Zločina protiv civila nema - gde ne postoje civili

Oluja nad Tustinjom

Datum objave: 13.08.2010. Piše: Viktor Ivančić

Kvalitetne ratne strategije takve su da podrazumijevaju kako je svaka žrtva s protivničke strane nužna. General Anton Tus bio je kvalitetan ratni strateg. Da bi se u ratnoj operaciji izbjegle nevine žrtve, smatra general Tus, potrebno je operaciju pripremiti tako da se potencijalnim žrtvama unaprijed odrekne privilegija nevinosti. Na taj će se način izvojevati silovita ratna pobjeda, te istodobno udovoljiti Ženevskoj i drugim međunarodnim konvencijama.

General Tus slovi za umjerenog čovjeka. Dok je služio Franji Tuđmanu kao prvi načelnik Glavnog stožera Oružanih snaga RH, a zatim kao savjetnik za vojna pitanja, nikad se nije odavao povišenim nacionalnim strastima niti razmetao nazdravičarskim hrvatstvom. Pritom ga je sve vrijeme žuljala i stigma oficira bivše JNA. Nakon umirovljenja, general Tus odvažno je progovorio o paralelnoj liniji ratnog zapovijedanja, o proustaškoj struji ministra obrane Gojka Šuška, te o svojim nesporazumima s Tuđmanom kojemu nije bilo jasno mnogo toga, pa niti to da je rat u Hrvatskoj počeo.

General Tus čest je gost hrvatskih medija, naročito u vrijeme obljetnica slavnih ratnih pobjeda. Novinari su sigurni da će – za razliku od većine drugih visokih vojnih dužnosnika, penzioniranih ili aktivnih – od generala Tusa dobiti racionalne odgovore, lišene lažnog zanosa, folklorne mržnje i rodoljubne patetike. General Tus progovara kao hladni profesionalac, nesklon afektacijama, i baš zbog toga ulijeva povjerenje – nećemo li Domovini najviše pomoći tako da uz maksimalnu učinkovitost obavimo zadatak koji nam je povjeren? Svaki svoj javni istup general Tus pretvara u staloženi i dostojanstveni trijumf vojnog uma. K tome, političari mu idu prilično na živce, makar im je uvijek bio pri ruci. General Tus drži da politički smutljivci, svojim neodgovornim ponašanjem, uglavnom ometaju školovane stručnjake, stvaraju konfuziju i derogiraju učinke časnoga vojničkog zanata.

Strašna izjava

Novinar Jutarnjeg lista upitao je generala Tusa što misli o izjavi srbijanskog predsjednika Borisa Tadića da je "Oluja" bila zločinačka akcija. "To je strašna izjava!" izjavio je general Tus. Urednici Jutarnjeg tu su izjavu generala Tusa o izjavi predsjednika Tadića, prirodno, istaknuli u naslovu ovećega intervjua. General Tus dometnuo je još u svojoj izjavi da Tadićava izjava, osim što je "strašna", "nema opravdanja", da je ona "neshvatljiva", da nas treba "zabrinuti", a na koncu i "uplašiti". "Otrežnjenje i suočavanje s prošlošću se mora dogoditi", istaknuo je general Tus.

U pasusu prije toga novinar Jutarnjeg lista, koristeći se divnim plutajućim stilom, upitao je generala Tusa kako gleda "na ono što se dogodilo nakon Oluje a baca sjenu na tu važnu akciju", zbog čega tužilaštvo u Haagu traži "drastične zatvorske kazne" za generale Gotovinu, Markača i Čermaka. General Tus odgovorio je da krivnju za "to" snosi "ta druga linija zapovijedanja", a za prijedlog osuda drži da je "izvan svake pameti". O likvidacijama nenaoružanih stanovnika – jer "ono" i "to" se, između ostaloga, odnosi na ubojstva oko sedam stotina civila, uglavnom staraca – general Tus je izjavio sljedeće: "U Krajini nije bilo obitelji ili kuće koja nije barem nekoga dala u vojsku. Svi su bili uključeni. Toliko su bili povezani da među njima nije bilo 'klasičnih' civila posve neuključenih u ratna djelovanja. To sud ne može zanemariti."

Da li bismo ovu izjavu generala Tusa mogli smatrati strašnom? Treba li ona ikoga "zabrinuti", "uplašiti" ili mu se učiniti "neshvatljivom"? Da li bi bilo realno očekivati da sljedećih dana u Jutarnjem listu – po uzoru na masno otisnutu ocjenu "Izjava Borisa Tadića o Oluji je strašna" – osvane naslov "Izjava generala Tusa o zločinima u Oluji i nakon nje je strašna"?

Teško, ili bolje – strašno teško. Jer general Tus ne istupa kao uspaljeni političar, niti kao uobičajeni ovdašnji nitkov koji će u slavljeničkim prigodama sijati međunacionalnu mržnju, naprotiv, on barata isključivo suhim činjenicama i njihovim stručnim verifikacijama. General Tus samo iznosi svoj neumoljivi profesionalni sud. Ako tvrdi da u Krajini uopće nije bilo "klasičnih" civila, nego su "svi bili uključeni" u oružanu agresiju, računajući i 80-godišnjake koji su staje, sjenice i pojilišta pretvorili u bunkere i rovove – pa "sud ne može zanemariti" činjenicu da su im potiljci zaprimili metke s određenim razumnim razlogom – onda general Tus, na svoj tradicionalno neuvijen način, predočava nekadašnje vojno-strategijske procjene, koje su danas, petnaest godina kasnije, samo potvrđene.

Ratna strategija generala Tusa, usklađena s uzusima međunarodnoga prava, otprilike je sljedeća: broj civilnih žrtava u nekoj ratnoj operaciji značajno će se smanjiti ako što većem broju stanovnika uskratimo status civila. Treba poduzimati sve raspoložive mjere da bi se ostvario ovaj humani aspekt ratovanja. Zločini nad civilnim stanovništvom nisu mogući tamo gdje civilnoga stanovništva nema. Ako je to svima jasno, gospodo, molim, ispunite zadaće koje Domovina pred vas postavlja!

Krajnje ekstremne ličnosti

Podrobnija analiza vjerojatno bi pokazala da za generala Tusa "klasični" civili općenito nisu veličina u optjecaju, svakako ne faktor koji bi iole značajno poremetio ravnotežu u jednadžbi. Njegov doktrinarni um, odnjegovan u vojnoj akademiji, upozorava ga da čitav svijet nije ništa drugo nego zbir nesretno raspoređenih strateških mjesta, monumentalni patchwork sastavljen od "vojno interesantnih područja", gdje u trenucima opće frke nema "neuključenih", nego su "svi uključeni" i "tako povezani" da predstavljaju mnogoljudne borbene mašine, kompaktne etno-militarne organizme, a dekadenciji "klasičnog" civilstva odaju se tek u doba službeno proglašenog mira, razdobljima koja njega, generala Tusa, kao iskusnog ratnog profesionalca, ispunjavaju stanovitom nelagodom i tjeskobom.

Problem je s onima koji, potpuno neupućeni u vojnu materiju, i dalje njeguju civilni pristup ratnim doktrinama. Ako bi, primjerice, Haško tužilaštvo uzelo zdravo za gotovo prosudbu generala Tusa kako u Krajini u ljeto '95. nije bilo "klasičnih" civila, pa je dakle prema njima trebalo postupati kao da su naoružani i "uključeni u ratna djelovanja", makar to bili 80-godišnjaci zabunkerirani u stajama, tada bi to mrsko međunarodno tijelo samo osnažilo svoju tezu da je "Oluja" bila rezultat "udruženog zločinačkog pothvata", a vjerojatno bi i Borisu Tadiću to bio dodatni argument za izjavu o "zločinačkoj akciji", te bi mu se ona (izjava, ne akcija) činila daleko manje strašnom nego što je doživljava general Tus.

Ili bi bilo uputnije stvar približiti na primjeru koji ne sadrži samo vojno-strategijsku, nego i osobnu komponentu? I gdje uopće nema civila – ni "klasičnih", ni "uključenih" – nego ordiniraju samo vojna lica, što mrtva, što živa?

Uoči osvajanja kasarni JNA u Bjelovaru i Koprivnici, 27. rujna 1991., general Tus izdao je pisanu naredbu čiji dio glasi ovako: "U pripremi realizacije plana sa odstojanja tajno izvršiti likvidacije krajnje ekstremnih ličnosti, koje su u stanju da svojim nepromišljenim postupcima nanesu masovne gubitke pučanstva i ogromne materijalne štete."

Iako dokument više nalikuje narudžbi ubojstva nego planu ratne operacije, general Tus nije precizirao tko su "krajnje ekstremne ličnosti" koje valja "tajno likvidirati", već je to ostavljeno na procjenu terenskim zapovjednicima, a generalova naredba poslužit će kao alibi za bilo kakav ishod. Uostalom, u prilikama kada ni civili nisu "klasični", "krajnje ekstremne ličnosti" vrlo su fleksibilna kategorija, naročito ako nose uniforme. Dosta godina kasnije general Tus potvrdio je da je zapovijed autentična, te da je vrijedila od 28. rujna do 3. listopada, ali da ona nije provedena: "na žalost", naglasio je general, jer bi u protivnome bilo spašeno više života hrvatskih vojnika.

Kapitalne mudrosti

Suprotno toj tvrdnji, međutim, naredba generala Tusa je sasvim sigurno provedena, premda je on (možda) nije takvom zamislio. "Tajne likvidacije" su obavljene, striktno u duhu naloga, negdje oko 19 sati 29. rujna, i jedina neobična okolnost je što su "krajnje ekstremne ličnosti" u trenutku likvidacije bile lišene ličnog naoružanja. Kada su se, nakon dvosatnih borbi oko kasarne "Božidar Adžija" u Bjelovaru, vojnici JNA predali i položili oružje, izdvojeni su, odvedeni i ustrijeljeni zapovjednik vojarne pukovnik Rajko Kovačević, njegov zamjenik potpukovnik Miljko Vasić, te kapetan prve klase Dragiša Jovanović koji je bio oficir sigurnosti. Istraga o tim ubojstvima otvorena je najprije u Beogradu, zatim u Haagu, da bi u ljeto 2006. istragu nevoljko pokrenulo i Županijsko državno odvjetništvo u Bjelovaru: ne treba ni napominjati – bez ikakva ishoda.

Prema iskazima petorice svjedoka, zločin je izgledao ovako: u krugu kasarne, gdje su bili postrojeni zarobljeni vojnici, pojavio se tadašnji predsjednik bjelovarskog Kriznog štaba Jure Šimić, naredio zarobljenicima da se skinu do pojasa, prozvao imena trojice visokih oficira, odveo ih stotinjak metara dalje, odakle su se kroz nekoliko minuta začuli pucnji. Kasnije je za sve zainteresirane bilo organizirano morbidno razgledavanje mrtvih tijela; stravični prizori, koji su uključivali čak i mokrenje po truplima ubijenih oficira, zabilježeni su video kamerom, pa je ta snimka emitirana 29. rujna 2006., na petnaestu godišnjicu zločina, u središnjem dnevniku Radio-televizije Srbije.

Naredba generala Tusa, za koju tvrdi da "na žalost" nije provedena, prvi put je pak objavljena 1997., u knjizi pod naslovom "Bjelovar u Domovinskom ratu" čiji je autor – Jure Šimić. Predgovor Šimićevoj knjizi, šest godina nakon "tajne likvidacije krajnje ekstremnih ličnosti" (zbog koje načelnik Glavnog stožera, ako je već djelo bilo protivno njegovoj zapovijedi, nije poduzeo nikakve istražne radnje), napisao je – pogodili ste – general Tus.

General Tus slovi za umjerenog čovjeka. Strašne izjave poput onih kakvima se razmeće Boris Tadić sigurno ga duboko uznemiruju. Ali nastoji zadržati pribranost i – kad god ga novine angažiraju – istupati racionalno, bez afektacija, folklorne mržnje i rodoljubne patetike. Namjeran je svjedočiti o istini cjelokupnim svojim integritetom.

Dok uzvišeno zuri u objektiv fotografskog aparata razmišlja kako je odviše toga na strani pravde: njegov profesionalni i ljudski moral, te – iznad svega – njegova vojnička čast. Kroz glavu mu struji nekoliko kapitalnih mudrosti koje će, ako ih ne zaboravi, istresti u novinarov diktafon. Na primjer: "Otrežnjenje i suočavanje s prošlošću se mora dogoditi." A opet, general Tus ima previše godina da bi takvo što bilo razumno očekivati.

http://www.novossti.com/2010/08/oluja-nad-tustinjom/

Ali Baba Srđan i nekoliko hajduka…

Ali Baba i nekoliko hajduka…

 

Samostalnost šake političkog jada u Srbiji, postala je veća od jednostrano proglašene nezavisne i samostalne šiptarske države Hašima Tačija...

 

Ali Baba je imao 40 hajduka i tajnu pećinu koju je punio opljačkanim blagom. Srđan Srećković, ministar za dijasporu, danas ima njegovo ministarstvo i u njemu pare iz budžeta siromašne Srbije, a daje ih šakom i kapom onima kojima ne bi trebalo. Na primer dobro stojećim srpskim organizacijama i pojedincima u zapadnim zemljama, ali i za projekte SPO-a koji nemaju veze sa dijasporom. Današnji Ali Baba u Srbiji ima para za mnogo toga (naravno ne njegovih, već od osiromašenog srpskog naroda i mršavog budžeta Srbije), a nema 40 hajduka. Na pritisak ministarstva i od njega odabranih, a kobajagi izabranih od dijaspore, ima uz sebe broj pojedinaca, od onih 49 delegata koji su verifikovani na konstutivnoj Skupštini dijaspore. A to što zakonom Srbije Skupština dijaspore može da ima samo 45 delegata, nije ni briga, ni prepreka, za Alibabu Srđana. To je briga ovakve Srbije u kojoj je ministar zakon, a ne obratno. I to je prepreka da Srbija bude onakva kakvom bi je svi želeli. Hajdučijom se počelo još pre konstituisanja Skupštine, a Srđanovi hajduci pokušavaju da spreče poštene delegate da rade na osnovu stavova onih koji su ih izabrali i budu ono što jesu: delegati dijaspore u Skupštni dijaspore i Srba u regionu, jer ih samo takve dijaspora može prihvatiti kao "svoje". 

 

Dakle, Ministarstvo za dijasporu je ministarstavo koje se (uz prećutnu dozvolu predsednika Tadića i premijera Cvetkovića) odavno "izdvojilo" i proglasilo svoju samostalnost. Nezavisno je, i od Vlade, i od dijaspore. Neprihvatljivo često ovaj ministar i ovo ministarstvo deluju suprotno određenoj političkoj strategiji vlade Republike Srbije. Zbog toga nije iznenađujuće da ga mnogi ne smatraju i nazivaju ministarstvom, već tvrđavom SPO-a, prepunom tajni i nezakonitih marifetluka. Samostalnost šake političkog jada, postala je veća od jednostrano proglašene šiptarske samostalne države Kosova. Razlika je u tome što je nezakonito delovanje Hašima Tačija i samostalnost Kosova do danas priznala samo trećina zemalja, članica UN-a. A samostalno delovanje, suprotno zakonu, strategiji države Srbije, dogovorene političke platforme i Ustavu Srbije, priznali su i dozvoljavajuje predsednik i premijer i svi ministri njegove Vlade. Veoma brzo će još zemalja priznati Kosovo kao samostalnu državu. A zašto i ne bi, kada se u Srbiji dugo čuju javna pozivanja čelnih ljudi SPO-a, i još nekih političara, da se ne treba poštovati, ignorisati ga i raditi suprotno od Ustava Srbije, kada je Kosovo u pitanju. Predsednik, premijer i tužilaštvo neće to da sankcionišu, a po Ustavu su dužni da to učine. Ako neće da to čine zbog Srbije (a izgleda da zbog nje i neće) onda bar neka zaustave bezobrazluk kameleona "Alibabe" koji se često prepoznaje i kao Minhauzen. To nije mnogo, ali je prvo što dijaspora od njih zahteva. Recite da se stane sa time zbog zaustavljanja sramote i uklanjanja svega što nam dugo i neizdržljivo smrdi pod nosom. Sramota je kada čitamo ono što je Srećković, ne tako davno u jednim medijima koje mu pomažu da laži konstantno predstavlja kao istinu. Ovog puta je govorio o nečemu što je "izuzetno važno za međusobno poštovanje i nov odnos matice i rasejanja", i te njegove reči okarakterisao kao "istinu" o ideji i razlogu osnivanja "istorijske" Skupštine dijaspore i Srba u regionu:

 

"Ideja je da okupimo relevantne predstavnike Srba iz celog sveta, da njihov izbor i kandidatura budu nezavisni od državnih organa Srbije i da povratimo poverenje dijaspore u maticu.", reče Srećković!?

 

Nije to bila ni ideja ni cilj stvaranja ove i ovakve Skupštine dijaspore, gospodo. Nisu ni trećina delegata u toj Skupštini relevantni predstavnici Srba iz celog sveta" kako slaga ministar. Ako bi to bila samo trećina od njih, Srbija bi bar nešto napredovala, a nažalost neće. Izbor dela delagata bio je sve drugo, samo ne "nezavisan od državnih organa"! Najcrnje od svog crnila je, da je i ono malo poverenja koje je do skoro postojalo prema matici, danas manje nego što je bilo pre mesec dana.

 

Samo pre dve nedelje jedan imenom i prezimenom potpisan novinar napisao je da i dalje ne prestaju diskusije o "izboru" delegata u Skupštinu dijaspore. I još i da "kandidate mnogi ne poznaju niti su za njih glasali i da su ih namestili ljudi iz Ministarstva za dijasporu!" Ovo je tvrdnja za "Novosti" gde piše i sledeće:

 

"Posle pompeznih izveštaja viđenih na RTS-u o "verifikaciji" delegata za Skupštinu dijaspore u Beogradu, raznih prijema i proslava, Srbi se sa pravom pitaju – ko su ti delegati, ko ih je predlagao, gde,  kada i od koga su navodno birani! U Štutgartu, Minhenu, Dizeldorfu, Frankfurtu i Berlinu mnogi naši građani misle da je sve bio lopovluk, prevara, nameštaljka! Oni tvrde da ih dijaspora nije birala. Slično govore Srbi  iz Švajcarske. Iz mnogih razgovora i zahteva da se publikuju mišljenja građana a ne samo, kako kažu, propaganda MZD, izdvojili smo nekoliko. Svi razgovori idu u istom pravcu – lopovluk i prevara!"

 

"Desa Burazor iz Štutgarta kaže da je u Baden-Virtembergu "glasalo" nekoliko  folkloraša i da njen klub nije bio ni pozvan na tu bajagi "izbornu skupštinu". Ni  klubovi lekara, akademika... takođe nisu bili pozvani ni da kandiduju svoje ljude ni da glasaju i nastavlja:

 

"Izbore je unapred namestilo MZD. Neki njima podobni ali bez podrške građana postali su "poslanici". Ti "delegati" mene i moje prijatelje ne predstavljaju niti mi je njihovo predstavljanje i nekakva "zaštita" potrebna. To je obmana dijaspore!"

 

Milovan Ristić je takođe progovorio za "Novosti" gde je rekao:

 

"Koja Skupština? To je čista prevara! Nije bilo poziva na izbore, niti je bilo ikakvih informacija ili najava neke "izborne skupštine".  Glasalo se u  provinciji da im klubovi i pojedinci iz Štutgarta, gde živi oko 15.000 Srba ne bi slučajno pokvarili "skupštinu"! To je  bila nameštaljka najgore vrste. Čak ni Milošević nije tako radio. Takav "izbor" je nacionalna sramota za Srbiju koja tvrdi da se demokratizovala. MZD treba zatvoriti jer ničega dobrog osim unošenja razdora među Srbe u dijaspori i trošenja novca za putovanja po svetu, nije učinilo. Sram ih bilo, bitange!"

 

Ima ih još, kojima sigurno treba verovati više nego Srećkoviću ili onome šta su objavile neke režimske ili nemoralne medije (što mu izlazi na isto) i što je emitovao Satelitski program Javnog servisa RTS-a.

 

"Akademik prof. dr Dušan Gruden, poznati automobilski stručnjak, osnivač i predsednik prvog Društva inženjera van matice, tvrdi da ih niko nije obavestio  ili pozvao na neku izbornu skupštinu gde su navodno birani delegati za Beograd.

 

Magistar tehničkih nauka Tanasije Rajić, sekretar istog udruženja smatra izbore apsolutno nelegalnim. MZD verovatno nije želelo da iz Nemačke u skupštini ima naučnike i stručnjake koji mogu da pomognu srpskoj privredi. Nas niko ništa nije pitao, nije obavestio a ministar govori o "demokratskom izboru" delegata. Mi ne znamo ko su oni i čime se bave jer to nigde nije objavljeno. To kao da je  "državna tajna" ministarstva..." – kaže Rajić.

 

Mirko Jović aktivista iz Berlina i član Socijaldemokratske partije Nemačke je istog mišljenja – sve je urađeno nelegalno, tajno i bez  podrške dijaspore. MZD je protivzakonito sve lažiralo i namestio. Među delegatima iz Nemačke nema ljudi koji bi pomogli matici. Jedan "delegat" iz Berlina, živi od socijalne pomoći. On ne može da pomogne ni sebi, a još manje nama ili Srbiji. Kako će on prema zakonu, o svom trošku dolaziti na skupove u Beograd, kada nema ni za sebe...?!"

 

Ovakvih stavova, tvrdnji i izjava koje smo pročitali u članku Peđe Rakočevića u "Novostima", ima na stotine. A ima par ljudi koji tvrde da je ministarstvo ipak platilo nekim delegatima put za Beograd. Verovatno izabranim hajducima. Svima nisu mogli da plate. Još nisu sigurni da svi prihvataju da budu na taj način selektirani među selektiranima, a zakonom je određeno da delegati sami snose troškove svojih putovanja i dolaska u Beograd.

 

Od poštenih dlegata odmetnuti hajduci imaju kao prvi zadatak, izgleda, da obezbede tajnost rada Skupštine dijaspore. Da nije tako onda bi se njen predsednik, gospodin Gvozdenović Slavoljub iz Rumunije, odavno oglasio i rekao im da je nedopustivo da od dijaspore (od onih koje oni kobajagi predtsvljaju i u čije ime će da govore) kriju šta delegati diskutuju, planiraju ili (ne)rade. Ali on to do danas nije učinio i cirkus se nastavlja. A to što 99% ljudi u dijaspori ne zna ni ko su, ni odakle su, ni koga zapravo predstavljaju, te delegate ne uzbuđuje? Ni da li bi oni mogli, i u čemu bi mogli, da bez dijaspore pomognu Srbiji?! Osladilo se pojedincima što ih je Srećković prostavio za delegate Skupstine dijaspore, pa hoće i više od toga. Krenuli su otvaranjem Internet portala "Serbiandelegate", gde javnost nema pristup. Samo oni, uz pomoć ličnih lozinki i šifara, da ne bi neko od onih u čije ime govore znao šta među sobom muvaju? Onaj od delegata ko se drzne da svoju matičnu bazu, koja ga je zaista izabrali i organizaciju koju predtavlja, delimično obavesti o dešavanjima u Skupštini, izoluje se od onih čija je baza grupica ljudi ili samo jedan čovek.

 

Dakle nema više zezanja sa Srđanovim hajducima. To su toliko važne osobe, da više ne prihvataju da ih bilo ko pominje, ili ne daj Bože, da se njihovo ima piše ili izgovara na srpskom, jeziku nekog malog i genocidnog naroda sa Balkana. Jok bre, nego na engleskom! Sećate se one narodne: "Videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu". Ko među odmetnicima diže noge zaista ne znam i ne interesuje me. Videli su da danas u Srbiji može da se radi sve i svašta (a malo pametnog i poštenog) pa se i oni ugledali na Hašima Tačija i Srđana Srećkovića, i proglasiše sebe samostalnom, od dijaspore nezavisnom institucijom. Nisu oni od jula meseca 2010. više ni neki socijalni slučajevi ni harmonikaši, ni (kako muški deo naroda kaže, a dame nek nam oproste), neki "pičkin dim". Oni su  "Serbiandelegate", sa velikim S. Znači da predstavljaju sve Srbe. Kad ministar Srećković može sam da odluči ko će iz nekih zemalja da bude delegat dijaspore, može i desetak ljudi da sebe unapredi u delegate svih Srba. To je demokratija, bre! Još im samo treba dobar prevodilac sa engleskog na srpski, da babi Stani iz Lajkovca i deda Miloju iz Lazarevca objasne da "serbiandelegate" znači srpski delegati. Jer i Stana i Miloja su Srbi. I nemaju potrebe da starcima objašnjavaju razloge zašto ni babe ni dede ne mogu da znaju šta njihovi delegati na tom sajtu dogovaraju, koga ogovaraju i šta kuvaju? Kakvu papazjaniju pripremaju u njihovo ime? Sigurno nešto korisno, ali ne toliko za građane Srbije ili za milione Srba u rasejanju, koliko za neke projekte, za koje će oni dobiti pare.

 

I pravi i ovakvi hajduci su imali svoje babe i dede i verovatno se sećaju kada im je baka, koja se nije možda zvala Stana, u jesenje kišne večeri, uz petrolejku i pucketanje grančica i varnica, pričala priče. Možda i onu koja se završava rečenicama:

 

"Miš za macu, maca za kucu, kuca za unuku, unuka za babu, baba za dedu, deda za repu, povuci – potegni...".

 

Nažalost, deo delegata Skupštine dijaspore i Srba u regionu, deo političkog vrha države Srbije i deo njenih medija, zaboravili su zašto su nam ovakve priče pričane i šta je njihovo naravoučenije...?!   

 

Nikola Janić

 

U idućem broju pišemo ko su ljudi koji su delegati "svih Srba" i na osnovu čije se dozvole nekoliko hajduka usuđuje da od dijaspore krije šta oni zapravo rade u ime dijaspore?  

 

---

Kratko obaveštenje:

 

Ima i poštenih i za Srbiju važnih aktivnosti koje se među dijasporom privode kraju i o čemu će www.koreni.net takođe pisati. Ovog puta je to o završnim pripremama konferencije osnivanja Nacionalnog saveta Srpskog rasejanja, koja će se održati 24. i 25. septembra ove godine.

 

Zainteresovane organizacije i pojedinci mogu već sada da najave svoje eventualno interesovanje za učešće na ovom važnom skupu. Na meil koreni@telia.com pošaljite poruku o vama i vašu meil adresu (ako nije ista sa onom sa koje se javljave) a na koju će vam se slati bliže i detaljije informacije o Nacionalnom savetu srpskog rasejanja i konferenciji.

 

Vaša poruka će biti prosleđena organizacionom odboru konferencije.

 

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2188

Аутономија Санџака Зукорлићев политички ватромет

Аналитичари: Аутономија Санџака Зукорлићев политички ватромет

14. август 2010. | 18:06 | Извор: Танјуг

БЕОГРАД -

Српски аналитичари сматрају да је идеја о аутономији Санџака "политички ватромет" којим муфтија Муамер Зукорлић покушава да ојача своје позиције.

Професор Слободан Антонић каже да је питање аутономије дефинисано Уставом и да се она може остварити поштовањем прецизно утврђене уставне процедуре.

Према његовим речима, под појмом покрајине или региона не мора се нужно подразумевати оно што је дато Војводини јер то могу бити и јединице са ограниченом аутономијом, које се могу стварати, али и укидати.

"Ако се поштује Устав, онда то значи да се Србија признаје као своја држава што подразумева уставну лојалност", рекао је Антонић Танјугу, подсетивши да је Зукорлић, међуитм, имао изјаве којима је проблематизовао ту врсту односа.

Антонић: За грађане осетљиво питање

Ако је реч о некој другој врсти аутономије, Антонић каже да око тога не постоји политичка воља нити изгледна скупштинска већина, а када су грађани у питању, питање постаје осетљиво и изазива несигурност јер се повезује са Косовом и опасношћу од сецесије.

"Због свега тога, овде је реч више о једној врсти поллитичке провокације, а не о озбиљном прављењу аутономије, којом се жели скренути пажња јавности на постојање одређених поитичких снага које очекују попуштање и добијање бенефиција", навео је Антонић.

За њега је то пре нека врста политичке игре јер, како каже, тешко да једна тако ожбиљна ствар у Србији може да се деси без мешања страног фактора заинтересованог за дестабилизацију овог простора.

"То је заправо један политички ватромет и за сада, осим чињенице да ствара осећај нелагоде, нема разлога за неку панику", сматра Антонић.

Јањић: Идеја није нова

Председник Форума за етничке односе Душан Јањић подсећа да идеја о аутономији Санџака није нова и да је лидер Странке демократске акције (СДА) и актуелни министар Сулејман Угљанин још деведесетих година прошлог века заговарао програм федералне јединице Санџака унутар СРЈ. Касније је, додао је, Расим Љајић ту идеју релативизовао као неку врсту региона за прекограничну сарадњу.

Идеја Санџака као посебне јединице, сматра Јањић, није довољно јасна јер се не зна да ли је реч о бошњачкој, етничкој, која је тешко остварива с обзиром на то да Бошњаци чине већину у свега пар општина на српској и црногорској страни или теритроијалој аутономији.

Будући да је уверен да је реч о територијаној аутономији, Јањић каже да је за то одговорна власт у Србији - прво, због тога јер је дозволила интегацију Угљанина и Љајића у врх власти због чега су они на терену "изгубили политичку битку" и друго - зато што власт нема комуникацију са муфтијом Зукорлићем који покушава да ојача своје политичке позиције.

"Зато је ово посао за предедника Тадића и Владу Србије и крајње је време да они почну да разговарају са својим грађанима (Зукорлићем), али и да Угљанин и Љајић почну да траже компромис јер ће се у противном све више Бошњака опредељивати да прати Зукорлића који им је наметнут као једина опција", навео је Јањић.

http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/analiticari:-autonomija-sandzaka-zukorlicev-politicki-vatromet_206163.html