ŽAN-ARNO DARANS: KOSOVO, CRNA RUPA EVROPE ILI NA TRAGU TRGOVINE ORGANIMA
utorak, 14 avgust 2012 12:27
„Godine 1999. nijedan zločin nije mogao da bude počinjen na Kosovu bez Kušnerovog znanja"
U decembru 2010. godine Dik Marti je Savetu Evrope predstavio senzacionalan izveštaj u kojem osuđuje trgovinu organima kojom se bavila albanska gerila za vreme rata na Kosovu. Izričito je pomenuo ime sadašnjeg kosovskog premijera Hašima Tačija, koji će kasnije sve negirati. Evropska misija EULEKS dobila je zadatak da istraži tu trgovinu. Međutim, danas su svi pogledi usredsređeni na jednu čudnu parnicu, koja traje već mesecima u glavnom gradu Kosova, u Prištini. Radi se o suđenju bolnici Medikus, koje je počelo u oktobru 2011. godine, na kojem predsedavaju lokalne sudije i jedan međunarodni sudija iz misije EULEKS.
Dik Marti neće svedočiti pred tim sudom. Imunitet bivšeg člana Parlamentarne skupštine Saveta Evrope ga oslobađa te dužnosti, kao što je ta institucija i potvrdila prošlog juna. Optuženička strana je bivšem švajcarskom poslaniku poslala poziv na sud. Ali on nije želeo da bude prinuđen na to da oda imena svedoka koje je sreo za vreme istrage iz jednog osnovnog razloga: na Kosovu još ne postoji efikasan mehanizam zaštite svedoka. Otkriti nečije ime bi bilo isto što i osuditi na smrt osobu koja je imala hrabrosti da priča.
Do 2008. godine klinika Medikus je bila mala bolnica na periferiji Prištine u vlasništvu urologa Luftija Dervišija. „Volonteri" iz Azerbejdžana, Kazahstana, Indije, Pakistana ili iz Rusije i Moldavije su tamo dolazili da prodaju svoje bubrege, koji su bili transplantirani bogatim zapadnjacima. Afera je pukla krajem 2008. godine kada se jedan davalac organa onesvestio u holu prištinskog aerodroma. Čovek je upravo bio operisan, a policija je konstatovala veliki ožiljak uzduž njegovih leđa.
Davaocima su obećavali 15 do 20 hiljada evra po bubregu, dok su primaoci plaćali 80 do 100 hiljada evra. Međutim, 20 davalaca nikad nije bilo plaćeno, a drugi su bili „napušteni kao iskorišćeni materijal", kako je to rekao američki tužilac Džonatan Rejtel.
Izveštaj Dika Martija ne tvrdi da postoji veza između afere Medikus i trgovine organima, koja je praktikovana za vreme rata. Međutim, mnoge ličnosti koje su u prvom planu pojavljuju se u obe afere. Sam Lufti Derviši je blizak Hašimu Tačiju. I još jedna ličnost igra glavnu ulogu u oba slučaja: Šaip Muja, bivši gerilski lekar i bivši „savetnik za zdravstvena pitanja" premijera Tačija.
Da li je klinika Medikus preuzela od 2002-2003. trgovinu organima koju su upražnjavali na ratnim zatvorenicima koje je UČK držala u Albaniji, trgovinu koja se prirodno ugasila kada su i poslednji zatvorenici bili ubijeni? Ako je to tačno, kako je moguće da međunarodna administracija – misija UN, NATO, razne EU i OEBS agencije prisutne na Kosovu, a da ne govorimo o mnogobrojnim zapadnim obaveštajnim mrežama – nije ništa znala?
Prema izveštaju Dika Martija, srpski i romski zarobljenici koje je u leto i jesen 1999. godine zarobila albanska gerila na kraju rata su odvedeni u Albaniju, gde su ubijani radi trgovine organima. UČK je imala mrežu tajnih zatvora u Albaniji, koji su već služili za „prihvatanje" albanskih protivnika, naročito pripadnika Demokratske lige Kosova, partije Ibrahima Rugove, važne figure kosovskog otpora Miloševićevom režimu.
GLUVE I SLEPE MISIJE Mapa tih tajnih zatvora na severu Albanije – naročito jedna stara kasarna u selu Kahan ili magacin u susednom gradu Kukes – veoma je poznata. Od leta 1998. godine selo Kahan je borcima UČK služilo kao pozadinska baza iz koje su ilegalno ulazili na Kosovo i tamo odnosili oružje. U proleće 1999. u staroj kasarni su se nalazili albanski zatvorenici koji su pripadali političkim pokretima rivalima UČK. U svojim ratnim memoarima (Blood on My Hands : A Surgeon at War, Wild Dingo Press, 2010 – „Krv na mojim rukama: hirurg u ratu", Vajld Dingo Pres, 2010) australijski hirurg Krejg Jurišević, volonter u UČK, opisuje kamp u Kahanu objašnjavajući da su tamo dolazili i američki oficiri za vezu: oni izgleda nikada nisu videli pritvorni centar, koji se nalazio na sred tog majušnog sela.
Srpski zarobljenici su prolazili i kroz druge centre, kao kroz famoznu „žutu kuću" u Burelu, o kojoj je pisala Karla Del Ponte u svojim memoarima („Lov. Ratni zločinci i ja", 2009), kuća koja je služila kao „probirni centar", a naročito kao „klinika" u privatnoj kući u selu Fuše Kruje, nedaleko od međunarodnog aerodroma u Tirani. Tu su pogubljeni zatvorenici, posle čega su im odmah vađena oba bubrega i čak i neki drugi organi.
Ova trgovina organima je verovatno povezana sa relativno malim brojem zatvorenika – nekoliko desetina – dok su stotine srpskih i romskih civila bili kidnapovani i odvedeni u Albaniju – odakle se niko više nije vratio. Dok su Srbe svakodnevno kidnapovali u jesen 1999, međunarodne organizacije prisutne na Kosovu – ni misija UN (UNMIK), kojom je rukovodio Bernar Kušner, ni KFOR, NATO misija, koja je imala tada oko 40.000 vojnika na celoj teritoriji Kosova – nisu istraživale ove nestanke.
U jesen 1999. Helsinški komitet za ljudska prava u Novom Pazaru u Sandžaku, srpskom regionu na granici sa Kosovom, vrši prvi istragu. Njihov izveštaj otkriva postojanje mreže malih pritvorskih centara širom Kosova: u pitanju su izolovane kuće, garaže, hangari, u kojima se nalazilo nekoliko srpskih zatvorenika, ponekad više desetina, najviše pedesetak muškaraca. Svi ti centri su bili pod direktnom vojnom odgovornošću UČK. Kada je taj izveštaj objavljen, nemački general koji je upravljao KFOR-om, je kategorički negirao postojanje takvih centara, a koje je kasnije ipak bilo potvrđeno.
Čudno je to da taj izveštaj Helsinškog komiteta Sandžaka danas ne može da se nađe, a predsednik Komiteta Šefko Alomerović je umro od raka. Ovaj bosanski intelektualac, protivnik Miloševićevog režima bio je demokratski borac bez trunke sumnjive reputacije. Imenom je citirao šest takvih pritvorskih centara, tvrdeći da su sve prikupljene informacije poslate UNMIK-u i njihovim regionalnim kancelarijama – što je tada međunarodna organizacija demantovala izjavom svog portparola Suzane Manuel.
Izveštaj Helsinškog komiteta oslanjao se na svedočenja srpskih „detektiva", koje su angažovale porodice nestalih i koji su služili kao posrednici sa albanskim otmičarima. Ni danas nemamo sve cifre, ali nekoliko stotina otetih Srba su oslobođeni uz novčanu naknadu. Drugi su bili zarobljeni da bi služili kao razmena za albanske zatvorenike koji se nalaze u Srbiji.
IZVEŠTAJ HELSINŠKOG KOMITETA Izveštaj Helsinškog Komiteta je takođe bio prvi koji je spomenuo mogućnost trgovine organima. U dokumentarnom filmu prikazanom na Kanal Plus („Trgovina organima: skandal u srcu Evrope", Vanina Kanban, 2012), Bernar Kušner je priznao da su na Kosovu u jesen 1999. postojale „razne vrste trgovine", ali je tvrdio da „nikad nije čuo za trgovinu organima". Tada su međutim kružile takve glasine na Kosovu i vrlo je malo verovatno da one nisu stigle i do ušiju šefa UNMIK-a. 2010. godine, posećujući Kosovo, Bernar Kušner je prsnuo u smeh, vređajući jednog srpskog novinara koji se „usudio" da mu postavi pitanje o hipotezi o trgovini organima.
Iako je Bernar Kušner bio ubeđen u to da je takva trgovina bila nemoguća, pravo pitanje je zašto nije pokrenuta nijedna istraga o nestancima nealbanskih civila, o vansudskim pritvorima, o ubistvima i otmicama, kao i o „glasinama" o samoj trgovini organima... Zašto je međunarodna administracija na Kosovu odlučila da odgovori poricanjem i nezainteresovanošću za te dokazane tragedije i užasne pretpostavke koje su kružile?
Sve je izgleda bilo organizovano da ta afera nikada ne ugleda svetlost dana, a neprijatna situacija sa Karlom Del Ponte može verovatno da se objasni ogromnim pritiscima koji su bili nad tužiocem Haškog tribunala. Iako je ona bila prva koja je dala nalog za istragu „žute kuće" u Burelu, Karla Del Ponte je izgleda dala naređenje za uništavanje važnih dokaza. Ona je inače objasnila da su je „sprečili" 2004. godine da otvori istragu...
Naravno, svi oni koji pokušavaju da demantuju postojanje trgovine organima, prstom pokazuju na te kontradikcije Karle Del Ponte iako nam je teško da zamislimo zašto bi bivši tužilac izmislio jednu takvu užasnu priču... Skeptici takođe sumnjaju u tehničke i medicinske mogućnosti odstranjivanja organa u Albaniji. Međutim, lekari se jednoglasno slažu u tome da je ovaj argument nevažan ako pričamo samo o odstranjivanju organa – i ako pitanje života donatora nije bilo uzimano u obzir. U stvari, glavno pitanje se nalazi u mreži koja je omogaćavala izvoz izvađenih organa i njihovo slanje na svetsko tržište.
Sa te tačke gledišta istraga klinike Medikus može da donese važna saznanja. Prema svedočenjima koje su sakupile organizacije „nestalih" Srba, poslednji srpski zatvorenici sa Kosova koji su još uvek živi viđeni su u Albaniji krajem 2001. godine. Posle tog datuma treba pretpostavljati da su svi ti Srbi, oteti 1999, mrtvi – bilo da su služili za trgovinu organima ili ne.
Godinu dana kasnije, klinika Medikus se otvara. Šaip Muja je od početka povezan sa tom institucijom. Bliski saradnik Hašima Tačija, bivši portparol UČK i šef Demokratske partije Kosova, Šaip Muja je urolog. Takođe je postao međunarodni renomirani specijalista za telemedicinu, kojeg redovno zovu na međunarodne kongrese. Prema izveštaju Dika Martija, Šaip Muja je upravljao i sam vadio organe ubijenim srpskim zarobljenicima. Posle rata dobio je veliku međunarodnu pomoć kako bi opremio univerzitetsku bolnicu u Prištini centrom za tele medicinu.
Šaip Muja je inače povezan sa Međunarodnom fondacijom virtuelne bolnice (International Virtual e-Hospital Foundation), međunarodnom mrežom telemedicine, kojom upravlja kosovski hirurg iz Amerike doktor Rifat Latifi. Na čelu te ugledne organizacije, smeštene u Ostinu, u Teksasu, nalazi se i veliki broj drugih Albanaca sa Kosova, koji inače nisu svi lekari: novinar Vehbi Bajrami se tako nalazi u savetu direktora. Rodom iz Preševske doline, nastanjen u SAD od 1990, ovaj publicista igra važnu ulogu u kosovskoj dijaspori, kao „veza" sa bivšom UČK.
MEĐUNARODNI KANALI Sudeći po njegovom internet sajtu, ta fondacija organizuje projekte u Albaniji i Nigeriji, ali Kosovo ostaje njen „gravitacioni centar". Centar za telemedicinu u Prištini je pod okriljem ove fondacije dobio velike dotacije JuEs Ejda (US Aid), kao i od američke vojske, ali ni neke evropske države nisu zaostajale u tome.
Šaip Muja je napisao nekoliko članaka o telemedicini sa svojim nemačkim kolegom, Matijasom Rajnikeom (Matthias Reinicke), koji je između 2001. i 2006. godine bio direktor odelenja Evropske agencije za rekonstrukciju na Kosovu (EAR). On je nadgledao dodelu važnih tendera u sektoru tele medicine, uglavnom dodeljenih firmi Simens.
Ideja o razvoju telemedicine odgovara strateškom izboru koji je relevantan za Kosovo, koje sa medicinske i sanitarne tačke gledišta, nije dovoljno opremljeno. Zahvaljujući krajnjoj darežljivosti finansijera kao što je EAR, prištinska bolnica je kupila materijal za teletransmisije koje mogu da imaju upotrebu koja prevazilazi medicinske potrebe... Da li je centar za telemedicinu služio za razvoj međunarodne mreže zahvaljujući kojoj se razvio biznis u klinici Medikus? Naglo oduševljenje Šaipa Muje za ovu medicinsku praksu na daljinu budi dosta sumnje.
Mreža koja se razvija u Albaniji sve do stvaranja klinike Medikus je i onako imala međunarodne kontakte, koji su možda tražili da se nastavi sa nabavkom organa, kada se „rezerva" srpskih zarobljenika ispraznila.
Dva presudna „partnera" albanskih lekara, su uhapšeni na osnovu međunarodnih naloga za hapšenje koje je izdao EULEKS: turski hirurg Jusuf Ercin Sonmez sa poetskim nadimkom Doktor Lešinar i Izraelac Moše Harel, uhapšen krajem prošlog maja, sa drugim osumnjičenima čiji identitet nije otkriven. Ova hapšenja bi mogla da potvrde hipotezu postojanja kosovsko-izraelskog kanala za trgovinu organima. Međutim, svi ti osumnjičeni su uhapšeni u svojim zemljama, koje ne izručuju svoje građane drugim državama.
Istraživanja o Medikusu teško dolaze do saznanja o međunarodnim kanalima, koji su neophodni za razvoj trgovine organima. Štaviše, ova istraga je razdvojena od one koja se vodi u vezi sa trgovinom organima koju je navodno vodila UČK za vreme rata. Zapadne države su blokirale ovakve pokušaje, odbijajući stvaranje specijalnog suda, kojeg su toliko tražili Dik Marti i Karla Del Ponte. Na kraju, ove istrage vode specijalne jedinice povezane sa evropskom misijom EULEKS, ali su SAD zahtevale da one vode tu jedinicu. Znači, tužilac Džonatan Rejtel sada vodi istragu, odbijajući svu „prevremenu" komunikaciju sa medijima...
Poslednjih meseci je, međutim, bilo i napretka. Tako je krajem maja ove godine albanski parlament napokon dozvolio EULEKS-u da raširi svoju istragu i na albansku teritoriju, što bi pomoglo da se potvrdi i precizira mapa „tajnih zatvora" UČK. Da li će takođe biti moguće da istraga dođe i do podataka o političkim odgovornostima i saučesništvima, naročito u okviru međunarodih misija na Kosovu?
„En 1999, aucun crime ne pouvait être commis au Kosovo sans que Kouchner n'en soit informé. Nos chefs sont des brigands qui ont détourné le sens de notre lutte, mais ils n'auraient pas pu commettre leurs forfaits sans la protection accordée par l'administration internationale, qui était pourtant là, en théorie, pour remettre de l'ordre au Kosovo. À la fin de l'année 1999, le vrai parrain, le boss s'appelait Bernard Kouchner", tonne Naim Miftari, ancien cadre de l'UÇK, qui témoigne désormais à visage découvert, dans plusieurs procès ultra-sensibles…"
(„Godine 1999. nijedan zločin nije mogao da bude počinjen na Kosovu bez Kušnerovog znanja. Naši šefovi su razbojnici koji su preokrenuli smisao naše borbe, ali nisu mogli da počine svoja nedela bez zaštite koju im je pružila međunarodna administracija, koja je ipak bila tu da teoretski dovede Kosovo u red. Na kraju 1999. godine, pravi kum, šef mafije se zvao Bernar Kušner", kaže Naim Miftari, nekadašnji kadar UČK, koji od sada svedoči otvoreno u više jako osetljivih suđenja...)
Nastaviće se
Žan Arno Derans je glavni urednik internet sajta „Balkanska pošta" (Courrier des Balkans). Već 15 godina radi u južno istočnoj Evropi i objavio je brojna dela u vezi sa regionom, kao „Kosovska zamka" (Le Piège du Kosovo), i u saradnji sa Loranom Žeslinom „Razumeti Balkan" (Comprendre les Balkans). Balkansa pošta je prvi informativni sajt na francuskom o Balkanu. Postoji od 1998. godine, i do danas je objavio više od 15 000 članaka o regionu. Žan Arno Derans redovno piše i za Mediapart.
Prevod sa francuskog Svetlana MAKSOVIĆ
