А. Апостоловски: Политичка пљуваоница - Нови Стандард
http://newlookworld.com/
6-7 minutes
понедељак 28. јануар 2019. 11:48
Ако су после Другог светског рата црвени укинули пљуваонице, махом постављене у јавним установама, како се догодило да су реторичке пљуваонице васкрсле у политичкој дебати?
Кафанска вулгарност се лако усељава у политички живот, а колекција силних политичара која се мењала на власти заборавља да није све у БДП-у и километрима ауто-путева, већ и у такозваној едукацији народних маса.
Али, ако се очекивало да је садашњој власти до образовне функције у борби за гласове стало колико и до чишћења снега на београдским улицама, само на први поглед је зачуђујуће да су и челници опозиције и њихови грађански представници, махом глумачки ансамбл, са самоиздатим сертификатом друштвене елите, постали фаворити у националној дисциплини роњења на дах кроз блато српске политике.
Твитови Сергеја Трифуновића као да су скраћена лектира маркиза Де Сада, а како је, неоспорно велики глумац, засео у упражњену фотељу лидера Покрета слободних грађана, добили смо бунга-бунга лидера који новинаркама провладиних таблоида и телевизија поручује да седење у редакцијама замене стајањем на мрачним тротоарима. О сада бившем члану председништва Савеза за Србију Жељку Веселиновићу сувишно је и говорити. Увреде које је упутио премијерки Ани Брнабић и удовици Оливера Ивановића Милени биле су толико вулгарне да је, после дужег размишљања, Драган Ђилас одлучио да га привремено уклони с јавне и твитер сцене.
Потом је и сам Ђилас изгубио нерве, приликом уличног сусрета с групом левичарских студената и с неколико псовки, које је упутио момцима, потврдио да има кратак фитиљ. Иако су млади марксисти једнако извређали и њега и Александра Вучића, који је био оправдано одсутан с улице – вероватно се ванредно обраћао нацији – Ђилас није успео да искулира клинце, међу којима је био и унук Ивана Стамболића. Како ће онда искулирати Путина или Меркелову ако дође на власт?
Ако су после Другог светског рата црвени укинули пљуваонице, махом постављене у јавним установама од лимених, стаклених или порцеланских посуда, како се догодило да су реторичке пљуваонице васкрсле у политичкој дебати? Друштво је толико поларизовано и као да сви желе да постану Ведрана Рудан. Хрватској књижевници, која псовкама разобличава не само загребачке, већ и регионалне медиокритете, уз обавезно проклињање америчке политике и светских банкара, недавно се придружила и драмска списатељица Биљана Србљановић, уневши еротске елементе у опис Сергејевог политичког и друштвеног активизма. Потом се с једнаком страшћу обрушила и на Срђана Драгојевића, редитеља који је, по мом суду, уз Емира Кустурицу, најзначајнији српски филмски аутор у последње три деценије. Узгред, штета је што Вучићеви људи немају дозу уметничког сензибилитета и творцу трилогије „Ми нисмо анђели", „Лепа села лепо горе" и „Ране" не намакну неку лову из буџета, како би коначно снимио филм. Иако им и он редовно изручује дневну дозу блаћења на „Твитеру".
Наравно да је, као ледени прагматик, Вучић осетио да реторичка паљба на рачун жена, које испаљују Сергејеви следбеници, представља неочекивани поклон уочи могућих пролећних ванредних парламентарних избора – осим ако глумац не игра споредну улогу за Вучића, па пуца себи рафално у ногу, да случајно не промаши – тако да је шеф државе кампању усмерио управо ка сексистичким вербалним испадима дела опозиције. Ко га пажљиво слуша, приметиће да лопужама назива Ђиласа и Јеремића, избегавајући да помене било коју жену из опозиције. На такву стратегију га наводе два разлога. Први је што је схватио да је изјава функционера СНС-а Миленка Јованова из 2017. године, да Наташа Јеремић, супруга Вука Јеремића, управља „нарко-тржиштем у Србији", нанела више штете него користи његовој странци и личном имиџу.
Други догађај је привремена политичка погибија некадашњег министра војног Братислава Гашића. Зашто је његов сексуални Ватерло ономад дошао као наручен Александру Вучићу? Као премијер је, истина, пуштао сузу док је скидао чинове свом крушевачком оданом пријатељу, али је захваљивао не толико свевишњем, колико Гашићевом недостатку смисла за хумор, схватајући да с њим у колони одлазе и сви духови који су се попели на плећа тадашњег председника владе.
Наиме, ко тада није могао да оспори Вучићу да, макар формално, није демократа? Сменио је одмах Гашића који се заиста непримерено понео према новинарки Б92, чиме је Вучић показао да саосећа једнако и са женама и с медијима.
Разуме се да се Вучић цинично сећао доба када је у досистичкој демократији Веља Илић најстрашнијим псовкама засипао Ољу Бећковић, тако да Батина уличарска шала о обожавању новинарки које лако клекну делује као поезија Војислава Илића Млађег. У време поезије Веље Илића Чачанског јавност ни близу није била згрожена вербалним ракетирањем Оље Бећковић, као што је избомбардовала Бату Гашића.
Тада је Вучић схватио политичку употребну вредност мешања малтера поред темеља нових сигурних женских кућа, док су му воду приносиле невладине активисткиње. После боравка у резервном саставу, Бата Гашић се попео степеницу више. Постао је шеф тајне службе.
Дакле, у политичкој пљуваоници нема невиних и зато је неопходно да се острашћеност спусти макар за две октаве, а да актуелни јунаци роњења на дах кроз блато, изроне на површину. Уосталом, једна од омиљених Вучићевих реченица је: „За танго је потребно двоје." Симболиком страсног политичког плеса не најављујем научнофантастичне коалиције, већ прижељкујем дебату достојну демократских друштава.
Извор Политика, 28. јануар 2019.
