Slobodan Samardžić o Srbiji i NATO: "Bezbednosni hazard"
Fond «Slobodan Jovanović» pokreće na svom sajty seriju intevjua vezanih za odnos prema članstvu Srbije u NATO-u. Namera nam je da se obratimo poznatim ličnostima iz javnog i kulturnog života kako bi naša javnost mogla da se upozna sa najširom argumentacijom vezanom za ovo suštinsko pitanje savremene Srbije pre nego što se i sama izjasni o tome.
Domaćin: Fond Slobodan Jovanović
Gost: Slobodan Samardžić, podpredsednik Demokratske stranke Srbije i profesor Fakulteta političkih nauka.
Intervju obavljen u saradnji s nedeljnikom "Pečat" . Objavljen je u magazinu Pečat br. 80.
U zaključcima sa Samita NATO-a iz aprila 2009. godine podržava se opredeljenje srpske Vlade da Srbija postane članica NATO-a, a posle posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena, deo aktuelne vlasti u medijima sve više podstiče kampanju za uključenje Srbije u NATO. Kako tumačite takvo opredeljenje dela Vlade?
Samardžić: Formalno gledano takvo opredeljenje dela Vlade Srbije u suprotnosti je sa Rezolucijom Narodne skupštine od decembra 2007. godine u kojoj se izričito nalaže vojna neutralnost Srbije prema svim postojećim vojnim savezima, a praktično prema NATO savezu, jer je on jedini relevantan vojni savez danas u svetu. Politički gledano, to je pokušaj uključenja naše države u jedan vojni savez koji služi samo i isključivo vojnoimperijalnim interesima Sjedinjenih Država i malom broju relativno jakih zapadnih država. Moralno, u slučaju Srbije ovo uključivanje bi značilo naknadno priznanje da je isti taj NATO s pravom naneo toliko materijalnog i moralnog zla upravo Srbiji, pre samo deset godina.
Imajući u vidu skoriju istoriju odnosa NATO-a i Srbije, kao i činjenicu da je Narodna skupština Srbije usvojila rezoluciju kojom proglašava vojnu neutralnost zemlje, ko bi po Vašem mišljenju trebalo da odlučuje o procesu priključivanja Srbije NATO-u: Vlada Srbije, Skupština Srbije ili građani Srbije na referendumu, i da li može biti legitimna odluka koju ne bi doneo narod na refrendumu?
Moralno, u slučaju Srbije ovo uključivanje bi značilo naknadno priznanje da je isti taj NATO s pravom naneo toliko materijalnog i moralnog zla upravo Srbiji, pre samo deset godina.
Samardžić: Najpre, žalosno je što je takva tema uopšte na dnevnom redu javnosti Srbije imajući u vidu tri grupe razloga koje sam pomenuo. Potom, žalosno je što današnje vlasti Srbije pripreme za uključenje Srbije u NATO obavljaju u tajnosti, u nameri da izbegnu javnu diskusiju. Navodno, tema (još) nije na dnevnom redu. Taktika vlasti nalaže da se ova tema stavi na dnevni red javnosti onda kada bude kasno za bilo kakvo delotvorno reagovanje opozicionih političkih činilaca, Skupštine i javnog mnjenja Srbije. Konačno, tema je došla na dnevni red javnog mnjenja zahvaljujući inicijativi dela opozicije, konkretno Demokratske stranke Srbije. Ne samo da je iz ovih razloga opštenarodni referendum jedini legitiman način da se o ovoj stvari odluči, nego je takav referendum u datim okolnostima postao jedino sredstvo da se spreči nelegalno i arkansko delovanje vrhova vlasti u Srbiji, dakle predsednika Republike i dela Vlade koji nastoje da monopolišu ovo važno pitanje spoljne i odbrambene politike Srbije.
Zagovornici priključivanja Srbije NATO-u u prilog svog opredeljenja navode da bi članstvo u NATO-u imalo i ogromnu ekonomsku korist po Srbiju. S druge strane, po NATO-standardima izdvajanja za vojsku iz nacionalnog budžeta bi morala značajno da se uvećaju. Kako Vi tumačite ekonomske efekte mogućeg uključivanja Srbije u NATO?
Taktika vlasti nalaže da se ova tema stavi na dnevni red javnosti onda kada bude kasno za bilo kakvo delotvorno reagovanje opozicionih političkih činilaca, Skupštine i javnog mnjenja Srbije.
Samardžić: Kada se ovo pitanje sagleda sa ekonomske strane, stalno držeći na umu da to nije suštinski ekonomsko pitanje, treba najpre reći da je NATO, u proleće 1999. godine, naneo Srbiji materijalnu štetu od preko trideset milijardi dolara. Procena se tiče direktne i indirektne materijalne štete. Domaća politika prema NATO savezu ovo nikada ne sme da izgubi iz vida. I kao što bi u moralnom smislu ulazak u NATO značio neopravdani oproštaj ove surove vojne intervencije, u materijalnom smislu to bi značilo otvoreni oproštaj faktičkog duga koji NATO i njene članice imaju prema Srbiji. Sve ostale kalkulacije na relaciji Srbija-NATO sekundarne su u odnosu na ovu. Ali, i kada bismo, opijeni svetlom natovskom budućnošću, zaboravili na ovo, članstvo u ovoj vojnoj organizaciji koja je permanentnom ratnom stanju sa ostatkom sveta užasno bi opterećivalo državni budžet. Novi troškovi se ne bi mogli nadoknaditi ratnim plenom, jer plen pripada glavnim akterima a ne sporednim. Ekonomsku korist od članstva u NATO imali bi samo natovski agitatori u vladinom i nevladinom sektoru Srbije.
Priključenje NATO-u stvorilo bi obavezu Srbiji da se dodatno vojno angažuje u kriznim regionima širom sveta. Uzevši u obzir obaveze koje bi stvorilo pristupanje NATO-u i bezbednosne pretnje sa kojima se Srbija suočava, da li bi članstvo Srbije u NATO-u povećalo bezbednost Srbije?
Za Srbiju je ulazak u NATO kupovina cigle od siledžije koji vam je neposerno pre ponude tom ciglom razbio glavu.
Samardžić: U osnovi ovog pitanja je najveći apsurd. Za Srbiju je ulazak u NATO kupovina cigle od siledžije koji vam je neposerno pre ponude tom ciglom razbio glavu. Dobro, ako on želi da vam tom ciglom još prelomi ruke i noge, i da vam izbije bubrege, možda se i isplati kupovina cigle. Ali, onda to treba i reći. Ipak, danas NATO ima prioritet u drugim, većim i važnijim, žrtvama nego što je Srbija. Siguran sam da mi ne moramo da kupimo tu ciglu, tj. da i pored važnosti za NATO da zaokruži svoj balkanski prostor članstva postoji otvorena mogućnost neulaska u članstvo, ili, kako to formuliše skupštinska Rezolucija - vojne neutralnosti. Praktično, veći problem danas predstavlja interesna orijentacija delova vladajuće političke elite Srbije ka NATO savezu nego direktan i manifestan pritisak samog saveza. Kada je, pak, reč i bezbednosnoj budućnosti Srbije, danas bi ulazak u NATO bio ravan bezbednosnom hazardu. To bi bila potencijalna vojna konfrontacija sa svima koji nisu članovi ove vojne organizacije. Srbiji ne treba takva strateška avantura. Srbija treba da razvje aktivnu politiku vojne neutralnosti, a to znači politiku mira i saradnje a ne vojne konfrontacije.
NATO je vojna organizacija koja danas ima vrlo izrazite osvajačko-agresivne ciljeve. Demokratija je ovde najobičnija ideološka oblanda.
Zagovornici uključivanja Srbije u NATO-u često navode da bi članstvo u NATO-u povećalo sveukupne pa i demokratske potencijale Srbije. Kako tumačite ovakvo povezivanje članstva u jednoj vojnoj organizaciji sa razvojem demokratskih potencijala društva i koje bi po Vašem mišljenju bile druge štete ili koristi od članstva, odnosno odbijanja članstva u NATO-u?
Samardžić: NATO je vojna organizacija koja danas ima vrlo izrazite osvajačko-agresivne ciljeve. Demokratija je ovde najobičnija ideološka oblanda. Mogu da dopustim da su zemlje ovog vojnog saveza u vreme hladnog rata stvarno verovale da im ovakva vojno-bezbednosna organizacija čuva unutrašnju demokratiju. Možda je to nekada stvarno bilo tako. Od završetka hladnog rata NATO je dobio suštinsku agresorsko-osvajačku ulogu koju, tim više, nastoji da prikrije demokratskim ciljevima. On je sada u središtu demokratske budućnosti sveta. Ne zvuči li to pomalo vulgarno, a pre svega uvrnuto. U pozadini te savremene demokratske ideologije ima i sukoba civilizacija i rasizma i besomučnog kršenja ljudskih prava, a ponajviše kršenja međunarodnog prava. Kakva crna demokratija. NATO je danas postao praktična negacija demokratije za sve one koji nisu u njegovom članstvu. Odatle njegovi ideolozi i praktičari izvlače pogrešan zaključak da ulazak u NATO znači ulazak u demokratiju. A onda, navodno, zemlja ni ne može da uđe u NATO ako nije demokratska. Recimo, Ukrajina i Gruzija treba da uđu u NATO kako bi konačno konsolidovale svoju krhku demokratiju. A Srbija, kako bi pojačala svoj potencijal za evropske integracije. I sve takve koještarije… Ukratko, demokratija je najžešće zloupotrebljena reč u natovskom vokabularu. Ne manje nego u nekadašnjoj sovjetskoj sintagmi o «narodnim demokratijama».
Demokratija je najžešće zloupotrebljena reč u natovskom vokabularu. Ne manje nego u nekadašnjoj sovjetskoj sintagmi o «narodnim demokratijama».
U kampanji za priključenje Srbije NATO-u navodi se i to da je Srbija, odnosno SFRJ, tajnim sporazumom Josipa Broza već bila vezana za ovu vojnu organizaciju i da pristupanje NATO-u, navodno, predstavlja kontinuitet u vojno-bezbednosnoj politici Srbije. Kako gledate na ovo pozivanje na «logiku tajnih sporazuma» i da li ono predstavlja opasnost po demokratski poredak u Srbiji?
Samardžić: Afirmacija takvog državnog kontinuiteta Srbije je negacije Srbije kao države. Ali, takav kontinuitet nažalost postoji, ako niučemu drugom ono u stilu vođenja današnje spoljne i vojno-bezbednosne politike Srbije. Ona je, bar kada je o odnosima sa NATO savezom reč, zakulisna i licemerna onoliko koliko je to bila i negdašnja Brozova spoljna i bezbednosna politika. Neko bi možda ovde istakao razliku koja se tiče uspešnosti. Tačno je da je Brozova politika bila uspešnija sa stanovišta ostvarljivosti svojih ciljeva, ali je zato i ostavila dugoročnije negativne posledice. Srbija kao država još ne može da se oporavi od takvih posledica. Ispada da je naša šansa još jedino u većoj traljavosti i manjoj uspešnosti današnje spoljne i bezbednosne politike Srbije u odnosu na tzv. zlatno vreme jugoslovenskog komunizma. Danas, ne samo da se lojalnost Srbije evroatlanskom kompleksu ne plaća suvim zlatom, kao što je to bilo u Brozovo vreme, nego se uopšte ni ne plaća. U suštini, to je dobro.
Realna i izvodljiva alternativa jeste upravo vojna neutralnost Srbije.
Da li u vojno-bezbednosnoj oblasti za Srbiju postoji realna i izvodljiva alternativa NATO-u i kako u tom svetlu gledate na vojnu neutralnost Srbije?
Samardžić: Realna i izvodljiva alternativa jeste upravo vojna neutralnost Srbije. Sam izraz je možda manjkav zato što je formulisan sa ciljem suprotstavljanja realnoj pretnji Srbiji, a to je njeno uvlačenje u NATO savez suprotno volji ogromne većine građana. U tom smislu, izraz «vojna neutralnost» je krajnje funkcionalan, ali pozitivno-strateški on može ostaviti nedoumicu u pogledu njegovog alternativnog značenja, posebno u okruženju oficijelne kampanje po kojoj (evro)atlantske integracije nemaju alternativu. Kao prvo, vojna neutralniost nikako ne znači pasivnu vojno-bezbednosnu politiku Srbije. Ona mora biti aktivna podjednako u pogledu ciljeva, sredstava i svakodnevnog delovanja države. Na prvom mestu su interesi Srbije kao države, njen prosperitet, autonomija delovanja u današnjem svetu i izbor oblika i vrste saradnje, kao i strateških partnerskih odnosa polazeći od temeljno formulisanih državnih interesa. Potom, u takvoj vrsti izbora niko ne može imati privilegovanu prednost za Srbiju, kao što niko (nijedan međunarodni akter) ne može biti unapred odbačen kao partner. Najzad, oblikovanje jedne aktivne politike vojne neutralnosti mora ići u susret nastajućem multipolarnom svetu koji, beć danas, krupnim koracima zamenjuje unipolarni na čelu sa svojim osnovnim sredstvom sile i prinude, a to je NATO savez.
Intervju je objavljen u magazinu "Pečat" br. 80.
* * *
Pogledajte ostale intervjue u vezi teme "Srbija i NATO":
Intervju Fonda sa Srđom Trifkovićem: "Referendum, naravno!"
Intervju fonda sa Nebojšom Malićem: "Referendum, nikako drugačije"
Intervju Fonda sa Vojinom Joksimovićem: "Stop zaobilaženju naroda"
Intervju Fonda sa Bogdanom Koljević: "Ubijanje demokratije"
http://www.slobodanjovanovic.org/2009/09/07/slobodan-samardzic-o-srbiji-i-nato-strateska-avantura/?lang=lat
