За „Набуко“ мањка свиле

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

За „Набуко" мањка свиле

 

Резултати конференције „Јужни коридор – нови пут свиле", одржане у Прагу 8. маја у оквиру конститутивног самита програма Европске уније „Источно партнерство", били су разочаравајући за организаторе новог бриселског „Дранг нах Остена". Претпостављало се да ће милостињом обасуте земље бившег СССР, засад још непозване у „Партнерство" (а Европска унија покушава да „прикопча новом путу свиле" Азербајџан, Грузију, Турску, Туркменистан, Узбекистан, Казахстан, Египат и Ирак) и документовано оверити свој дефинитивни избор у корист енергетске политике руководства Европске уније, усмерене у правцу изоловања Русије. Кључни елеменат „свилених" планова Европске уније требало је да буде потписивање политичке декларације о пројекту „Набуко", у којој се каже, да ће учествујуће у пројекту земље – чланице Европске уније, земља – кандидат Турска и бивше средњеазијске републике СССР, уложити све неопходне напоре како би „до јуна 2009. године" потписале међувладин споразум о „Набуко".

Међутим, десило се нешто страшно: Узбекистан, Казахстан и Туркменија, које и јесу оне земље које треба да гасом напуне хипотетичку евроунијевску цев, одбили су да потпишу декларацију, која има евидентно антируски карактер. Јер у њој не само да се не помиње Москва у својству кључног партнера Европске уније у енергетској сфери, већ се и циљно торпедују договори које је Русија већ потписала са својим партнерима у сфери куповине природног гаса, његовог тренспорта у Европу по постојећим маршрутама, а такође изградња гасовода „Јужни ток" преко Балкана и даље у Европу.

Разлог за журбу координатора новог „Партнерства" сасвим је разумљив. Брисел намерава да пусти у погон гасовод „Набуко" већ 2014. године, како би макар за који месец претекао почетак функциуонисања „Јужног тока". А пошто је низ балканских држава, поред осталог Бугарска, Мађарска и Србија, већ потписало билатерална документа о учешћу у руском пројекту, акценат је стављен на постизање мултилатералног споразума са циљем да се, ако не де-јуре, а оно де-факто дезавуишу постојећи договори.

Сценариј, написан за „нови пут свиле" још једном је посведочио, да руководство Европске уније у сфери енергетске безбедности наставља да мисли категоријама „хладног рата" и хипотетичких игара „са нулти-резултатом".

С тим у вези индикативан је врло опширан чланак који се појавио 14. маја на страницама утицајног софијског листа „Труд". Њен аутор није нико други до председник Бугарске Георгиј Пирванов. Иако ни „Источно партнерство", а тим пре декларација „Новог пута свиле" у чланку нису поменути, једно је несумњиво: управо је неуспех покушаја да се републикама бившег СССР наметне план „Набуко" послужио као повод за настанак чланка. Георгиј Пирванов не само да истиче значај сарадње са Русијом, него и исказује јеретички за велику већину еврочиновника предлог да се пројекат „Јужни ток" учини исто тако приоритетним за Европску унију као и „Набуко".

„Када је реч о енергетској безбедности, неизбежно се поставља питање о улози Русије, о томе, хоће ли се политика диверсификације реализовати без Русије, или ће бити створени услови за стратешку сарадњу у енергетској сфери између ЕУ, Русије и других земаља, које су богате енергоресурсима. Мишљења сам да би варијанта „заобиласка" или „изолације" Русије, која је основни испоручилац енероресурса у Европску унију данас и у догледној будућности, ограничила и минирала процесе диверсификације и искомпликовала односе између ЕУ и Русије на другим значајним правцима. И обрнуто, избор варијанте сарадње превело би европске, па међу њима и бугарске интересе на плану повећања енергетске безбедности, у раван предвидиве стратешке узајамне сарадње" – апострофира председник Бугарске. По његовом мишљењу, „и „Набуко", и „Јужни ток" неопходни су за осигурање енергетске безбедности у складу са прогнозама потрошње гаса све до 2025. године и даље".

„Бугарска даје допринос и наставиће да ради на реализацији оба пројекта, јер је за Европску унију „Набуко" пројекат од посебног приоритета. Али такође сматрам, да и „Јужни ток" треба да заузме одговарајуће место на дневном реду ЕУ" – пише Георгиј Пирванов.

„Ми не можемо правити озбиљне планове за осигурање енергетске безбедности без Руске Федерације. Но треба да буде јасно, да ћемо у конкретним преговорима ми штитити националне интересе, као што се то десило јануара 2008. године када смо потписали равноправни споразумн о „Јужном току", и у пролеће ове године. Од тих принципијелних одредница ми не треба да одступамо" – закључује председник Бугарске.

Ствар овде није само у принципијелности. „Источно партнерство" у целини и пројекат „Набуко" поред осталог већ су се суочили са несумњивим финансијским проблемима. Ту чињеницу није кадар да укине чак ни оптимизам који су „еманирали" 7. и 8. маја у Прагу руководиоци Европске уније. По оцени самих аутора „Набуко", трошкови за његову изградњу изнеће минимум 7,3 милијарде долара (приближно 5,4 милијарде евра), које ће морати да се издвоје из буџета Европске уније. Међутим, усвојени на прашком самиту „Источног партнерства" програм предвиђа да у периоду до 2013. године Азербајџан, Јерменија, Белорусија, Грузија, Молдавија и Украјина дозначе укупно око 600 милиона евра, тојест, кудикамо мање.

Насртљиве тежње да се изолује Русија у енергетској сфери, не фермајући при том на финансијске губитке и политичку штетност тих напора – то је оно што је данас инкорпорирано у основу „Источног партнерства", брижљиво заоденутог у свилу. Међутим, не пристају многи у Источној Европи, а да не говоримо о земљама – произвођачима енергоресурса, да крену по том склиском путу. И веома објективна размнишљања председника Бугарске, уз сву њихову опрезност и дипломатичност, још једна су потврда тога.

________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј".

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2145