Protesti u Vukovaru su demonstracija ustaštva

Protesti u Vukovaru su demonstracija ustaštva

Objavljeno u: Komentar nedelje

      06.09.2013 u 10:04

 

Nisu to ekstremisti, povređeni branitelji, žrtve srpske agresije, ne, u pitanju je klasično ustaštvo iza kojeg je, na veliko iznenađenje, ovoga puta otvoreno stala Katolička crkva, gurajući fratre u prve redove antisrpskog orgijanja Nema tu pomoći; kakva crna pomirenja, razumevanje, tolerancija.

 

Hrvatskom se valja i večno će se valjati mržnja prema Srbima. Na tome se radi, to se neguje, održava, prenosi sa kolena na koleno. Mržnja prema Srbima, u Hrvatskoj je sastavni deo kućnog odgoja. Tako je odvajkada, što kaže narod. Mogu da se menjaju imperije, države i državna uređenja, granice, sistemi, ideološki predznaci, ali ništa se u osećanju prema Srbima promeniti neće, to je neuništivi virus, bukti, pa se smiri, ćuti u mraku i čeka svoje vreme, sevne kao varnica, ustremi se poput munje, vređa, pali, ubija, skida ćirilične table.

SAMO JEDNA DEFINICIJA – USTAŠTVO Kad neko naivan i neupućen pomisli da se ta mržnja zauvek umorila, da više nema razloga da postoji, da je dosta što je više od 450.000 Srba proterano iz Hrvatske, da ta zemlja posle svega što je učinila svojim sugrađanima, Srbima, i pošto je postala članica Evropske unije, zaista više nema razloga da proganja Srbe, desi se ovo u Vukovaru. Sad im smeta ćirilica. Ne. Smetaju im Srbi i smetaće im dok poslednji bude živeo u Hrvatskoj. I posle toga, kad ostanu samo srpska groblja, radiće se na njihovom zatiranju, zatravnjivanju i pošumljavanju. U Hrvatskoj su knjige na ćirilici uništene, biblioteke jezički i po pismu „čiste", srpski pisci uklonjeni iz lektire hrvatskih đaka i studenata.
Šta je ovo što se događa u Vukovaru prvih dana septembra? Opravdani revolt branitelja? Nemirenje sa tragovima okupatora? Uklanjanje simbola agresije? Ništa od toga. Ovo u Vukovaru, i ne samo Vukovaru, zove se ustaštvo. Mržnja i netrpeljivost prema Srbima u Hrvatskoj ima samo jednu definiciju, objašnjenje – to je ustaštvo.
Možemo da budemo politički korektni, izvođači radova na trasi srpsko-hrvatskog pomirenja, odlučni da eufemizmima zatrpavamo bezdane koji se ne mogu zatrpati, okrećemo glavu, ćutimo, možemo da pričamo šta nam volja da bi se drugoj strani svidelo, da bi nas pohvalili, ali time ništa promeniti nećemo; ovo što se sada događa u Vukovaru i još nekim delovima Hrvatske ima samo jedan odgovarajući naziv – ustaštvo. Uostalom, to jasno piše u grafitima i natpisima širom Hrvatske, nastalim u znak podrške domoljubima u Vukovaru.

NIJEDNOG GLASA RAZUMA Na ulazu u Dubrovnik, drevni turistički centar, diku Jadrana, ponos hrvatske kulture, grad drevne hrvatske vlastele, povjesno jezgro hrvatstva (smatrajte ovo citatima) stoje ustaške parole, među njima i ona „Srbe na vrbe", istinabog neprimerena Dubrovniku, jerbo tamo vrbaka nema na stotinu kilometara. To, poznato je, nije smetalo gosparima da u Drugom svetskom ratu, na Stradunu i okolo njega, prikolju što se priklati dalo na srpskoj, vlaškoj, pravoslavnoj strani. Gledali ste, pretpostavljam „Okupaciju u 26 slika" Lordana Zafranovića. Danas u Dubrovniku žive Ognjenovići, Bogdanovići, Jokovići, Stojanovići i svi se izjašnjavaju kao Hrvati. Onaj koji je u Vukovaru razbio prvu tablu sa dvojnim natpisom, onaj koga su na ramenima doneli do stanice milicije preziva se Živković. Ne znam koliko u Dubrovniku u ovom času živi Srba, u Splitu ih je pre neku godinu bilo devet. Nije greška – devet. U Zadru ni toliko. I taj grad je dao podršku ustaškom divljanju u Vukovaru. I tamo se isprsilo potomstvo Ante Starčevića; „Srbe na vrbe", „Ubij Srbina", sa tekstovima ustaških koračnica.
„Hrvatska televizija" prva dva dana davala je bezrezervnu podršku ustaškom divljanju po Vukovaru. Nijednog glasa razuma, osude, rezerve. Samo defilei branitelja koji se zaklinju da u Vukovar, dok je njih živih, ćirilica ući neće. Mi smo ćirilicu dobili na tenkovima agresorske JNA –urla jedan u kameru „Hrvatske televizije" dok napirlitana novinarka, držačica mikrofona državne televizije, neprestano klima glavom u znak podrške. Za neupućene: Jugoslovenska narodna armija nikad nije koristila ćirilicu, nikad. U toj armadi jezik je bio srpsko-hrvatski, ekavskog izgovora, a pismo latinica.
Prošle godine, pisali smo o tome, u Zagrebu je održan simpozijum, uz visoko pokroviteljstvo Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, na temu ćirilice kao „starog hrvatskog pisma". Nema jednog akademika, učesnika rečenog savetovanja, da se ovih dana javno oglasi, da upozori one u Vukovaru da im je rabota atak na hrvatsku kulturu. Zašto ćute? Plaše se? Draža im je mržnja prema Srbima nego drevna hrvatska kultura, spomenici na glagoljici, bosančici, „staroj hrvatskoj ćirilici"? O čemu se ovde ćuti? Gde je hrvatska inteligencija, liberalni delovi političkog spektra države koja se hvali stoljetnom kulturom i konačnim povratkom u zajednicu evropskih naroda? Boris Dežulović će protiv ustaštva u Vukovaru napisati tekst u „Globusu", možda na nekom od portala u Regionu, Jelena Lovrić u „Jutarnjem", Lucić će sklepati neku rimu i na tome će se okončati.
Zašto je to tako? Zato što se mržnja prema Srbima u Hrvatskoj podrazumeva. To je normalna pojava. U Hrvatskoj je čudan, sumnjiv, nedovoljno nacionalan, onaj koji ne iskazuje mržnju ili makar netoleranciju prema Srbima. Kerum je to objasnio u jednoj rečenici:„Tako smo odgojeni."

GLAVNI IGRAČI IZRONILI IZ MRAKA Ustaško divljanje po Vukovaru izvuklo je iz mraka glavne igrače, i to je što se mene tiče, najveće iznenađenje antićiriličnog orgijanja u varoši na Vuki. Onaj Josić ili kako se već zove vođa „Stožera za odbranu Vukovara od ćirilice", to je lokalna zamlata, lutka na koncu, nema dubinski sa tim ništa ni HDZ, ni udruge branitelja, svi oni su izvođači radova, boranija. Iza svega stoji institucija koja je u prve redove drugog dana protesta poslala pet svojih igrača. Da, govorim o Katoličkoj crkvi i fratrima. Izbegavali su poslednjih dvadesetak godina da se priključuju ovakvim i sličnim protestima, ali sada je, izgleda, situacija promenjena. Ne znam zbog čega. Moguće objašnjenje, bar pokušaj objašnjenja, zahteva neuporedivo širi prostor od ovoga. Sačekajmo. Do tada samo čuđenje nad činjenicom da je organizacija nastala na vekovnom strpljenju uletela u teren za vreme utakmice. Neuobičajeno za Katoličku crkvu. Šta je to u igri što mi još uvek ne vidimo?
U vreme vukovarskih događanja, sreda, na zagrebačkom Mirogoju, u Aleji branitelja, sahranjen je Zvonko Bušić. Tri dana ranije pucao je sebi u glavu, u sopstvenoj kući nedaleko Zadra. Našla ga žena, inače Amerikanka, u kupatilu. Bušić je jedan od najpoznatijih hrvatskih terorista, ustaški orijentisan, koji je 1976. godine, sa još nekoliko hrvatskih političkih emigranata, oteo američki putnički avion, na liniji Njujork-Čikago, sa namerom da ga preusmere ka Parizu i Londonu, da iznad tih gradova bacaju letke na kojima je pisalo da su Hrvati u Jugoslaviji ugnjeteni od strane Srba. Posle toga nameravali su da slete u Zagreb. Postignut je dogovor sa FBI, u najpoznatijim američkim listovima dobili su prostor za ruženje Srba i Jugoslavije i posle sletanja u Pariz završili u zatvoru.
Ne bi taj boravak iza brave trajao dugo da se u međuvremenu nije dogodilo nešto drugo; Bušić je pre otmice aviona u garderobi podzemne železnice Njujorka ostavio tempirnu bombu koja je prilikom demontaže eksplodirala i ubila jednog policajca. Osuđen je na doživotnu robiju. Posle mnogih intervencija, žalbi, apela hrvatske dijaspore, a na kraju i otvorenog zalaganja Vlade Hrvatske, Bušić je 2008. godine pušten na slobodu, deportovan u Hrvatsku, bez prava da ikada više stane na tlo SAD-a. Po dolasku u Zagreb objavio je da će se baviti politikom i na taj način pokušati da ostvari snove o Hrvatskoj. Učlanio se u Hrvatsku stranku prava (a gde bi drugde), krajnje desnu, proustašku grupaciju koja je i osnovana na ideji obnove ustaške države. Ubrzo je počeo da daje izjave kako je veoma razočaran stanjem u Hrvatskoj, da to nije država o kojoj je maštao i sve je okončao pre neki dan, metkom u sopstvenu slepoočnicu.
Bušićeva smrt izazvala je talas razočaranja među ekstremnim desničarima Hrvatske, da ne kažem, ustašama. Oni taj potez tumače kao dokaz da je njihova zemlja ponovo u kandžama komunista i jugonostalgičara, jerbo, kažu, Zvonko nije mogao da gleda ko i kako vlada njegovom domovinom i odlučio je da se ubije. Za Bušićem javno je najviše plakao Dražen Budiša, svojevremeno jedan od omladinskih lidera Maspoka, politički aktivan prvih 15-ak godina Tuđmanove Hrvatske, a u poslednje vreme potpuno marginalizovan, po sopstvenom izboru. Za njega je Bušić veliki domoljub i heroj. Javno, niko nije rekao da je Bušić bio ubica i terorista, kao što niko u Hrvatskoj nije javno rekao ono što mora da se kaže; ovo u Vukovaru je ustaštvo.

Ratko Dmitrović za pecat.co.rs

 

ČEDOMIR ANTIĆ: ĆIRILICA

ČEDOMIR ANTIĆ: ĆIRILICA

petak, 06 septembar 2013 08:47

Pravo je i obaveza Srbije da neprekidno zahteva ispunjenje punih kapaciteta obećanog statusa za srpski narod u Hrvatskoj

 Predstavnik Evropske unije delovao je zbunjeno. Komisija, kaže, podržava održavanje jezičke raznolikosti, ali pitanje dvojezičnih tabli je ipak u nadležnosti država članica... A šta je sa ravnopravnošću građana država članica? U Republici Hrvatskoj nije više u pitanju odnos hrvatske većine i srpske manjine. Reč je o odnosu prema nacionalnim manjinama koje žive u Hrvatskoj. Da li je pitanje za Evropsku uniju zašto Italijani, Mađari, Česi... kojih u Republici Hrvatskoj ima daleko manje nego Srba već godinama imaju pravo na dvojezičnost, a Srbi nemaju? I ne samo to, već je u Vukovaru vlast čitavu deceniju izbegavala da sprovede zakon iščekujući popis, sve u nadi da će posledicom stalnog iseljavanja udeo srpskog stanovništva i tamo opasti. Da li je bleda i neuverljiva pojava evropskog birokrate svesna da je Hrvatska Erdutskim sporazumom prihvatila neke obaveze i da ih ne izvršava? A možda je istina da Evropska unija ne baštini vrednosti slobode i demokratije već ih zloupotrebljava? Pitanje prava je važno uglavnom onda kada koristi ciljevima najvećih država unije. Kada nije moguće ojaditi nekoga ko ima naftu, lagati po ko zna koji put o oružjima masovnog uništenja ili genocidu (setimo se „100.000 masakriranih Albanaca"), naneti štetu stvarnim ili zamišljenim interesima Rusije... Onda ih ljudska, građanska i nacionalna prava ne zanimaju. Da li u Briselu zaista misle da se niko ne seća kako su zloupotrebljavali saradnju Srbije sa Hagom kako bi uticali na izbor ovdašnjih vlada? Da li misle da nismo razumeli zašto su Srbiju sankcionisali kao Gadafijevu Libiju, a Miloševića ni kao Kurta Valdhajma?

Da li danas iko poistovećuje stare ideale evropskih vrednosti sa Evropskom unijom a da pritome ne dobija veliki novac iz evropskih fondova? Je li moguće da u naše vreme Evropsku uniju slave samo oni Srbi kojima dotiče višak nemačkog novca. Kakav može da bude jedan odnos koji je zasnovan na neistinama i novcu?

Jedna demonstrantkinja u Vukovaru kaže kako im je ćirilica donela rat. Ja sam opet mislio da je Franjo Tuđman bio iskren kada je rekao da rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije htela i da je odustala od (bezuslovne) nezavisnosti. Takođe sam očigledno bio u zabludi verujući da samo postojanje drugog i drugačijeg nije razlog velikoj i teškoj mržnji koja je i dovela do genocida nad Srbima tokom kojeg je u Drugom svetskom ratu samo u Sremu ubijeno oko 30.000 ljudi, dakle više nego što je Srba i Hrvata stradalo u nedavnom ratu. Kakva je to mržnja kada ovih dana okupljene patriote u Vukovaru razbijaju table s državnim znamenjima Republike Hrvatske?

Mislim da danas ne treba da nas previše zanima duboki problem koji ima Republika Hrvatska,zemlja u kojoj protiv jednog manjinskog pisma protestuje po dvadeset hiljada ljudi. U kojoj većina građana ima tako negativan odnos prema srpskom narodu – koji je u istoriji, sve do nedavnog rata, u ključnim trenucima (1848, 1905, 1918, 1941) podržao nacionalne interese Hrvata – da sebe vidi kao žrtve Srba i onda kada je stvarnost potpuno drugačija. Ako su do sada sve ideološke i političke podele u Hrvatskoj našle pomirenje na ujedinjenju protiv Srba... onda nešto zaista nije uredu sa društvom te države.

Hrvatska je nezavisna država i Srbija u njene poslove ne treba da se meša. Pravo je i obaveza Srbije da neprekidno zahteva ispunjenje punih kapaciteta obećanog statusa za srpski narod u Hrvatskoj. Odnos prema zagraničnim Srbima simptom je i naših unutrašnjih problema. Mi patimo zbog nesolidnosti naših političkih vođa i zahteva narodne većine da troši više nego što zarađuje. Pre desetak godina u jednom duelu Nikolićev protivkandidat ga je pitao zašto misli da ima „tapiju na patriotizam"? Danas možemo da postavimo drugačije pitanje: ako je predsednik republike osamnaest godina vodio štetnu i šovinističku politiku na sramotu srpskog naroda, to ne znači da danas pošto ga je Srbija izabrala tek kao izmenjenog i pokajanog svi moramo da se ispaštamo zbog njegove prošlosti.I to, u vreme dok hrvatsko društvo o srpskom trošku leči sedamdeset godina stare rane međuhrvatskog građanskog rata. I dok žrtve rata na hrvatskoj strani proživljavaju traume samo zato što je u toj državi preostao još neki Srbin. Hrvatska državna televizija dosledno govori o „srbijanskom konzulatu", „srbijanskom narodu", „srbijanskoj crkvi"... Predsedniku Nikoliću možda to ne smeta, ali Srbijanci nisu isto što i Vojvođani, Sandžaklije, Kosovari...

Napredni klub

Izvor Politika, 05. 09. 2013.