politika.rs
Притиском и подмићивањем до деструкције Повеље УН
Дејан Спаловић
12–16 minutes
Српска дипломатија је на испиту. Наше дипломате шпартају светом покушавајући да одбију нападе које иницирају, пре свега, америчка дубока држава, Велика Британија и Турска, са циљем да буде призната лажна држава Косово. У акцији учествују и албански лобисти, бивши министри и бизнисмени који су се последњих месеци растрчали по свету у намери да што више држава призна независност Космета. На њиховој мети су поједине афричке, али и арапске земље где владе нису стабилне и на које се може утицати притисцима са стране или чији лидери и министри иностраних послова су спремни да чак и за неколико милиона долара, или робу у тој противвредности, промене политику и признају тзв. Косово.
Први ефекти такве акције су виђени када је Кенија признала независност Косова и када им се придружио и Судан. Одговарајући кроз шта све Србија пролази последњих деценија, председник Србије Александар Вучић је недавно наговестио да ће и резултат српске дипломатске акције ускоро моћи да се види. „Нашем народу је тешко. Гледамо да помогнемо – не изјавама и саопштењима, већ где год неком дају отказ и забране да раде, да тим људима обезбедимо егзистенцију и учинимо све што можемо", казао је Вучић у дневнику РТС-а након уводног прилога о ситуацији прво на северу Косова, а потом и у Републици Српској.
У политичком смислу Србија, каже, то мора да искористи и да се „супротстави жестоком нападу западних сила и Турске" које, наводи даље, покушавају да пронађу што већи број земаља да признају Косово. Изузетно је тешко за Србију да се томе супротстави. Нити има довољно новца, нити оружја којим се то „купује", али ни „бич" којим Запад наводно „прети" овим земљама у напорима да се издејствује даље признавање Косова. Упркос томе преседник Вучић је најавио да ће ускоро да објави добре вести и резултате и за грађане Србије, као и за саме Србе са Космета, додајући да су у питању изненађујући резултати у тој борби.
Да се нешто иза дипломатског брда ваља, „Политика" је сазнала у дипломатским круговима у Приштини где је уз помоћ, пре свега Немачке, направљена стратегија како да се неутралне афричке, али и арапске земље приволе да признају независност Косова. Наши извори наводе да је, без обзира на то ко буде формирао власт у јужној српској покрајини, направљен план како да се што боље искористе последња дешавања и на Блиском истоку, где су таргетирани Ирак и Сирија као државе које би могле да у скоријем периоду признају независност Косова. За ову прилику биће искоришћени дипломатски капацитети које у овом делу света има САД, али и Немачка, док се за Африку кључним сматра, пре свега утицај који има Велика Британија.
Главне земље на које Берлин рачуна су, по свему судећи, Сирија и Ирак, а многи верују да су оне на пола корака да промене политику када је реч о Србији. „Очекује се да две државе признају Косово, пре свега Ирак и Сирија где је политичка ситуација прилично нестабилна. Видећемо како ће ићи ствари око ових држава, какве ће имати финалне ставове или треба још чекати. Турска, која помаже Косову да има више признања, има кључну улогу у Сирији", каже један западни дипломата из Приштине који није хтео да га именујемо. Истиче да „косовари" нису баш вични дипломатији и да се обично иде напамет када је признавање држава у питању и да нема јасне стратегије, коју им је у међувремену направила Немачка.
„Осим у баш ретким случајевима када су неки косовски бизнисмени платили признање независности Косова, сва остала дошла су захваљујући САД, Немачкој, Великој Британији и Немачкој. Лобирања у последње време индивидуалаца из опозиције, као Беџета Пацолија и косовске председнице, донела су два признања, а сада се активирао и Енвер Хоџај, бивши министар иностраних послова, али је то за озбиљну самосталну дипломатску акцију мало", наводи наш саговорник.
Управо је Хоџај на „Фејсбуку" подсетио да је током његовог мандата „арапско пролеће" искоришћено за обезбеђивање важних признања од земаља попут Кувајта, Египта, Либије и Јемена, како и за изградњу нових односа са сунитским арапским државама. Хоџај види пад режима Башара ел Асада као стратешку прилику за Приштину да превазиђе ирански утицај у земљама као што су Сирија, Либан и Ирак. „Косовска дипломатија мора изаћи из самонаметнутог мораторијума и искористити тренутни замах за ширење признања у међународној заједници. Косово би требало да буде међу првим земљама које ће признати привремену владу Сирије, земље у којој је Србија била савезник бруталног Асадовог режима и да овај тренутак окрене у корист признања Косова", навео је Хоџај.
Искусни дипломата са којим смо разговарали каже да није све тако црно-бело како сматрају у Приштини. Наводи да је делом погрешна премиса да је највећи противник признања Косова – Иран и додаје да је Техеран против признања Косова не зато што нису за територију где су муслимани већина, већ зато што сматрају да је тзв. Косово пројекат Америке. Ипак приметно је одсуство одушевљења за признавање сепаратистичке косовске државности, које испољавају многе већински муслиманске земље и да је то последица што и оне саме имају проблем акутно или потенцијално угроженог територијалног интегритета, што у пуној мери важи и за Сирију, Либан и Ирак, чијем се признању косовски политичари надају. Основ за своја очекивања проналазе у чињеници да је данашњи свет препун неизвесности на глобалном плану. Отуда и закључак да би могло доћи до нових признања, поготово ако за то у Сирији буде лобирала Турска или неки други међународно утицајни чиниоци, јер сад сви „лове у мутном".
Чак је и став Египта захваљујући нашој дипломатији повољнији по Србију него што је својевремено био, па се само констатује да је исламистички председник Морси, пред само губљење власти и без одговарајућих консултација са надлежним владиним ресорима, самовољно признао Косово, да би званични Каиро потом ово признање практично замрзнуо и није, рецимо, гласао за пријем Косова у Унеско 2015. године. Што се тиче Либије и Јемена, није потребно указивати на то каква је унутрашња ситуација и вишевлашће у тим двема државама, тако да су некакви институционални односи са „Косовом" крајње илузорни. Тешко је поверовати да би рецимо генералу Халифи Хафтару прва брига била унапређивање сарадње са Приштином, а још мање јеменским Хутима који воде рат са САД и Израелом.
Спољнополитички аналитичар Борислав Коркоделовић каже да га не би зачудило да Ирак призна независност Косова, јер је, како предочава, доста рањив. За „Политику" оцењује да су већ Саудијска Арабија, Катар и готово све земље залива који су и значајни партнери Ирака то урадили и да у овој ситуацији са непредвидивим Доналдом Трампом који може да притиска Ирак због царина, ако њима буде у интересу даље признавање КиМ, и ова арапска земља би могла да поклекне. „Ирак је доста рањив и има доста несређену унутрашњу политичку ситуацију, још са обарањем Асада је још рањивији тако да ме то не би зачудило. Али Сирија са овим чудним режимом може да промени мишљење и велико је питање шта ће са Сиријом уопште и бити и да ли ће наставити да је деле. Треба подсетити да за Ирак постоји онај Бајденов план да он буде попут балканских држава раздробљен, где већ сада има практично самостални Курдистан и може да се закључи да су обе државе подложне променама у спољној политици", каже Коркоделовић.
Александар Митић, научни сарадник у Институту за међународну политику и привреду у Београду, каже да Ирак ни на који начин званично, па ни незванично, није наговестио било какву промену става према питању поштовања територијалног интегритета Србије. За наш лист указује да Ирак признаје да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије и то је нешто што смо слушали последњих деценија, година, месеци и последњих недеља. Овакав став Багдада, како додаје, потпуно је разумљив с обзиром на то да се ради о земљи која се суочава с озбиљним проблемима о питању јединства државе и којој је у интересу да поштује Повељу Уједињених нација и међународно право када је у питању територијални интегритет држава.
Поводом састанака које је недавно у Ираку имао Енвер Хоџај, лобирајући за признање Косова, Митић каже да су ти разговори били на нивоу који ни на који начин не омогућавају да се стекне увид о промени званичног става Ирака. „Састанак са бившим министром, односно 'бивши са бившим' на неком пићу после неког форума којих има на стотине у свету није нешто што наговештава било какву промену става. Јасно је, наравно, да ће добити подршку од некога ко је званичник у Ирачком Курдистану, с обзиром на то да код Курда у Ираку не постоје само тенденције за аутономијом, коју већ имају, већ и за нечим вишим ван оквира Ирака. Али је исто тако јасно да то апсолутно неће променити став власти у Багдаду. Напротив. Може се чак и рећи да је ово била можда и нека врста аутогола, ако је циљ био да се утиче на Багдад", каже Митић.
Наравно, Србија и даље мора бити, као и до сада, дипломатски будна и активна. Проблем је што је наша земља још од времена Горана Свилановића, када смо имали тешку економску ситуацију, дипломатску мрежу озбиљно редуковала и у арапском свету, а још више у афричком и азијском, тако да рецимо наш амбасадор у Индонезији покрива још девет држава. Може само да се замисли какав би резултат био да српска држава није економски, политички и дипломатски ојачала, јер би као таква била лак плен у надигравању са САД, Великом Британијом, Немачком и Турском.
A дипломата Милисав Пајић каже да је тешко рећи да ли ће Ирак и Сирија променити мишљење, јер се у ове две државе променила власт. За наш лист истиче да је ситуација таква да захтева озбиљну дипломатску акцију са наше стране да би се тако нешто спречило. „Морамо да учврстимо наше позиције и морамо да видимо активнију политику и не смемо да сами стварамо простор да друга страна има иницијативу и да они имају притисак оних земаља које стоје иза Приштине да покушају да придобију власти тих држава да признају једнострану независност Косова и Метохије. Много зависи од нас и нашег постављања и без озбиљне политичке акције биће све теже спречавати да неке земље и даље подржавају наш територијални интегритет и суверенитет", каже Пајић. Наглашава да треба обновити неку врсту дијалога на високом нивоу са арапским светом. Подсећа да се наша спољна политика последњих неколико година окренула ка земљама као што су Уједињени Арапски Емирати, традиционално Египат, Алжир и неке друге државе, али да је наше присуство важно и у другим метрополама Блиског истока.
Каже да неће бити лако спречити да под утицајем неких западних земаља пре свега Сирија промени своју политику према Србији. При томе, додаје, после промена у овој земљи вероватно кључну реч има Турска која је један од отворених пропагатора такозване независности тзв. Косова. „Управо због тога морамо да будемо стално на вези са тим земљама и да учврстимо наше економске, политичке, војнобезбедносне и дипломатске везе да бисмо тај наш утицај који је пре више од четврт века од тадашње дипломатије занемарен, сада обновили. Сигуран сам да имају много више разумевања и афинитета према Србији, али треба имати на уму да је без обзира на тренутно стање, реч о врло озбиљним земљама. И зато морамо да будемо активнији да бисмо неутралисали те покушаје Приштине која не ради сама, јер то за њу раде озбиљне земље које су спонзори њихове тзв. независности", истиче Милисав Пајић.
Борислав Коркоделовић наводи и један податак који је заједнички и Сирији и Ираку. То је присуство америчке војске у обема државама. Каже да у Ираку имају две велике војне базе где се налази око 2.500 људи, док су заједно са Израелцима присутни у Сирији, пре свега у Курдистану. Управо то би био један од разлога да се утиче на власти у овим државама да евентуално признају независност тзв. Косова. „То је велики проблем за владу у Багдаду, јер она упорно покушава да Американце убеди да повуку те своје трупе, али они на тако нешто засад не пристају и тим поводом је велико нерасположење међу Ирачанима због тога. То користе народне милиције које су углавном шиитске и углавном повезане са Ираном и у критичним ситуацијама на Блиском истоку, те војне базе бивају мете тих милиција. Нешто слично је и у Сирији с тим што је њихов број мало мањи и једна од главних сврха њиховог присуства је безобзирна експлоатација нафте", закључује Коркоделовић.
Курти губи поверење покровитеља
Од радости због неколиких могућих поентирања после дужег времена на плану задобијања признања, садашње носиоце сепаратистичке власти у Приштини неупоредиво би у већој мери требало да забрине губљење угледа и поверења код неких од најмоћнијих западних покровитеља. Они упркос свему, бар за сада, не напуштају магистралну линију своје прокосовске политике. Уколико то потраје и Албин Курти остане премијер привремених институција у Приштини, онда се може очекивати да би могли размислити о томе да је тактички мало модификују и покушају са неким другим штићеницима на терену. У том случају евентуално крајње неизвесно сиријско, либанско или ирачко признање независности не би било од битнијег значаја и утицаја.
