ЕУ ће пред крај године да захтева од Србије признање Косова

У „Д" ФОРМАТУ (ЕУ ће пред крај године да захтева од Србије признање Косова)

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 29.09.2011 | 00:15

„Технички преговори" који се воде између делегација Београда и Приштине, рекло би се, исцрпли су се – тако се чини Западу. Пошто су српске власти прихватиле фактички све главне захтеве албанске стране у вези са катастарским, царинским, грађанским и осталим актима и документацијом, у Бриселу и Вашингтону су одлучили да се пређе непосредно на решавање глобалнијег  задатка: документарно уобличење  признања самопроглашене независности Косова од стране Србије.  Према информацијама којима располажемо реализација наведеног сценарија ће бити убрзанау вези санајновијим унутарполитичким променама у Русији – да се пре повратка на власт председника Владимира Путина који заузима, по мишљењу Запада, чвршћу позицију на плану подршке Србима од Дмитрија Медведева, успе у томе. Архитекте „новог светског поредка"  нису могле, а да не буду узнемирене и последњим изјавама амбасадора Русије у Београду Александра Конузина, које доказују да се Кремаљ, можда, коначно разочарао у садашњу прозападну владајућу српску коалицију на челу са председником Борисом Тадићем и да је спреман да се преусмери на подршку опозицији. Све то тера САД и ЕУ да форсира завршетак свог „косовског пројекта". Како се то већ стално дешава последњих месеци, „пробни балон" на плану оглашавања нових западних иницијатива у вези са Косовом је поново шеф дипломатског представништва Француске у Приштини Жан Франсуа Фиту. У интервјуу главним косовским новинама на албанском језику, „Коха диторе", он је констатовао да садашњи дијалог између делегација Београда и Приштине дозвољава да се реше техничка питања, од којих зависи бољи живот људи". Међутим, по његовим речима, „после тога ће бити неопходан другачији разговор", који је он назвао „Д-дијалог". Мањи дијалог ће странама помоћи да изграде поверење тако, да буду у стању да поведу крупнији – D-дијалог" -  објаснио је мсје Фиту. Исти такав сценарио је у разговору са новинама изнео и „високи европски представник", под условом да његово име остане анонимно. Према његовим речима, одговорни за праћење процеса преговора у име Европске уније, Роберт Купер, ће „објавити да се крајем текуће године  затвара дијалог који је до сада вођен, а да ће политички дијалог почети када се у Србији заврше избори, који су планирани за април [1]. Размишљања о „грађењу поверења" између Срба и Албанаца у контексту последњих догађаја на северу Косова, на први поглед, изгледају као очигледно подсмевање. Међутим, како се то види из публикација косовских средстава за масовно информисање, у току последње рунде бриселских преговора 2. септембра српска делегација на челу са Бориславом Стефановићем стварно је прихватила практично све захтеве Приштине о питањима повратка катастарске документације, признања царинских печата и обезбеђења слободе трговине. По последњем питању – ради се о томе, да је Београд прихватио да сам издејствује обавезе у вези са Косовом  „у складу са споразумом CEFTA" [2]. То је документ о формирању Централноевропске зоне за слободну трговину, који 2007. су године ратификовали Албанија, Македонија, Молдавија, Црна Гора, Хрватска, Србија, Босна и Херцеговина и Косово. У њему је Приштина представљена као Мисија ОУН за послове привремене администрације. Међутим, после једностраног проглашења независности Косова у фебруару 2008. године, албанске власти покрајине, уз подршку већине осталих учесница споразума, третирају свој статус као државни. Ствар је у томе да према специјалној препоруци руководства Европског савеза, остварење споразума CEFTAтреба његове потписнике да припреми за „учлањење у Европску унију". И због тога оне треба да потпишу билатералне споразуме о стабилизацији и асоцијацији са ЕУ. [3] Јасно је да ће у случају са Косовом реализација оваквог споразума довести до припајању Приштине Европској унији независно од Београда, а можда и пре Београда. Посланик Европског парламента, специјални известилац о Косову Бернд Поселт је у интервјуу косовском листу „Епока е ре" већ изјавио да преговори између Брисела и Београда о пријему Срба у Европску унију неће почети све док „Србија не разјасни своју позицију у вези са Косовом". Што се тиче „конвенционог" споразума између ЕУ и Косова о развоју билатералних трговинских односа и визне либерализације, и она, према речима Поселта, треба ускоро да се потпише". Као главни проблем за Европску унију, у вези са тим, специјални наручилац је навео потребу „да се учини још много напора" како би се Грчка, Шпанија, Кипар, Румунија и Словачка убедиле да признају Косово. [4] Председник Европске уније Херман ван Ромпеј  је такође обећао косовском председнику Атифете Јахјаги  да ће „ускоро" да започне преговоре о либерализацији визног режима са Приштином, као и да ће уопште „помагати да Косово стекне чланство у ЕУ". [5] Тешко да београдски преговарачи не знају ништа о овим и сличним „нијансама" – па они, плашећи се да ће бити окривљени за издају националних интереса, намерно нису журили да огласе детаље докумената који су потписани у Бриселу. У сваком случају, према речима Едите Тахири, руководиоца делегације Приштине на преговорима, њен српски колега Борко Стефановић се „плаши да каже истину", између осталог и у вези са сагласношћу, постигнутом са Србијом, о признавању  „царинских печата Косова": „Стефановић је предлагао другачије опције, као што су печати, на пример, косовске мисије ЕУ, али то за нас није прихватљиво". „Мислим да се Стефановић плаши српског јавном мњења, и зато не говори  истину" – констатује госпођа Тахири, и по том питању, на жалост, немамо разлога да јој не верујемо. [6] Очигледно да су у Београду добро обавештени и о томе какви су захтеви постављени Београду у оквиру анонсираног „Д-дијалога". О њима је већ проговорио лидер „Српског покрета обнове" Вук Драшковић, који је некада пре сам себе позиционирао као највећег српског патриоту. Говорећи недавно у Београду на конференцији коју је организовао „Хелнсиншки комитет за људска права" он је позвао Србију да „призна Косово као свог најближег и специјалног суседа" који је „настао као резултат разговора са Србијом" [7]. У првобитни сценарио обезбеђења признавања независности Косова од Србије тачно се уклапају и априлски избори у Србији, које помиње напред поменути анонимни европски чиновник. Опозиционе снаге, на челу са Српском радикалном странком, не крију намере да смене не само садашњи састав Народне скупштине и владу Мирка Цветковића, већ и председника Тадића, при чему рок његовим овлашћењима  истиче 2013. године. Према информационом „отпаду" који је објавила организација WikiLeaks– председник Тадић је још 2006. године себи признао косовску независност. Како обавештавају откривене дипломатске депеше бившег амбасадора САД у Београду Мајкла Полта, српски лидер је у приватним разговорима „признавао да је независност Косова реалност". И зато је његова потпуна пажња фокусирана на ономе, што ће се десити пошто „Косово стекне своју коначан статус". [8]  Међутим, промене на руској политичкој сцени, рекло би се, принудиће западне силе да догађаје у косовском правцу исфорсирају не чекајући изборе (или поновни избор) Бориса Тадића.   Примедбе:   [1]  Koha Ditore, 23.09.2011 [2]  Epoka e Re, 22.09.2011 [3] http://www.stabilitypact.org/trade/Cefta%20Agreement%20Amendment%20of%20and%20Accession%20to%20the%20Central%20European%20Free%20Trade%20Agreement%20-%20Preamble.pdf [4] Epoka e Re, 06.09.2011 [5] Koha Ditore, 07.09.2011 [6] Epoka e Re, 08.09.2011 [7] Koha Ditore, 07.09.2011 [8]  Express, 06.09.2011; Kosova Sot, 06.09.2011

http://srb.fondsk.ru/news/2011/09/29/u-d-formatu-eu-he-pred-krai-godine-da-zahteva-od-srbiie-priznane-kosova.html

DARKO TANASKOVIĆ: KAKO SONJA BISERKO I NIN RADE NA STABILIZACIJI SANDŽAKA?

DARKO TANASKOVIĆ: KAKO SONJA BISERKO I NIN RADE NA STABILIZACIJI SANDŽAKA?

sreda, 28 septembar 2011 08:40

Reagovanje na tekst Sonje Biserko „Pograničnim područjima potrebna stabilizacija" („NIN", 15. septembar 2011), koje NIN nije želeo da objavi

Jedna od omiljenih i široko korišćenih boljševičkih parola u svim zemljama realnog i manje realnog socijalizma bila je „Nema demokratije za neprijatelje demokratije!" S obzirom na još uvek neizbledelo sećanje na to vreme, novi demokratsko-liberalni boljševici njome se, istina, javno ne služe, ali nepogrešivo deluju i sadejstvuju u duhu koji ona podrazumeva i odražava. Meni je ova dosetka totalitarnog uma spontano pala na pamet u vezi s neuspelim pokušajem da u listu, u kojem je objavljen, reagujem na „Lični stav" Sonje Biserko, naslovljen „Pograničnim područjima potrebna stabilizacija" („NIN", 15. septembar 2011). Oni koji danas u nekad uglednom i istinski demokratski otvorenom „NIN"-u, instituciji srpske građanske kulture, odlučuju o uređivačkoj politici odbili su moj predlog da u istom obimu i u istoj rubrici napišem tekst kojim bih osporio neke navode gospođe Biserko. Nije li, onda, logično zaključiti da predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji izražava (i) stavove redakcije „NIN"-a, pa ovaj njen, a zapravo i svoj „lični stav" štiti od drugih, eventualno nepodudarnih ili nesaglasnih ličnih stavova građana koji bi možda poželeli da ih ravnopravno saopšte na stranicama nedeljnika koji uredništvo, kako izgleda, smatra svojim vlasništvom?

SO NA KOSOVSKU RANU
Načinom na koji je sročen i porukama koje emituje (o namerama ne bih sudio), tekstu gospođe Biserko bi odgovarao naslov „Pograničnim područjima potrebna destabilizacija". U jednom višestruko složenom i teškom trenutku za Srbiju, Sonja Biserko se, kao dežurni unutrašnji glas, po ko zna koji put pridružuje onima koji smatraju da na nju baš sada treba maksimalno pojačati pritisak. Poput helikoptera hrvatskog KFOR-a ili panbošnjačke zavetne fetve reis-ul-uleme Mustafe Cerića, briga Sonje Biserko za navodno teško diskriminisane Bošnjake u Sandžaku i Albance na jugu Srbije, kao i optuživanje Vlade Srbije zbog nesprovođenja politike „inkluzivnosti svih manjina", dosoljavaju otvorenu kosovsku ranu i opominju na to da bi se na telu Srbije mogle otvoriti i nove. Srećom, glas gospođe Biserko i njene družine već odavno je izgubio na snazi i kredibilitetu. Učinak mu je sve neznatniji, iako ga, kako vidimo, svojim impozantnim tiražom podržava i jedan „NIN".

Argumentacija gospođe Biserko je stereotipna i neuverljiva. Podseća na propagandu zapadnih intervencionista u Libiji. Oni su gotovo u svemu cinično ponovili kosovski recept proizvođenja lažnih vesti i slika, ali ovoga puta čak i bez izraženijeg nastojanja da njihova priča bilo kome uopšte zvuči ubedljivo. Uzdali su se, s razlogom, u avijaciju i rakete NATO-a. Sonja Biserko i njeni istomišljenici na takvu podršku ipak ne mogu da računaju. Iako je međunarodni položaj Srbije i dalje nezavidan, nismo u njima dragoj 1999. godini.

Sadejstvo Biserko-„NIN" neće, dakle, proizvesti neki neposredni štetni efekat po naše državno-nacionalne interese i dobrobit svih građana Srbije, a ne samo Srba. Naglašavam, svih građana Srbije, jer mi je u izdanjima Helsinškog odbora i napisima same Sonje Biserko u nekoliko navrata pripisana „ključna uloga u reagovanju nacionalističkih krugova" na, recimo, posetu Mustafe Cerića Sandžaku 2009. godine (vid. npr. „Sandžak i evropska perspektiva", Beograd, 2010). Iako se navedenom autorsko-nedeljničkom tandemu ovim odzivom možda i pridaje značaj koji objektivno ne zaslužuju, mislim da je nužno javno ukazati na jedan krajnje zabludan diskurs o manjinskoj problematici u ovoj zemlji koja je i posle svih lomova na bivšem jugoslovenskom prostoru, za koje je tendenciozno najviše optuživana, ostala stabilno multietnička i multikonfesionalna. To je, pre svega, potrebno radi onih među Bošnjacima i Albancima koji veruju ili bi mogli poverovati da će im advokatisanje Sonje Biserko i njenih istomišljenika biti od nekakve pomoći u borbi za ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava. Ono im, naprotiv, sasvim sigurno može naneti samo trajnu štetu. Ali, da vidimo šta to, uglavnom, piše Sonja Biserko.

GRAĐANISTIČKA DUŠEBRIŽNOST
Posle propedeutičkog uvoda o značaju ostvarivanja pune ravnopravnosti manjina za evropsku budućnost Srbije i citiranja „Evropskog manifesta za kulturne afilijacije" (2010), za koji pogrebnici multikulturalizma (ne i multikultur/al/nosti!) Angela Merkel, Dejvid Kameron i Nikola Sarkozi kao da nisu čuli, Sonja Biserko prelazi na svoje omiljene sandžačke teme i motive. Tu je, odmah, za svaki slučaj, tvrdnja da je „Vojislav Koštunica razbio Islamsku zajednicu", a da se „nažalost praksa stvaranja paralelnih bošnjačkih institucija" nastavlja nepriznavanjem Bošnjačkog nacionalnog saveta, da bi se zatim prešlo na neadekvatnu zastupljenost Bošnjaka u državnim institucijama u Sandžaku. Ne navode se, naravno, nikakvi dokazi u prilog do mučnine ponavljane teze Zukorlićevih pristalica da je Koštunica razbio Islamsku zajednicu. Ako gospođa Biserko nešto više o ovome zna, valjalo bi da to javno i iznese. Na naslovnoj stranici najnovijeg broja nacionalne revije za politiku i kulturu „Sandžak" takođe se tvrdi: „Koštunica je preko Ugljanina organizirao napad na Islamsku zajednicu". Iz teksta pod ovim naslovom proizlazi da je navedena decidirana tvrdnja zasnovana na depešama Američke ambasade u Beogradu iz 2007. godine, a koje je objavio famozni Vikiliks. Evo šta tu doslovno piše: „Široko je rasprostranjeno verovanje da je Koštunica projektirao svađu muftija kroz svoju mačju šapu u Sandžaku, Ugljanina, kako bi držao Srbiju u stalnom stanju haosa". Ako se i tvrdnje gospođe Biserko temelje na ovako pouzdanim informacijama, njeno pisanje zaista je mačji kašalj! No, bez obzira na sve nespretnosti i nesnalaženja, pa i greške pojedinih funkcionera srpskih vlada pred realnošću duboko podeljene muslimanske zajednice u Srbiji, koje su neosporne i ne prestaju da se čine, ne bi li konačno trebalo shvatiti da je tvrdoglavo ponavljanje argumenta o njenom zlonamernom razbijanju spolja krajnje uvredljivo i nipodaštavajuće za sve muslimane koji se osećaju pripadnicima Islamske zajednice Srbije, na čelu s reis-ul-ulemom Ademom Zilkićem, a koji svoje logično institucionalno i organizaciono središte vide u Beogradu, a ne u Sarajevu. Ti muslimani i njihovi imami (zukorlićevci ih zovu „srpske hodže"), ravnopravni građani Srbije, u srazmerno velikom broju postoje i njihovo postojanje ne može da se poništi pričom o nekakvom državnom inženjeringu i veštačkom fabrikovanju Islamske zajednice Srbije. U očima braće po veri iz Islamske zajednice u Srbiji, a izgleda i za njihove građanističke dušebrižnike, glavni im je greh to što ne slede vlastoljubivog muftiju Zukorlića. Kao da je to važnije i od pokornosti samom Alahu!

PARAVJERSKE ORGANIZACIJE
Vlada Srbije se, zatim, izvodi na optuženičku klupu na osnovu 12 tačaka optužnice sadržanih u Deklaraciji o diskriminaciji u Sandžaku, punoj teških i neodmerenih reči i kvalifikacija, koju je nedavno usvojio Svebošnjački sabor, a koju Sonja Biserko u celini preuzima. Zanimljivo je, i veoma indikativno, da su se samo jedan dan po izlaženju „NIN"-a s „ličnim stavom" Sonje Biserko u „Politici" (16.09) o najnovijim potezima muftije Zukorlića jednodušno kritički izjasnili predstavnici tzv. „civilnog društva" i nevladinog sektora. Preimenovanje Svebošnjačkog sabora Sandžaka u Narodno veće Sandžaka, kao i donošenje Deklaracije o diskriminaciji, ocenili su kao deo muftijine političke agende. Izvršni direktor „Građanskih inicijativa" Miljenko Dereta, koga je zaista teško okvalifikovati kao velikosrpskog nacionalistu ili pritajenog miloševićevca, izričito kaže da je Zukorlić političar „protiv koga se ne vodi prava politička borba", a u vezi s navodnom žestokom diskriminacijom Bošnjaka primećuje: „Meni se čini da zaista u ovom trenutku nema pravih pokazatelja koji bi govorili da su Bošnjaci na bilo koji način diskriminisani. Koliko znam, njihovo prisustvo u institucijama države je vrlo veliko, i u Sandžaku i na republičkom nivou. Prema tome, to je naprosto jedna bitka za vlast".

Sonja Biserko se s ovakvim objektivnim viđenjem, koje listom dele i pripadnici nevladinog sektora bošnjačke nacionalnosti u Sandžaku, a i pojedini sandžački poslanici u Skupštini Srbije, jednostavno ne slaže. Ona, doduše, bez ikakve dalje razrade, najnovije korake Mešihata IZ u Srbiji određuje kao „nepromišljene", ali odgovornost za tu nepromišljenosg u celini svaljuje na Vladu Srbije. Posebno zamera zbog „izazivanja negativnih reakcija i osećanja Bošnjaka" nametanjem „svojih veroučitelja". Kakvih „svojih" veroučitelja? Otkad to Vlada Srbije ima svoje muslimanske veroučitelje? Umesto ovakvih i sličnih neodrživih konstrukcija i formulacija, bolje bi bilo da se gospođa Biserko obavesti o stvarnom stanju stvari i o situaciji nastaloj od trenutka kad je predstavnik novopazarskog Mešihata, efendija Mevlud Dudić, svojevremeno u znak protesta (protiv čega?) demonstrativno napustio republičku Komisiju za veronauku, u čijem radu sudeluju sve tradicionalne crkve i verske zajednice. Verovatno je time trebalo da bude ispoljena doslednost u odbijanju da se prisustvuje skupovima i učestvuje u radu foruma i tela gde se nalaze i predstavnici rivalske Islamske zajednice Srbije, po Zukorliću „paravjerske" organizacije. Iz istog „načelnog" razloga, njegove pristalice se poslednjih godina ne odazivaju ni na kurtoazni iftar u Ambasadi SAD-a u Beogradu. Islamski, nema šta! Za Sonju Biserko, međutim, Zukorlićevi Bošnjaci su ekskluzivno u pravu i kad očigledno nemaju pravo, kao, naravno, i Albanci na jugu Srbije, kojima je u njenom optužujućem pledoajeu za doslednu „politiku inkluzivnosti svih manjina" ovom prilikom posvećeno manje pažnje. Prekluzivno je za sve kriva jedino Vlada Srbije, ova i svaka druga, i biće tako sve dok se ne „odustane od ciljeva koji su doveli do poraza jedne anahrone vizije Srbije", prepoznatljivo poentira predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava na koja, ako je suditi po njenoj savremenoj viziji poželjnog balkanskog, evropskog i svetskog poretka, puno pravo ne bi imali jedino Srbi. Paradoksalno, i svakako nenamerno, zaštićeni „lični stav" Sonje Biserko najviše će koristiti upravo optuženoj Vladi Srbije, jer, suočen s njegovom izopačenošću, čak će i najljući opozicionar osetiti sažaljenje i potrebu da je brani.

A Alah i onako sve najbolje zna.


Izvor Pečat, 26. septembar 2011.

 

„Режимска УДБА“ припрема удар на север Косова и Русију

„Режимска УДБА" припрема удар на север Косова и Русију

 

Пише: Стевица Деђански

27 септембар 2011

0 Издајничка политика режима и његових помагача из дела опозиције доживела је током неколико претходних недеља врхунац. Сада када је и слепима јасно да је услов за кандидатуру за ЕУ (што не треба поистовећивати са чланством у Унији) дизање руку од Косова и Метохије, укључујући ту и северни део наше јужне покрајине. У таквим околностима уместо да се владајући блок и највећа опозициона партија прилагоде ситуацији, они и даље, иако добро знају да је то немогуће, настављају са политиком „И Косово, и ЕУ". Опозициони прваци о којима се ради у манипулацијама чак иду толико далеко да одлазе у Брисел да разговарају о евроинтеграцијама и по повратку нам славодобитно саопштавају да ЕУ од нас неће тражити признање Косова. Тиме су нам у огољеном виду показали ко су и шта су. Ако је неко до тада и мислио да не схватају ситуацију, и да се стварно надају да са Западом можемо да нађемо „компромис" те уз минимум очувања националних интереса наставимо кретање путем ка чланству у ЕУ, сада је јасно да нису ништа бољи од жутих. Из опозиционих редова, критикујући их, „напредни" опозиционари раде исто што и режимлије јер су и њима исти налогодавци као и Тадићу. Наравно, исти су им и задаци само се разликује тактика за њихову реализацију. Власт и велики део опозиције није брига за наше националне интересе. Како год било, њима ће бити добро. Паметни и добронамерни грађани ове земље већ су добро свесни какви су и једни и други. Зато се овим текстом нећу шире бавити њима. Желим да укажем на нешто што може да се деси у наредном периоду, и на шта нас упозорава наша не тако давна прошлост. МРАЧНО СВЕДОЧАНСТВО У прошлом тексту („Геополитичка издаја нашег режима"), објављеном на Видовдану крајем августа, рекао сам да ће се кренути са анти руском кампањом јер је она неопходна да би се оправдало издајство режима и дела опозиције, тако што би Русија била набеђена да нам не помаже. Тако је и било. Сведоци смо скупа о глобалној безбедности у организацији проамеричких НВО и слично опредељене „наше" власти, где се причало о свему осим о стварним проблемима са којима се суочава Србија. Где је у фокусу пажње био арапски свет а не актуелно отимање дела наше земље (Косова и Метохије) и припрема за отцепљење Војводине и Рашке области. А увредљиве речи су упућиване не онима који нам чине зло већ нашем једином савезнику – Русији. Сведоци смо резигнираног наступа руског амбасадора који не може да верује ста се ради и прича у Србији док се њом шири смртоносни антисрпски пламен. И сведоци смо реакције прозападне јавности и медија који сатанизују руског амбасадора јер је неверујући шта се дешава рекао истину и питао да ли има Срба на том скупу (па и шире), и да ли неко сем Руса још хоће да брани Србе на Косову? Али видели смо и реакцију обичног народа који у огромном броју, тј. са преко 90%, подржава Конузина. Доста му је понижења и понизности наших политичара. Они су уништили готово све и земљу довели на руб пропасти а народ угурали у вртлог страшне беде, а и даље настоје да нас бесомучно лажу. ПОСЛЕДЊИ КРУГ ИЗДАЈЕ После посете Путина, Србија је имала велику шансу да свестрано појача односе са Русијом, и да на тим основама економски и на сваки други начин напредује. Штавише, и да стратешко-партнерски повезана са Русијом и економски и војно-политички ојачана, сачува оне националне интересе који су нам још остали и ојача стубове независности. Услов за велику руску финансијску подршку био је мали, и потпуно у складу са нашим интересима. Од нас је тражено да се потпуно дистанцирамо од политике тихог уласка у НАТО, те да омогућимо руском капиталу да има само равноправне (а не привилеговане) услове за долазак на српско тржиште. То, а не било шта више од тога, Тадић је у Москви требало да потпише у мају, па када је „био спречен" да тада тамо отпутује, у јуну … И тако у недоглед са изговорима, док није дошло време да у вези са незаштићеном Србијом покрене последњи круг издаје. Сада је, изгледа, дошао тренутак за реализацију најгорег дела његовог сценарија. Пошто Срби са Косова знају са ким имају посла, добро су се самоорганизовали и тако су онемогућили Шиптаре и западне пријатељима наше власти као и дела опозиције, да заврше прљав посао и доведу чак и север Косова под Тачијеву власт. Зато се припрема велики удар на Србе на северу Косова. Уз то, пошто су Руси  остали доследни у одбрани интегритета Србије, сада је планирано и да се појача сатанизација Москве. РЕПРИЗА РУШЕЊА СРПСКЕ КРАЈИНЕ Сада се сем стандардних оптужби на рачун Руса да нам, наводно, никада нису помогли или оних друге врсте, да нам помажу само због својих интереса, пласира и опасна теза да се међу српским становништвом на северу Косова налази 250 добро наоружаних руских специјалаца. Тиме се пласирањем опаке лажи ствара пропагандни предуслов да за све оно негативно што може да се деси као кривци буду приказани косовски Срби и Руси, а да Тачи и НАТО буду амнестирани. Познавајући методе рада наше државе и наших безбедносних служби – чији смисао постојања је, нажалост, да чувају власт било ког режима а не земљу и народ, што значи да сада  бране „жуте" и служе интересима њима пријатељских НАТО држава те хапсе браниоце српских земаља из 90-их година – а сећајући се шта су урадили Српској Крајини која је пала за пар дана а тамошњи српски народ могао је да је брани више година да није било српских служби који су поткопале њен борбени морал и војни потенцијал, морам Србе на Косову и нашу јавност да упозорим да је велика вероватноћа да се удбашка издаја спрема и на северу наше јужне покрајине. Режиму није проблем нико сем Срба на северу Косова и Русије. Да њих нема они би могли да дају шта се од Србије трази без отпора, и мирно почну да се баве за њих важнијим стварима као сто су тендери, вакцине, путеви, мостови … Разуме се, не да би народу било боље, већ да би режимски швајцарски рачуни на основу великих провизија били још већи. СУДБОНОСНИ ИЗБОР                                                                                                                                                            Не дајмо се преварити и не дајмо да нас „наше" службе поново преваре и дају западним агресорима и њиховим балканским (овај пут шиптарским) пуленима још један део српске територије зарад ЕУ фантазија. Не дајмо да нас посвађају са нашим стварним руским пријатељима зарад „европске будућности" Србије која никада неће доћи или која ће можда и наступити, али ако се то деси, сигурно неће бити добра за Србе. Уместо фамозних европских фондова добићемо колонијалну експлоатацију. Ма колико ми били мали ипак имао снаге и потенцијалне савезнике да се одупремо. Током историје то смо много пута доказали! Питање је једино: да ли то хоћемо? Ова власт и највећа опозициона странка очито то не желе. Сада смо ми на реду. Да их отерамо или да опијени илузијама мирно гледамо како због њихове издаје тоне наш национални брод! Ако наставимо скрушенo и апатично да сетимо код својих кућа и трпимо рушење државе сами ћемо за то бити криви! Зато главе горе. Пређимо са кукања на спасоносна дела. (Др Стевица Деђански је председник Центра за развој међународне сарадње)

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=18680:reimska-udba-priprema-udar-na-severu-kosova&catid=37:politika