Да ли је Србија демократска држава?

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 08.06.2011 | 00:11

„Демократија функционише само онда када је народ информисан" (Џејмс Рајт) Свесни да народ који живи  изузетно лоше не може да убеди да му је добро, председик Србије и његова Влада ни не тврде да су постигли иоле значајне успехе на економско-социјалном плану. Једино настоје да ситуацију представе тако као да би услед глобалне економске кризе било још горе да својим мерама Влада, наводно, није ублажила пад.   Национални и економски суноврат Како је српски естаблишмент донедавно усиљено тврдила: да није било њега током 2009. и 2010. године Бруто домаћи производ не би пао „само" око 4%, а незапосленост не би достигла „тек" 20%, већ би макроекономски показатељи били знатно мрачнији. А сада, када је откривено да је ситуација још гора, тј. да је Влада фризирала статистичке податке, односно да је реални кризни пад БДП-а био чак око 10%, режим је променио економско-пропагандни репертоар. Сада време купује бајкама о томе да је најгоре прошло и да нам ускоро предстоји економски препород. Допринос томе, односно прилог да на евроинтегративним основама дође до привредног прогреса, наводно, представља и срамно изручење ђенерала Младића Хашкој инквизицији. Власт зна да је и више него на привредном пољу подбацила (односно да је свесно колаборирајући са српским непријатељима у државно штетном правцу намерно радила) када је у питању заштита виталних националних интереса, и да је свакоме ко није политички аутистичан, и пре хапшења ђенерала Младића, већ било очито да је тако. Иако не и формално, прећутно прихвата постојање косовске НАТО квазидржавне творевине на територији Србије. Пружа тек реторичку подршку српској републици у саставу босанско-херцеговачке конфедерације, која је изложена сталним притисцима запада и Сарајева да пристане на централизацију БиХ. Избегава и да пружи потпору настојању Срба који живе у другим државама региона да се изборе за своја елементарна национална права. А само примера ради, како би било јасно у каквом су они положају, тек да споменем да у Црној Гори, где међу њеним држављанима који живе у отаџбини, декларисаних Срба има око 35% (а са онима настањеним у Србији и преко 50%), док су у државној администрацији, укључујући и полицију, заступљени са мање од 4%!  Правна држава: предуслов демократије У таквим околностима официјелни Београд углавном је довољно разуман да се уздржи да гласније проговори о својим национално-државним „успесима". Међутим, док на томе макар нападно не инсистира, упорно тврди да је суштински допринео развоју функционалне демократије у Србији. Наводно, ако већ нисмо богати и успешни на геополитичком пољу, бар смо дочекали да живимо у истински слободној земљи. И због тога треба да будемо срећни и захвални Влади и председнику. У питању је огољена лаж! Али, пошто лаж која се понови безброј пута многима делује као истина, морамо упорно да је разоткривамо. Србија у практичној сфери није демократска земља. Да се подсетимо: према политичкој теорији држава мора да задовољи три основна услова да би била стварно демократска. Прво, нужно је да има отворену и одговорну власт. Друго, неопходно је да се у свакодневном животу а не само на папиру поштују људска и политичка права. Треће,  императив је да су избори слободни и фер. Но, и то није све. До сада смо причали о класичном концепту демократије. Њено модерно схватање подразумева још један неизбежни услов. То је нужност постојања развијеног грађанског друштва. Лако је доказати да су поменути услови у Србији „испуњени" само у номиналном виду, те да је стога она само фиктивно демократска земља, док реално то ни приближно није. Наша влада није одговорна и отворена. Сада нећемо говорити о политичкој одговорности већ само о правној. Према Уставу Србије, Косово и Метохија је њен нераздвојни део, а нико од државних функционера нема право да ради против територијалног интегритета државе. Да ли актуелна власт то поштује? Не. Ако се раније претварала да је тако, сада је и то престала. Министар унутрашњих послова Ивица Дачић, па и председник Србије Борис Тадић, почели су отворено да причају о подели Косова. А то није ништа друго до јавно изражавање спремности да се грубо повреди територијални интегритет државе. Зар треба рећи да српски владајући политичари тако на најгрубљи начин руше уставни поредак који су дужни да штите!? И ником ништа због тога. А и да не говоримо о темпираном изручењу Младића Хашком трибуналу, онда када је Тадић проценио да му се највише исплати. С обзиром на све речено – а то је само видљиви врх, у пропагандном мору скривеног, много већег леденог брега – зар је Србија правна, односно демократска држава? И то није све, чак и када се ради само о уочљивим актима кршења демократских принципа. Зар је њена влада отворена и одговорна ако, противно од стране Скупштине усвојеној Резолуцији о војно-политичкој неутралности, земљу тихо уводи у НАТО? А нема сумње да власт, супротно важећим правним решењима и већинској вољи народа, баш то чини. Што значи да ствар није само у томе да једно прича а дуго ради, тј. да је према јавности суштински затворена а не отворена, већ и да је ситуација много гора. Уместо права, неоспорно је да у Србији влада политички волунтаризам, односно, у модерном бонапартистичком духу, самовоља државног врха.  Ал Капонеова изборна правила Ствари не стоје ружичасто ни са политичким и људским правима, од слободе изражавања до неометаног окупљања. Медији су углавном под контролом западних центара моћи и српске Владе, па другачији ставови од оних који су њима по вољи само у врло ограниченом виду могу да се појаве у средствима масовног информисања. Ако се протести парламентарне опозиције толеришу, окупљања других, неретко много радикалнијих противника геополитичког курса којим Србија иде и евроатлантског система „вредности" који нам се форсирано намеће, бивају сузбијани бруталним полицијско-репресивним методама. Омладина се хапси и осуђује на монтираним судским процесима, док се власт куне у свој демократски карактер. Тек у циљу илустрације да поменем недавни процес, по матрици тоталитарних режима, на коме је, иако је јасно да је недужан, осуђен Младен Обрадовић, лидер патриотске организације „Образ". И да се посетимо медијске харанге против покрета „Наши 1389", као и претњи да ће бити забрањен. Стигли смо до избора. Ако претходни услови нису испуњени, зар они могу да буду фер? Формално јесу слободни, али нису поштени ако једни учесници у њима имају готово све медије док други немају малтене никакве. Уосталом, питање је да ли ће будући избори бити и са правног становишта регуларни. Не треба заборавити да је пре неколико година доказано да су посланици сада владајуће Демократске странке фалсификовали гласање у Скупштини. Када су то радили, зашто не би лажирали и парламентарне изборе? Да ли би било основано, после свега што се о њему зна а да је којим случајем жив и здрав, поверовати на реч чувеном америчко-сицилијанском мафијашу Ал Капонеу да више неће да се бави криминалом? Исто важи и за садашњи српски режим. Ево нас и код грађанског друштва, под којим се подразумева постојање и неспутано деловање мноштва, од владе независних, жаришта самоорганизовања, преко којих грађани – ван партијско-политичке зоне – могу да делују у циљу решавања проблема који их директно или индиректно тиште, односно у прилог идеја до којих им је стало. Разуме се, у Србији постоје хиљаде невладиних организација, али то не значи да је грађанско друштво развијено. Није. Неке невладине организације су привилеговане и пуним једрима могу да делују, док су другима могућности за то лимитиране. Не ради се ту о правним ограничењима већ о медијском простору, финансијама и партнерству са државом. Оне невладине организације које делују са позиција евроатлантизма, тј. по вољи су српских власти и њених западних ментора, не само да су обилато финансиране из иностранства већ добијају новац и из државних фондова а врата средстава масовног информисања и владиних институција широм су им отворена. Неподобне организације о свему томе могу само да сањају. Штавише, и фирме које би их донирале, јер њихови власници или менаџери деле убеђења неких од тих НВО, често се устручавају да то ураде, да не би навукле бес државе. Ако се то деси, у случају да раде са државом, њихови послови могли би да буду угрожени, а ако су пословно независне од државних институција, реално је да се на њихова предузећа окоме пореске и друге инспекције. Да ли суондау Србији иоле равноправне прозападне и остале НВО? Да ли можемо да говоримо о развијеном грађанском или се ради о квазиграђанском друштву?   „Владавина народа" vs.марионетска држава Одговори на постављена питања се, чак и да смо хипотетички до сада били у неизвесности, сами аргументовано намећу. Тако је и са закључком овог текста. Србија, захваљујући својим некритички прозападним властима, не само да је у сваком погледу неуспешна земља, већ је и недемократска држава. Уосталом, то је и логично. Када су марионетски режими учинили нешто добро за свој народ? И да ли је икада постојала напредна квислиншка држава? Ако страни господари у име својих интереса управљају земљом преко својих локалних намесника, како је онда уопште могуће говорити о „владавини народа"? Током прославе осмогодишњице доласка нациста на власт, Хитлер је у јануару 1941. године истакао да је на чело државе дошао легалним путем а да је „национал-социјалистичка револуција победила демократију у условима демократије и уз помоћ демократије!" Ситуација је бар у нечему слична и у Србији. Садашњи евроатлантски настројени режим преузео је све полуге власти у прилично демократским околностима. Неспорно је да су претходне Владе, у којима су пресудни утицај имали суверенистички фактори, од 2004. до 2008. године знатно побољшале демократски амбијент, Но, када је „Коалиција за европску Србију" освојила власт – као што се и очекивало од оних којима су странци пресудно помогли да се попну на државни врх –   почела је, фактички, да суспендује демократске норме. Разуме се, у име некаквих „европских вредности". Ако су оне „светиња", у складу са принципом „циљ одређује средства", све што им наводно смета, овако или онако, мора да буде уклоњено. И док је режим, фанатично реализујући добијене идеолошке задатке, поступао на софистицирано аутократски начин, добијао је бурне аплаузе из Брисела и Вашингтона. То не треба да нас чуди. Разни морбидни диктатори Латинске Америке и других континената, спрам којих је чак и егоистични српски режим оличење хуманости, деценијама су били штићеници Запада, док су непокорне демократске гарнитуре оцрњиване и уз помоћ плаћеника рушене. А и данас „цивилизовани Европљани" и „напредни Американци", осим на речима, нису много одмакли од такве матрице, и уз то мирно посматрају отворено угњетавање руске популације у балтичким државама и малтретирање Срба на Косову и Метохији. „Европске демократске вредности", из угла евроатлантских центара моћи, изгледа да нису за свакога. У некој мери њих треба примењивати чак и када су у питању обични, а не само привилеговани грађани земаља евроатлантског блока, али за друге народе довољна је празна прича о демократији.Свакако, у погледу уважавања елемената праве (функционалне) демократије, слична оној из времена када се у комунистичким земљама говорило о „народној демократији". А без обзира на то што је социјалистички систем имао и неке добре стране, још се добро сећамо каква је „демократија" у њему владала.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/08/da-li-ie-srbiia-demokratska-drzhava.html