Петар ИСКЕНДЕРОВ
Међународно разбојништво под заставом „хуманитарне интервенције"
Прошле недеље западни центри моћи, на челу са САД, покушали су да уз помоћ генералног секретара ОУН Бан КИ Муна предузму први покушај званичног озакоњења такозване „хуманитарне интервенције". Прикривено под том лукавом формулацијом оружано мешање у унутрашње ствари независних држава, под изговором супростављања масовном кршењу човекових права и ратним злочинима, по први пут је испробано 1999. године против Југославије. Тада је авијација Северноатлантске алијансе 78 дана бомбардовала суверену земљу, што је довело до изгинућа неколико хиљада људи – углавном цивилних лица. Па и мирни албанци – о којима се на речима бринуо НАТО – нису ценили хуманизам Брисела: око 1 милион косовара било је принуђено да потражи спас од натовских бомби и ракета у суседним Албанији и Македонији. Међународном разбојништву радовали су се једино албански бојовници, који су под војним скутом алијансе развили на Косову антисрпско „етничко чишћење".
Равно 10 година касније по окончању те операције Запад је исказао намеру да прошири ауру „хуманитарних интервенција" и истовремено им осигура међународно-правну основу. У својству „пробног балона" лансиран је извештај генералног секретара ОУН, у коме је овај изнео своје виђење принципа „одговорност за заштиту", прописану у одлукама Светског самита ОУН 2005. године. Тада је он био формулисан као тежња Уједињених нација да заједничким напорима доприноси спречавању таквих тешких злочина као што су геноцид, „етничко чишћење", ратни злочини и злочини против човечности. Сада је настала потреба да се изради механизам његове реализације – али тај механизам Запад и генерални секретар ОУН виде на њима веома својеврстан начин.
У свом извештају, изнетом на заседању Генералне скупштине ОУН 28. јула, Бан Ки Мун, позвавши се на заиста трагично искуство Руанде 1994. године, апеловао је да се „обећање одговорности за заштиту преведе у практичну раван" и да се пружа „благовремен и одлучан одговор" на кршење човекових права. По речима генералног секретара ОУН, „самоумиривање и цинизам често ометају ОУН да делује онако благовремено и онако ефикасно како би то требало да буде".
Безусловно да би се идеја о томе да се светска заједница ситуира реалним могућностима и овлашћењима у циљу спречавања ратних злочина могла само поздравити. Међутим, мора наводити на опрез то, што се апели на «хуманитарне интервенције» из ОУН чују у време док САД и друге западне државе отворено прете сувереним државама, таквим као што је Иран или Судан, изводе војне операције на територији Пакистана, а при том не журе да извлаче закључке из пређашњих «хуманитарних интервенција». Ради се, у суштини, о покушају да се на нивоу ОУН фиксира право на оружано мешање у послове других држава, у којима се по мишљењу «моћника света овога» (читај – САД, НАТО и Европска унија) грубо крше човекова права. То би водећим светским државама омогућило да врше «хуманитарне интервенције» против режима који им нису по вољи, не оптерећујући се принципом поштовања државног суверенитета.
На опрез наводи и то, што се активније од других у заштиту «хуманитарних интервенција» залаже Ватикан, који је својим провокативним признавањем независности Хрватске крајем 1991. године фактички дао сигнал за масовне злочине против човечности, који су захватили просторе бивше Југославије. Не наводећи конкретне државе, представник Свете столице при ОУН је изјавио, да њихове власти «нису успеле да реше задатак заштите својих грађана и у стварности су помагале да се врше злочини, не вршећи своје основне функције. Оне треба да се нађу пред лицем правде и одговарају како за своје чињење, тако и за своје нечињење».
Коме су упућене овакве оптужбе добро је знано. То су оне државе чије владе спроводе курс који није по вољи Запада и стога, по мишљењу архитеката «новог светског поретка» треба да буду свргнуте са власти насилним путем. У последњих десет година САД и њени савезници два пута су спроводили сличне акције. Сем Југославије, марта 2003. године са спољном интервенцијом без санкција ОУН суочио се Ирак. Тада је, додуше, на списку претензија фигурирало стварање оружја за масовно уништавање, чиме се, тобоже, бавио Садам Хусејн. И без обзира на најдетаљније трагање, оружје за масовно уништавање није пронађено, али то није омело савезнике да насилним путем свргну неугодни им режим. Данас се аналогне оптужбе чују из Вашингтона на адресу суседног Ирана. Имајући у виду да су тим оптужбама у последње време придодате и оптужбе за кршење човекових права (што је испољено у обуздавању разузданих гомила на улицама Техерана), може се извести закључак о томе да је одредница о «хуманитарној интервенцији» потребна и за аргументовање америчко-израелске операције против Ирана. Аналогна опасност наднела се и над Суданом, који води независну спољну политику, због чега се и нашао на нишану Запада. Издати марта ове године од стране Међународног кривичног суда ОУН налог за хапшење суданског председника Омара ал-Башира због ратних злочина у провинцији Дарфур, при потпуном игнорисању злочина које је извршила супротна страна, има смисла само ако западне државе имају механизам његове реализације. А он опет може бити покренут под сенком «хуманитарне интервенције» и уз благослов генералног секретара ОУН Бан Ки Муна.
Није тајна да су у Њујорку и Бриселу акумулирана богата искуства манипулисања светским јавним мнењем и стварања неопходне пропагандистичке логистике за своје акције. Почетком 1999. године као аргумент за бомбардовање Југославије изрежиран је такозвани «масакр у Рачку». Тада су српске политичке снаге озбиљно потискивале албанске терористе, принудивши их да се повуку у планинске области. Један од најжешћих сукоба догодио се у селу Рачак. Пошто су српске власти допустиле страним новинарима да прате ту акцију, агенција «Асошијетед прес» је у пуном обиму документовала полицијску операцију заузимања села. У току те операције убијено је неколико десетина албанских терориста, обучених у америчку униформу, и опремљених оружјем западне производње. Међутим, наредног дана у село је са мандатом Верификационе мисије ОЕБС допутовао координатор ЦИА Виљам Вокер са групом америчких новинара. Они су саопштили да су у Рачку убијена само цивилна лица, међу којима је било много жена и деце. Извештај Вокера (који се раније «прославио» диверзантским операцијама ЦИА у Салвадору, Хондурасу, Боливији и Перуу) обелодањен је у америчким медијима као вест часа, а документарни снимци «Асошијетед преса» су сместа скинути са програма. Три дана касније, након објављивања «Вокеровог извештаја, тадашњи државни секретар САД Мадлен Олбрајт је изјавила, да је због последица «масакра цивилних лица» у Рачку неопходно под хитно предузети «одлучну војну акцију» против Југославије.
Данас је једини међународно-правни институт који даје право на спровођење војне операције против друге државе 51-ви члан Повеље ОУН, који земљама – чланицама Уједињених нација признаје «неотуђиво право на индивидуалну или колективну самоодбрану», уколико се на њих «изврши оружани напад». Управо је тај члан искористила Русија августа 2008. године када је војним путем узела у заштиту становништво Јужне Осетије, које у великој већини има руско држављанство, и сопствене мировне снаге, које су подвргнуте грузијској агресији. Сви остали случајеви примене силе – било да је реч о Југославији 1999. године, Ираку – 2003 године или припреманим оружаним операцијама против Ирана и Судана – није ништа друго до најтежи међународни злочин, против кога се на речима тако здушно залаже господин Бан Ки Мун.
______________________
Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј».
http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2350
