Разговор недеље: Јасмина Вујић, председница Удружења декана нуклеарних факултета САД
Уранијум враћен под притиском Америке
Да смо добро преговарали могли смо у истом пакету решити проблем отпада и дугогодишње финансирање Института у Винчи, уместо што се задужујемо, каже професорка с Берклија
Била је ђак генерације Шабачке гимназије, дипломирала с просеком преко девет и магистрирала на Електротехничком факултету у Београду, осам година радила у Нуклеарном институту „Винча", а докторске студије одвеле су је у САД. Од 1992. године професор је на чувеном Калифорнијском универзитету у Берклију, где је 1. јула 2005. године преузела дужност декана Факултета за нуклеарну технику, као прва жена декан на једном факултету за нуклеарну технику у САД. Од 1. јула ове године налази се на челу удружења декана свих нуклеарних факултета у овој земљи, а има их скоро педесет.
Већ ових неколико редова довољни су да препознамо Јасмину Вујић, с којом је нобеловац Стивен Чу, министар енергетике у влади новог америчког председника Барака Обаме, ове године водио више дугих разговора о предностима и манама нуклеарне енергије. С Јасмином, која ужива огроман углед у највишим стручним круговима, али и патриотским организацијама српске дијаспоре, разговарамо за „Политику" о светским и овдашњим нуклеарним приликама, погубном мешању политике у науку, Задужбини наших електроинжењера у САД, чији је оснивач...
Удружење декана води активну кампању за поновну изградњу нуклеарки у САД?
Американци су некада имали примат у дизајну и изградњи нуклеарних електрана. У последње три деценије они су изгубили не само ту предност, него и знање. Од почетка осамдесетих ништа нису градили. Политика Клинтона и Гора била је изузетно антинуклеарно расположена и за тих осам година смањен је комплетан истраживачки рад. Наша организација инсистира на томе да се направи дугорочна стратегија у свим областима у којима се примењује нуклеарна технологија. Такође, и да се јавност упозна које су предности енергије из овог извора. У Вашингтону бар једном годишње разговарамо са сенаторима, конгресменима и министарствима која опредељују буџет.
Клима се мења?
Догађаји од 11. септембра на неки начин су их пробудили. Јавиле су се струје коју су притискале владу да направи независну енергетску политику, да земља не зависи од увоза нафте и гаса. То се десило Француској средином седамдесетих, када су цене нафте скочиле. Њихова влада тада је рекла: „Ми немамо природе ресурсе, али не можемо да зависимо ни од кога споља и почињемо активну изградњу нуклеарних електрана". Они су повећали проценат удела нуклеарки у производњи струје на 80 одсто. Америка има 104 нуклеарне електране, а тај проценат је тек 20 одсто. Азијске земље су такође схватиле да ако желе да смање загађење животне средине, а термоелектране на угаљ су најпрљавије, једино им нуклеарна енергија може помоћи. Кина тренутно гради 12 нуклеарних електрана...
Где је Србија у нуклеарним релацијама?
После акцидента у Чернобиљу код нас је настала параноја, тако да је донет закон који је стопирао градњу нуклеарки на простору бивше СФРЈ. Крајем године тај закон истиче, а у неку руку се не зна ни да ли важи јер је у међувремену промењено толико држава. Међутим, ми смо изгубили велики број кадрова који су се расули по свету. Такође, овде се за науку мало издваја, свега око 0,3 процента, за разлику од света где је то 3 до 5 одсто. Нажалост, иако имамо владе које се мењају, једна константа остаје: министри за науку се бирају по политичкој припадности, а не по стручности, па се самим тим и не мешају много у сопствени посао.
Шта се дешава с Нуклеарним институтом у Винчи?
Велику битку водили смо 2003. године с тадашњим министром Драганом Домазетом да се „Винча" очува, пошто је била идеја да се распарча на четири-пет делова и продају некретнине. Послала сам једну петицију широм света и за две недеље добила око 150 потписа подршке академика и научника у највећим институтима и универзитетима, који су потекли из „Винче". Штрајк запослених, преписке и натезања трајала су до јануара 2004. године. Влада је пала, а „Винча" опстала. Сада је поново на тапету, а повод је истрошено радиоактивно гориво.
Хоћете ли читаоцима појаснити о чему се ради?
Код нас важи правило: они који нешто знају, уопште се не питају! У доба Домазета и Свилановића, под притиском Американаца, свеже нуклеарно гориво, које смо средином седамдесетих платили веома много, враћено је Русији. Да су умели да преговарају, могли су да постигну споразум да се истовремено решимо и радиоактивног отпада, који је много опаснији, а „Винчи" обезбедимо финансирање за још десет година. Новац који смо добили од Међународне атомске агенције у Бечу није био довољан да се измести тај отпад. Паре су потрошене да се направи ограда, да наводно не би ушли терористи и слично...
Колико је скупо уклањање радиоактивног отада?
Потребни су посебни контејнери, роботика која ће омогућити приступ, специјални транспорт и прерада. Најновија идеја министра за науку била је да „Винча" узме кредит од двадесет пет милиона долара код неке банке, што није изводљиво јер је то буџетска установа која по закону не сме да се задужује. Када су то схватили, под разним притисцима гурају оснивање јавног предузећа за управљање нуклеарним објектима у Србији. Који су то објекти? Сви су у „Винчи". Практично цепају наш једини нуклеарни институт, одвајају лабораторију за заштиту, реакторску технологију... За директора постављају мр Радојицу Пешића, који је био помоћник бившег министра Домазета, а Домазета за председника Управног одбора.
Постоји ли заиста опасност од крађе?
Отпад је толико радиоактиван да би свако ко би му нестручно пришао био мртав. Реалније је да неко пожели да се домогне свежег горива. Тип реактора у „Винчи" користио је високообогаћено гориво од 80 одсто уранијума 235, а за израду нуклеарне бомбе потребно је преко 93 одсто. Међутим, после 11. септембра Американцима је сметало да мале државе имају високообогаћено гориво и они су притискали да се врати у земљу порекла. Пошто су нестручњаци водили преговоре, нестручњаци су пристали на уцене, тако да смо добили само обећања. Сада се „Винча" задужује, а после једино може да оде под стечај, као и многе друге српске фирме.
Говорите о погубном утицају политике на науку?
Не може да се дозволи да науку воде људи који нису стручни. Не може да се дозволи да се планира краткорочно. Јер, ако нам не треба наука, затворимо све институте. Домазет је 2003. изјавио да је Србија мала земља и да јој не требају основне науке, а да примењене науке треба да финансира привреда. То је ван памети. Не постоје примењене науке без основних, а у Србији је привреда у таквом стању да не може ни себе да издржава.
Противник сте образовања по Болоњској конвенцији?
Сваки универзитет и сваки факултет у САД се боре да буду различити, бољи од осталих. Једино конкуренција гура напред. Шта се дешава овде: без икакве шире дискусије прихваћена је Болоњска конвенција. Предлагала сам да претходно утврдимо шта је то што би нама требало. Ми имамо наше професоре практично у сваком образовном систему свету. Зар нисмо могли да их позовемо да изложе које су предности и мане тих система и да извучемо најбоље. Систем који је имала моја генерација био је веома добар, а доказ за то смо сви који смо отишли у иностранство и успели. Мени нико није тражио нострификацију дипломе ЕТФ-а зато што је тај факултет био чувен. Жалим ову децу јер је ниво знања снижен до краја. Производимо генерације које неће бити довољно образоване.
По неким проценама, око 100.000 младих образованих људи напустило је Србију?
Многе сам сачекала с друге стране. Само у Силицијумској долини има 200 до 250 инжењера нашег порекла. У „Гуглу" их је 30-40, у „Сиско системсу" бар тридесетак. Док памет изграђује туђе државе, села су нам празна, бела куга хара... Одлазак генерација младих и способних мора да се заустави, и направе услови да се бар један део врати. Уз помоћ наших студената на два најчувенија истраживачка универзитета у свету, Берклију и Станфорду, спровели смо анкету међу 450 младих српског порекла у САД и Канади. И док више од 90 одсто младих из Србије жели да што пре оде из земље, близу 70 одсто младих и образованих Срба у дијаспори жели да се врати. Наравно, уколико су одређени услови испуњени, а то није захтев да се има америчка плата!
У САД сте основали удружење наших елетроинжењера?
Електротехнички факултет је заиста пропатио под Милошевићем и многи људи су отишли у иностранство. Задужбина наших електроинжењера има око 300 чланова. Протеклих година послали смо неколико контејнера компјутера и компјутерске опреме, часописа и друге научне литературе ЕТФ-у у Београду. Уз помоћ Задужбине и донацију њеног члана Ивана Рашовића израђен је лабораторијски блок између ЕТФ-а и Машинског факултета. Организовали смо посету српске делегације универзитетима и компанијама у Сан Франциско заливу и Силицијумској долини у октобру 2007. године и том приликом је потписан уговор о академској сарадњи између универзитета у Берклију и Београду, први који је БУ потписао с једним америчким универзитетом.
Мирољуб Мијушковић
[објављено: 16/08/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Uranijum-vracen-pod-pritiskom-Amerike.sr.html
