Претражи овај блог

субота, 8. мај 2010.

Шта је титоизам са становишта данашње политичке класе у Србији?

Менаџмент сећања

 

Пише: Милорад Вукашиновић   

петак, 07 мај 2010 14:11

Прошле су тачно три деценије од смрти Јосипа Броза Тита, некадашњег доживотног председника СФРЈ. Данас после толико година, обележавање смрти "највећег сина наших народа и народности" постаје догађај који има сасвим јасну политичку и социјално психолошку функцију.

За мене је читава ова тенденција, која је изражена у Србији, после политичких промена 5. октобра 2000-те године, занимљива феноменолошки. Наиме, припадам генерацији, која је веровала (барем онај њен академски део) да је посттитовска југословенска стварност дала одговоре на многа питања, која наша научна историографија свих ових година, није ни покушавала да истражи.

Упоредо са инситуционалним прећуткивањем ове теме, током осамдесетих година прошлог века, у српском друштву сазревала је свест о погубним последицама титовске политике. Драматична дешавања на Космету, као и словеначко - хрватска подршка албанском сепаратизму и тероризму, развејали су многоброје илузије о карактеру Титове владавине. Под утицајем догађаја, као кула од карата, урушавали су се многобројни пропагандни и идеолошки "митови", на којима је почивала политика социјалистичке Југославије. Срби су се постепено ослобађали идеологије "наивног југословенства".

Крајем осамдесетих, упоредо са успоном Милошевићеве политике, чинило се да је дефинитивно срушен мит о Брозовој југословенској оријентацији. Српској политичкој и интелектуалној елити постале су више него очигледне последице усвајања Устава СФРЈ из 1974. године, који је легализовао све сепаратистичке аспирације на некадашњем југословенском простору.

Да не помињемо догађаје у Хрватској, где су почетком деведесетих поново оживеле идеје НДХ азије , ослоњене на препознатљиве слогане МАСПОК а, који су предводили челници комунистичке партије у Хрватској Савка Дабчевић Кучар и Мика Трипало, а за које се сасвим основано верује да их је подстакао лично највећи син "хрватског народа", уз подршку ватиканско америчке коалиције, која је припремана ради похода новог светског поретка на Исток.

Данас није посебна тајна да је приликом посете СФРЈ 1971. године, председник САД Никсон у Загребу поздравио присутне са: Живела Хрватска!, што је била јасна и недвосмислене подршка захтевима масовног проусташког покрета и политици разбијања Југославије, на штету српских интереса.

Деведесетих година демистификован је и мит о несврставању, односно захваљујући декласификованим документима, сазнало се много тога о политици сврставања Југославије, током хладноратовске епохе. Низом тајних договора од 1953. године до 1980. године, ова држава је била чворно везана за САД и наравно Нато.

Најпогубнији од свих тајних договора је онај о праву пролаза Нато трупама, долином Вардара и Мораве, који је потписан 1960. године, ради како је наведено "неког великог сукоба у Европи". Истовремено, управо тих година почеле су припреме за формирање покрета несврстаних чиме је Броз у културно цивилизацијском смислу, починио још једно насиље, измештајући СФРЈ из Европе.
Тим уговором запечаћена је судбина Косова, а Американци су споразум оценили као најзначјанији за њихове националне и државне интересе у Европи. Због непристајања на овај нелегитимни и нелегални споразум, Србија је деведесетих постала држава "парија" у међународној политици, а Милошевић је убијен пред Хашким Трибуналом. САД и Европска Заједница су се у југословенској кризи понашали као извршиоци Титовог тестамента, написао је почетком 91. године један француски аналитичар.

Заиста, на примеру односа Запада према Југославији и њеном посттитоистичком наслеђу, најбоље се уочава феномен моралне хипокризије који карактерише актуелни епохални контекст. Наравно такав епохални контекст има и свој аутентични локални одјек на постјугословенском простору.

Шта је титоизам са становишта данашње политичке класе у Србији?

Покушаћу да одговорим, мада није нимало једноставно. Мислим да је титоизам, пре свега данас средство социјалног и духовног инжењеринга. Једна врста социјалне терапије за бројне губитнике у транзицији, посебно оне најугроженије, пензионере и припаднике средње генерације. Ових дана , ангажован је медијски инжењеринг, који је потпуно фалсификовао реалност једне неуспешне и бивше државе.

Промовишу се вредносне полуистине, пре свега о социјалној сигурности и стандарду, при чему се заборавља чињеница да је Југославија имала веома неефикасан привредни системом. Вођена је политика задуживања државе, а незапосленост је била велика. Механизми социјалне државе омогућавали су бескрајно и дуго школовање. Не треба заборавити да је из једног таквог идеолошког раја, велики број људи отишао на привремени рад у иностранство, где су радили најниже могуће послове. Држава је била скупа и неефикасна, а свака република имала је низ промашених инвестиција. Наравно у поређењу са садашњим балканским протекторатима, држава са 25 милиона становника делује веома моћно. Али не треба заборавити, да земља са таквим потенцијалима, није имала ефикасан одговор на кризу. Иначе, седамдесете и осамдесете су свуда у свету биле далеко боље. Питајте Французе и добићете идентичан одговор, са примесама носталгије.

Други разлог промоције титоизма у Србији, јесте у домену вођења националне политике. Постоји чудна идеолошка подударност између ондашње црвене и садашње жуте петокраке. Наиме, и тада је у Србији било као и данас забрањено да помињете српски национални и државни интерес. И тада су постојале мрачне снаге које земљу вуку уназад. Тада су то били антисамоуправни елементи, а данас навијачи и десничари. И тадашња политичка класа је наступала као и садашња веома идеологизовано. Титова дипломатија наступала је у спољној политици руковођена моралним аргументима, а данашња наступа са осећањем емпатије према туђим жртвама ("Есхатологија" декларације о Сребреници).

Титовска влада се бавила глобалним темама, деколонизацијом афричких и азијских народа, баш као и данашња класа која се бави глобалним пандемијама, климатским променама, правима хомосексуалаца и судбином неколико платана. За то време Срби су се исељавали са Косова, ћутке баш као и данас, док се о Јасеновцу ћутало, баш као и данас. Ето зато је Броз енигма која још увек траје.

На форуму Видовдан.орг можете поставити питање господину Вукашиновићу

 

http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/408-2010-05-07-13-13-18

Ko je pobednik a ko poražen?

Piše: Tihomir Trišić ponedeljak, 03 maj 2010


Ko je pobednik

Milionske žrtve pre 65 godina danas deluju skoro uzaludne. Sovjetskog Saveza više nema, Jugoslavije više nema, a Izrael, nema mira ni spokoja. Na drugoj strani, sile gubitnici toga rata, Nemačka i Japan, danas su dve najrazvijenije ekonomije na svetu, lideri Evrope i Azije
Ovih dana je 9. maj, Dan pobede nad fašizmom. Pre 65 godina savezničke snage su posle šest godina Hitlerovog paljenja i žarenja Evropom i svetom slomile Adolfa i njegov Treći rajh. Ta pobeda i taj jubilej uz stalno asociranje na pobedu kad god prođem pored Kalemegdana, simbola Beograda, spomenika Pobedniku, zapitam se ko je danas u ovoj zemlji pobednik. U Aranđelovcu su nedavno održani vanredni izbori za lokalnu skupštinu. Najviše glasova je ostvarila SNS Tomislava Nikolića, ali to ne znači da je Tomislav pobednik iako su u SNS slavili pobedu. Zapravo, Boris Tadić misli da je on pobednik jer će njegova DS i ostalih 7 partija formirati koaliciju koja će imati taman toliko da formira potrebnu odborničku većinu koja će mu omogućiti da vlada Aranđelovcem.
Slično je i kad je Drugi svetski rat u pitanju. Staljin, Čerčil i Ruzvelt izvojevali su pobedu nad fašističkom Nemačkom i svaka je od sila pobednica imala drugačiji danak, neko veći neko manji. Na strani pobednika, najveće ljudske žrtve Drugog svetskog rata, po statistici i broju stanovnika, podneo je Sovjetski Savez (Rusija), Jugoslavija (Srbija) i jevrejski narod. Kako danas stoje oni koji su najskuplje platili Drugi svetski rat i slobodu. Milionske žrtve pre 65 godina danas deluju skoro uzaludne. Sovjetskog Saveza više nema, Jugoslavije više nema, a Izrael, koji nastao posle tog Drugog svetskog rata, nema mira ni spokoja ni jasne granice posle toliko godina u kojima je Hitler ubio više Jevreja nego što ih danas, nakon 65 godina, ima jevrejska država Izrael. Na drugoj strani, sile gubitnici toga rata, Nemačka i Japan, danas su dve najrazvijenije ekonomije na svetu, lideri Evrope i Azije. Pitam Vas ko je u ovoj priči profitirao, ko je u stvari pobednik?

Postali smo društvo gubitnika, skoro pa nedostojni spomenika Pobedniku na Kalemegdanu, koji ne može a da ne ugleda svaki posetilac Beograda. A znate zašto smo postali takvi? Ne zbog kompleksa devedesetih godina, ne ni zbog Evrope i sveta, gubitnici smo postali jer smo dozvolili da nam se tiho i polako razvali jedna mala ćelija, porodica Kad se vratimo u sadašnjost, u našu političku arenu, u rezultate izbora, ne može a da se ne uoči da je posle 5. oktobra nastala hiperprodukcija političkih partija i lidera. Kao po pravilu, sklapane su trule kombinacije i koalicije u kojima su oni sa najmanje glasova i podrške građana dobijali nesrazmernu vlast. Moć upravljanja državnim resursima kao da je reč o moćnim političkim partjama, a ne o kombi strankama koje tek što prebacuju cenzus, a imali smo slučajeve da su neki važni činioci u političkom životu učestvovali u vlasti i danas učestvuju, a da nikada samostalno nisu izašli na parlamentarne izbore, jer, naravno, cenzus ne bi mogli ni da sanjaju, kao što je, recimo, slučaj sa LSV i Nenadom Čankom. Ko je pobednik u političkoj areni Srbije – G 17 plus, koja jedva da dobacuje cenzus a gotovo 10 godina je u posedu imala skoro sve ekonomsko-finansijske resurse i resore Vlade, ili, recimo onda, SRS koja je osvajala najviše glasova građana, a nikako nije vršila vlast? O kakvim je tu pobedama i pobednicima reč?

Recimo, danima se sa TV i novina ne skida priča o keruši Mili. Neki manijak je odsekao sve četiri šape nesrećnoj životinji, a onda su medijsko-politički i nevladini dušebrižnici krenuli da se utrkuju o prilozima o Mili. Pas je dobio toliku medijsku i društvenu pažnju kakvu nisu imale mnogo važnije teme koje pritiskaju naše društvo. Da me ne razumete pogrešno, a ni oni agitatori za prava životinja, ja sam odrastao uz pse, imao sam ih, siguran sam, više i bolje se starao i kao dete i kao odrastao čovek od nekih kukavaca za prava životinja. Ima samo jedan mali problem, mene je stid zbog svih tih medija, svih tih priloga i svih tih životinjskih profitera od keruše Mile. A znate zašto me je stid zbog tih likova, pa zato jer ta tema ne zaslužuje medijskog prostora više od dece, siročadi, hendikepiranih, ugnjetavanih Srba na Kosovu, onih koji i danas žive u izbegličkim centrima nalik na najgore scene iz horor filmova. To je Srbija danas, to su medijski prioriteti, politička i društvena spinovanja i dodvoravanja, to je kao in, evropski. Ko je tu pobednik a ko poražen?

Da nije lako danas svima nama odrediti ko pobeđuje, kako pobeđuje, zašto pobeđuje, moram priznati da nije. Ono što sam sklon da zaključim jeste da smo mi postali drušvo gubitnika, skoro pa nedostojni spomenika Pobedniku na Kalemegdanu, koji ne može a da ne ugleda svaki posetilac Beograda. A znate zašto smo postali takvi? Ne zbog kompleksa devedesetih godina, ne ni zbog Evrope i sveta, gubitnici smo postali jer smo dozvolili da nam se tiho i polako razvali jedna mala ćelija, porodica. Onog momenta kad smo to svesno ili nesvesno, tuđom krivicom ili svojom dozvolili, tog momenta smo izgubili, izgubili sebe, svoju familiju, svoje društvo, svoju državu, narod, imovinu, prava, glas. Dan pobednika za Srbiju biće onaj dan, ne kad odleti neki naš kosmonaut na Mars, već dan kad se budemo odvažili da kaznimo svakoga ko nam ugrožava porodicu, u skladu sa Lazarevom filozofijom: „Ne opredeljujem se za boj na Kosovu prema sili koja nadire, već prema svetinji koju branim". Kad se u našoj zemlji, u našim porodicama, bude utvrdio minimum onog što je svetinja, tog dana više nećemo biti gubitnici, tog dana biće naš Dan pobede, a naša pobeda neće biti ni moralna ni nebeska, nego ona nalik na nemačke i japanske pobede

http://www.akter.co.rs/index.php/politikaprint/2492-ko-je-pobednik.html