Срђа Трифковић: Martovski puč i uvod u ratnu tragediju

standard.rs

Martovski puč i uvod u ratnu tragediju

Срђа Трифковић

20–26 minutes

---

Skan­da­lo­zni tret­man kome je knez Pavle bio izložen posle rata od strane Brita­na­ca i po­gr­de od stra­ne po­bed­nika u građanskom ratu ne mo­gu pri­kri­ti činjenicu da je i sa stanovišta trenutka u kome je delovao i sa današnje distance njegova politika bila ispravna

Godina dana koja deli pad Francuske 1940. i početak Operacije Barbarosa bila je kritična za Veliku Britaniju. Geostrateške opcije Londona bile su krajnje skučene, a resursi prenapregnuti. Nije postojala strategija za uspešno vođenje rata. Britanska očekivanja da će SOE podsticanjem otpora u okupiranim zemljama stvoriti teškoće nemačkim komandama bila su izneverena.

Pokušaj Bombarderske komande RAF-a da Nemcima uzvrati udarac putem vazdušne moći od kraja 1940. pa sve do sredine 1942. odnosio je više života britanskih avijatičara nad nebom Nemačke, nego nemačkih vojnika i civila na zemlji.

Pomorske linije snabdevanja bile su ranjive, Denicovi podmornički vučji čopori u stalnom porastu, a bitka za Atlantik još se nije ni rasplamtala. Uspesi generala Vejvela protiv Italijana u Severnoj Africi bili su lokalne prirode, strateški nebitni; implicitno su nosili porazno priznanje da su Italijani jedini protivnik sa kojim se Britanci uspešno bore kada su snage izjednačene.

Nepobitna je činjenica da Velika Britanija na početku 1941. nije imala strategiju za nastavak rata. Juna 1940, potučeni do nogu u bici izjednačenih snaga, Britanci su izgnani sa evropskog kontinenta. Njihova pomorska blokada kontinentalne Evrope bila je neuspešna jer su se Nemci kopnenim putem snabdevali svim potrepštinama, od rumunske i sovjetske nafte do španskog vina i švedskih ruda. Jedino su na evropskom Jugoistoku naizgled postojali uslovi za proaktivno delovanje Britanaca.

Okružena zemlja

Musolinijev napad na Grčku 28. oktobra 1940. dao je priliku RAF-u da otvori baze na na Kritu (novembar 1940). Tri meseca potom britanski ekspedicioni korpus je upućen u kopnenu Grčku. Britanci su povratili mostobran na evropskom tlu, ali su Grcima napravili medveđu uslugu. Hitler je bio nezadovoljan Musolinijevom avanturom. Bez britanskog uplitanja, on bi bio voljan da Dučea pusti da se kuva u sopstvenom sosu.

Nemački napad na Grčku (Operacija Marica) iznuđena je britanskom intervencijom. Hitler je za njenu realizaciju odvojio moćnu Dvanaestu armiju sa šest korpusa, od kojih tri oklopna. Britanske snage toj sili nisu bile dorasle ni brojem, ni vođstvom, ni naoružanjem, ni iskustvom, ni moralom. Međutim, ka­da je jednom uvuče­n na Balkan – što nije želeo, svakako ne u tom trenutku – Hitler je odlučno pri­stu­pi­o pokušaju da Jugoslaviju privuče na svo­ju stra­nu, ili da je primora na po­kor­nost. Na izmaku 1940, shodno tome, ne­mač­ki pri­ti­sak na Be­o­grad je stalno ra­stao.

Neposredno po iz­bi­ja­nju ra­ta septembra 1939. usledila je de­kla­ra­ci­ja beogradske vlade o ne­u­tral­no­sti Kraljevine Jugoslavije. Ovo je odgovaralo obema stra­nama. Fokus Ne­mač­ke je bio dru­gde i bilo joj je važno samo da isporuke jugoslovenskih prehrambenih proizvoda i siro­vin­a uredno pri­sti­žu. Lič­ne sim­pa­ti­je kneza Pa­vla prema Britancima bile su poznate, ali Ne­mci nisu imali raz­lo­ga za bri­gu. Br­za po­beda nad Poljskom – dok su zapadni sa­ve­zni­ci osta­li pa­siv­ni – a potom i pad Francu­ske izazvali su šok, poseb­no me­đu fran­ko­filnom elitom u Beogradu.

Hi­tler je decembra 1940. počeo da zahteva pristupanje Beograda Trojnom paktu. U isto vre­me, je­dan po je­dan, se­ve­rni i is­točni susedi Jugoslavije su pri­stu­pa­li Pak­tu i pri­hva­ta­li ne­mač­ke tru­pe na svojoj teritoriji. Hitlerova preokupacija početkom 1941. bila je priprema Bar­ba­ro­se. Preduslov ofanzive na istoku bio je da Vermaht dospe do Grč­ke sa se­ve­rois­to­ka, tj. da je na­pad­ne iz Bugarske.

Nacističje trupe u Parizu, 14. jun 1940 (Foto: Wikimedia commons/Bundesarchiv, Bild/CC BY-SA 3.0 de)

U ostvarenju ovog plana Ju­go­sla­vi­ja se na­šla fi­zič­ki okru­že­nom. Ve­ći­na no­vih savezni­ka Rajha na Bal­ka­nu ima­la je potencijalne ire­den­ti­stič­ke zah­te­ve pre­ma Jugoslaviji, što je ze­mlju či­ni­lo ne samo voj­no neodbranjivom, nego i psi­ho­lo­ški ra­nji­vom. U zimu 1940-1941. ni­je bi­lo jednostavno uži­va­ti status po­sled­nje „ver­saj­ske dr­ža­ve" či­je su gra­ni­ce iz 1919. i dalje bile ne­tak­nu­te.

Povrh toga, Hitler je ope­ra­ci­ju Ma­ri­ca (napad na Grčku) utanačio za početak aprila. Sa nastupom nove, 1941. godine, ni­je bi­lo vi­še pro­sto­ra za dvo­smi­sle­no­sti i polovične kom­bi­na­ci­je.

Po­čet­kom 1941. knez Pa­vle je bio iz­lo­žen sve ve­ćem pri­ti­sku i od stra­ne ko­ju je oduvek sma­trao pri­ja­telj­skom, od Velike Bri­ta­ni­je – pritisku kome se ubrzo pridružila Ame­ri­ka. Kao otvo­re­ni an­glo­fil, do ja­nu­a­ra 1941. knez je pretpostavljao implicitno zajedništvo ako ne svih interesa, a ono barem osnovnih gledišta Beograda i Londona.

On je iz Lon­do­na po­čet­kom 1941. sa nevericom primio vest da Velika Bri­ta­ni­ja smatra dalju ne­u­tral­nost Ju­go­sla­vi­je neprihvatljivom. Britanski poslanik Kem­bel je 12. januara kneza obavestio da će Bri­ta­nci da poša­lju ekspedicioni kor­pus u Grčku i pred­lo­žio je for­mi­ra­nje uje­di­nje­nog bal­kan­skog fron­ta sa Jugoslavijom, kojim bi Nemcima bilo sprečeno da napadnu Grke sa severa.

Knez Pavle je shvatio o čemu se radi: nemoćni da sa Nemcima sami izađu na kraj, Britanci su tražili načina da to izvedu preko leđa putativnih balkanskih „saveznika". Bio je uža­snut. Smatrao je plan ne­pro­mi­šlje­nim, neo­d­go­vor­nim i osuđenim na pro­past: njegovom primenom Velika Bri­ta­ni­ja će na­te­ra­ti Ju­go­sla­vi­ju na akt sa­mo­u­bi­stva i na kra­ju će ceo Bal­kan bi­ti pre­ga­žen. Takav stepen britanske arogan­ci­je ga je duboko razgnevio.

Između čekića i nakovnja

Pored pret­nji Ne­mač­ke i im­pro­vi­za­ci­ja Britanaca, knez se su­o­čio i sa sve žešćim ame­rič­kim pri­ti­skom – očigledno usklađenim sa Lon­do­nom. Na Čerčilov zahtev, janua­ra 1941. Ru­zvelt je po­slao svog ne­zva­nič­nog izasla­ni­ka, bu­du­ćeg šefa američke obaveštajne službe, pukov­ni­ka Vi­li­ja­ma Do­no­va­na, na Bal­kan.

Dato mu je u zadatak da podstakne zemlje regije na otpor Ne­mač­koj i da im obe­ća ame­rič­ku po­moć. Ko­men­ta­r premijera Dragiše Cvet­ko­vi­ća o Ruzveltovom emisaru može da se pri­me­ni i na mno­ge ame­rič­ke „spe­ci­jal­ne iza­sla­ni­ke" novijih vre­me­na. Pu­kov­nik Do­no­van je, po Cvetkovićevom sudu, bio tek je­dan u ni­zu „eks­pe­ra­ta" ko­ji su po­ka­za­li savršeno nepozna­vanje pro­ble­ma ze­mlje ko­ju po­se­ću­ju: ukratko, on ni­je znao ni­šta o Bal­ka­nu.

Sâm Do­no­van, pak, imao je razloga da bude zadovoljan sa­stan­kom sa va­zdu­ho­plov­nim gene­ra­li­ma Du­ša­nom Si­mo­vi­ćem i Bo­rom Mir­ko­vi­ćem. Ne­ma dokumenata o tom razgovo­ru, ali Dragiša Cvetković smatra da je Do­no­van bio sve­stan njihovih na­me­ra da izvedu vojni puč u sluča­ju da Vla­da pri­stu­pi Pak­tu, i da ih je u tim namerama podsticao.

Nemoćni da sa Nemcima sami izađu na kraj, Britanci su tražili načina da to izvedu preko leđa putativnih balkanskih „saveznika"

Dok su se Čer­čil i Ru­zvelt osla­nja­li na re­to­ri­ku i obe­ća­nja ko­ja su se od­no­si­la na dale­ku posle­rat­nu bu­duć­nost, Rajh je imao ube­dlji­vi­ji arsenal ar­gu­me­na­ta u ob­li­ku mo­to­ri­zo­va­nih i pancer-di­vi­zi­ja u Ru­mu­ni­ji i Bu­gar­skoj. Po­čet­kom fe­bru­a­ra 1941. oni su upozorili kneza da vreme is­tiče i da on lično tre­ba da do­đe na raz­go­vo­re sa Hitlerom.

Ka­da se knez Pa­vle pojavio u Berg­ho­fu četvrtog mar­ta 1941. bio je sâm i bukvalno i prenosno. Usle­di­la je petočasovna „masaža", po re­či­ma sa­mog kneza. „Meni je bilo jasno da je Hitler vrlo opasan čovek", zabeležio je potom, „da sa njime ne može da se radi olako i bez krajnjeg opreza. On je imao u svojim rukama strahovitu ratnu mašinu i mogao je da nas uništi za nekoliko dana". Knez se vra­tio u Be­o­grad petog mar­ta, sada već uveren da je alternativa Paktu nemački napad. Za sle­de­ći dan sa­zvao je sed­ni­cu Krunskog sa­ve­ta, koji je jed­no­gla­sno od­lu­čio da se pot­pi­še Pakt.

Sastanak jugoslovenskog kneza Pavla Karađorđevića i Adolfa Hitlera u Berlinu, 1939. (Foto: Wikimedia commons/Muzej Jugoslavije/Public domain)

Uslov je bio da se dobiju pismene ga­ran­ci­je Ne­mač­ke i Ita­li­je po tri tač­ke: da će jugo­slo­ven­ski suvere­ni­tet i te­ri­to­ri­jal­ni inte­gri­tet bi­ti po­što­va­ni; da neće biti traženi voj­na po­moć ili tran­sfer tru­pa; i da će ju­go­slo­ven­ski in­te­re­si u So­lu­nu biti uzeti u obzir. Ri­ben­trop je ne­volj­no pri­hva­tio ove uslo­ve i čak se slo­žio da neki bu­du ob­ja­vlje­ni da bi se primi­ri­la srp­ska javnost.

Odmah potom Bri­tan­ci su tra­ži­li voj­ne kon­sul­ta­ci­je ju­go­slo­ven­skih, grč­kih i britan­skih štabnih ofi­ci­ra u Ati­ni, osmog i devetog mar­ta 1941. Tom pri­li­kom, gosti iz Beograda su se uverili da ne mo­gu da oče­ku­ju ni­ka­kvu po­moć od Bri­ta­na­ca. Generalštabnom majoru Milisavu Perišiću save­to­va­no je da Jugoslavija „na­pad­ne pr­va", da za­poč­ne rat pro­tiv Oso­vi­ne u trenutku njene najveće snage.

Udara­ju­ći na Ita­li­ja­ne u Al­ba­ni­ji – te­kao je ovaj nadrealistički pred­log – oni će da zarobe za­li­he oruž­ja i opreme ko­je Britanci ni­su mo­gli ni da obećaju ni da isporuče. Sutradan nakon atinskog sastanka Čerčil piše Ruzveltu, pun nade da će Jugoslaviju ipak nagovoriti na ovaj scenario: „Ne treba da naglašavam da bi uporni pritisak vašeg ambasadora u /…/ Jugoslaviji sada bio od najveće koristi i da možda može biti presudan jezičak na vagi".

Planiranje puča

Jezičak na vagi bila je činjenica da su Nemci prihvatili da Jugoslaviji naprave ustupke bez presedana. U Ribentropovim pismima Cvetkoviću uoči potpisivanja Trojnog pakta izričito je navedeno da vlade sila Osovine neće tražiti transport trupa preko jugoslovenske teritorije, niti vojnu pomoć. Razvodnjeni Pakt bio je u tom trenutku naj­povoljniji ishod ko­me se zemlja mo­gla na­da­ti.

Kako je konstatovao vodeći izraelski istoričar tog perioda Martin van Krefeld, Sr­bi su se po­ka­za­li hra­bri­ma, ali ni­su mo­gli da na­sta­ve sa opi­ra­njem u nedogled: „Neprekidna kon­cen­tra­ci­ja nemačkih tru­pa u Ru­mu­ni­ji go­vo­ri­la je ubedljivijim je­zi­kom ne­go mo­ral­na podsticanja od stra­ne en­gle­skih pri­ja­te­lja. /…/ Hi­tle­ro­vi ustup­ci pred­sta­vlja­li su veli­ku po­be­du za Sr­be. /…/ Tako dugim odugovlačenjem Ju­go­slo­ve­ni su po­ka­za­li neverovat­nu hra­brost pred silom neuporedivo moćnijom od njih sa­mih".

Vlada Cvetković-Maček nije imala izbora već da se odupre pri­ti­sku SAD i Velike Britanije. Prva je bi­la van ra­ta i bez izgleda da u njega stupi, a druga pak ne­moć­na da po­nu­di bi­lo ka­kvu po­moć. Od Ju­go­sla­vi­je je traženo sa­mo­u­ni­šte­nje bez smisla i strate­škog opravdanja. Knez Pa­vle bi iz­neverio odgovornost koja mu je u jesen 1934. posle ubistva kralja Aleksandra poverena, a i Hitler je bio svestan kneževe dileme.

Posle čina potpisivanja Pakta, u zasebnoj audijenciji, on je Cvetkoviću i Cincar-Markoviću rekao da je dobro svestan kakve su lične simpatije kneza i koliko je svojim pristankom na Pakt on žrtvovao. Knez i nje­go­vi mi­ni­stri na­da­li su se da će razvodnje­na ver­zi­ja Pak­ta smi­ri­ti du­ho­ve kod ku­će. Te se nade, me­đu­tim, nisu ostvarile.

Dragiša Cvetković i Joahim fon Ribentrop potpisuju Bečki protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, 25. marta 1941. (Foto: Wikimedia commons/Public domain)

Britanski Forin ofis je u poslednja četiri dana pred potpisivanje Pakta igrao dvostruku igru. U javnom diskursu stav je bio da tom činu ne treba davati preveliku pažnju i da treba ispoljiti razumevanje za Jugoslaviju koja je bila „izložena pritisku ratom nerava".

S druge strane, šef Forin ofisa Entoni Idn istog dana iz Kaira traži od poslanika u Beogradu Kempbela podatke o „praktičnoj mogućnosti izvođenja državnog udara": „Postoji li ličnost, dovoljno snažna i [sposobna] da ga vodi? Ko je ona i da li ste u kontaktu sa njom? Da li su pripreme odmakle? /…/ Slažem se da bi na osnovu sadašnjih informacija udar trebalo da bude insceniran u trenutku kada se pokaže reakcija prouzrokovana potpisivanjem, a to može biti sasvim uskoro".

Dobivši tražene informacije, dan uoči potpisivanja Pakta britanski ministar inostranih poslova Idn stupa u akciju za koju je teren već bio pripremljen. On upućuje telegram Kempbelu u Beograd (a prepis poslanicima u Atini, Ankari i Kairu) u kome poslanika u Jugoslaviji – jednoj još uvek prijateljskoj zemlji – upućuje na vršenje subverzivnih aktivnosti u cilju rušenja njene legalne vlasti:

„Stav kneza-namesnika ukazuje da je izgubio svaki smisao za realnost i od njega više ništa ne možemo da očekujemo. Vi ste ovim opunomoćeni da preduzmete sve mere koje imate na raspolaganju i da po sopstvenom nahođenju aktivirate lokalne lidere i javno mnjenje da sagledaju stvarnost, da stupe u akciju i da se suprotstave postojećem stanju. U punoj meri Vas ovlašćujem da preduzmete svaki korak koji Vam izgleda opravdan u cilju promene jugoslovenske vlade ili režima, čak i državnim udarom" (dokument F.O. 371-30253).

Put u katastrofu

Na manje od 24 sata pred puč i dan po potpisivanju Pakta, 26. marta ujutru, general Dušan Simović sastao se sa britanskim vazduhoplovnim atašeom u Beogradu. Izveštaj atašea Londonu ukazuje na zavereničku prirodu odnosa jugoslovenskog generala i britanskog obaveštajca:

„Naš susret je morao da bude aranžiran u najvećoj tajnosti. /…/ On namerava da odbaci Pakt i zbaci sadašnju vladu. On i njegovi znaju šta njihov stav podrazumeva: vodi u siguran rat, ali im je ta opcija draža od produžetka postojećeg stanja. /…/ General je uveren u uspeh poduhvata i traži da imamo poverenja u njegovu grupu i njega. /…/ On predviđa da će Jugoslavija zaratiti u Albaniji odmah posle državnog udara, a protiv Nemačke i Bugarske nekoliko dana potom. /…/ Deluje razočarano što ne možemo da mu obećamo definisane isporuke ratnog materijala, ali se složio da će se Jugoslavija snabdeti italijanskim plenom u Albaniji. /…/ Simović je zakoračio putem od koga ga ništa neće odvratiti… Smatrajte ovo najvećom tajnom, jer ako bi ma šta od navedenog procurilo, moglo bi dovesti u pitanje uspeh puča" (dokument F.O. 371-30253).

„Najtoplija čestitanja na Vašem udelu u ovom najsrećnijem obrtu događaja", oduševljeni Entoni Idn sutradan poručuje sa Malte poslaniku Kembelu u Beograd, nakon što je puč izveden. Umesto da produži za London, Idn se vratio u Atinu u nadi da će iz Grčke biti u boljoj prilici da poseti Beograd u najskorijem roku.

Što se Ruzvelta ticalo srpska golgota pokazala se isplativom jer je iziskivala angažman dodatne dve-tri nemačke divizije na garnizonskim dužnostima

Dva dana kasnije dr (kasnije ser) Sesil Parot, do 1939. vaspitač mladog kralja Petra, sastao se sa svojim ispisnicima, kolegama i profesorima sa Univerziteta u Kembridžu, među kojima je bilo i stručnjaka angažovanih na raznim zadacima od strane britanske obaveštajne službe. Oni su likujući konstatovali da „nisu Jugosloveni izvršili puč nego mi". Na Parotovo pitanje ko su to „mi", odgovoreno mu je „britanska služba SOE, naravno".

Britanska vlada podsticala je suštinski kontraproduktivan puč jer nije imala strateški koncept zasnovan na sveobuhvatnoj analizi stanja na Jugoistoku. Imajući u vidu oskudne snage i resurse u Grčkoj i Severnoj Africi, za britansku poziciju u istočnom Mediteranu bilo bi neuporedivo bolje ostaviti na miru neokupiranu Jugoslaviju, formalno u Paktu ali defakto neutralnu i neobaveznu da Nemce propušta ka Bitolju i Đevđeliji, nego poraženu i okupiranu.

Ni pučisti nisu imali plan – ni kratkoročan, a kamoli dugoročan. Prvi potez novoimenovanog ministra inostranih poslova Momčila Ninčića, primera radi, bio je da odjuri u nemačko poslanstvo u jalovoj nadi da će Herenu pružiti uveravanja da nova vlada bezuslovno priznaje Trojni pakt i da je puč samo unutrašnja stvar Jugoslavije.

Demonstracije protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, Pančevo, 27. mart 1941. (Foto: Wikimedia commons/Public domain)

Ninčić je 30. marta i formalno izjavio da će Jugoslavija ispoštovati sve svoje međunarodne obaveze, koje su naravno uključivale Trojni pakt. Ovo je bilo beznadežno koprcanje: Hitler je svoju odluku da uništi Jugoslaviju već bio doneo 27. marta uveče.

Već 31. marta Britanci tretiraju kao datost da će Jugoslavija da propadne. Oni se spremaju za situaciju koja će da potom usledi i razmatraju ideje za sabotaže i diverzije pod predstojećom okupacijom zemlje. Uprava za psihološko ratovanje (Psychological Warfare Executive, PWE) obaveštava ser Aleksandra Kadogana, stalnog podsekretara Forin ofisa, da treba „iskoristiti naše lične odnose sa novom vladom i sa snagama koje iza nje stoje", ali konstatuje da je „stanje za sada opravdano zadovoljavajuće".

Treba pripremati rušenje i sabotažu komunikacija od Maribora do Bitolja; treba pripremiti britanske agente na terenu za predstojeću okupaciju umrežavanjem tajnih radio-primopredajnika na Sušaku, u Ljubljani, Mariboru, Beogradu, Sarajevu, Nišu i Skoplju. Gerilske akcije treba otpočeti odmah posle okupacije.

Gurajući Jugoslaviju u sunovrat, umesto koherentne strateške vizije Čerčil je bio rukovođen taktičkim ciljevima političara. U sumornoj poziciji u kojoj su se Britanci nalazili, njemu je bio potreban makar kratak blesak nade, jednočinski teatar. Takve njegove ad-hok poteze skupo je plaćao vazda neko drugi: Australijanci i Novozelanđani na Galipolju 1915, De Golovi „Slobodni Francuzi" pred Dakarom 1940, Srbi i Grci aprila 1941, Kanađani u Dijepu 1942, Ravnogorci svuda 1943, Poljaci na Monte Kasinu 1944, žrtve Jalte i izručenja 1945…

Vrhunski cinizam Čerčilov ogleda se u njegovom pismu Ruzveltu od 27. marta popodne, samo nekoliko sati posle Simovićevog puča, u kome se vraća na svoje planove o srpskim prstima koji će da vade englesko kestenje iz vatre. „Pružićemo im svaku moguću pomoć kakvu već dajemo Grčkoj", veli Čerčil, znajući da o nekoj pomoći nema ni govora. „Ohrabrićemo ih da srube Italijane u Albaniji, što će uroditi ishodom od najveće važnosti i što će ih snabdeti solidnim zalihama oružja".

Ništa nije manje spektakularan cinizam Ruzveltov, ispoljen pet nedelja kasnije, prvog maja. Sve se na Balkanu završilo tragedijom, a američki predsednik smireno obaveštava Čerčila: „Lično nisam oneraspoložen daljim širenjem Nemačke na dodatne velike teritorije. Malo je sirovina u svima njima zajedno – nedovoljno da opravda i kompenzuje velike okupacione snage".

Drugim rečima, što se FDR-a ticalo, srpska golgota pokazala se isplativom jer je iziskivala angažman dodatne dve-tri nemačke divizije na garnizonskim dužnostima. Moralni sunovrat ovakvog stava ukazuje da je Ruzvelt odista bio Čerčilov ravnopravni partner.

Zaključak

I posle svega, do dana današnjeg čuju se tvrdnje da je puč od 27. mar­ta bio pozitivan čin. Teško je zamislivo veće zlo od brzog aprilskog sloma, Jasenovca i Kragujevca, građanskog rata, milion žrtava i preko pola veka komunizma.

Kako je deceniju kasnije zaključio britanski istoričar Lovet Edvards: „u roku od nekoliko meseci svetska situacija je mogla da se izmeni, kao što se i izmenila. /…/ Strašne godine okupacije mogle su da ispadnu drugačije, ako ih već nije bilo moguće izbeći". Sličan je sud Sesila Parota: „Čerčilova strategija u beogradskom poduhvatu od 27. marta nije opravdana krvoprolićem i pustošenjima koja su iz njega proizišla".

Ni danas, 70 godina kasnije, Srbi se nisu oporavili od posledica događaja koji su se odigrali 27. marta 1941.

„Bo­lje grob ne­go rob" zlokoban je slogan. On predstavlja od­ba­ci­va­nje politike kao umetnosti mogućeg za­rad tobožnjih transcedentnih ci­lje­va. Čak i retroaktivna tvrdnja da je puč pre­sud­no do­pri­neo po­be­di nad na­ci­stič­kom Ne­mač­kom – na­vod­no pri­mo­ra­va­ju­ći Hi­tle­ra da od­lo­ži svoj na­pad na Ru­si­ju za fatalnih pet ili šest nedelja – po­ka­za­la se savršeno neosnovanom.

Ne­kon­so­li­do­va­na Ju­go­sla­vi­ja – tačnije rečeno, do ludila dez­o­ri­jen­ti­sa­na Sr­bi­ja – ni­je „na­šla svo­ju du­šu", ka­ko je to Čer­čil bombastično izjavio, čuv­ši za puč. Njime nije zadobijeno nikakvo ne­be­sko car­stvo, a zemaljsko je uludo straćeno. Pandorina kutija, koja će odneti milion Srba a doneti Josipa Broza, otvorena.

Predaja oružja zarobljenih jugoslovenskih vojnika u Dravskoj banovini, april 1941. (Foto: Wikimedia commons/Public domain)

Ni danas, 70 godina kasnije, Srbi se nisu oporavili od posledica događaja koji su se odigrali toga dana. Pitanje je da li će ikada u tome uspeti. Velika Bri­ta­ni­ja i SAD aktivno su težili da uti­ču na tok zbivanja u Beogradu, ali to ne bi bi­lo do­volj­no da se ofi­ci­ri privole na čin od 27. marta.

Ge­ne­ral Mir­ko­vić o njemu je razmišljao još 1937, ka­da je Sto­ja­di­no­vi­ć ra­dio na po­boljšanju od­no­sa sa Ita­li­jom. On i ostali za­ve­re­ni­ci odraža­va­li su kontinuitet jedne neslavne tra­di­ci­je koja je Srbiju skupo koštala posle sarajevskog Vidovdana.

Ni 28. juna 1914, kao ni 27. mar­ta 1941, o nekoj racionalnoj optimalizaciji nacionalnih i državnih interesa nije bilo ni govora. Po­li­tič­ka ulo­ga kneza Pa­vla okončala se 27. marta. Skan­da­lo­zni tret­man kome je potom bio izložen od stra­ne Brita­na­ca i po­gr­de od stra­ne po­bed­nika u građanskom ratu ne mo­gu pri­kri­ti činjenicu da je i sa stanovišta trenutka u kome je delovao i sa distance od sedam decenija njegova politika bila ispravna.

U poređenju sa potpisnicima sporazuma sa NATO-om o saradnji u oblasti logističke podrške iz februara 2016, koji predviđa slobodu kretanja i diplomatski imunitet svim pripadnicima NATO-a u Srbiji, neograničen pristup vojnim objektima i poverljivim informacijama Vojske Srbije, knez Pavle Karađorđević, Dragiša Cvetković i Aleksandar Cincar-Marković bili su oličenje patriotizma, državničke odgovornosti i vrhunske diplomatske veštine.

Tekst je prvi put objavljen u časopisu Geopolitika, broj 97, aprila 2016. godine

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Geopolitika

Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Public domain

BONUS VIDEO: