti za Habsburšku monarhiju, poznato?
- Beč je smatrao da će Prvi svetski rat biti samo treći balkanski rat. Srbi nisu shvatili da je u Beču, od 1903, a naročito od 1912. postojalo osećanje velike zabrinutosti, pa čak i straha, od srpske politike, koju su oni shvatili kao ekspanzionističku. Ali nema nikakve sumnje da je sva odgovornost za početak ovog rata na strani Austrougarske. Ona je poslala ultimatum i proglasila rat. Vlada Srbije nije bila uključena u atentat u Sarajevu. S druge strane, jeste Crna ruka, koja nije planirala napad na nadvojvodu Ferdinanda, ali ga je podržala. Ali Crna ruka nije vlada. Tu treba napraviti jasnu razliku.
Priča se da je dinastija Obrenović svrgnuta baš zato što se previše približila Austrijancima?
- To je svakako jedan od elemenata za objašnjenje pada ove dinastije. Beograd i Beč su tada imali sporazum o savezništvu. Ta činjenica verovatno nije bila strana u njihovoj eliminaciji. Uostalom, među ljudima koji su učestvovali u ubistvu kralja i kraljice nalaze se i oni koji su kasnije bili u sastavu Crne ruke, oštro usprotivljeni Austrogarskoj. Dinastija Obrenović je pripadala političkom sistemu Beča koji je imao izuzetno jak uticaj na jugoistoku Evrope. To nije bilo u saglasnosti s osećanjima većine građana Srbije. Jednostavno, ta dinastija nije više bila popularna.
RADUJEM SE POBEDI U UNESKU ŽAN-POL Bled je kao profesor na Sorboni proteklih godina organizovao mnoge kolokvijume i debate posvećene francusko-srpskim odnosima i zaštiti srpskog nasleđa na Kosovu. Kako gledate na diplomatsku pobedu Srbije u Unesku? - Radujem se što se tako završilo. Da je Kosovo ušlo u Unesko, imajući u vidu sva uništavanja kulturnih i religijskih dobara, bilo bi to u kontradikciji s osnivačkim principima ove organizacije.
Da li aktuelna Srbija iz bilo kog razloga može da smeta Berlinu?
- Objektivno, ne vidim razlog zbog kog bi Srbija bila smetnja Nemačkoj. Ne mislim da je Balkan za Nemačku prioritetna interesna zona. Ona se, pre svega, nalazi u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj. Ali, to ne znači da se Berlin potpuno ne zanima za Balkan, i Srbiju u njemu. Iako to zvanični jezik nikada neće priznati, kolektivno sećanje o minulim konfliktima isplivava na površinu. Time, naravno, ne treba sve objašnjavati, ali taj faktor ne treba ni zanemarivati. Istorijske konstante, kao što su one vezane za Prvi u Drugi svetski rat, ne mogu u potpunosti da se izbrišu, kao da nikada nisu postojale. Danas u nemačkoj politici postoje aspekti vilhelmovske politike snage do 1914. godine. Nemačka je posle ujedinjenja pronašla poziciju i sredstva da vodi takvu politiku.
Zbog čega se zalažete za Evropu nacija?
- Ne može se narod izbrisati gumicom, nekom vrstom ukaza koji dolazi odozgo. Nacije danas i dalje bude duboka osećanja među stanovništvom različitih država. Veliki broj građana širom Evrope EU smatra vlašću koja dolazi spolja, koja je birokratska, s nedemokratskim sistemom koji ide protiv volje naroda, kao što je bio slučaj s usvajanjem Evropskog ustava. U Evropi nacija, kao konfederaciji, u kojoj bi Srbija imala svoje puno mesto, utvrdile bi se osnovne zajedničke tačke, i tako sprečila poplava ogromnog broja pravila koja stižu iz Brisela.
Kuda ide Evropa danas?
- Neću reći ništa novo ako kažem da je EU u krizi i da se to svakodnevno oseća. Tu je i kriza evra. Bojim se da taj problem nije rešen. Ako tome dodamo i ogromnu migrantsku krizu, shvatićemo da sve što se događa prevazilazi Evropu. To samo pojačava fenomen odbijanja ovakve EU.
A kuda se kreće svet? Da li smo stigli do kraja liberalnog kapitalizma i može li ovaj koncept da nam ponudi još nešto?
- Vremena nisu sjajna. Pojavljuju se, ipak, pokreti protesta protiv tog sistema, kao što je Podemos ili kao što je bila Siriza. Nismo obavezni da gajimo simpatije prema političkim opcijama koje oni predstavljaju da bismo zaključili da iskazuju osećanje odbacivanja koje je, pre svega, simpatično, i koje će, možda, izroditi rešenja.
