Nafta i pseudo-nezavisnost Kosova

http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2008_delamar1.htm

Kosovo i Metohija




Mirej Delamar
Nafta i pseudo-nezavisnost Kosova

Savet bezbednosti se krajem nedelje mora okupiti da bi se odlučivalo o
Kosovu. Taj region zauzima stratešku poziciju na putu nafte poreklom iz
Kaspijskog mora, što objašnjava interes SAD i određenih zemalja EU da
podrže njegovu pseudo-nezavisnost.

Sedamnaestog februara, Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost od
Srbije. Nismo iznenađeni što su tu „nezavisnost“ odmah priznale SAD,
Nemačka, Velika Britanija, Francuska. Kosovo je jedna minijaturna
teritorija, ali u velikoj igri naftnih političara značaj Kosova je
obrnuto srazmeran njegovoj veličini.

Kosovo nema nafte, već ima geografski i strateški položaj za
Trans-Balkanski naftovod – poznat kao naftovod AMBO, po imenu svog
projektanta i izvođača albansko-makedonsko-bugarske naftne kompanije
registrovane u SAD – koji će prelaziti preko Kosova.

Naftovod će crpeti naftu iz Kaspijskog mora od bugarske luke Burgas i
prenosiće je preko Makedonije, sve do albanske luke Vlora. Odatle će
zatim biti prenošena ka SAD i evropskim zemljama. Naftovod AMBO, čija je
cena procenjena na 1,1 milijardu dolara će omogućiti kompanijama koje
rade u Kaspijskom moru da brodovima isporučuju naftu sve do Roterdama i
istočne obale SAD uz mnogo manje troškove od sadašnjih.

Kada postane aktivan 2011. godine, naftovod će biti deo nezaobilaznih
infrastruktura koridora Istok-Zapad, koji podrazumeva autoput, železnicu
i telekomunikacione linije od optičkih vlakana. Ovaj naftovod će
dovoditi naftu direktno na evropsko tržište eliminišući prevoz tankerima
koji prolaze kroz ekološki osetljive vode Egejskog i Sredozemnog mora.

Agencija za trgovinu i razvoj SAD je 2000. godine, proširujući i
osavremenjujući originalnu studiju izvodljivosti projekta iz 1996.
godine, finansirala i studiju izvodljivosti za ovaj naftovod. Projekat
originalne studije je uradila kompanija Energie Brown&Root, britanska
filijala u ekskluzivnom vlasništvu kompanije Halibarton (Halliburton).

Dokument Agencije za trgovinu i razvoj SAD objavljen u maju 2000.
potvrđuje da je taj naftovod od strateškog interesa za SAD. Prema tom
dokumentu, naftovod će snabdevati američko tržište naftom i gasom u
vrednosti procenjenoj na 600 miliona dolara mesečno. U tom dokumentu se
kaže da je taj naftovod neophodan jer će nafta koja dolazi iz Kaspijskog
mora „brzo prevazići kapacitet Bosfora kao puta dostave“. Taj plan će,
kako beleži pomenuta agencija, omogućiti da se „obezbedi konstantan
dotok sirove nafte za američke rafinerije, američkim kompanijama
obezbedi ključna uloga u razvoju vitalnog koridora Istok – Zapad,
pospeši privatizacija u regionu na kojoj insistira vlada SAD i olakša
brza integracija Balkana u Zapadnu Evropu.“

Prema Agenciji, izgradnja ovog naftovoda se podržava „od 1994.“ .

U novembru 1998, Bill Ričardson, tadašnji sekretar za energiju, najavio
je svoju politiku crpljenja i izvoza nafte iz Kaspijskog mora. „Radi se
o energetskoj sigurnosti Amerike“, objasnio je. „To je takođe, zbog toga
da bi se sprečio prenos enrgenata unutrašnjim putevima od strane onih
koji ne dele naše vrednosti. Mi pokušavamo da privučemo ka Zapadu ove
nove nezavisne zemlje.“

„Više bismo voleli da ih vidimo zavisne od zapadnih trgovinskih i
političkih interesa, nego da se okrenu na drugu stranu. Mi smo značajno
politički investirali u Kaspijsko more i vrlo nam je važno da u isto
vreme budemo zadovoljni i političkom i mapom naftovoda.“

Profesor Majkl Čosudovski (Michel Chossudovsky), autor studije „America
at War in Macedonia“ i direktor sajta Global Research
(www.globalresearch.ca) pružio nam je dublji pristup uvid u projekat
albansko-makedonsko-bugarskog naftovoda:

“Konzorcijum naftovoda AMBO sa sedištem u SAD je direktno povezan sa
političkom i vojnom vlasti SAD i energetskom kompanijom potpredsednika
SAD Dika Čejnija, Halibarton. Studija izvodljivosti za naftovod
Trans-Balkan AMBO koju je uradila međunarodna inžinjering kompanija
Brown&Root Ltd (britanska filijala Halibartona) je odlučila da naftovod
bude integrisan u koridor infrastruktura koje uključuju autoput,
železnicu i telekomunikacione linije od optičkih vlakana.“

„White and Case LLT, pravna kancelarija iz Njujorka kojoj se, čistom
slučajnošću, pridružio William J. Clinton kada je napustio Belu kuću,
takođe poseduje udeo u naftovodu AMBO.“

„I na kraju studije izvodljivosti koju je radio Halibarton, izvršni
direktor Halibartona imenovan je za Generalnog direktora AMBO-a.
Halibarton je takođe, dobio i uslužni ugovor za trupe SAD na Balkanu i
stvorio bazu „Bondsteel“ na Kosovu koja danas predstavlja najveću
američku vojnu bazu van Amerike sagrađenu posle Vijetnama.“

Zato su, u junu 1999. godine, baš posle bombardovanja Jugoslavije,
oružane snage SAD prisvojile 500 hektara obradive zemlje na jugoistoku
Kosova, blizu granice sa Makedonijom da bi na njoj napravile taj kamp
„Bondsteel“.

„Projekat Trans-Balkanskog AMBO naftovoda bi povezao naftovode koridora
između Crnog mora i basena Kaspijskog mora, gde je centar najvećih
neeksploatisanih rezervi nafte na svetu. Militarizacija tih različitih
koridora čini sastavni deo plana sačinjenog u Vašingtonu.“

Naklonjena pregovorima o naftovodima AMBO, vlada SAD ih je direktno
podržala preko Agencije za trgovinu i razvoj (TDA) i Inicijative za
Južni Balkan (SBDI). TDA je, potvrđujući odgovornost vlade SAD „za
konkretizovanje inicijative “ , sugerisala da će Albanija, Makedonija i
Bugarska morati da koriste udružene snage celog regiona da bi prikupile
javni i privatni kapital (kompanija iz SAD).

Vlada SAD je ispunila svoju ulogu promovišući projekat AMBO,
odobravajući Halibartonu više uslužnih ugovora za američke trupe na
Balkanu, među kojima je i jedan ugovor na pet godina, vredan 1,25
milijardi dolara, koji je odobren od strane američke vojske 2005.
godine, uprkos krivičnim optužbama protiv Halibartona koje, prema Kregu
Brenegenu (Craig A. Brannagan), autoru „On the Political Executive:
Public or Private?“, trenutno istražuje FBI.

Zbog svih ovih razloga, nezavisnost Kosova je obmana. E vropska Unija ,
koja je zainteresovana za taj novi put snabdevanja naftom, želi da na
Kosovu stvori jednu evropsku policijsku i bezbednosnu misiju, a SAD,
preko NATO i baze „Bondsteel“ – koja poseduje najveći zatvor na Kosovu u
kome se ljudi zadržavaju bez ikakve optužbe i bez mogućnosti da se
obrate advokatu ili budu pozvani pred sud – žele svoje stalno prisustvo
u tom regionu, i sve to uz saučesništvo Generalnog sekretara UN, Ban Ki
Muna. Spoljna politika, bezbednost, policija, pravosuđe i zatvori biće
pod kontrolom EU/NATO/SAD.

Samo veto Rusije u Savetu bezbednosti može da osujeti taj plan šape
stavljene na deo teritorije Srbije, iz čisto ekonomskih razloga,
najočiglednije kršeći njen suverenitet i Povelju Ujedinjenih nacija.

(Izvor nekih informacija: Abdus Sattar Ghzari „The Oil Factor in Kosovo
Independence“24.02.2008.
www.amperspective.com/html/the_oil_factor_in_kosovo.html )

19. Jun 2008.

http://www.planetenonviolence.org/Petrole-et-Pseudo-Independance-du-Kosovo_a1608.html

Geto bez Srbije

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=5&status=jedna&vest=123517&datum=2008-06-26

Geto bez Srbije
A. MUSLIBEGOVIĆ, 25.06.2008 19:47:40


APSURDNO je stvarati privredni geto za dva miliona ljudi na Kosovu i Metohiji i oduzimati im svaku ekonomsku perspektivu van integracije sa Srbijom. Jer, samo u snažnoj povezanosti privrede KiM sa Srbijom ima izvora privrednog održivog rasta - kaže za "Novosti" dr Nenad Popović, šef ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju i jug Srbije i predsednik "ABS holdingsa", povodom promocije njegove knjige "Otvoreno o ekonomiji Kosova i Metohije".

* Albanski političari obećavaju prosperitet KiM, kao nezavisne države.
Da li je to ekonomski moguće?

- Iluzija je da će KiM potpuno da se odvoji ekonomski od Srbije. To je velika greška međunarodne zajednice i vreme će to pokazati. Jer, nezavisno Kosovo nikada ne može biti ekonomski održivo, dok god se vode dezintegracioni procesi.

* Zašto je nezavisnost ekonomski neodrživa?

- Tamo gde caruje organizovani kriminal, gde je ugrožena bezbednost, nema vladavine prava i zaštite imovine, nema ni govora o privlačenju stranih direktnih investicija. Pravi primer je "Kosovska energetska korporacija", koja je bila energetski gigant do kraja devedesetih godina, a danas je praktično na kolenima i proizvodi 30-40 odsto onoga što se nekad proizvodilo.

* Da li je sada pravi momenat da se međunarodnoj zajednici ukaže na tu neodrživost?

- Jeste, jer zaštita ekonomskih interesa Srbije na KiM je nešto što nam niko ne osporava. Svi se slažu s tim da pored statusnih i bezbednosnih, moramo da zaštitimo ekonomske interese. Nepoznavanje ekonomskih elemenata i činjenica i kod međunarodne javnosti bilo je prepreka za razvoj ekonomskog dijaloga dveju strana.

* Šta su prednosti, a šta mane privrede na KiM?

- Prednosti su resursi, kao što su najveća nalazišta lignita u Evropi, čak 14,7 milijardi tona, najveće rezerve cinka i olova na Balkanu. Ali, najveća prepreka je to što je Kosovo potpuno dezintegrisano od Srbije.

* Šta Srbija može da učini?

- Siguran sam da će pregovori o statusu, gde treba da se razgovara i o ekonomiji, početi, možda ne ove ili sledeće godine, ali sigurno u naredne dve do tri godine. Ne možemo propustiti da zaštitimo svoju imovinu svim pravnim i političkim sredstvima, ali i država mora da obezbedi prosperitet za građane Srbije koji su ostali da žive na KiM.
Ako mi njima ne obezbedimo zaštitu imovine, posao, teško da će biti razvoja.

* Spremni ste na žestoke reakcije. Šta će reći albanski ekonomisti?

- Siguran sam da albanski ekonomisti razmišljaju slično kao mi. Ali, ostavljena im je ta iluzija da će nezavisno KiM imati ekonomske perspektive. Jer, ako nije bilo održivo za vreme stare Jugoslavije, kako će danas kada je dezintegrisano.

IZOLOVANO OSTRVO I GREŠKA

* ENERGETIKA na KiM je najprespektivnija, šta može da se učini odmah?

- Srbija ne može sve sama da radi. Velika je uloga međunarodne zajednice, i imamo pomoć Rusije i država koje nisu priznale nezavisnost.
Ali, nije sve samo u novcu. Bilo je velikih ulaganja u Kosovo posle 1974. godine, preko fondova za nerazvijene, kroz oslobađanje od poreza, ali rezultati nisu bili nikakvi. I posle 1999. godine Evropska unija je uložila tri milijarde evra, a od rezultata ništa. Sada je na Kosovu oko 60 odsto nezaposlenih, a Unmik je napravio grešku što je od te teritorije napravio izolovano ekonomsko ostrvo.

Opomena ludosti

Opomena ludosti
Autor Branko Dragaš
Thursday, 29 May 2008

Nakon održanih demokratskih izbora u Srbiji izgovoreno je toliko gluposti, nebuloza i podlosti da se normalnom čoveku, koji razmišlja sopstvenom glavom i koji živi od svoje plate, smučilo da sluša sve te političke laži, obmane, pretnje i ucene. U poplavi svih tih naručenih analitičkih komentara, koji uvek tendenciozno navijaju za neku stranu, niko od večitih estradnih polemičara nije izneo samu suštinu nastalih problema. Prava istina i ključni problemi ostali su, zapravo, potpuno skriveni u senci jalovih rasprava i različitih partijskih kombinatorika. Građani Srbije su neprekidno izloženi agresivnoj političkoj manipulaciji, dok im niko otvoreno ne govori u kakvoj se danas nevolji nalazimo i šta sve još može da nam se desi. A nevolja je ogromna i događaji koji su pred nama će biti dramatično teški kako za samu državu, tako i za sve siromašnije i zaduženije građane.

Zbog svega toga, pre nego što napravim političku analizu izbornih rezultata i predložim operativna rešenja koja treba hitno da se preduzmu, strateške poteze kojima se, koliko toliko, može da izbegne narastajuća nevolja, izneću ključne činjenice o kojima građani ništa ne znaju. Mislim da će takav pristup na najbolji način razjasniti sve probleme. A sve, gospodo građani, počinje i završava u – ekonomiji. Završni račun je najbolji pokazatelj uspeha vlasti. Politička naklapanja i blebetanja o reformama i evropskim inegracijama ili o odbrani Kosova jedino može da prekine tačno matematičko izvođenje državnog računa. Doduše, ne treba nam neko posebno znanje više matematike, nego je dovoljno da dobro poznajemo četri osnovne trgovačke operacije. Kako već godinama pišem i govorim o toj temi, na ovom mestu ću najkraće izneti samo osnovne teze. Mnogima koji čitaju moje tekstove je to sve već poznato.

Dakle, Srbija se nalazi pred ekonomskim kolapsom. To je porazna istina koju danas političari i njihovi analitičari skrivaju od građana. Neki skrivaju iz neznanja, ali mnogi iz ličnih i partijskih interesa. Nakon petooktobarske kontrarevolucije, potpuno je jasno da su reforme u Srbiji propale i da smo se vratili na sam početak. Naravno, danas je polazna pozicija mnogo teža nego tada. Računica danas pokazuje da je spoljni dug države prešao 27 milijardi dolara, da je prošle godine deficit tekućeg računa iznosio 5 milijadi evra i da se on pokrio sa 2 milijarde evra iz rasprodaje državne imovine i novim zaduživanjem od 3 milijarde evra. Računica dalje kaže da će ove godine deficit tekućeg računa biti 5,5 milijardi evra i da će se on pokrivati novim zaduživanjem od 7 milijardi evra. Vraćamo dugove tako što uzimamo nove kredite. Ove godine dospeva za naplatu 5,3 milijarde dolara, od čega 4,2 milijarde dolara glavnica i 1,1 milijarde kamata. Kako ćemo vratiti te dugove? Ponovonovim zaduživanjem.

Sledeće godine se dugovi za vraćanje uvećavaju. To znači da će rasti i naše zaduživanje. Istovremeno, uvećava se spoljnotrgovinski deficit, tako da je prošle godine dostigao rekord od 9,6 milijardi dolara. Ako je u vreme despota naš trgovinski deficit mesečno iznosio 100 miliona dolara, u prva tri meseca 2008. on se popeo na neverovatnih 1 milijardu dolara mesečno. To znači da se ubrzava pljačkanje građana i privrede. I ubrzava se i uvećava iznos novca koji odlazi iz zemlje. Taj proces stalnog, sve većeg zaduživanja i rasta odliva kapitala iz države ima svoj kraj. Takav koncept nije moguće braniti na duži rok. Odnosno, konkretno rečeno, taj koncept je priveden kraju. Može da opstane još svega dve godine, dok se sve strateške grane, resursi i privredna dobra ne rasprodaju. Šta posle toga?

Niko o tome ne govori. Niko ne razmišlja šta ćemo raditi kada sve rasprodamo? Nezaposleno je milion ljudi, dok je zaposlenost, po prvi put, pala ispod dva miliona radnika. Inflacija se otrgla kontroli i kreće se nešto preko 30%, dok se dinar brani lažnom makroekonomskom stabilnošću u kojoj ekstremno profitiraju samo banke, tako da su one prošle godine zabeležile profit od 296 miliona evra. Više od 1,5 miliona penzionera jedva preživljava, a u istoj poziciji su 2,5 miliona radno sposobnih ljudi. Srednju klasu čine 800.000 sretnika koji zarađuju isto onoliko novca koliko iznosi socijalna pomoć u razvijenim zemljama, dok je svega 50.000 ljudi toliko bogato da ne primećuju 300.000 dece koja nemaju hrane ili su neuhranjena. Ako ovoj poraznoj statistici dodamo da 30.000 ljudi svake godine više umre nego što se rodi i da 25.000 ljudi godišnje oboli od teških bolesti, onda je to dokaz da smo u velikoj nevolji. Istraživanja mlade generacije pokazuju da 72% mladeži razmišlja da napusti zemlju. Među prvima stručna i obrazovana radna snaga. To je presek našeg stanja.

Zašto je to sve tako? To je zbog toga što nemamo nikakve državotvorne vizije, niti bilo kakve nacionalne strategije. Ko treba da stvori viziju i strategiju? Elita. Imamo li elitu? Nemamo. Ko je kriv? Politička oligarhija koja je, iz svoje pohlepe i sujete, obesmislila politiku. Danas je politika postala profitabilan biznis za hulje i ološ. Umesto da dobijemo najbolje ljude na vlasti, okupirali su nas najgori diletanti. Najbolji dokaz su lažni reformatori koji su direktno sa ulice, iz asistentskih klupa, instituta, sa tetkinih kauča ili ujakovih donacija, preko noći, postali kapitalisti. Reforme su propale na samom početku. Građani to tek danas osećaju. Propale su reforme jer je primenjen pogrešan neoliberalni koncept i pogrešni su se ljudi našli u takvom konceptu. Bogati su postali još bogatiji, dok su siromašniji postali sve siromašniji. Sve veći i teži socijalni kriminal dokaz je teške bolesti našeg društva. Očaj je potisnuo nadu. Strah je pobedio veru. Građani su sluđeni i izbezumljeni. Građani očekuju da se nešto desi, ali se ništa ne dešava.

Političari manipulišu i špekulišu nezadovoljstvom očajnika. To se najbolje pokazalo u ovim izborima. Generalno gledano, sukobila su se dva isključiva bloka. Jedni su nam obećavali neizvesnu budućnost, dok su drugi branili izgubljenu prošlost. Niko nije govorio o sadašnjosti. Niko nije ni primetio da je ulje poskupelo na 146 dinara. Građani su plaćli danak svojoj političkoj naivnosti i nepromišljenosti. Računica je bila nemilosrdna. Društveni gubici su se gomilali. Ekstremno su profitirali samo uske privilegovane kaste političke oligarhije i njihovi tajkuni. Kada sve ovo znamo, onda je mnogo lakše da pređemo na političku analizu prethodnih izbora.

Dakle, politički blok okupljen oko DS i njenog predsednika, koji je istovremeno i predsednik svih građana, pokazao je da makijavelistički ne bira sredstva da utera strah u biračko telo kako bi po svaku cenu ostali na vlasti. Floskule o EU i evropskim inegracijama su mantra koja je slična komunističkoj propagandi o vlasti radničke klase ili despotovoj nacionalističkoj prevari o krvi i tlu. Rezultate tih obmana dobro znamo. Problem Tadića i političe oligarhije iz DS, ne govorim o velikom broju nezadovoljnih članova stranke, je što ne shvataju da se na razorenoj privredi, birokratizovanoj i partijskoj državi i kriminalu ne može ući u EU. Nije sporno da smo mi evropska zemlja i da treba da postanemo članica EU, ali je sporan način na koji se to želi postići. Ne mogu nas kriminalci iz vrha vlasti i njihovi tajkuni da uvedu u EU. Predsednik države je u kampanji plašio građane propagandom o povratku u mračne devedesete. Prizivao je ratove, sankcije, hiperinflaciju i bombardovanje. To je bilo prljavo i podlo. Mnogi građani su se uplašili i glasali. Tako je predsednik države zloupotrebio svoju funkciju i nije bio garant fer tržišnog nadmetanja. Predsednik države je u niz navrata kršio i Ustav i pokazivao je svu svoju političku ostrašćenost i primitivizam. O njegovom diletantizmu i foliranju najbolje je govorila izborna noć kada je proslavio pobedu. Mada je dobio svega 39% glasova, on se sam proglasio kao da ima izbornu volju većine građana. Kako je moguće da u zbiru manjina daje većinu, ostalo je da predsednik objasni. Marketinškim trikom se to htelo nadomestiti. Ali takvo ponašanje ne dolikuje predsedniku države. Nijedan predsednik države članice EU se ne ponašana takav način. Pravi predsednik države bi mirno čekao da vidi koja će politička koalicija prva skupiti parlamentarnu većinu.

Sve što je posle toga usledilo je – STRAH! Strah da se ne izgubi vlast. Tako su oni koji su širili strah u izbornoj kampanji, postali žrtve sopstvenog straha. Otkud toliki paničan strah u vrhu predsednikove stranke? Čega se plaše? Ako su pošteno i stručno radili svoj državni posao, zašto se onda plaše? Zašto mirno ne odu u opoziciju? Zašto prizivaju građanske nemire i obračune? Objašnjenje je vrlo jednostavno, predsednik i njegovi pajtaši su svesni da se moraju ispitati sve afere u poslednjih osam godina i da nekoliko njegovih najbližih saradnika i koalicionih partnera moraju da završe u zatvoru zbog organizovanog kriminala. Jedini način da se to ne dogodi i da ne završe na smetištu istorije je da ostanu na vlasti. Ostati na vlasti po svaku cenu je njihov jedini politički program. Kako žele da opstanu na vlasti i sačuvaju ukradeni kapital, izbegnu hapšenja i zatvore, oni su spremni na sardnju i sa, nekada ozloglašenim, pripadnicima SPS, jer , kakva podlost, dele, kako tvrde evropejci, istu socijalnu ideologiju. Ukoliko predsednik države i njegovi koalicioni partneri, ipak, uspeju nekako da ubede vrh koalicije SPS da formiraju novu vladu, to će dovesto do toga da će se nastaviti neoliberalna politika rasprodaje države i uzimanje provizije. Takva koalicija može da vlada svega godinu dana, dok ne rasprodaju sve što valja, a onda će uslediti ekonomski kolaps. U tom scenariju SPS nestaje sa političke scene i nastaje neka nova levica.

Drugi mogući scenario, koji je izvesniji i bliži realnosti, da većinu u parlamentu naprave radikali, narodnjaci i socijalisti. O njihovom pokušaju da odbrane izgubljenu prošlost već sam dovoljno pisao. Manipulišući nacionalnim osećanjima pokušavali su, takođe, da sakriju istinu od građana. A istina je da smo u ekonomskom kolapsu. Krivac za taj ekonomski kolaps je i Koštunica koji danas pokazuje neverovatnu žilavost da se ponovo ustoliči za premijera. Svi mi znamo da je Koštunica nesposoban da bude premijer i da on može da bude ili predesnik Narodne skupštine ili predsednik Ustavnog suda. Ali, političe igre dovele su ovog ideologa verbalnog legalizma u poziciju da bude ponovo premijer. Građani i njegovi budući koalicioni partneri dobro treba da znaju da su dugovi u vreme vladavine Koštunice rekordno narasli za više od 13 milijardi dolara. Koštunica je sve vreme sprovodio neoliberalni koncept i zatvarao oči pred krađama reformatora. Koštunica je na ključna mesta u vladi i državi stavio korumpirane i nesposobne partijske birokrate koji su branili samo uske partijske interese. Ne zaboravimo, da je u Koštuničinom kabinetu tajkunima prodavan C market. Dakle, osnovno pitanja koje se postavlja i pred ovu novu koaliciju je – koji je, gospodo, vaš koncept? Kao što znamo radikali niti imaju nekakav koncept državnog i privrednog razvoja, niti imaju stručne i iskusne ljude koji bi mogli da nose taj koncept. Socijaliste smo već imali na vlasti. Odnosno, svi oni su se već obrukali na vlasti. Začarani krug vladavine istih se nastavlja.

Sve u svemu, bilo kako bilo, država se nalazi pred ekonomskim kolapsom. Koaliciju koja bi trebala da spreči ekonomski kolaps predvodi bivši premijer koji je primenjivao pogubni neoliberalni koncept, radikali koji nemaju ni koncept ni kadrove i socijalisti koji ne znaju šta ih je snašlo. Ovo je tragična istina naše političke zbilje. Istina koju većina građana zna. .Šta će se onda desiti, pitaju me zabrinuti građani.

Moje mišljenje je da moraju na vlast da dođu radikali i ova narodnjačko - socijalistička koalicija. Tu kombinaciju nismo još oprobali. Ne mogu više radikali da se kriju u opoziciji i da budu večito antiprotivni, nego moraju da preuzmu svoj deo istorijske odgovornosti. Što pre tim bolje po demokratiju u Srbiji. To tvrdim već godinama. Što pre dođu na vlast radikali, to će pre pokazati da li su sposobni ili nisu sposobni da upravljaju državom. Znači, sve je vrlo jednostavno. Građani zaista traže promene. Promene in nudi nova koalicija. Ako to budu kozmetičke promene, tvrdim da ta koalicija neće trajati duže od devet meseci. Ne samo što je krha sama koalicija, mala je razlika za sigurnu većinu u parlamentu, nego zato što će ekonomske nevolje dovesti do velikih socijalnih nemira u državi. Ponavljam, ako nova koalicija ne promeni neoliberalni koncept imaćemo nove izbor ili do kraja godine ili početkom naredne. Ni odugovlačenje oko sastavljanja vlade ne ide u prilog novoj koaliciji, jer ih ekonomske nevolje već uveliko sustižu.

Mnogi me pitaju, šta treba ta nova vlada da uradi. Možda bi bilo mudrije da ćutim i da čekam njihove prve poteze. Možda je bilo pametnije da nisam ni pristao da Đinđića savetujem, pristao sam tek na njegovo svakodnevno nagovaranje i uz pritisak prijatelja, nego sam trebao spokojno da čekam krah jedne pogrešne koncepcije. Međutim, smatram da angažovani intelektualc ne sme da ćuti i mora da krikne glasom pravednika. Iz tog razloga, ipak, radi javnosti, izneću moje stručno mišljenje šta treba da uradi nova vlada.

Nije bitno koje je boje mačka, kaže mudri Konfučije, važno je da mačka lovi miševe. Kina u praksi primenjuje ovu drevnu mudrost.

Dakle, nije bitno ko će sedeti u vladi, važno je da ta vlada prvo primeni sledećih nekoliko poteza
1. Presek finansijskog i materijalnog stanja u državi i privredi – rok 15 dana,

2. Obaveštavanje građana o pravom stanju u državi i privredi – rok 7 dana,

3. Krivične prijave protiv političara, tajkuna i kriminalaca – rok 7 dana,

4. Hapšenje političara, tajkuna i kriminalaca koji su optuženi po zakonu – rok 30 dana,

5. Donošenje Zakona o nacionalizaciji imovine stečene na privilegijama, korupciji i kriminalu – rok 15 dana,

6. Okupljanje stručnjaka iz zemlje i rasejanja bez obzira na stranačku pripadnost – rok 10 dana,

7. Izrada državotvornog i nacionalnog Programa za spas Srbije – rok 21 dan,

8. Formiranje 2.000 menadžera za upravljanje privredom – rok 10 dana,

9. Angažovanje 1.000 stranih menadžera na procenat – rok 30 dana,

10. Usvajanje 200 sistemskih zakona usaglašenih sa EU – rok 30 dana,

11. Profesionalno angažovanje 200 stranih stručnjaka u sudstvu, tužilaštvu i policiji,

12. Izrada Novoeg ekonomskog programa – rok 21 dan,

13. Program smanjivanja javne potrošnje – rok 7 dana,

14. Program smanjivanja poreza i doprinosa – rok 7 dana,

15. Program pokretanja privrede – rok 7 dana,

16. Program supstitucije uvoza – rok 7 dana,

17. Formiranje četri jake banke sa većinskim državnim kapitalom - rok 90 dana,

18. Formiranje Banke za razvoj - rok 30 dana,

19. Oslobađanje državnih medija partijskih uticaja – rok 7 dana,

20. Prezentacija novog koncepta stranim državama, bankarima, investitorima i kompanijama - rok 90 dana.
Napomena: Svi ovi rokovi počinju od dana formiranja nove vlade i sve aktivnosti se uporedno obavljaju.

Mišljenja sam da je ovo jedini put istinskih i korenitih promena. Ukoliko se to ne desi, slede ubrzo novi izbori. Sve što sam ovde predložio neko mora da sprovede. Ko to bude prvi uradio biće uspešan i narod će ga birati. Sve ovo što sam ovde izneo ostaje kao opomena političkoj ludosti onih koji nisu shvatili svoje mesto u istoriji. Da li će se ovo sprovesti? Da li će se istinski preporod dogoditi? Moram da priznam, da nisam siguran. Političari su kvarljiva roba. Vrlo loša iskustva imam sa političarima. Njihove partijske birokratije i njihova pohlepa i sujeta mogu da ponovo presude. .Zato sam prilično oprezan. Ali ono što mogu da obećam građanima, ukoliko ovi novi ne budu sprovodlili novi ekonomski program i ne promene pogrešan koncept, nastaviću oštru kritiku njihove vlasti. Do kada? Dok se ne pojave neki normalni političari koji će objediniti sve vredne, poštene i stručne ljude i koji će nas izvesti iz ove agonije. Izlaz postoji. Građani treba samo da prepoznaju kuda mora da se ide.

Tabloid broj 155, 29. maj 2008.


http://www.dragas.biz/content/view/5683/69/