Извор : новине „ПРАВДА", 11-12.07.2009.
Момир Лазић
Пробуди се Србијо
Зашто мој народ заборавља зло? Зашто верује онима који су нас убијали? Зашто наш скоројевић прихвата све што је туће, иако је ретко када вредније од оног што је наше?
Ово су питања на које смо одговоре тражили проф. др.Иван Чарота, шеф Одсека за славистику Универзитета у Минску, и моја маленкост. Одговор је био скоро идентичан:
- Одрекнемо ли се само делића прошлости, нестаће нас. То се тренутно Србима дешава у свим сферама живота.
Оно што је најтрагичније јесте што од наше историје други праве „историју свију". Последњи случај јесте прекрајање и претварање нашег духовног и културног наслеђа на Космету у аманет Шиптара. Наравно, све уз благослов Ватикана.
Ево како на ову проблематику гледа др Франц Вебер, швајцарски правник светског гласа, писац, филозоф, хуманиста и новинар. Он се није либио да српском роду, нашој „малоумној елити" и „празним политичким главама" каже следеће:
- Тек када се људи у Србији буду пробудили и схватили да је НАТО агресијом на СРЈ 1999. године начинио геноцид над српским народом, ствари у вашој земљи ће кренути на боље.
Међутим, у српским главама и десет година после бомбардовања се, на жалост, ништа није променило. Још увек сами себе оптужујемо за геноцид који су над нама други извршили. Прекрајају нам границе, одузимају свети део земље. А ми? Ми ћутимо.
Прекраја нам се историја, а ми и даље неми. Дроге је све више на улицама. Ми ћутимо. Нема дана да син не убије оца, мајка сина, брат сестру... Ми ћутимо. Научили смо како да се уништавамо.
Сваки вид отпора и одбране карактерише се као фашизам, нетолеранција, примитивизам. А нама управо примитивци на власти полако али сигурно сахрањују народ и земљу.
Деценију после агресије, земља нам нестаје, а ми смо наше убице толико заволели да се просто утркујемо како да их доведемо да нам фашистичком чизмом поново стану за врат.
Зашто Томица Милосављевић, министар здравља јавно не каже да смо по броју оболелих од карцинома једна је од водећих земаља у свету? Зашто се ћути о томе да изумиремо? И да је то заслуга „Натовске браће".
Нису боље прошли ни Шиптари. Пре извесног времена замолим једног француског официра на Космету да ме повезе до Приштине. Каже Француз да се мало стрпим и да ће ме упознати да једним Шиптаром који „обожава" Амере и Европу.
После два месеца чекања отишао сам у северни део Косовске Митровице где ме је сачекао. Кренули смо у обилазак терена ка Приштини. Надомак града сели смо у полупразну кафану. Француз наручи два пива. Столу приђе човек од неких шездесет година. Поздравио се са Французом који ме је представио као службеника УНХЦР-а. Такође, напоменуо му је причам само енглески и да ће ми он преводити. Шиптар седе, официр му наручи пиво и почне да се јада Французу на српском.
- Не иде више овако. Мука нас задесила. Велика мука. Умиремо од рака. Зајебаше нас наши „пријатељи". Бацише бомбе и смрт дође у наше куће. Само код мене троје умире од рака. Наши доктори не знају да лече. Водим децу у Београд. Ако нас не убије рак, хоће дрога. Има је свуда. Више нема бесе. Жене и ћерке нам због дроге постадоше курве. На Косову више не можеш наћи поштену Шиптарку. Било је боље док је био Милошевић - прича Шиптар.
- Па што нисте слушали Милошевића, узврати Француз.
- Е то питај оног у гробу Ругову и Американце, п.... им материна, рече Шиптар, устаде и оде.
Док смо се враћали у Косовску Митровицу Француз ме упита:
- Чу ли то ово, Лазићу?
Чуо сам, одговорих, само не знам да ли су Срби чули др Франца Вебера.
