Пунолетство једне хистерије
Јелена Стевановић
5-6 minutes
Америка је ове седмице обележила 18 година од терористичких напада на Њујорк и Вашингтон. Кад је зарила авионе у Куле близнакиње, Ал Каида је испровоцирала готово хистеричну америчку реакцију: моментални удар на Кабул, инвазију на Ирак, вансудска погубљења, дронове, масовни надзор и Гвантанамо. Рат против терора постаје пунолетан, а да на свом најстаријем фронту, у Авганистану, није приведен крају. Толики је потрес био 11. септембар да је он убедио амерички спољнополитички естаблишмент да мора да делује пошто-пото макар ништа не постигао, као што се оцењује да ништа није постигнуто у Авганистану. И зато је председник Доналд Трамп под притиском да не повлачи војску. Садашњи и бивши креатори спољне и безбедносне политике у страху су да ће Америка, ако шеф Беле куће врати трупе кући, признати да је поражена у најдужем рату у својој историји макар Трамп то спиновао као „крај рата у Авганистану".
ГДЕ СИ БИО, ШТА СИ РАДИО: Џон Болтон, коме је Трамп ове седмице дао отказ на месту саветника за националну безбедност, симболизује ратоборну спољну политику и „преваспитавање" других држава. После 18 година борбе, хиљаде жртава и потрошених милијарди долара, људи попут Болтона не умеју да објасне како талибани још представљају било какав фактор и како, према неким изворима, контролишу половину авганистанске територије. Према спољнополитичким јастребовима, Америка мора да чува углед у Авганистану макар то значило да тамошњи рат траје вечно. Пре него што је добио отказ, Болтон је убедио Трампа да прекине преговоре с авганистанским милитантима и одустане од састанка с њиховим лидерима. Ако је и избегнуто да се људи који су штитили Ал Каиду састану са шефом Беле куће у Кемп Дејвиду, не може се избећи чињеница да су они и даље политичка снага у Авганистану. Чим је пристала да с њима преговара у Катару, Трампова администрација је признала пораз политике Џорџа Буша млађег и Џона Болтона. То што је његова идеологија смене режима доживела фијаско у Либији, Ираку и Авганистану није омело Болтона да се и даље сматра спољнополитичким стручњаком и исти рецепт преписује и за Иран, Северну Кореју и Венецуелу.
Амерички војници у Авганистану (Фото: EPA-EFE/Sgt. Jordan Trent/US Army)
Поводом 18 година од 11. септембра и напада на Авганистан, амерички новинари који су пратили тамошњи рат оценили су да ће Америка, и поред притиска који се врши на Трампа, на крају урадити исто што и у Вијетнаму. Кад јој буде досадило, повући ће се без обзира на репутацију или на могућност да они против којих се борила поново завладају.
КО МИ КАЖЕ: Како преносе медији, десет минута је делило Америку од рата с Ираном, на који је Болтон наговарао Трампа кад је Техеран летос оборио амерички дрон у Ормуском заливу. Ипак, Трамп се предомислио у последњем тренутку. После талибана, Садама Хусеина, Муамера Гадафија и Башара ел Асада, влада у Техерану изазива нову параноју. То се не дешава толико у Америци колико у Израелу, чији је премијер поново извадио мапе с наводним иранским нуклеарним програмом чим је схватио да Трамп жели да се сусретне с иранским председником. Толика се фама прави око тог програма, а нико не уме да објасни зашто Иран не би имао нуклеарну бомбу као што је имају и бројне друге државе.
Парадоксално је да земље које имају нуклеарно оружје (попут САД) финансијски исцрпљују земљу која то оружје (још) нема (Иран), а рат најјаче заговара држава која има такав арсенал, а то негира (Израел). Могућност да САД и Иран пронађу заједнички језик толико је престравила Бенјамина Нетанијахуа да је, како је ове седмице известио „Политико", наредио службама да поставе прислушне уређаје у близини Беле куће и шпијунирају Трампа.
Израелски премијер још више страхује од могућности да у уторак изгуби изборе. Ако не победи, Нетанијаху не само да губи власт већ ће му вероватно бити суђено и за корупцију. У паничном страху од таквог сценарија, председник владе ће изјавити било шта па је пре неколико дана казао да израелски Арапи желе да униште Израел и да ће припојити највећи део Западне обале Израелу.
КАО КОД ШЕКСПИРА: Брегзит је британска верзија граничне ситуације. Постао је толика опсесија за Острвљане да очекују да их Европска унија вечито чека док они не одлуче шта ће и како ће, да ли желе споразум или могу и без њега, да ли им требају „продужеци" или им се ипак жури. Само што још не затраже да неко заустави Земљу док они „не сиђу". То буди оно најгоре у Борису Џонсону, који је слагао грађане и краљицу, спровео чистку у редовима конзервативаца, суспендовао парламент и сад тражи начин да заобиђе закон који од њега тражи да не извлачи земљу из уније без споразума с Бриселом. Британског премијера све чешће упоређују с Магбетом – толико се уплео да више нема назад и мораће да ради све горе и горе ствари.
