Дајте шансу нормалнима
Зорана Шуваковић
Французи су пре четири године тражили само да им председник буде нормалан човек. Уморни од Саркозијевог ексцентричног луксузирања, од звецкања скупоценим сатовима, оберучке су прихватили социјалисту Франсоа Оланда, који је водио кампању представљајући се као „месје Нормал".
Неожењен, отац четворо деце коју је подигао са партнерком социјалисткињом Сеголен Роајал, увео је у Јелисејску палату „жену свог живота" новинарку Валери Трирвајлер, која је после јелисејског меденог месеца заглавила на нервној болници када је откривено да је председник крадомице ноћу одлазио да до јутра одрема у изнајмљеном стану у кревету своје љубавнице. Касније се опоравила и написала књигу у којој је облатила свог некадашњег партнера, а Франсоа Оланд је пред новинарима обећао да се неће женити уколико народ одлучи да му на пролеће повери други мандат. Јелисејска палата једноставно је по његовим речима препуна Саркозијевих шпијуна, па он не жели да његов приватни живот буде изложен јавном коментарисању.
Није та приватна ексцентричност пресудно утицала да рејтинг „господина нормалног" данас буде на рекордном минимуму који је икад забележен код једног председника. Само четири одсто људи га
подржава.
Када ми је у дугом интервјуу пре неки дан, на овај поражавајући податак указао британски левичарски филозоф и писац Тарик Али (73), мислила сам да се ипак забунио. Проверавала сам да ли је могуће да само четири од сто Француза подржава јединог социјалисту на челу неке веће државе унутар ЕУ. Испоставило се, на жалост, да је то тачно. О том историјски ниском рејтингу француске левице славодобитно је обавестио лондонски „Економист", али исти податак су објавили и француски медији, „Монд", „Франс 24", „Фигаро"…
Нестанак социјалдемократије: По теорији која је последњих година у оптицају међу левичарским аналитичарима, све главне странке, и опозиција и позиција, широм Европе и других континената делују на исти начин: по диктату великог капитала, не обазирући се ни најмање на народ који им је указао поверење. Таква ситуација довела је такозвану демократију до потпуног бесмисла. Крах социјалдемократије се ових дана огледа у Француској и Шпанији, где је на власти поново конзервативна Народна странка Марјана Рахоја, упркос корупцијским скандалима који је прате већ десетак година. Шпански социјалисти су уз медијску помоћ лако капитулирали пред налетом „економске реалности" која заговара даље стезање каиша, укидање бесплатних школа и здравства, приватизацију свих јавних услуга… апсолутну доминацију капитала. Претходно је грчка Сириза бесрамно изневерила вољу Грка јасно исказану на референдуму.
Европа губи своју препознатљивост као континент са најхуманијим животним условима, где се новац од пореза равномерно распоређује на јавна добра и где се гарантује достојанствен живот и младима и старима. Шта ће тек бити кад налети нова криза, за коју се каже да ће бити драстичнија од оне коју су изазвали банкари са Волстрита 2008?
Воштане фигуре: И док чланови парламента из опозиционих лабуриста у Британији покушавају да са чела странке свргну Џеремија Корбина, захваљујући којем се у партију учланило стотине хиљада нових људи, сви су изгледи да ће Француска на пролеће изаћи са подједнако неповољном кадровском понудом као и она коју је на овим изборима изнела америчка демократија.
Први пут у новијој историји Американци ће морати да изаберу председника у кога немају поверење. Ма ко да буде нови шеф, он или она, ни на самом почетку неће имати већинску подршку становника САД. Све анкете и анализе говоре да су и Доналд Трамп и Хилари Клинтон за велику већину Американаца неприхватљиви, да ни у њу ни у њега људи немају поверења.
Нема више ништа што већ није речено о неприхватљивим деловима из њихових биографија које противрече сваком нормалном моралном и етичком кодексу. Један лаже, други краде, један хоће да протера муслимане и Латиносе, други предлаже да се опозиционари ликвидирају дроновима, обоје незајажљиво гомилају своје непристојно богатство, не водећи рачуна одакле и како стичу тај новац.
Много је примедби с правом упућено неистинитим и намерно фризираним научним анкетама. Више се по њима не може закључити ко ће победити и ко ће изгубити. Ипак, уз све грешке и манипулације, неки трендови су јасни. Једно од последњих испитивања јавног мнења у Америци, на пример, указује на оно о чему данас сви говоримо, и пружа суморну слику о будућем челнику најмоћније државе на свету. Осам од десет америчких бирача згрожено је изборном кампањом, не верује у поштење ниједног од двоје главних кандидата. Нови председник(ца) ће наићи на токсичну атмосферу кад се једном домогне свог положаја (подаци преузети из истраживања „Њујорк тајмса" и Ен-би-сија).
Французи ће већ на пролеће, по свему судећи, бити приморани да бирају међу подједнако неприхватљивим кандидатима. „Господин нормални" одавно је изгубио овај свој тако привлачни епитет. Он јесте на службени пут ишао путничким возом, а да би се домогао своје драге седао би на мопед. За разлику од Саркозија, избегавао је и лимузине и јахте. Али, свог берберина који га чешља пред сваки наступ није хтео да се одрекне. Плаћа га од новца пореских обвезника више од десет хиљада евра месечно. Да ли је то нормално за једног социјалисту који се слаже са десницом да народ треба још више да стегне каиш?
