Војин Јоксимовић о Србији и НАТО-у: “Стоп заобилажењу народа”

Војин Јоксимовић о Србији и НАТО-у: "Стоп заобилажењу народа"

Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Гост: Војин Јоксимовић, нуклеарни физичар у САД, аутор књига "Kosovo is Serbia" , "Kosovo Crisis: A Study in Foreign Policy Mismanagement" и "The Revenge of the Prophet: How Clinton and Predecessors Empowered Radical Islam".

Аутор: Фонд Слободан Јовановић

Војин Јоксимовић

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Јоксимовић:  Ричард Холбрук је више пута рекао да је НАТО једнако Америка, што је и чињеница, са мањим изузецима, као што је рат у Ираку. Након завршетка Хладног Рата Америка следи политику "Pax Americana". Доминација над Источном Европом је део те политике која укључује и окруживање Русије. Стога свим земљама Источне Европе је понуђено чланство и оне су прихватиле. Америка је хтела да учлани и Украјину и Грузију али Немачка и Француска су се успротивиле. На Балкану, Хрватска и Албанија су недавно постале чланице, док је Грчка спречила Македонију. Преостаје једна рупа на Балкану коју треба попунити, а у којој највећи значај има Србија. На Тадићеву коалицију се гледа у Вашингтону као на квислиншку владу на коју треба извршити притисак и која ће кад-тад имплицитно признати независност Косова. Тадић је до  сада употребљавао аргуменат да је народ против чланства, обзиром да је НАТО бомбардовао Србију пре 10 година а потом окупирао Косово. Обзиром да Тадићева коалиција добија и испуњава наређења из Вашингтона и Брисела, очекује се од ње да заобиђе народ, као што је то урађено у Хрватској и неким другим земљама у којима није било референдума већ су владе доносиле одлуке.

Само грађани Србије, па можда и ми у српској дијаспори, који смо дубоко забринути за будућност Србије, можемо да донесемо овако далекосежну и легитимну одлуку. Владе долазе и одлазе а исто важи и за Скупштину.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије  НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Јоксимовић:  Одговор је једноставан. Само грађани Србије, па можда и ми у српској дијаспори, који смо дубоко забринути за будућност Србије, можемо да донесемо овако далекосежну и легитимну одлуку. Владе долазе и одлазе а исто важи и за Скупштину.

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Аргументи су апсурдни. Није ми познато да је нека земља донела одлуку да се придружи хегемонистичкој војној алијанси из економских разлога.

Јоксимовић: Ти аргументи су апсурдни. Није ми познато да је нека земља донела одлуку да се придружи хегемонистичкој војној алијанси из економских разлога. НАТО штити интересе западне корпоратократије што изискује велике војне издатке које морају да покрију све чланице. Рат у Авганистану траје већ 8 година, а Расмусен, нови НАТО генерални секретар најављује да ће НАТО остати у Авганистану колико је потребно. На један или други начин Србија би морала да учествује у Авганистанском рату, као и да изврши модернизацију војске путем куповина америчких авиона и слично.

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Јоксимовић:   Још један апсурдан аргумент. НАТО само упутребљава демократију у служби сопствених интереса и нема никаквог посебног интереса да респектује вољу и права малих народа.

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Потребна је заштита од НАТО доминације, јер НАТО није одбрамбена већ хегемонистичка организација. Заштита се може остварити гарантованом неутралношћу.

Јоксимовић: Нисам видео никакав документ о споразуму са Титом али сам читао да је постојао. Уколико је то тачно, Тито је хтео да се заштити од доминације Совјетског Савеза, који више не постоји. Сада постоји "Pax Americana" што значи доминацију Америке и НАТО-а. Према томе потребна је заштита од НАТО доминације, јер НАТО није одбрамбена већ хегемонистичка организација. Заштита се може остварити гарантованом неутралношћу. Постоје европске земље које су неутралне, на пример: Аустрија, Швајцарска, Шведска, Финска, којима није потреба "заштита" од НАТО-а. Случај Аустрије је посебно важан.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Јоксимовић: Алтернатива постоји у виду гарантоване неутралности. Потписник би требало дабуде Русија а можда и НАТО. Тадић треба да тражи од НАТО-а да буде ко-потписница са Русијом. Ако Аустрија може да буде неутрална може и Србија.

* * *

Погледајте остале интервјуе у вези теме "Србија и НАТО":

Интервју Фонда са Срђом Трифковићем: "Референдум, наравно!"

Интервју фонда са Небојшом Малићем: "Референдум, никако другачије"

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/08/24/vojin-joksimovic-o-srbiji-i-nato-u-stop-zaobilazenju-naroda/

Bivši špijun u evropskoj odbrani

Bivši špijun u evropskoj odbrani

nenad tomić

Biznismen Ratko Knežević tvrdi da je francuski obaveštajac Arno Danžan "omiljeni" prijatelj Mila Đukanovića i Stanka Subotića. Navodno je upravo on omogućio Subotiću da se uprkos poternici Interpola nesmetano kreće Francuskom, organizovao susret Đukanovića i predsednika Francuske Nikole Sarkozija, svesrdno pomogao da Tomislav Nikolić rasturi Srpsku radikalnu stranku i sve vreme održavao prisne kontakte i sa Čedomirom Jovanovićem i Bebom Popovićem, kao i sa Hašimom Tačijem. Ako je suditi po Kneževićevim iskazima, Danžan je u raznoraznim političkim i kriminalnim peripetijama na Balkanu odigrao ključnu, gotovo mitsku ulogu

Za "Vreme" iz Pariza

Ime Arnoa Danžana se u poslednja dva meseca u francuskim medijima uglavnom pominje povodom evropskih parlamentranih izbora na kojima je početkom juna kao kandidat vladajuće Unije za narodni pokret UMP predsednika Nikole Sarkozija osvojio jedno od sedamdesetak poslaničkih mesta u evropskom parlamentu. Međutim, kada se u bilo koji internet pretraživač ukuca njegovo ime, dolazi se do mnoštva podataka i starijih tekstova koji prenose zanimljive biografske detalje i razvoj karijere mladog Francuza.

Pod www.lemondedurenseignement.hautetfort.com, između ostalog, saznaje se da je Arno Danžan rođen 11. februara 1971. godine u mestu Luans (Louhans) u regionu Burgundije, te da je maturu položio 1989. posle čega se u Parizu upisao na fakultet političkih nauka na poznatom Institutu Sciences Po. Diplomirao je 1992, a magistrirao godinu dana kasnije. Potom je služio vojni rok i to u Školi za rezervne oficire u okviru podmorničke baze u Tulonu. Prema pomenutim izvorima, ipak se odlučuje za civilnu karijeru i polaže konkurs za ulazak u Ministarstvo odbrane, odnosno među obaveštajce poznate Direkcije za bezbednost Teritorije DGSE.

MLAĐANI OBAVEŠTAJAC: Već 1994. godine, postavljen je za šefa francuske obaveštajne agencije u Sarajevu gde će se zadržati pune četiri godine, a zadatak su mu prikupljanje podataka, sprovođenje Dejtonskog sporazuma, bezbednosna pitanja kao i potraga za ratnim zločincima te praćenje islamističkih mreža. Prema članku objavljenom na sajtu www.bruxelles2.over-blog.com, Danžan je učestvovao u pregovorima oko Dejtonskog sporazuma i sa svoje 24 godine je tada bio najmlađi šef obaveštajne agencije bilo gde u svetu. Danžan više praktično nije napuštao region i ostao je vezan za njega do danas. Po povratku u Pariz radio je u kancelariji za Balkan pri Ministarstvu odbrane a učestvuje i u pregovorima u Rambujeu između delegacija Beograda i Prištine, dok je u junu 1999. jedan od glavnih savetnika prvog civilnog administratora na Kosovu Bernara Kušnera. Godinu dana kasnije Danžan se vraća ponovo u Pariz i postaje savetnik za Evropu i Rusiju tadašnjeg direktora francuske obaveštajne službe DGSE, ali nedugo zatim odlazi u Ženevu gde je na funkciji francuskog predstavnika u Ujedinjenim nacijama, zadužen za odnose sa humanitarnim i međunarodnim organizacijama.

Balkan ga ponovo privlači pa je 2005. godine savetnik ličnog izaslanika Havijera Solane, Fernanda Đentilinija. Posle automobilske nezgode nedaleko od Mitrovice, Danžan se vraća u Pariz direktno u kabinet tadašnjih ministara inostranih poslova Mišela Barnijea, pa zatim i Filipa Dust Blazija, i bavi se dosijeima vezanim za Balkan i Avganistan. Danžan će ostati vezan za Kosovo u koje u okviru Kontakt grupe do 2007. godine putuje preko 60 puta, a blizak je brojnim intelektualcima u Pokrajini i takođe nekolicini lidera OVK. I ako ga Hašim Tači veoma ceni, Danžan je istovremeno očuvao poverenje i u Beogradu jer je u trenutku proglašenja nezavisnosti bio neprekidno na relaciji Priština–Beograd.

TERENAC: Pre dve godine i prilikom ulaska Danžana u političke vode u Francuskoj, kada je bio kandidat za poslanika na parlamentarnim izborima, dnevnik "Figaro" je u maju 2007. pod naslovom "Arno Danžan, od opsade Sarajeva do bitke za Bres" pisao kako je bivši obaveštajac proputovao celu bivšu Jugoslaviju, išao do najzabačenijih mesta, susretao se sa nacionalistima sa svih strana, prikupljao informacije i regrutovao nove agente. Pariski list "Mond" je takođe u broju od 30. maja 2007. godine naveo da je Danžan učestvovao u pregovorima između srpske vlade i albanske gerile, a da je dugo godina pratio trag Karadžića i Mladića. Patriota i opčinjen redom i radom, uspeo je da se njegovo ime u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na Kosovu izgovara s poštovanjem. "Mond" je tada citirao i Vetona Suroja, koji je pre dve godine Danžana ocenio kao "ekstremno preciznog analitičara velikih sposobnosti, koji svoje informacije nije crpeo iz papira, već iskustva na terenu. Sretao se sa svima, od seljaka do uticajnih političara." POSLANIK: Iako je Arno Danžan za oko 600 glasova izgubio šansu da postane desničarski poslanik svog rodnog kraja pre dve godine, ulazak u politički život obeležio je njegov izbor na evropskim parlamentarnim izborima u junu ove godine. Kao kandidat UMP-a osvojio je kao treći na listi poslanički mandat. Regionalni dnevnik Republikan Loren (Le Republicain Lorrain) objavio je 15. jula tekst pod naslovom "Bivši špijun u evropskoj odbrani". Naime, Arno Danžan je postavljen na čelo specijalne komisije za pitanja odbrane u Evropskom parlamentu koja nosi naziv "Bezbednost i odbrana". On je na čelu ove komisije nasledio Nemca iz redova demohrišćana Krala fon Vogaua. List "Politička profesija" precizira da je ova specijalna komisija za bezbednost i odbranu u sastavu Evropske komisije za inostrane poslove u parlamentu i da već nekoliko godina igra ključnu ulogu kada je reč o svim pitanjima evropske bezbednosne i odbrambene politike. Na internet sajtu evropskog parlamenta www.europarl.europa.eu istaknuta je njegova kraća biografija pa čak i mejl adresa.

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=880106

Na području bivše Jugoslavije rađa se Jugosfera

Na području bivše Jugoslavije rađa se Jugosfera

Piše: The Economist

Jugosfera je termin koju britanski list The Economist koristi u tekstu u kojemu opisuje stanje u državama bivše Jugoslavije. Dvadeset godina nakon izbijanja ratova na zapadnom Balkanu došlo je vrijeme u kojemu se stare netrpeljivosti zamjenjuju novom regionalnom suradnjom. Jedino što bi eventualno moglo biti sumnjivo samo je ime. Tekst se otvara anegdotom s nedavnog sastanka Nesvrstanih, u kojemu je srpski predsjednik Boris Tadić spomenuo kako bi tvrtke iz zemalja bivše Jugoslavije, iz "naših zemalja", kako je rekao, trebale zajednički nastupati na specijaliziranim graditeljskim ili natječajima za vojnu opremu. Stjepan Mesić je "kimnuo glavom u znak potpore". Upravo ta fraza, "naše zemlje", služi kao uvod u tekst. - Od Slovenije do makedonske granice s Grčkom, većina ljudi ima jako puno toga zajedničkoga, čak i ako ne pričaju o tome. Svakim danom spone između njih, prekinute u 90-ima, lagano se obnavljaju. Jugoslavije je odavno nestala; na njenom mjestu izranja Jugosfera. Kao dobar primjer suradnje spominje se uvodni sastanak za osnivanje vatrogasnog centra za jugoistočnu Europu. Iako je takva vijest jedva vrijedna spominjanja čak i u Sarajevu, u kojemu je bio sastanak, činjenica da "vojnici koji su se nedavno borili jedni protiv drugih sada treniraju jedni druge, ili da vatrogasci rutinski surađuju, ili da svi od veterinara do centralnih banaka imaju sastanke na gotovo zamorno redovnoj bazi je dobra vijest, piše Economist. - Jugosfera ima korijene u zajedničkim iskustvima, trgovini i biznisu. Većina bivših Jugoslavena - Bosanci, Srbi, Crnogorci i Hrvati - pričaju istim jezikom s manjim varijacijama. Mnogo Makedonaca i Slovenaca još uvijek priča ili razumije jezik koji se zvao hrvatsko-srpskim. U većini regije, ljudi mogu slobodno putovati, koristeći samo osobne iskaznice, navodi Economist. - Vole istu glazbu i istu hranu. Političke, religijske i etničke razlike i dalje su prisutne. No, svakog ljeta tisuće mladih ljudi nalazi se na festivalu Exit u Novom Sadu u Srbiji, a velike zvijezde bez problema privlače veliki broj publike gdje god da nastupaju. Na veliko živciranje čelnih ljudi hrvatske glazbe, na mobitelima mnogih mladih Hrvata sviraju najnovije srpske pjesme, stoji u tekstu. - Oko trećine crnogorske trgovine odvija se sa Srbijom. Bosna je najveće tržište za srpske izvozne proizvode, a drugo najveće za hrvatske. Srbija je najveći trgovinski partner Makedonije. U malim gospodarstvima, širenje obično znači više suradnje sa susjedima. Delta iz Srbije, Mercator iz Slovenije i Konzum iz Hrvatske svi vode supermarkete i otvaraju nove trgovine u susjednim dvorištima. Kao sve više tvrtki bivše Jugoslavije, tretiraju regiju kao jedinstvenu. Vodeći srpski dnevni list, Politika, ima domaće izdanje i malo drukčije "ex-yu" izdanje. Tipični srpski novinski naslov nedavno je najavio kako se planira "osvajanje" Hrvatske, ali ne vojnom silom, nego Cipiripijem, srpskim čokoladnim namazom", navodi Economist. Neki su ljudi, piše Economist uvijek znali da će biti tako, budući da su i u "najmračnijim vremenima jugoslavenskih ratova" kriminalci trgovali svime preko granica, a "ono što se znalo kao 'tubro-folk' glazba bilo je popularno svugdje, unatoč čestim nacionalističkim konotacijama". Sad su pak svi sustigli kriminalce i pjevače, stoji u tekstu, a najveći srpski problem s Hrvatskom, i obratno, nisu teritorij ili izbjeglice, nego neformalne barijere koje bi omogućile tvrtkama da lakše posluju u susjedstvu. - Hrvati vas gledaju mrko ako ih pitate za Jugosferu. Ne zato što ju ne žele. Jednostavno im ne odgovara ime, jer ih podsjeća na zemlju od koje su se odcijepili. Ali nikome drugome ne smeta, kako se čini. Čak i bivši jugoslavenski Albanci, koji uglavnom žive na Kosovu i u Makedoniji (i koji su u mnogočemu suprotni), nisu izuzeti utjecaja Jugosfere. Jedan marketinški direktor iz Albanije kaže kako nikad ne bi uspješno mogao prodati talijansko mlijeko na Kosovu, budući da je Kosovarima zlatni standard slovensko mlijeko. - U svakodnevnom životu, naravno, mnogi ljudi više nego zadovoljno žive u više sfera. Kosovari gledaju televiziju na albanskom, ali ulaze u Jugosferu kad trguju sa Srbijom ili idu na godišnji odmor u Makedoniju. Bosanci svih narodnosti jednu iste stvari i puno posluju jedni s drugima. Nogomet, ipak, izvlači na površinu razlike, kao što je to slučaj u mnogim državama. Bosanski Srbi navijaju za srpsku reprezentaciju, bosanski Hrvati za hrvatsku, a samo Bošnjaci za BiH", navodi Economist. U sljedećih nekoliko godina će, po mišljenju lista, trik biti u tome da se konsolidira ono što ljudi imaju zajedničko, da se vlade usredotoče na to, i pokušaju bolje povezati politiku i posao i regiji i kroz Jugosferu, ali i kroz ostatak Europe. - Europska unija utemeljena je da bi cementirala mir na kontinentu, a za Jugosferu taj posao još nije završen, zaključuje se u tekstu. The Economist/Jutarnji.hr

http://www.pcnen.com/detail.php?module=2&news_id=39385

Европска унија припрема се да докусури српску државност

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Европска унија припрема се да докусури српску државност

Ако је веровати српским медијима, већ најављена за 20. октобар посета председника Русије Дмитрија Медведева Београду имаће судбоносни значај за Србију. Сам термин доласка руског лидера изабран је симболично: 20. октобра 1944. године југословенски партизани и јединице Црвене армије су после крвавих битака ослободили Београд. У Србији не сумњају, да ће руска страна и даље пружати тој балканској земљи свестрану политичку и економску помоћ. Њени основни правци су познати: подршка српском захтеву у Међународном суду ОУН у вези проглашења незаконите независности Косова (претрес ће почети 1. децембра) и енергетска сарадња. Током последњих дана томе је придодато и одобравање српској влади кредита у случају да пропадну садашњи преговори Србије о новој транши са Међународним монетарним фондом.

Међутим, уз традиционално обраћање „матушки – Русији" у тешким за себе тренуцима, актуелне српске власти истовремено чине потезе, који евидентно угрожавају даље опстајање Србије као јединствене државе. Уз пратњу апела који одјекују са високих међународних трибина да се поштују суверенитет и територијални интегритет Српске државе, њено руководство већ је донело одлуку којом се на територији земље стварају нова „косова". Ради се о спровођењу административно-територијалне реформе, којом се предвиђа трансформисање Србије у заједницу региона.

До најновије реформе у саставу Србије налазиле су се две аутономне покрајине – Војводина и Косово и Метохија. Остали пак део територије републике словио је за Централну Србију и налазио се у директној подређености републичким властима. Међутим, почетком јула Скупштина Србије усвојила је закон о регионалном развоју, према коме се територија земље дели на седам региона.: Војводина, Београд, Западни регион, Источни регион, Централни регион, Јужни регион и Косово и Метохија.

Спровођење регионализације – то је главни захтев који је Европска унија 2008. године предочила Србији као услов за пријем земље у ту организацију. Индикативно је , додуше, да се у званичним одлукама о захтевима Брисела вешто заобилази питање Косова као једног од српских региона. Константно се потенцира да на територији те српске покрајине функционише цивилно-полицијска мисија Европске уније. Међутим, нерегулисани статус Косова, по мишљењу ЕУ и његовог известиоца за Србију Јелка Кацина, није препрека за регионализацију преосталог дела земље. Чак штавише, Српска држава, по речима словеначког дипломате, просто је у обавези да се регионализује ако жели „да користи помоћ коју Европска унија одобрава земљама – кандидатима".

Према информацијама српских издања, најпре је влада земље намеравала да изврши регионализацију тек у „статистичком" плану – као меру за уређење питања полагања рачуна и планирања. Међутим, пре неколико месеци огласио се и председник Борис Тадић са својом изјавом која се не сме заобићи. Он је захтевао да се не ограничава административно-територијалним корекцијама, већ да се на регионе реално пренесе значајан део овлашћења централних власти, због чега је потребно да се унесу и принципијелне промене у уставу земље. „Није природно да само Војводина у Србији буде регион са фиксираним правима, док истовремено и други региони желе да стекну иста таква права". Имајући у виду да је Војводина данас већ разрадила и усвојила сопствени Статут, који јој даје политичко-административну, буџетску и пореску самосталност, конституциона иницијатива српског председника представљала је ништа друго до сигнал сепаратистима свих других боја да не заостају иза мађарске сабраће.

Не треба се чудити што су након сличних изјава Бориса Тадића све етнополитичке елите и локални „кнезчики" у Србији пропричали у исти глас. Према писању недељника „НИН", предвиђену Законом о регионалном развоју поделу земље на седам региона „скоро нико не доживљава као коначан, већ обрнуто, већ се предлажу „кандидатуре" за нове регионе и прекрајање постојећих". У првим недељама разматрања новог нацрта закона одређене су будуће „вруће тачке" на мапи многострадалне Србије – насељене албанцима јужне српске општине Бујановац, Медвеђа и Прешево, и историјска област Санџак на граници Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Председник општине Бујановац, албанац Шаип Камбери, позвао је да се на југу Србије формира „регион који кореспондира са евроатлантским духом", а његов колега из општине Прешево Рагми Мустафа је конкретизовао, да је тај корак „позван да олакша решавање економских проблема и спровођење интегрисања са Косовом".

Додуше, опсност по јединсдтвену српску државност нипошто не постоји само у тим регионима. Данас се парама Европске уније реализује обухватни програм пресељења у област Поморавља циганског становништва из осталих региона Србије и других република бивше Југославије. Управо цигани треба да буду државотворни народ Поморавља са центром у Нишу – трећем по величини граду Србије. Овај пројекат ће омогућити да се у том региону Србије створи жариште перманентне напетости, што одговара интересима странке „Г-17 плус", на челу са вице-премијером Млађаном Динкићем. Та крајње прозападна странка намерава да се већ ове јесени трансформише у „Странку региона" како би објединила регионалне елите и промовисала се као једина снага која је способна да спречи Србију од распада.

Саборци господина Динкића у реализацији програма регионализације Србије су Ненад Чанак (оснивач и лидер Лиге социјал-демократа Војводине, један од идеолога мађарских сепаратиста и „по функцији" руководилац Националног савета за децентрализацију) и други члан овог Савета – „десна рука" Млађана Динкића – Бошко Ничић. Овај последњи је изјавио, да се „статистички региони требају трансформисати у аутономне регионе, такве као што је данашња Војводина. Србија треба да постане заједница тих аутономних региона. Скупштина треба да постане дводомна и да се састоји од већа региона и већа грађана". Ради се, дакле, о репродуковању система федеративне Југославије уочи њеног распада. Чак штавише, по речима Б.Ничића, сваки регион треба да себи пронађе свог партнера у редовима Европске уније, како би од њега добијао финансијску помоћ – што значи конституционо фиксирање у Србији етничких „петих колона", које финансирају Мађарска, Румунија, Бугарска, Турска, Албанија и други садашњи и будући чланови Европске уније. Према информацији коју је аутор овог текста добио у Српској скупштини, „нови устав Србије заиста ће на републичком и регионалном нивоу фиксирати све те принципе функционисања „јединствене Југославије" из краја 1980-их година – колективно руководство, консензус република, право вета – које су широко употребљавале сепаратистичке снаге и што је на крају и довело до крвавог распада државе".

Међутим, и овакав ниво расдпада Србије није самоциљ за Европску унију и њене стављенике у Београду. Према расположивим подацима, Запад намерава да створи Балканску федерацију православних земаља. У њеном саставу би се нашли полунезависни региони који су под пуном политичком и финансијском контролом Запада и Ватикана. Тај пројекат се данас активно разматра у Билдербершкој групи. Ради се о дефинитивном разбијању јединственог православног простора на Балкану уз истовремено вештачко повећање удела и утицаја католичког елемента у Албанији, Босни и Херцеговини, Војводини и другим областима, што у потпуности одговара интересима Ватикана, који стоји на изворишту распада Југославије почетком 1990-их година.

Дакле, у резултату „регионализације" у таквом облику како је поимају у Европској унији и српским руководећим круговима, на територији садашње Србије појавиће се минимум четири нове државе под политичким и финансијским покровитељством Европске уније: албанска – на Косову и Прешевској долинни, мађарска – у Војводини, циганска – са престоницом у српском (засад још) Нишу, босанско-муслиманска - у Санџаку. То ће ће значити поновну (после доласка у XIV веку на Балкан Османлијске империје) ликвидацију српске државности и претварање Срба из државотворног народа у аморфну етничку групу, чије ће будуће станиште бриселски чиновници одредити по принципу „оно што јер преостало".

_____________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј".

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2401

Разговор недеље: Јасмина Вујић, председница Удружења декана нуклеарних факултета САД

Уранијум враћен под притиском Америке

Да смо добро преговарали могли смо у истом пакету решити проблем отпада и дугогодишње финансирање Института у Винчи, уместо што се задужујемо, каже професорка с Берклија

Била је ђак генерације Шабачке гимназије, дипломирала с просеком преко девет и магистрирала на Електротехничком факултету у Београду, осам година радила у Нуклеарном институту „Винча", а докторске студије одвеле су је у САД. Од 1992. године професор је на чувеном Калифорнијском универзитету у Берклију, где је 1. јула 2005. године преузела дужност декана Факултета за нуклеарну технику, као прва жена декан на једном факултету за нуклеарну технику у САД. Од 1. јула ове године налази се на челу удружења декана свих нуклеарних факултета у овој земљи, а има их скоро педесет.

Већ ових неколико редова довољни су да препознамо Јасмину Вујић, с којом је нобеловац Стивен Чу, министар енергетике у влади новог америчког председника Барака Обаме, ове године водио више дугих разговора о предностима и манама нуклеарне енергије. С Јасмином, која ужива огроман углед у највишим стручним круговима, али и патриотским организацијама српске дијаспоре, разговарамо за „Политику" о светским и овдашњим нуклеарним приликама, погубном мешању политике у науку, Задужбини наших електроинжењера у САД, чији је оснивач...

Удружење декана води активну кампању за поновну изградњу нуклеарки у САД?

Американци су некада имали примат у дизајну и изградњи нуклеарних електрана. У последње три деценије они су изгубили не само ту предност, него и знање. Од почетка осамдесетих ништа нису градили. Политика Клинтона и Гора била је изузетно антинуклеарно расположена и за тих осам година смањен је комплетан истраживачки рад. Наша организација инсистира на томе да се направи дугорочна стратегија у свим областима у којима се примењује нуклеарна технологија. Такође, и да се јавност упозна које су предности енергије из овог извора. У Вашингтону бар једном годишње разговарамо са сенаторима, конгресменима и министарствима која опредељују буџет.

Клима се мења?

Догађаји од 11. септембра на неки начин су их пробудили. Јавиле су се струје коју су притискале владу да направи независну енергетску политику, да земља не зависи од увоза нафте и гаса. То се десило Француској средином седамдесетих, када су цене нафте скочиле. Њихова влада тада је рекла: „Ми немамо природе ресурсе, али не можемо да зависимо ни од кога споља и почињемо активну изградњу нуклеарних електрана". Они су повећали проценат удела нуклеарки у производњи струје на 80 одсто. Америка има 104 нуклеарне електране, а тај проценат је тек 20 одсто. Азијске земље су такође схватиле да ако желе да смање загађење животне средине, а термоелектране на угаљ су најпрљавије, једино им нуклеарна енергија може помоћи. Кина тренутно гради 12 нуклеарних електрана...

Где је Србија у нуклеарним релацијама?

После акцидента у Чернобиљу код нас је настала параноја, тако да је донет закон који је стопирао градњу нуклеарки на простору бивше СФРЈ. Крајем године тај закон истиче, а у неку руку се не зна ни да ли важи јер је у међувремену промењено толико држава. Међутим, ми смо изгубили велики број кадрова који су се расули по свету. Такође, овде се за науку мало издваја, свега око 0,3 процента, за разлику од света где је то 3 до 5 одсто. Нажалост, иако имамо владе које се мењају, једна константа остаје: министри за науку се бирају по политичкој припадности, а не по стручности, па се самим тим и не мешају много у сопствени посао.

Шта се дешава с Нуклеарним институтом у Винчи?

Велику битку водили смо 2003. године с тадашњим министром Драганом Домазетом да се „Винча" очува, пошто је била идеја да се распарча на четири-пет делова и продају некретнине. Послала сам једну петицију широм света и за две недеље добила око 150 потписа подршке академика и научника у највећим институтима и универзитетима, који су потекли из „Винче". Штрајк запослених, преписке и натезања трајала су до јануара 2004. године. Влада је пала, а „Винча" опстала. Сада је поново на тапету, а повод је истрошено радиоактивно гориво.

Хоћете ли читаоцима појаснити о чему се ради?

Код нас важи правило: они који нешто знају, уопште се не питају! У доба Домазета и Свилановића, под притиском Американаца, свеже нуклеарно гориво, које смо средином седамдесетих платили веома много, враћено је Русији. Да су умели да преговарају, могли су да постигну споразум да се истовремено решимо и радиоактивног отпада, који је много опаснији, а „Винчи" обезбедимо финансирање за још десет година. Новац који смо добили од Међународне атомске агенције у Бечу није био довољан да се измести тај отпад. Паре су потрошене да се направи ограда, да наводно не би ушли терористи и слично...

Колико је скупо уклањање радиоактивног отада?

Потребни су посебни контејнери, роботика која ће омогућити приступ, специјални транспорт и прерада. Најновија идеја министра за науку била је да „Винча" узме кредит од двадесет пет милиона долара код неке банке, што није изводљиво јер је то буџетска установа која по закону не сме да се задужује. Када су то схватили, под разним притисцима гурају оснивање јавног предузећа за управљање нуклеарним објектима у Србији. Који су то објекти? Сви су у „Винчи". Практично цепају наш једини нуклеарни институт, одвајају лабораторију за заштиту, реакторску технологију... За директора постављају мр Радојицу Пешића, који је био помоћник бившег министра Домазета, а Домазета за председника Управног одбора.

Постоји ли заиста опасност од крађе?

Отпад је толико радиоактиван да би свако ко би му нестручно пришао био мртав. Реалније је да неко пожели да се домогне свежег горива. Тип реактора у „Винчи" користио је високообогаћено гориво од 80 одсто уранијума 235, а за израду нуклеарне бомбе потребно је преко 93 одсто. Међутим, после 11. септембра Американцима је сметало да мале државе имају високообогаћено гориво и они су притискали да се врати у земљу порекла. Пошто су нестручњаци водили преговоре, нестручњаци су пристали на уцене, тако да смо добили само обећања. Сада се „Винча" задужује, а после једино може да оде под стечај, као и многе друге српске фирме.

Говорите о погубном утицају политике на науку?

Не може да се дозволи да науку воде људи који нису стручни. Не може да се дозволи да се планира краткорочно. Јер, ако нам не треба наука, затворимо све институте. Домазет је 2003. изјавио да је Србија мала земља и да јој не требају основне науке, а да примењене науке треба да финансира привреда. То је ван памети. Не постоје примењене науке без основних, а у Србији је привреда у таквом стању да не може ни себе да издржава.

Противник сте образовања по Болоњској конвенцији?

Сваки универзитет и сваки факултет у САД се боре да буду различити, бољи од осталих. Једино конкуренција гура напред. Шта се дешава овде: без икакве шире дискусије прихваћена је Болоњска конвенција. Предлагала сам да претходно утврдимо шта је то што би нама требало. Ми имамо наше професоре практично у сваком образовном систему свету. Зар нисмо могли да их позовемо да изложе које су предности и мане тих система и да извучемо најбоље. Систем који је имала моја генерација био је веома добар, а доказ за то смо сви који смо отишли у иностранство и успели. Мени нико није тражио нострификацију дипломе ЕТФ-а зато што је тај факултет био чувен. Жалим ову децу јер је ниво знања снижен до краја. Производимо генерације које неће бити довољно образоване.

По неким проценама, око 100.000 младих образованих људи напустило је Србију?

Многе сам сачекала с друге стране. Само у Силицијумској долини има 200 до 250 инжењера нашег порекла. У „Гуглу" их је 30-40, у „Сиско системсу" бар тридесетак. Док памет изграђује туђе државе, села су нам празна, бела куга хара... Одлазак генерација младих и способних мора да се заустави, и направе услови да се бар један део врати. Уз помоћ наших студената на два најчувенија истраживачка универзитета у свету, Берклију и Станфорду, спровели смо анкету међу 450 младих српског порекла у САД и Канади. И док више од 90 одсто младих из Србије жели да што пре оде из земље, близу 70 одсто младих и образованих Срба у дијаспори жели да се врати. Наравно, уколико су одређени услови испуњени, а то није захтев да се има америчка плата!

У САД сте основали удружење наших елетроинжењера?

Електротехнички факултет је заиста пропатио под Милошевићем и многи људи су отишли у иностранство. Задужбина наших електроинжењера има око 300 чланова. Протеклих година послали смо неколико контејнера компјутера и компјутерске опреме, часописа и друге научне литературе ЕТФ-у у Београду. Уз помоћ Задужбине и донацију њеног члана Ивана Рашовића израђен је лабораторијски блок између ЕТФ-а и Машинског факултета. Организовали смо посету српске делегације универзитетима и компанијама у Сан Франциско заливу и Силицијумској долини у октобру 2007. године и том приликом је потписан уговор о академској сарадњи између универзитета у Берклију и Београду, први који је БУ потписао с једним америчким универзитетом.

Мирољуб Мијушковић

 

[објављено: 16/08/2009]

  

 

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Uranijum-vracen-pod-pritiskom-Amerike.sr.html

Holbruk prevario Karadžića

D. MILINKOVIĆ, 14.08.2009 20:16:58

Ocena: 2.55 (Glasova: 11)

Komentara: 2

 

DOKUMENTA o "slučaju Karadžić", sa kojih je Stejt department skinuo oznaku državne tajne, ne otkrivaju mnogo novih detalja, ali konačno zaokružuju sliku o ulozi američkih vlasti i Ričarda Holbruka u pregovorima sa vođama bosanskih Srba - kaže za "Novosti" istoričar iz SAD Čarls Ingrao.
On se nedavno vratio iz Vašingtona, gde je imao uvid u ova dokumenta Stejt departmenta i niz razgovora sa zvaničnicima američke administracije.
Ingrao, koji predaje na Perdju univerzitetu, uzburkao je zapadnu javnost knjigom "Suočavanje sa jugoslovenskim kontroverzama", na kojoj je radilo više od 300 stručnjaka iz raznih oblasti, a u kojoj se, između ostalog, iznose tvrdnje da je Holbruk obećao Karadžiću imunitet ukoliko se povuče iz politike.
* Nakon što ste videli dokumenta Stejt departmenta, da li vi i vaše kolege koje su radile na ovoj knjizi, i dalje ostajete pri tvrdnji da je bilo dogovora između Holbruka i Karadžića, i da su pojedinci u Stejt departmentu to znali?
- Stojimo iza onog što smo objavili u knjizi. Dokumenta koja su upravo obelodanjena, potvrđuju da su državni sekretar Kristofer Voren i visoke diplomate, poput ambasadora Medlin Olbrajt, Džona Kornbluma i Džona Menzisa, kao i Holbruk, navodno želeli da vide Karadžića na suđenju za zločine za koje je optužen.

Međutim, stanje na terenu pokazivalo je nešto sasvim drugo - da su žmurili nad činjenicom da su oni tu i da bi IFOR mogao da ih uhapsi da za to postoji politička volja. Holbruk je znao, ali nije želeo da obavesti Karadžića da je već tada bio bezbedan, kako bi ga ubedio da se povuče iz politike.
* Mogu li najnovija dokumenta Vašingtona da utiču na krajnji ishod suđenja Karadžiću?
- Mislim da ne. Svi sa kojima sam razgovarao tokom protekle godine, uključujući pravnike i sudije, smatraju da ni Ričard Holbruk, ni američka vlada, ne mogu da utiču na autoritet Tribunala u Hagu. Uostalom, Tribunal je i odbacio Karadžićev zahtev da se optužnica povuče, uz objašnjenje da bilo kakav dogovor o imunitetu nije relevantan za suđenje.
* U knjizi tvrdite da je i Ratko Mladić praktično bio zaštićen od hapšenja, i da su američki vojnici u Bosni namerno nekoliko puta propustili da ga uhvate. Ipak, isti taj Zapad sada njime ucenjuje Srbiju...
- Hapšenjem Karadžića, vlasti u Beogradu demonstrirale su volju da sarađuju sa Tribunalom. Posle skoro decenije opstrukcija, Amerika i EU sada vide da predsednik Tadić i druge proevropski orijentisane stranke teže EU integracijama. Na tom putu stoji još samo hapšenje Mladića.
* I Gorana Hadžića?
- Mislim da "njegova sudbina" Zapadu nije toliko važna, iako je i sam izbegao hapšenje 2004.
* Mislite li da SSP može biti odblokiran i bez Mladića u Hagu?
- To je malo verovatno.
* Mandat Haškog tribunala završava se ove godine, a Rusija je odlučno protiv produženja njegovog rada...
- Kako sada stvari stoje, Tribunal će se zatvoriti tek posle suđenja Karadžiću i Mladiću.

VREME JE ZA ISTINU NA BALKANU
* DA li trenutno radite na nekom novom projektu razotkrivanja "jugoslovenskih kontroverzi"?
- Iako su se mediji širom sveta isključivo fokusirali na otkrića oko Karadžića i Mladića, projekat u kome je učestvovalo 11 istraživačkih timova iz različitih zemalja - rasvetlio je mnogo kontroverzi iz devedesetih, koje i dalje razdvajaju ljude na ovim prostorima. Sada je vreme da se ceo Balkan suoči sa istinama i zaboravi na mitove.

 

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=3&status=jedna&vest=153891&title_add=Holbruk%20prevario%20Karad%C5%BEi%C4%87a&kword_add=radovan%20karadzic%2C%20carls%20ingrao

Међународно разбојништво под заставом „хуманитарне интервенције“

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Међународно разбојништво под заставом „хуманитарне интервенције"

Прошле недеље западни центри моћи, на челу са САД, покушали су да уз помоћ генералног секретара ОУН Бан КИ Муна предузму први покушај званичног озакоњења такозване „хуманитарне интервенције". Прикривено под том лукавом формулацијом оружано мешање у унутрашње ствари независних држава, под изговором супростављања масовном кршењу човекових права и ратним злочинима, по први пут је испробано 1999. године против Југославије. Тада је авијација Северноатлантске алијансе 78 дана бомбардовала суверену земљу, што је довело до изгинућа неколико хиљада људи – углавном цивилних лица. Па и мирни албанци – о којима се на речима бринуо НАТО – нису ценили хуманизам Брисела: око 1 милион косовара било је принуђено да потражи спас од натовских бомби и ракета у суседним Албанији и Македонији. Међународном разбојништву радовали су се једино албански бојовници, који су под војним скутом алијансе развили на Косову антисрпско „етничко чишћење".

Равно 10 година касније по окончању те операције Запад је исказао намеру да прошири ауру „хуманитарних интервенција" и истовремено им осигура међународно-правну основу. У својству „пробног балона" лансиран је извештај генералног секретара ОУН, у коме је овај изнео своје виђење принципа „одговорност за заштиту", прописану у одлукама Светског самита ОУН 2005. године. Тада је он био формулисан као тежња Уједињених нација да заједничким напорима доприноси спречавању таквих тешких злочина као што су геноцид, „етничко чишћење", ратни злочини и злочини против човечности. Сада је настала потреба да се изради механизам његове реализације – али тај механизам Запад и генерални секретар ОУН виде на њима веома својеврстан начин.

У свом извештају, изнетом на заседању Генералне скупштине ОУН 28. јула, Бан Ки Мун, позвавши се на заиста трагично искуство Руанде 1994. године, апеловао је да се „обећање одговорности за заштиту преведе у практичну раван" и да се пружа „благовремен и одлучан одговор" на кршење човекових права. По речима генералног секретара ОУН, „самоумиривање и цинизам често ометају ОУН да делује онако благовремено и онако ефикасно како би то требало да буде".

Безусловно да би се идеја о томе да се светска заједница ситуира реалним могућностима и овлашћењима у циљу спречавања ратних злочина могла само поздравити. Међутим, мора наводити на опрез то, што се апели на «хуманитарне интервенције» из ОУН чују у време док САД и друге западне државе отворено прете сувереним државама, таквим као што је Иран или Судан, изводе војне операције на територији Пакистана, а при том не журе да извлаче закључке из пређашњих «хуманитарних интервенција». Ради се, у суштини, о покушају да се на нивоу ОУН фиксира право на оружано мешање у послове других држава, у којима се по мишљењу «моћника света овога» (читај – САД, НАТО и Европска унија) грубо крше човекова права. То би водећим светским државама омогућило да врше «хуманитарне интервенције» против режима који им нису по вољи, не оптерећујући се принципом поштовања државног суверенитета.

На опрез наводи и то, што се активније од других у заштиту «хуманитарних интервенција» залаже Ватикан, који је својим провокативним признавањем независности Хрватске крајем 1991. године фактички дао сигнал за масовне злочине против човечности, који су захватили просторе бивше Југославије. Не наводећи конкретне државе, представник Свете столице при ОУН је изјавио, да њихове власти «нису успеле да реше задатак заштите својих грађана и у стварности су помагале да се врше злочини, не вршећи своје основне функције. Оне треба да се нађу пред лицем правде и одговарају како за своје чињење, тако и за своје нечињење».

Коме су упућене овакве оптужбе добро је знано. То су оне државе чије владе спроводе курс који није по вољи Запада и стога, по мишљењу архитеката «новог светског поретка» треба да буду свргнуте са власти насилним путем. У последњих десет година САД и њени савезници два пута су спроводили сличне акције. Сем Југославије, марта 2003. године са спољном интервенцијом без санкција ОУН суочио се Ирак. Тада је, додуше, на списку претензија фигурирало стварање оружја за масовно уништавање, чиме се, тобоже, бавио Садам Хусејн. И без обзира на најдетаљније трагање, оружје за масовно уништавање није пронађено, али то није омело савезнике да насилним путем свргну неугодни им режим. Данас се аналогне оптужбе чују из Вашингтона на адресу суседног Ирана. Имајући у виду да су тим оптужбама у последње време придодате и оптужбе за кршење човекових права (што је испољено у обуздавању разузданих гомила на улицама Техерана), може се извести закључак о томе да је одредница о «хуманитарној интервенцији» потребна и за аргументовање америчко-израелске операције против Ирана. Аналогна опасност наднела се и над Суданом, који води независну спољну политику, због чега се и нашао на нишану Запада. Издати марта ове године од стране Међународног кривичног суда ОУН налог за хапшење суданског председника Омара ал-Башира због ратних злочина у провинцији Дарфур, при потпуном игнорисању злочина које је извршила супротна страна, има смисла само ако западне државе имају механизам његове реализације. А он опет може бити покренут под сенком «хуманитарне интервенције» и уз благослов генералног секретара ОУН Бан Ки Муна.

Није тајна да су у Њујорку и Бриселу акумулирана богата искуства манипулисања светским јавним мнењем и стварања неопходне пропагандистичке логистике за своје акције. Почетком 1999. године као аргумент за бомбардовање Југославије изрежиран је такозвани «масакр у Рачку». Тада су српске политичке снаге озбиљно потискивале албанске терористе, принудивши их да се повуку у планинске области. Један од најжешћих сукоба догодио се у селу Рачак. Пошто су српске власти допустиле страним новинарима да прате ту акцију, агенција «Асошијетед прес» је у пуном обиму документовала полицијску операцију заузимања села. У току те операције убијено је неколико десетина албанских терориста, обучених у америчку униформу, и опремљених оружјем западне производње. Међутим, наредног дана у село је са мандатом Верификационе мисије ОЕБС допутовао координатор ЦИА Виљам Вокер са групом америчких новинара. Они су саопштили да су у Рачку убијена само цивилна лица, међу којима је било много жена и деце. Извештај Вокера (који се раније «прославио» диверзантским операцијама ЦИА у Салвадору, Хондурасу, Боливији и Перуу) обелодањен је у америчким медијима као вест часа, а документарни снимци «Асошијетед преса» су сместа скинути са програма. Три дана касније, након објављивања «Вокеровог извештаја, тадашњи државни секретар САД Мадлен Олбрајт је изјавила, да је због последица «масакра цивилних лица» у Рачку неопходно под хитно предузети «одлучну војну акцију» против Југославије.

Данас је једини међународно-правни институт који даје право на спровођење војне операције против друге државе 51-ви члан Повеље ОУН, који земљама – чланицама Уједињених нација признаје «неотуђиво право на индивидуалну или колективну самоодбрану», уколико се на њих «изврши оружани напад». Управо је тај члан искористила Русија августа 2008. године када је војним путем узела у заштиту становништво Јужне Осетије, које у великој већини има руско држављанство, и сопствене мировне снаге, које су подвргнуте грузијској агресији. Сви остали случајеви примене силе – било да је реч о Југославији 1999. године, Ираку – 2003 године или припреманим оружаним операцијама против Ирана и Судана – није ништа друго до најтежи међународни злочин, против кога се на речима тако здушно залаже господин Бан Ки Мун.

______________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2350

Treci balkanski rat neminovan

Terorizam
Pukovnik dr Milan Mijalkovski, profesor Fakulteta bezbednosti,o ucestalim teroristickim napadima na jugu centralne Srbije
Treci balkanski rat neminovan
@ Sredoje Simic

       Šiptarski ekstremisti opet udaraju u "ratnicke bunjeve".
       Kasno uvece, u cetvrtak, 8. jula, albanski teroristi su, rucnim bacacem, napali vozilo sa pripadnicima Žandarmerije Nenadom Nikolicem(33) i Milošom Cerovicem(33), koji su se nalazili u redovnoj patroli u selu Lucane, kod Bujanovca.
       Samo pet dana kasnije, u noci izmedu 13. i 14. jula, u Preševu, u ulazi stambene zgrade, u kojoj pretežno žive srpski vojnici i policajci, eksplodirala je naprava velike razorne moci. Eksplozija se dogodila 45 minuta posle ponoci u naselju Željeznicka stanica, u kojem žive preševski Srbi.
       Od snažne detonacije popucali su prozori na oko 20-tak okolnih zgrada i kuca.
       Povredene su dve osobe: Aferdita Šabani(43) i Donik Zairi(13), sin policajca, Albanca.
       Presecen je i jedan lanac krijumcarenja oružja. Srpski žandarmi su, istog dana, uhapsili Đenana Mehmetija, iz Miratovca kod Preševa, zbog sumnje da je svojim kamionom prevozio naoružanje, municiju i vojnu opremu sa Kosova. MUP Srbije raspolaže ekskluzivnim snimcima, na kojima se vidi kako Fadilj Fera iz Gnjilana i Refik Baša, iz Kosovsne Kamenice, inace pripadnici kosovske policije, u selu Velekince kod Gnjilana, tovare razlicito naoružanje u Mehmedijev kamion.
       U kuci Ljuljzima Ibišija Ljuljija, jednog od voda tzv. OVPMB na ovim prostorima, i clana "gnjilanske grupe", policija je zaplenila velike kolicine naoružanja i oznake sa znakom OVK.
       Oba bombaška napada, ministrar policije Ivica Dacic, okarakterisao je kao "cist teroristicki akt, na koji ce država najenergicnije odgovoriti".
       Posle ovih teroristickih napada šiptarskih ekstremista, i energicnog odgovora srpskih snaga bezbednosti, medu albanskim politickim liderima u preševskoj dolini, naglo je porasla temperatura, što je dodatno naelektrisalo situaciju.
       Kao i obicno, preševska politicka elita je zamenila teze pa je reakciju policije, prilikom pretresa kuca Albanaca osumnjicenih za teška krivicna dela i organizovani kriminal, (ne)ocekivano protumacila kao prekomernu upotrebu sile?!
       Ponovo su se u preševskoj dolini povampirile price o kosovizaciji juga Srbije. Lideri Albanaca su (gotovo) jednoglasni: porucuju da se nece smiriti sve dok Žandarmerija, koja im, navodno, ugrožava ljudska prave, ne napusti Preševo i ostale opštine juga Srbije.
       Doduše, narodni poslanik Riza Haljimi je osudio teroristicke napade, ali govori (i) o "nagomilanim problemima", a veliki broj pripadnika Žandarmerije u Preševu, Bujanovcu i Medvedi tumaci kao "nezvanicno nametanje vanrednog stanja".
       Pridružio mu se i predsednik opštine Bujanovac Šoip Kamberi. Odbornici Skupštine opštine Preševo su otišli i korak dalje: traže (i) da ministar policije Ivica Dacic podnese ostavku!
       Predsednik opštine Preševa Ragmi Mustafa cak ne krije da bi albanski lideri tražili da se tri opštine preševske doline pripoje Kosovu, ali, kako kaže, samo u slucaju da deo Kosova pokuša da se odvoji i da se pripoji Srbiji.
       Albaski lideri, inace, nikad nisu stavili van snage referendumsku odluku, iz 1991. godine, da Kosovo postavne nezavisna država, a da se opštine Preševo, Bujanovac i Medveda pripoje Kosmetu.
       - Nisam iznenaden, sve je vec videno i, nažalost, ocekivano - kaže za "Svedok" pukovnik dr Milan Mijalkovski, profesor Fakulteta bezbednosti. - Kada su naše snage bezbednosti, 14. marta 2001. godine, pocele da ulazi u kopnenzu zonu beznednosti, niko od tih terorista, na zahtev Zapada, nije uhapšen i osuden, vec su amnestirani. Niko nije odgovarao ni za jedan zlocin, a oni su, na tom podrucju, od novembra 2000. do 14. marta 2001. godine, ubili 15-tak civila, vojnika i policajaca. Nije bilo cak ni kolektivne odgovornosti. Štaviše, Junuz Musliju, voda plitickog krila tzv. albanske oslobodilacke vojske u preševskoj dolini, sada ima politicku stranku i legalno deluje. Zašto kriti, šiptarski teroristi uopšte nisu promenili svoje ciljeve. I danas rade na razbijanju Srbije, kao što su cinili svo vreme do sada. Ako uporedimo situaciju na Kosmetu od 1990. do 1998. godine, i ono što je govorio Ibrahim Rugova, kao i ostali šiptarski lideri, videcemo da to isto sada pricaju i predsednici opština Preševo i Bujanovac. A šta govore? O represiji srpskih snaga bezbednosti, o uznemiravanju gradana, i traže da se vojska i Žandarmerija povuku iz preševske doline.
       Svedok: Ali, poslanik Riza Halimi je, ipak, mada stidljivo, osudio poslednje teroristicke napade u Preševu i Bujanovcu.
       Milan Mijalkovski: Da, on je javno, navodno, osudio te bombašne napade, ali mu odmah zatim smetaju srpske snage bezbednosti i prica o "nezvanicnom nametanju vanrednog stanja". Kao i na Kosmetu 90-tih godina, šipratski ekstremisti koji izvode teroristicke akcije u preševskoj dolini, imaju podršku albanske politicke elite i lokalne vlasti.
       S: Zašto su ove akcije izveli baš sada?
       M.M: Procenili su da je došao trenutak da svetskoj javnosti ponovo skrenu pažnju na tzv. nerešeno albansko pitanje u preševskoj dolini. Suština je, medutim, da teroristi na tom podrucju nisu uništeni i eliminisani, kao ni uzroci koji pokrecu Albance na teroristicke akcije. Oni su se, jedno vreme, samo primirili i cekali su, po njihovom mišljenju, povoljan trenutak da ponovo krenu u destabilizaciju tog podrucja.
       S: Zanimljivo je da su se, odmah po ulasku naših snaga u kopnenu zonu bezbednosti, 2001. godine, albanski teroristi i ekstremisti reorganizovali.
       M.M: Tacno. Ulazak naših snaga u kopnenu zonu beznednosti završen je 31. maja 2001. godine. Vec u junu iste godine, u Prizrenu je osnovana nova, krovna, jedinstvena organizacija albanskih terorista sa Kosova, juga Srbije, Albanije i Makedonije. Nazvali su je Nacionalni komitet za odbranu i oslobadanje albanskih teritorija - i pokazali da ce nastviti sa terorizmom. Cilj im je da stvore, ne veliku Albaniju, vec jedinstvenu islamsku državu na Balkanu, u kojoj ce živeti Albanci, a koja ce se "naslanjati" na raško-podrinjsku oblast i Goražde. To je tzv. zelena transverzala.
       S: Šta treba da cini tu albansku državu?
       M.M: Državu koju projektuju cinilo bi više od pola Makedonije, Albanija, Kosmet, deo Srbije južno od Niša, deo Crne Gore do Podgorice i Tivta, kao i deo grckog Epira. Komandanti šiptarskih terorista su govorili, i govore, da deluju na teritoriji koju su uzurpirali srpski, makednosnski, crnogorski i grcki pravoslavvci. Idu, dakle, na otimanje teriotorije, na stvaranje islamske države, a osnovni pokretacki motiv im je, iako to javno ne govore, planetarni džihad. Maksimalno je porasla opasnost od dalje eskalacije albanskg separatizma i terorizma na Balkanu. SAD i zapadne zemlje, koje su priznale kvazi državu Kosovo, znaju da se, ne samo na Kosmetu mego i u Makedoniji, Albaniji, Crnoj Gori i Grckoj nalazi mreža Albanske nacionalne armije. Znaju cak i ko su komandanti tih jedinica, do najnižeg nivoa. Pošto su priznali Kosovo, a nisu preduzeli ništa na suzbijanju terorizma, šiptarski teroristi ce izazivati sukobe na podrucju Bujanovca i Preševa, u Makedoniji, a moguce je da to urade sinhronizovano, u isto vreme, na sva tri mesta.
       S: Znaci, tzv. Nacionalni komitet za oslobodenje i odbranu alabskih teritorija postoji i danas?
       M.M: Kad su SAD i pojedine države zapada, Nacionalni komitet proglasili za teroristicku organizaciju, koja ugrožava mir u regionu, albaski ekstrmisti su joj, posle godinu dana, promenili ime u Front za nacionalno ujedinjenje Albanaca. Ta ilegalna organizacija ima tri strukturalna elementa - albansku nacioonalnu bezbednost (obaveštajna i kontraobaveštajna služba), albanski nacionalni fond (ministarstvo finansija) i vojni deo, koji je, ustvari, Albanska anaconalna armija. Doduše, za poslednje terorisrticke napade još nisu preuzeli odgvornost. Ove bombašken napade su, verovatno, uradili pripadnici tzv. divizije "Adem Jašari", koju projektuju na podrucju Kosmeta i opštinama Bujanovac, Preševvo i Medveda, gde i mobilišu teroriste.
       S: Da li su napade u Bujanovcu i Preševu izveli "domaci" teroristi ili oni sa Kosmeta?
       M.M: Uopšte nije bitno da li su to uradili lokalni Albanci ili su "uvezeni" sa Kosmeta. Kod šiptarskih terorista nije bitno da li su rodeni na Kosmetu, u Makedoniji, Albaniji, u preševskoj zolini ili na zapadu. To nije bilo bitno ni 90-tih godina, ni u vreme SFRJ. Za njihove teroristicke organizacije je svejedno gde je njhov clan roden, gde živi. Cinjenica je, medutim, da pojedini teroristi iz preševske doline, koje gone srpski sudovi, bez ikakvog problema, sasvim sigurno, borave na Kosmetu. Dolazimo do kljucnog pitanja: Kakva je moc srpske države, naše vlasti, kad do sada nije uspela da od Kfora, Unmika, sad i Euleksa, isposluje da nam isporuce teroriste koje tražimo? O kavnoj saranji mi pricamo? Medunarodne institucije, koje se nalaze na Kosmetu, štite teroriste. To im treba jasno i glasno reci. Recimo, neki clanovi tzv. "gnjilanske grupe" i dan se nalaze na Kosmetu. Nece da ih isporuce. Kfor, Unmik i Euleks nas ignorišu, ne smatraju nas državom. To je katastrofalno!
       S: Cini se da šipratski teroristi iz preševske doline "pipaju puls" srpske države, a lokalni politicki lideri Albanaca racunaju na "strani faktor".
       M.M: Riza Halimi i Ragmi Mustava su ambasadama zapadnih država u Beogradu, uputili "dramaticno" pismo u kome pricaju istu pricu koju je, 90-tih godina, iz dana u dan, zborio Ibrahim Rugova - o ugroženosti Albanaca. Sada su, navodno, ugroženi i u preševskoj dolini. Žale da se Albanci terorišu, ali u tim pisima-žalopojkama nema ni reci da, ustvari, pripadnici njihovog naroda izvode ozbiljne teroristiceke akcije, i destabilizuju region. Halimi i Mustafa, pretpostavljam, zbog toga nece snositi nikakve politicke posledice. Albanska politicka elita sa tog podrucja ovlaš, lakonski u javnim istupima osuduje teroristicke akcije, ali ništa više od toga. Smetaju im, medutim, odbrambene mere srpske države. Šta to znaci? Ko još pregovara sa teroristima. U pravu ste - teroristi "pipaju puls" srpske države. Oni nisu revidirali ni jedan svoj cilj. Front za nacionalno ujedinjeje Albanaca je njihova krovna teroristicka organizacija. Zaprepašcujuce je da ga srpska vlada još nije stavila na listu teroristickih organizacija. To mora da se uradi što pre. Kad se utvrdi ko su njeni clanovi, za svakim treba raspisati medunarodnu poternicu, kao što rade druge države. Ne treba cekati da izvrše krivicno delo. Tada je kasno. Treba ih sankcionisati još kao clanove, jer su se svesno udružili i opredelili za izvšavanje teroristickih napada. To bi bila prava mera, pravi odgovor.
       S: Balkanske zemlje teže da udu u EU. Imamo Pokret za stabilnost jugoistiocne Evrope. Prica se o regionalnoj saradnji?
       M.M: Kad od neke od Balkanski država tražimo, recimo, da nam isporuci teroristu, koji se kod nje krije, a ona to ne uradi, odmah treba prekinuti saradnju. Jer, to znaci da nema balkanske saradnje. Tako se štiti država. Ali, toga nema.
       S: Svojevremeno ste rekli da je moguc Treci balkanski rat, ako se brzo i efikasno ne saseku šiptarske teroristicke organizacije na Balkanu. Još uvek tako mislite?
       M.M: Filijale šiptarskih bandi se nalaze u Albaniji, Makedoniji, Crnoj Gori, na Kosmetu. Oni ne priznaju državne granice. Naši zvanicnici se cude "otkricu" da pripadnici Kosovske policijske službe naoružavaju teroriste iz preševske doline. Pa, u kosovskoj policiji su, ustvari, teroristi koji su bili aktivni pripadnici tzv. OVK. Sada su samo promenili uniforme, ali od svojih ideja i ciljeva nisu odustali. Treci balkanski rat je neminovan ukoliko ih države, na cijoj se terotioriji nalaze teroristicke organizacije, i mocne države koje imaju kontrolu i nadzor nad njima, ne što pre ne zaustave i zauvek ne eliminišu. Šiptarski teroristi mogu i sada, i kad god hoce, na izazovu pobunu u ovim balkanskim državama. Mogu i na Kosmetu da dignu pobunu. Pitanje je dokle ce njihov ekstremizam da eskalira i dokle ce zemlje Balkana pojedinacno, i sve zajedno, sve to da tolerišu.
       S: Da li su teroristicki akti u Bujanovcu i Preševu izolovani, ili ne?
       M.M: Ne, ni slucajno. Povezani su, iako su iznedeni na razlicitim mestima. U prvom slucaju su testirali Žandarmeriju. Hteli su da vide kako ce reagovati, a onda su izveli napad na stambenu zgradu. Odabrali su dva cilja koja bi trebalo da budu sigurni, obezbedeni i branjeni. Sa ova dva bombaška napada šiptarski teroristi su proveravali kakav je bezbedonosni sistem Srbije u preševskoj dolini. A, bili su, nažalost, uspešni u oba slucaja. Šta su pokazali? Izveli su dve teroristicke akcije, vreme prolazi, a mi još ne znamo ko je to uradio. Šta to govori? Da imaju ilegalnu armiju, za koju naše službe bezbednosti ne znaju. Za kontraobaveštajnu zaštitu i odbranu od terorizma, nadležne su bezbedonosno-informativne agencije. Opasna je zabluda ako neko smatra da ce sa teroristima, u preševskoj dolini, na kraj mogu sami izaci vojska i žandarmerija. To je potpuno pogrešan metod. Teroristi nisu vojska, ne ratuju frontalno. Bitku mora da dobiju naše bezbedonosne i obaveštajne službe. I diplomatija, naravno. Mora da ubedi susedne države, i mocne zapadne zemlje, da samo zajednicki možemo da se izborimo sa terorizmom.
       S: Postoji li opasnost da šiptarski teroristi "iskoce" iz prešenvske doline i destabilizuju šire podrucje Srbije?
       M.M: Za sada ne. Sami to nece i ne mogu da urade. Oni su medutim, u sprezui sa Al Kaidom. Sa njima bi to vec mogli. Vidite da je Bin Laden zapretio cak i Kini. On se postavlja kao zaštitnik muslimana u celom svetu. Kad uzme i analizira pismo Halimia i Mustafe reci ce: Srbija teroriše Albance! To je ta sprega, to su te veze i opasnost. Srpska vlast mora da zaustavi Halimija, da mu kaže da na indirektoan nacin podržava i podgrejava albanski terorizam.
       S: Neki analiticari kažu da šiptarskim teroristickim krugovina ne odgovaraju dobri rezultati srpske države na medunarodnom planu i da su, zbog toga, posegli za nasiljem. Slažete se?
       M.M: Ne bih napade u Bujanovcu i Preševu povezivao sa, recimo, šengenom. Što bi teroriste interesovali to što ce se naši gradani naci na beloj šengen listi? Oni imaju svoj cilj. Znamo i koji. Naši zvanicniici cesto kažu da je u preševskoj dolini bezbedonosno stanje stabilno. Kako može biti stabilno kad u lokalnim parlamentima Bujanovca i Preševa uopšte nema Srba, kad ne ucestvuiju u njihovom radu? Vlada bi morala odmah da održi vanrednu sednicu i vidi zašto je tako. A, ne ucestvuju zato što su šikanirani i ugroženi, što su izbaceni iz lokalni organa vlasti, što se podmece eksploziv u zgrade u kojima žive.

Više od 1.650 napada i provokacija       Vojno-tehnicki sporazuja u Kumanovu potpisan je 10.juna 1999. godine. Od tada do 31. avgusta 2001. godine, teroristi su u kopnenoj zoni bezbednosti izveli 1.160 napada i provokacija, od cega 967 na policiju. Ubijeno je 18, a ranjen 61 policajac. Najkrvavije je bilo 21. novembra 1999. godine, na putu Kuršumlijska banja-Podujevo. Policijski dip "nagazio" je na minu. Poginuli su policajci Živorad Pantovic(30), Jovica Janicijevic(30) i Milenko Strugar(29), dok su teško povredeni Radiša Tanaskovic(29), Dejan Pešic(30), Slavoljub Paunovic(41), Saša Sakovic(29) i Milovan Nedeljkovic(25).       Pre napada na žandarmeriju, 8. jula, teroristicki akt je posledinji put izveden pre nešto više od godinu dabna. Tada je ispod "marice" u dvorištu policijske stanice u Bujanovcu eksprodirala bomba. Niko, srecom, nije povreden.

 

Još žive za dogovor iz Prizrena       - Problem je nastao 1878. kad je na Berlinskom kongresu priznata nezavisnost Kraljevine Srbije i Kneževine Crne Gore. Kod obrazovanih Albanaca je sazrelo saznanje da ce turska imperija otici sa Balkana. Zato su sazvali skup u Prizrenu, na kome je bilo stotinak Albanaca iz tadašnja cetiri turska vilajeta - Kosovskog, Skadarskog, Bitoljskog i Janjevskog. Upravo su to teritorije koje sada žele da se spoje u jednu državu. Hteli su da vilajetima obezbede autonomiju unutar turske dražve, koja bi se zvala albanskom državom. Turci su 1910. godine, procenili da bi to za njih bilo dobro, jer bi još više angažovali Albance u odbrani njihove imeprije. Medutim, 1912. godine, poceo je Prvi balkanski rat, pa je ta ideja propala. Ali, albanski teroristi nikako ne odustaju od onog što su se dogorili u Prizrenu - kaže dr Milan Mijalkovski.

http://www.svedok.rs/index.asp?show=67910