Никада не реци „никада“, или хоће ли Србија признати Косово

31.08.2010

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

Никада не реци „никада", или хоће ли Србија признати Косово

Нимало наивни скандал распламсао се на српској политичкој сцени. Низ овдашњих и иностраних медија саопштило је, да су власти земље спремне да «под одређеним условима», признају самопроглашену независност Косова. Тако, на пример, албанско-језички лист «Коха диторе», који излази у Приштини, тврди да ће се то догодити уколико се испуне три услова: «екстериторијалност православних манастира на Косову», «специјални статус за Србе, који живе јужно од реке Ибар», и «признавање постојећег статус-кво на северу Косова». По писању листа, који се позива на поуздане изворе у високим круговима српске дипломатије, већ се може говорити о «првом јавном сигналу», који сведочи да су власти Београда спремне да реше косовски проблем «једном и за свагда», полазећи од сопственог виђења будућих односа са светском заједницом (1). Аналогне публикације појавиле су се и на страницама београдског листа «Правда», хрватског издања «Нови лист» и низа других «по врућим траговима» преговора, које је у Београду водио министар иностраних послова Гвидо Вестервале. Он је по први пут децидно изјавио у име Европске уније, да Србија треба да «призна реалност», која се своди на постојање независне косовске државе, уколико намерава да постане чланица Европске уније.

Све до сада су чиновници Европске уније и руководство њених земаља-чланица избегавали да директно увежу та два питања, говорећи једино о неопходности унапређивања сарадње између Београда и Приштине у оквирима регионалне и општеревропске интеграције. Како је с тим у вези указао београдски лист «Правда», председник Србије «озбиљно разматра тај предлог, свестан да при ригиднијем ставу Србија лако може остати и без Европске уније, и без јужне покрајине». Наслов чланка у «Правди» више је него отворен: «Тадић пристаје да призна Косово» (2).

Разуме се, канцеларија председника Србије Бориса Тадића пожурила је да демантује те тврдње, означивши их као «апсолутно нетачне». «Председник Тадић никада неће признати независност Косова» - цитира агенција ТАНЈУГ изјаву његовог представника. Сам Тадић је изјавио новинарима, приликом посете граду Ужицу, да «Србија никада неће признати Косово». «То је црвена линија преко које ми нећемо прекорачити». Међутим, већ наредна фраза коју је изговорио Тадић о томе, да «му ни један инострани политичар никада није говорио о томе, да је признавање Косова услов за улазак Србије у Европску унију», оставља чудан утисак, јер противуречи свему оном што су светске информативне агенције саопштиле о београдским преговорима Гвида Вестервалеа (3). Аналогне препоруке у свом последњем извештају даје и «Међународна кризна група», која саветује Вашингтону и Бриселу истовремено да допринесу преговорима измђу Бориса Тадића и премијера Косова Хашима Тачија и «пораде са Косовом на осигурању нових међународних признања» (4).

Још очигледније о помацима који се догађају у српском руководству по питању Косова сведочи чудна иницијатива, коју је покренуо Тадић након преговора са Гвидом Вестервалеом. Он је изјавио да намерава одржати хитне консултације са руководством САД и Европске уније поводом, по свој прилици, већ припремљеног нацрта резолуције, коју Србија намерава да стави на гласање на септембарској седници Генералне скупштине ОУН (претпоставља се да ће то бити 9. септембра). У нацрту документа било је речи о «недопустивости» за ОУН самопроглашене независности Косова и о неопходности за новим преговорима између Београда и Приштине «о свим отвореним питањима». Међутим, сада српски председник намерава да у документ унесе суштинске измене са циљем, да он истовремено «остане на линији националних интереса државе Србије, али и да задовољи велике државе» (5). Српски председник је изразио захвалност «Русији, Бразилу, Кини и Индији», али је одмах нагласио, да питање Косова «треба решавати у преговорима са водећим земљама Европске уније, пре свега Немачком, Француском, Великом Британијом, Италијом и САД», тојест, са оним државама које су одмах признале Косово и које очигледно не намеравају да мењају своју одлуку у корист Србије (6).

У такав курс одлично се уклапа и намера коју је 30. августа обелоданило српско Министарство одбране, да већ у септембру отвори представништво Србије при штабу НАТО, очигледно такође да би, говорећи речима Тадића, «задовољило велике државе».

Да ли је и збиља руководство Србије спремно да, кршећи текст Устава земље, којим се Косово дефинише као саставни део територије Србије, призна исто независном државом? Према расположивцим информацијама, Демократска странка председника Тадића и њени партнери у владајућој коалицији, у првом реду либерал-демократе Чедомира Јовановића, већ су себи одговорили позитивно на то питање. Проблем је сада у проналажењу одговарајућег унутарполитичког контекста. То је фактички признао и бивши амбасадор Србије у Паризу, Предраг Симић, кога цитира горе поменути лист «Правда». По његовим речима, „признање Коова наишло би на веома оштру реакцију великог дела унутрашњег јавног мнења". „Видећемо хоће ли то довести до пада владе" – каже господин Симић, очигледно самим тим сматрајући питање признања унапред решеним (5).

Ако власти Србије признају независност Косова биће то најозбиљнији изазов Русији, јер ће довести у сумњу свеукупни систем њених геополитичких приоритета у региону (разуме се, ако такав систем и постоји). Након тога ће Москва, на први поглед, имати две формалне могућности да реагује: или да изјави како признавање Приштине од стране Београда ништа не мења у оцени косовске независности, која је у противуречности са међународним правом, или да одмах иза Београда изјави да је неопходно „поштовати реалности". И једно и друго ће нанети ударац ауторитету Русије и њеној способности да игра конструктивну улогу у сређивању многобројних регионалних конфликата.

Постоји, међутим, и „трећи пут" везан са губљењем одређених илузија, али зато у потпуности кортеспондира са том истом Realpolitik, која се све више афирмише на евроазијском простору. Тај пут претпоставља промовисање, пре свега, сопствених национално-државних интереса путем склапања привремених савеза и коалиција, поред осталог и са опозиционим унутарполитичким снагамна у овим или оним државама. Ако Србија призна Косово, то ће поставити мастан крст на још увек постојеће у руском руководству наде у пуновредну геополитичку сарадњу са садашњим властима Србије. Наравно, «Јужни ток» и куповина «Нафтне индустрије Србије» су преозбиљна за Русију питања да би зависила од косовске конјунктуре, али управо се она никуда неће денути из руско-српског дневног реда. Ради се о нечем другом: о неопходности израде јасног система приоритета на српској политичкој сцени са циљем да се за себе искристалишу оне снаге, које након доласка на власт неће рећи Москви да кључне балканске проблеме неће решавати са њом, већ са водећим државама Европске уније. Одредивши такве потенцијалне савезнике, неопходно је доприносити јачању њихових позиција у структурама власти Србије. Заправо, историјски је управо такву политику Русија и водила у односу на Србију, Бугарску, Црну Гору, Румунију и остале државе региона. И називало се то максимално поштено и отворено – одбраном државних интереса, а не заштитом застарелих међународно-правних норми, преко којих су, по свој прилици, спремне да прекораче чак и актуелне српске власти.
_______________________

[1] Koha Ditore, 27.08.2010.

[2] Правда, 28.08.2010.

[3] http://www.predsednik.rs/mwc/default.asp?c=305000&g=20100829115819&lng=cir&hs1=0

[4] Kosovo and Serbia after the ICJ Opinion. Pristina–Belgrade–Brussels, 2010. P.ii-iii.

[5] http://rian.ru/world/20100828/269906735.html

[6] Правда, 28.08.2010.

 

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3242

OBRAD KESIĆ: PLAŠEĆI GRAĐANE TADIĆ I POLITIČKA ELITA VODE SRBIJU U NOVE SUKOBE

OBRAD KESIĆ ZA „NOVI STANDARD": PLAŠEĆI GRAĐANE TADIĆ I POLITIČKA ELITA VODE SRBIJU U NOVE SUKOBE

ponedeljak, 30 avgust 2010 13:38

 

Od dolaska DOS bilo je jasno da su Albanci spremni "da ubijaju i da ginu" za nezavisno Kosovo, a da Srbi nisu kako bi to sprečili. Taj debalans sile glavni je razlog zbog koga Amerika i EU nisu ni tražile kompromisno rešenje za Kosovo


Konačno je o Kosovu i Metohiji postignut nacionalni konsenzus većeg dela srpske političke elite. Time je i zvanično obelodanjeno ono što su mnogi sumnjali da se dešava iza zatvorenih vrata i krije od javnosti i medija: da su se konačno dogovorile dve najveće partije - Demokratska stranka Borisa Tadića i Srpska napredna stranka Tomislava Nikolića. Njima se u novoiskovanom konsenzusu brže-bolje priključilo niz drugih političara, stranaka, pa i značajan deo intelektualne, ekonomske i medijske elite.

U normalnim prilikama to bi bio razlog za slavlje jer u Srbiji već duže vreme nema minimuma konsenzusa o nacionalnim i državnim interesima. Ali niti su ovo, nažalost, normalna vremena, niti je postignuti konsenzus korak napred, niti će doneti očekivane rezultate. 

Za sada znamo da su srce postignutog dogovora tri tačke: 

1. Ulazak u EU je srpski državni i nacionalni prioritet, dok Kosovo nije toliko važno da može da ugrozi "evropsku perspektivu" Srbije; 

2. Srbija ne sme nikada da uđe u sukob sa velikim silama;

3. Srbija se unapred odriče korišćenja nasilja i pretnje nasiljem.

Ovi temelji sadašnje politike predsednika Borisa Tadića i njegove vlade istovremeno su i razlozi zbog kojih borba Srbije za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta nije ozbiljno shvaćena u međunarodnoj zajednici. A to su i razlozi zbog kojih u ozbiljnost te borbe sumnja sve veći deo srpske javnosti. Jedino je Vuk Jeremić retorikom protivrečio ovako zacrtanim ciljevima, ali retorika vlasti u obraćanju srpskoj javnosti od početka se razlikovala od retorike koju su članovi kabineta predsednika Tadića i srpske diplomate koristili u privatnim razgovorima sa predstavnicima EU i američke administracije. Ova potonja retorika je u velikoj meri u potpunom skladu sa prethodno navedenim tezama. 

PRIVATIZACIJA DIPLOMATIJE Primetno je takođe da smo, uz konsenzus elite i formulisanje glavnih ciljeva, na formalan način prihvatili i privatizaciju srpske diplomatije. To da predsednik Tadić najozbiljnije teme o odnosima sa Amerikom i evropskim silama, pa čak i sa Rusijom, rešava preko svog kabineta nije ništa novo, ali je novo da je cela nova faza "borbe" za Kosovo potpuno vezana za neke anonimne ljude koje predsednik Tadić šalje u značajne zemlje sveta da bi preneli ovu miroljubivu poruku srpske političke elite. Iako su šef diplomatije i glavni kadarovi u Ministarstvu inostranih poslova ljudi od poverenja predsednika, ipak je nužno da se angažuju drugi da rade njihove poslove. Zato su valjda kriterijumi za imenovanje ambasadora Srbije do te mere narušeni da neko može da bude ambasador na početku radnog veka, a neko pošto je već završio ceo radni vek. Uostalom, nije ni bitno ko formalno sedi u srpskim ambasadama jer se prava i jedino važna diplomatija ionako obavlja iz predsedničkog kabineta. 

Ovako privatizovana diplomatija u velikoj meri slabi postignuti politički konsenzus jer jasno sugeriše da taj konsenzus služi kao maska ili izgovor za ono što se ionako već  odavno radi. Drugim rečima, konsenzus odavno postoji, ali je sada nužno da se obelodani pred javnošću kako bi se time dobilo opravdanje za buduću politiku Srbije prema kosovskom pitanju. 

To i ne bi bilo toliko tragično da su tvorci ove politike imali dovoljno hrabrosti da od samog početka borbe za Kosovo iskreno i otvoreno krenu ovim putem, jer onda bi imali bolje šanse da postignu ono što im je sada ključni cilj: da se problem Kosova gurne u stranu kako bi odnosi sa Amerikom i EU bili unapređeni i kako bi put Srbije prema EU bio deblokiran, uz neku vrstu podele Kosmeta. Ovo bi predstavljalo vrhunac uspeha spoljne politike predsednika Tadića i ove vlade. 

Na njihovu žalost, šanse da se išta od toga ostvari ravne su nuli. Sada su manje nego pre dve godine jer Vašington i veći deo EU veruju da je konsenzus Tadića i Nikolića uspeh evro-američke politike uslovljavanja. A to znači da će uslovljavanje da se nastavi još jače, pri čemu ne postoji ni malo prostora da se ozbiljno prihvate i uvaže srpski interesi, ma koliko skromni bili. Logika politike uslovljavanja glasi da Srbiji ne treba dati bilo kakav ustupak na severu Kosova, osim možda na rečima, jer je Srbija u suštini već napravila najteži i najbolniji ustupak prihvatajući nezavisnost Kosova kao "realnost". 

Zašto bi Vašington i njegovi evropski partneri činili nešto za Srbiju? Od dolaska DOS na vlast bilo je jasno da su Albanci na Kosovu spremni "da ubijaju i da ginu" za nezavisno Kosovo, a da Srbi nisu spremni niti da ubijaju niti da ginu kako bi sprečili nezavisno Kosovo. Taj debalans sile glavni je razlog zbog kojeg Amerika i EU nisu ni tražile kompromisno rešenje za Kosovo. Za njih je veći rizik bio da Albanci budu nezadovoljni nego da Srbi budu nezadovoljni. 

Najgore je to što srpsko odbijanje upotrebe sile ne znači da je na Kosovu isključena mogućnost novog nasilja i novog sukoba. To što je Srbija na svakom koraku svu svoju strategiju koordinirala sa EU i sa Amerikom takođe nije garancija da neće biti novih sukoba niti novog nasilja. Niti bilo ko može da garantuje da se nezavisnošću Kosova završava ta tragična priča vezana za raspad SFRJ. Pogotovo takvu garanciju ne mogu da daju NATO, Amerika i EU, koji su ponovo otvorili proces nacionalnog samoopredelenja, koji je i doveo do cepanja Srbije i do nezavisnog Kosova. Zašto bi sada trebalo da prihvatimo njihove tvrdnje da je ta priča završena stvaranjem nezavisnosti Kosova, pogotovo što se radi o istima koji su to garantovali Slobodanu Miloševiću u Dejtonu i koji su rekli da će morati prvo da se ispune standardi, pa tek onda da se rešava status Kosova. To su, na kraju, isti koji i dalje insistiraju da je Kosovo "jedinstven" slučaj. 

PREDNOSTI OTPORA Uostalom, razlog što za vreme hladnog rata u Evropi nije izbio ozbiljan sukob između Amerike i Sovjetskog Saveza jeste baš taj da su i jedna i druga strana bile uverene da bi oni drugi odlučno vojno reagovali na svaku ozbiljniju provokaciju. Svet je par puta došao do ivice rata, ali je ravnoteža straha obezbedila mir i rešavanje problema pregovorima, a ne preko nišana. Po istoj logici, treba imati u vidu da će do nasilja, ako ga bude, verovatno najpre doći zbog severa Kosova jer su Srbi u tom delu Kosova odlučni da u potpunosti odbace autoritet vlasti iz Prištine. Sada je Sever najsporniji deo deo američke politike prema Srbiji. 

Srpska politička elita i predsednik Tadić svoju politiku žele da predstave kao jedino "normalnu " jer bi svaki sukob, po njima, uveo Srbiju u nove ratove. Naravno, ovo nije tačno, a dokaz za to je Republika Srpska. Poslednjih par godina Milorad Dodik i političko vođstvo RS su u više navrata morali oštro da se suprotstave politici centralizacije BiH, koju su im nametali visoki predstavnik i njegovi sponzori u Vašingtonu i glavnim evropskim gradovima. Svaki sukob između Dodika i visokog predstavnika u javnosti se predstavljao kao početak kraja za Dodika i RS, a rezultat je da niti je bilo nasilja niti je došlo do pokušaja da se smeni Dodik. To se nije dogodilo samo zato što međunarodna zajednica strahuje da bi takav pokušaj prouzrokovao još veću nestabilnost i krizu, da bi Dodik poveo masovni pokret građanske neposlušnosti, koja bi BiH dovela do potpune blokade u svakom pogledu i do ivice raspada. A to je mnogo veći rizik nego što su Dodikovi protivnici u Vašingtonu i Evropi spremni da prihvate. Drugim rečima, postoje neke vrste ravnoteže snaga koje dovode i Ameriku i EU do zaključka da je mnogo korisnije dogovoriti se sa Dodikom nego se s njim sukobiti. 

Naravno, to ne znači da je RS u bilo kom kontekstu ravnopravna sa Amerikom i EU, ali znači da se interes RS uvažava i da se ozbiljno shvata da su, ako se ugroze osnovni interesi RS, moguće posledice koje niko u međunarodnoj zajednici nije spreman da prihvati.

Ako je to faktičko stanje u odnosu RS sa velikim silama, a uzme se u obzir da je RS deo BiH, koja je pod nekakvom vrstom protektorata, onda se mora postaviti pitanje kako Dodik može da se ponaša kao državnik, a RS kao država, a Srbija nema izbora osim da se sama ponaša kao protektorat?

Ovo je po sebi dovoljno ozbiljno da bi trebalo da barem malo zabrine političku elitu u Beogradu. Ono što Dodik i politička elita u RS razumeju jeste da očekivanja milosti i ljubavi od onih koji u suštini rade protiv njihovih glavnih nacionalnih i državnih interesa može samo da se završi u razočarenju i da zbog toga osnovni princip u odnosu sa velikim silama mora da bude, grubo rečeno, ono što je karakterizovalo spoljnu politiku Titove Jugoslavije: uvek je bolje da te poštuju nego da te vole. 

PLAŠENJE GRAĐANA SILOM Zbog svega toga, uveren sam da postignuti nacionalni konsenzus o kosovskom pitanju niti može da bude uspešan niti može da garantuje mir. To služi samo kao izgovor za neodgovornost i nezrelost političke elite u Srbiji. Plašenje građana novim ratovima koji će se otvoriti ako se kaže „ne" - i da to „ne" stvarno znači „ne" - samo može da izazove nove ucene i novi pritisak Amerike. A albanske ekstremiste može samo da ohrabri da problem severnog Kosova reše onako kako je Hrvatska rešila "srpski problem" na svojoj teritoriji. Paralelu između Krajine i severa Kosova ne bi trebalo preuveličavati, ali bi je ipak trebalo ozbiljno shvatiti. 

Sadašnja politika predsednika Tadića i političke elite u Srbiji predstavlja u mnogim stvarima kontinuitet sa politikom Slobodana Miloševića. Prvo i prvenstveno, korišćenje straha da bi se narod mobilisao i eventualno demobilisao i danas je aktuelno kao što je bilo za vreme Miloševića. Za vreme Miloševića vrlo brzo se došlo do toga da se tvrdi kako devet miliona Srba ne smeju postati taoci radikalne politike trista hiljada Krajišnika, a onda je došlo do toga da devet miliona građana Srbije ne smeju da postanu taoci lude politike milion i četirsto hiljada "dinarskih" Srba u Bosni i Hercegovini, da posle toga tristo hiljada Srba sa Kosova i Metohije nisu smeli da ugrožavaju budućnost sedam miliona sugrađana u ostalim delovima Srbije. Ako pratimo ovu logiku, jasno je da pedeset hiljada Srba na severu Kosmeta isto tako ne bi smelo da ugrožava dobrobit tih istih sedam miliona Srba, koji samo žele mir i normalan život. U jednom momentu će se morati postaviti pitanje gde ova logika vodi što se tiče Srba na jugu Srbije i Srba u Sandžaku? Iza ove logike tobož većeg dobra uvek se u stvari krila logika da je najveće dobro da opstane režim, pa makar ništa drugo ne opstalo. 

Sadašnja politika koja se sprovodi kroz konsenzus većeg dela opozicije sa vlastima garantuje nove sukobe za Srbiju. Ako ništa drugo, garantuje da će Srbi međusobno da se sukobe. Da ostavimo po strani pitanje Kosova i koliko je ono duboko emotivno podelilo Srbe, ali postoje i druge indikacije da mogu da izbiju novi međusrpski sukobi. 

Srbi u Mitrovici i na severu Kosmeta vrlo brzo će se naći pod žestokim pritiskom da prihvate nadležnost i autoritet državnih institucija iz Prištine. Posle toga sledi mnogo ozbiljnija konfrontacija između političke elite u Beogradu i Dodika u RS. Ovaj sukob mora da izbije najpre zbog toga što uspeh Dodika i RS jasno pokazuje da ipak postoji alternativa sadašnjoj politici elite u Beogradu, kao i da sukob sa velikim silama ne mora da znači novi rat. Zbog toga sadašnja politička koalicija u Beogradu po svaku cenu mora da spreči uspeh Dodika i RS. Do sada je Beograd radio protiv tog uspeha pod izgovorom da radi samo ono minimalno što Amerika i EU od nje očekuju, ali će ubuduće ovaj sukob postati mnogo emotivniji i ličniji, jer direktno ugrožava temelj sadašnje nacionalne politike i dogovora opozicije i vlasti u Srbiji. 

A kako će na sve ovo da gledaju Vašington i Brisel, već možemo da naslutimo prema izjavama američkih diplomata iz poslednih nekoliko nedelja. Američki ambasador na Kosovu Kris Del već kaže da je u ovom momentu glavni problem na Kosovu to što vlada "pravni haos" na severu i što se ne može uspostaviti "vladavina prava" na tom delu Kosova. Drugim rečima, to je "divlji zapad" i, kada je takvo bezakonje, mora se očekivati korišćenje radikalnih mera da bi se uveli red i mir. Slično tome američki diplomate vide i RS. U najnovijem izveštaju Stejt Dipartmenta o stanju terorizma u svetu navodi se da je RS neprihvatanjem nadležnosti institucija iz Sarajeva direktno doprinela da pretnja terorizma u BiH postane veća. Drugim rečima, RS i dalje predstavlja za Ameriku istu vrstu problema kao i vehabije. 

GUBITNIČKA ELITA Šta nam preostaje? Proces dezintegracije srpske države nije zaustavljen, a politička elita Srbije tom procesu pomaže. Ona jednostavno ne oseća i ne preuzima ni malo odgovornosti za sadašnje stanje demokratije u zemlji i htela bi da iskoristi kosovsko pitanje kao izgovor za sopstvenu nesposobnost i zloupotrebu vlasti i državnih institucija. Zbog toga stalno slušamo da "nema alternative" njihovoj politici, da nema alternative njihovoj rešenosti da se ne sukobljavaju sa velikim silama. Jer, prema toj definiciji, ne samo da je Srbija toliko jadna, siromašna i bez snage da ne može da se izbori sa ovako krupnim problemom već su nam i svi ostali njihovi promašaji i neuspesi prosto suđeni. 

Sugerišu nam da oni jednostavno ne mogu biti odgovorni za sadašnju situaciju jer je Srbija, navodno, takva kakva jeste. A sebe bi želeli da nam predstave kao jedine koji u toj Srbiji, u suštini, mogu da vladaju. Njihov uspeh može da se ostvari samo ako im pođe za rukom da istisnu svaku kritiku njihove politike i da ubede što veći broj građana da oni nemaju izbora. U tome je njihova sličnost sa Miloševićem velika jer je on to činio na bazi stvaranja kolektivne apatije i osećaja beznađa, pa i time što je predstavljao svoje kritičare i opoziciju kao nenormalne, radikalne i neodgovorne "izdajnike" koji bi gurnuli Srbiju i Srbijance u sve veća stradanja. Pored toga, on je vešto uspeo da predstavi Ameriku i Evropu kao glavne krivce za sve njegove neuspehe, nesposobnost i političko prevrtanje, ali i istovremeno i kao glavne partnere u spasavanju Srbije.

Milošević je na taj način uspeo da sačuva svoju vlast i produži svoj rok trajanja, ali njegov pad sa vlasti se desio baš kada su mnogi obični ljudi savladali sopstvene strahove i osećaj nemoći. On je pao upravo zato što su ljudi koji su služili kao šrafovi u aparatu njegovog režima izgubili volju da rade sve veće i ljigavije prljave poslove, samo da bi on i njegova vlast opstali. Osećaj poniženja, koji se stvarao kao deo nacionalnog identiteta, i osećaj gađenja prema sve većoj brutalnosti režima su prevladali taj strah kojim se vešto manipulisalo. 

Milošević je za neko vreme je ipak uspeo da uvuče srpsku elitu, državne funkcionere, službenike i veliki deo običnih građana u blato svoje vladavine. Na ovaj način je uspeo i da prebaci odgovornost i da je podeli bez predaje vlasti, jer, kada se većina valja u blatu, onda su svi jednako prljavi, a istovremeno su i jednako čisti. 

GURANJE SRBIJE U BLATO To je u suštini i sadašnja strategija vlasti i političke elite u Srbiji. Kao što je Americi i njenim evropskim "partnerima" potrebno da Srbiju gurnu što dublje u blato, samoponižavanje, osećaj niže vrednosti i beznađe, da bi na taj način opravdali svu svoju politiku u poslednje dve decenije i da bi se oni predstavili kao jedina alternativa za spasavanje Srbije - tako i današnja srpska elita želi da gurne što veći broj građana u to isto blato da bi sebe prikazali kao jedino normalne i kao siguran spas za Srbiju. 

Oni koji odbiju da dobrovoljno uskoče u to blato moraju ili da se gurnu u njega ili da se diskvalifikiju i isključe iz svake javne rasprave o sadašnjoj politici i budućnosti Srbije. To za jedno kratko vreme može da uspe, jer mediji i politički i javni prostor su pod skoro punom kontrolom sadašnje vlasti. Za sada, to je dovoljna garancija za srpsku elitu jer niko od njih ne razmatra šta će biti prekosutra, nego se samo bave današnjim danom i, ako baš moraju, narednim. Sve njihove kalkulacije svode se na to da opstanu kao dominantni barem još jedan dan, i to im stvara osećaj zadovoljstva. 

„Govori istinu pred silom" (Speak truth to power) glasi rečenica koja se često pripisuje Martinu Luteru Kingu iz onih vremena borbe za prava američkih crnaca kada se svima činilo da ta borba ne može da donese pobedu jer sa druge strane je bila velika sila. Drugim rečima, bori se protiv sile istinom. Ta rečenica ima biblijski i verski koren predstavljajući jedinu jasnu i ispravnu strategiju u situacijama velike nepravde, vladavine sile, straha i osećanja nemoći. Najjače oružje u takvim slučajevima jeste baš obraćanje vlasti – pa bila ona "velike sile" Amerika i EU ili "male sile", koje trenutno vladaju Srbijom - da mi znamo sve što oni rade, kako rade i zbog čega sve to rade, i da je sve to prljavo, jadno i protiv osnovnih principa demokratije i vladavina prava. Moramo da ostanemo dostojni kao pojedinci i kao ljudi u toj borbi za istinu i u želji da Srbija postane normalna i bezbedna država za sve svoje građane, mesto gde se gradi demokratsko društvo na osnovama poštovanja građanskih prava i sloboda, i prostor na kome postoji odgovornost za svaku odluku koja se donosi. To može jedino da se ostvari ako što veći broj ljudi u Srbiji još jednom odlučno kaže "ne" željama političke elite da ih ubedi da "nemaju alternativu" i da moraju da prihvate da učestvuju u formiranju nacionalnog koncensusa koji se gradi na pesku nesposobnosti, neodgovornosti i laži. 

Sve što se sada dešava Srbiji nije rezultat Božje volje niti neke prirodne nepogode, ali nije ni rezultat prevelike moći Amerike, nego se sve to dešava jer je to izbor i opredeljenje beogradske elite i vlasti. Što pre se ova "realnost" shvati, tim će pre Srbija stati na svoje noge.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/5274-obrad-kesi-za-novi-standard-plaei-graane-tadi-i-politika-elita-vode-srbiju-u-nove-sukobe-.html

Srbiju ceka debakl u UN (Trifkovic, "Vesti", 30.VIII.)

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/78153/Srbiju-ceka-debakl-u-UN

Srbiju čeka debakl u UN

Srbija će doživeti poraz u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i to će predstavljati logično finale odluke Međunarodnog suda pravde od 22. jula da jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova nije prekršilo nijednu primenjivu normu međunarodnog prava, kaže u razgovoru za "Vesti" dr Srđa Trifković, politički analitičar iz Čikaga.

 Na osnovu čega tako sudite?

- Za vladajuću koaliciju u Srbiji i za njene nalogodavce u Vašingtonu i Briselu, haška odluka i predstojeći njujorški debakl poodavno su programirani u okviru zajedničke strategije povinovanja Srbije briselsko-vašingtonskom diktatu i njene kapitulacije po kosovskom pitanju. Odluka MSP i predstojeći poraz srpske rezolucije u UN ukazuju da je vladajuća koalicija spremna da kosovsku farsu privede kraju, a da njeni spoljni mentori ne vide nikakvu domaću opasnost po koalicionu stabilnost. Radikalni obračun postmodernog Zapada sa Srbima kao neprevaspitanom nacijom zasnovanom na prevaziđenim modelima kolektivnog identiteta time ulazi u završnu fazu. Farsa sa MSP-om i sa najnovijim predlogom rezolucije potvrđuje da vladajuća koalicija od prvog dana postojanja pre dve godine samo obmanjuje srpsku javnost pretvarajući se da se "bori za Kosovo", a njeni spoljni nalogodavci samo se prave da im zbog toga nije pravo.

Možete li da pojasnite vaš zaključak?

- Kako se inače može objasniti sada već notorna činjenica da je Srbija krajnje diletantski formulisala pitanje postavljeno MSP-u: "Da li je proglašenje nezavisnosti privremenih institucija na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?" Teško je zamisliti da Tadić, Jeremić i njihovi stručni savetnici nisu bili svesni činjenice da međunarodno javno pravo ne zauzima stav prema deklaracijama o nezavisnosti kao takvim.

Kako ocenjujete predlog rezolucije Srbije podnet Generalnoj skupštini UN?

Prekršeno međunarodno pravo Da li posledice prištinske deklaracije zadiru u međunarodno pravo? - Međunarodno pravo i te kako je prekršeno posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti. Frapantno je da Srbija nije tražila od MSP da se izjasni o suštinskim pitanjima: da li je Kosovo imalo pravo na otcepljenje od Srbije? Da li je Kosovo sada konstituisano kao država shodno normama međunarodnog prava? Da li priznanja Kosova kao države od strane trećih zemalja predstavljaju kršenje međunarodnog prava?

- Predlog rezolucije sročen je u istom duhu. Tobože je u suprotnosti sa voljom zapadnih mentora vladajuće koalicije, ali ničim ne dovodi u pitanje odluku MSP. Traži se novi dijalog o Kosovu, ali je upadljivo i frapantno da se eksplicitno ne traži ponovno otvaranje suštinskih pregovora o statusu pokrajine. Zvanični Beograd samo traži da Generalna skupština UN pozove obe strane na "iznalaženje obostrano prihvatljivih rešenja za sva otvorena pitanja kroz miroljubivi dijalog".

Kakav epilog možemo da očekujemo?

- Pred UN, zvanična Srbija sada izlazi sa predlogom koji je u skladu sa težnjama ilegalnog režima u Prištini i sa željama zapadnih sila koje su taj režim priznale. Svi se oni odavno zalažu za pregovore sa Beogradom "o otvorenim pitanjima" čime se podrazumeva da je problem statusa rešen u albansku korist, da Srbija takav ishod implicitno prihvata kao nepromenjivu datost i da je cilj pregovora u suštini uspostavljanje dobrosusedskih odnosa dve međusobno priznate države. Tako da će posle drugog uzastopnog poraza u manje od dva meseca u Njujorku, vladajuća koalicija imati neophodan smokvin list: odluka međunarodnih foruma kao medijski upotrebljivo pokriće za predstojeću konačnu kapitulaciju. Medijski spin je već na vidiku: šta jes'-jes', učinili ljudi šta su mogli, borili se vala k'o lavovi, ali avaj...

Реч књижевника Антонија Ђурића - ПАМЕТИ, ОДАЗОВИ СЕ!

ПАМЕТИ, ОДАЗОВИ СЕ!

Поштовани свештеници Српске православне цркве,
Уважени ратни ветерани, саборци генерала Михаиловића и војводе Момчила Ђујића,
Племените и одважне Српкиње из Кола српских сестара,
Поштовани господине Бабићу,
председниче Покрета Равне Горе за Велику Британију, поштовани господине Бошко Зечевићу,

Драга браћо и сестре,

Болне су речи које данас, као сведок времена и аутор књига из националног корпуса, желим да изговорим пред вама: Србима још није свануло! Пао је комунизам, али се комунисти, који се више не зову тако, добро држе – главне полуге власти и даље су њиховим рукама

Срби из чуђења не могу да изађу. Питају се: шта ово би са нама, где смо се ово нашли? Јесмо ли поново у предворју комунистичког пакла, или на његовом дну? Ми смо месецима демонстрирали против наопаког режима и викали „Бандо црвена!", да би данас ту исту банду гледали у парламенту, у влади, међу амбасадорима, у управним одборима значајних предузећа, у странкама.

Данас се у Србији гладује! Око милион Срба од понедељка до петка стоји пред колективним казанима и чека милостињу: тањир чорбе и парче хлеба! Суботом и недељом нема казана, суботом и недељом се не једе у земљи Србији. Ови сурови призори, ове слике наше беде и ужаса нису виђени ни за време немачке окупације – Влада генерала Милана Недића, кога су мучки убили српски комунисти, успела је да прехрани не само Србе у матици, него и стотине хиљада српских избеглица из свих крајева.

Где највише гладују? У богатом Поморављу, у плодном Стигу, у Мачви и Подрињу, у Ваљеву, у Посавини, усред Шумадије, у Чачку, Нишу, у крајевима који су некада хранили пола Европе.

У Србији је данас око милион незапослених, жељних рада и насушног хлеба. Насупрот њима су гомиле похлепних, богатих, саможивих и бесних којима је мало све што отму. Има их у Влади, у тзв. Народној скупштини, у странкама. До пре неки дан у Србији је било више од 650 странака. Србија је распарчана на странке – свак је своје парче Отаџбине сместио у странку, то чува и брани. У странку се заклињу, Бога не помињу!

У Србији још нје обелодањен биланс комунистичке владавине: стотине хиљада убијених, милиони утамничених, десетине хиљада осакаћених, милиони изгнаних из Отачаства, милиони опљачканих разним пресудама. Имовина која је отета од грађана процењује се на триста милиона долара. Европска унија тражи да се имовина врати грађанима, а у државној каси нема ни динара. Према извештају министра Александра Ранковића, објављеном 5. јуна 1951, за првих шест година комунистичке владавине у затворима се нашло око четири милиона душа. То су углавном били Срби, јер други, посебно Хрвати, нису имали разлога да се буне јер су ослобођени одговорности за почињене злочине – реч је, дабоме, о великом стратишту, Јасеновцу, у коме је страдало око 700 хиљада Срба.

Сурове су последице нашег ћутања и пристајања на зло понижење. Да је пре десетак година објављен биланс комунистичке владавине, њима би се од страха свезао језик. Не би смели да изађу из својих тајних боравишта. Када су увидели да им не прети опасност, истрчали су у новине и на телевизију, увукли се у странке са демократском одором, ушуњали се у порте и храмове, има их и за певницом. Носе крстиће, бројанице, иконице... И сада имате овакав призор: кажете му да је преварант, лажов, нитков, ништавило – он се смеје. Али, када му кажете да је комуњара хоће очи да вам извади. „Нисам, славе ми" виче. Пазите, он има и крсну славу, а никад у цркву није ушао! Онда му кажеш да сви знају да је био у комунистичкој партији, на шта он овако узвраћа: „Тачно, сви знају да сам био члан партије, али нико не зна ко ме је тамо убацио да ту партију разарам изнутра!". Виђају се ови несрећници и у цркви, мада се њихове молитве Богу разликују: „Боже, ако те стварно има, не дозволи да ми нађу партијску књижицу, само Ти знаш где сам је сакрио".

Ово је, рекао бих, општа слика, општа појава. Сви би да сакрију партијску оданост и зла која су чинили. Нико да каже: „Кајем се што сам припадао тој умоболној партији која је унаказила лепо лице Србије и довела српски народ на ивицу најдубље провалије". Шта тек да се каже за ону категорију људи која је све што је у њима било најбоље – младост, снага, полет, интелект – потрошила служећи Брозу и његовој партији, па сада, као ислужене интелектуалне раге, хоће да служи Србији! Они би били срећни када би бар гром ударио у архиве, у тајне сефове, па и у библиотеке, тамо где се чувају њихови погани рукоради, њихови доушнички извештаји, њихове карактеристике о непријатељима режима, њихове партијске књижице набрекле од оданости Јосипу Брозу, чије право име и презиме ни данас не знају.

Србија има понеког непријатеља у свету, има их у сектама, станистима, муслиманским фундаменталистима, хрватским усташама, шиптарским злочинцима, али највећи њени непријатељи су српски комунисти. Броз би био нико и ништа без српских комуниста. Није српски сељак – домаћин прихватио Броза, на селу није успела ни једна партијска организација и ни једна задруга. Такозвана интелигенција је прихватила и одржавала Броза. Више је комунистичког партијског стажа међу академицима него у неком окружном комитету. А јадна је памет која је себе упрегла у коминтерновско-комунистичка кола.

Сетите се ко је све долазио међу српске емигранте у свету, шта су обећавали, шта су говорили, а какве су резултате постигли. Колико је међу њима било превараната!

Данас комунисти у Србији цвиле над судбином наших светиња на Косову и Метохији, као да су заборавили да су баш они, српски комунисти, отели наше Високе Дечане и тај манастир претворили у Политичку школу Јосип Броз Тито. Било је то 1950. године. Одважног игумана Гаврила Ковачену, који се побунио против ове отимачине, везали су и без суда отпремили у робијашницу Сремске Митровице, а двојицу преосталих монаха под батинама су натерали да их служе дечанским вином, чуваним за свето Причешће. Јесу ли српски комунисти заборавили како су нашу свету Грачаницу на Косову и Метохији претворили у крваву тамницу за непослушне Србе? Радо би српски комунисти заборавили да су управо они срушили српски православни храм у Ђаковици и на темељима тога храма подигли јавни клозет! Радо би заборавили и песму коју су тада певали: „Ми имамо три највећа сина, Енвер Хоџу, Тита и Стаљина!". Певала је Србија и друге накарадне песме, славећи туђинце и злочинце, само није певала о Карађорђу, Кнезу Лазару, Обилићу, Дражи... А када би неко и запевао, српски комунисти би му ломили кичму.

Када је Енвер Хоџа, председник комунистичке Албаније, први пут дошао у Београд, Јосип Броз га је одликовао Орденом народног хероја Југославије и обећао му Косово и Метохију.

Словенци су по налогу своје владе откопали око 600 масовних гробница комунистичког терора. Ту су без ислеђења и суда побијени многи српски националисти и збегови који су из разних крајева бежали пред комунистичком најездом. Страдали су и они које су Савезници изручивали Брозу за пуну шајкачу злата. Тамо где су убијена 73 свештеника Српске православне Цркве Словенци су подигли велики крст. Ту је убијен и др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, Брозовог генерала. Из те групе издвојен је митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац и пребачен у Букуљу код Аранђеловца, где је после страховитог мучења убијен. Тек недавно се сазнало да га је усмртио Василије Чиле Ковачевић уз присуство Брозовог доглавника Милована Ђиласа.

Словенци чине све да идентификују жртве, али и да убице изведу пред суд. Налогодавци и убице се знају: Митја Рибичич, шеф злогласне ОЗНЕ за Словенију, комесар Милка Планинц, живи су обоје, генерал Јово Капичић, и он је жив, ено га, шета по Београду, затим Симо Дубајић и Слободан Пенезић Крцун. Има сведока који тврде да су неки гажени тенковима и живи спаљивани.

Словенци, дакле, раде оно што је у њиховој моћи.

У Србији није обележена ниједна гробница. А нема града и варошице без масовне гробнице комунистичких жртава. Убице слободно шетају градовима Србије. О суђењу убицама нема ни наговештаја. Они су себи све опростили. Данас и окорели комунисти носе крстиће, крсте се јавно, загађују нам храмове и порте, и треба много тамјана да се утроши да би се бар ублажили њихови смрдљиви трагови. Кад председник државе иде у цркву он води телевизију, да га људи виде, да помисле да је и он верник. Ко се истински моли Богу њему за тај чин нису потребни сведоци.

Ви знате да у Србији постоје Народна скупштина, Влада и председник државе. Свуда, бар у хришћанском свету, уобичајено је да изабрана власт полаже заклетву на крсту и Јеванђељу, али тога нема у земљи Србији. Овде се заклињу у – ништа. А ко се закуне у ништа, ни на шта се није обавезао. Ко у заклетви не призове Господа Бога не може се надати Божјем благослову.

Овде су и држава и власт без Божјег благослова.

У овој држави је прва псовка Бог а друга хлеб! Овде као да највише успевају лаж, превара, корупција, похлепа, насиље... У овој земљи се пуцало у чело Господа Бога, у овој земљи су сахрањивали Господа Бога, у овој земљи су рушили храмове и коње везивали за олтар... У овој земљи слави се унесрећитељ. У овој земљи славе крвника. У овој земљи обнављају и оснивају комунистичке партије. У овој земљи човек се одрекао крсне славе Никољдан, а за нову славу узео – Титовдан. У овој земљи се још приказују филмови у којима се слави Јосип Броз. У овој земљи се још пева „да са твога пута не скренемо", а тај пут се, ево, завршава пред колективним казанима.

У овој земљи лебди питање над свима нама: јесмо ли заслужили ову милост Божију?

2.
Ово поглавље посвећујем човеку чије нас је име данас сабрало, коме посвећујемо овај дан, човеку који нас је задужио својом витешком борбом у одбрани слободе и достојанства, својом врхунском етиком и својом трагичном смрћу од злочиначке руке.

Има у земљи много планинских висова на којима су вођене знамените битке и који су потом ушли у историју, али су у наши свест, у наша срца и наше душе најдубље ушле две горе: Света Гора и Равна Гора.

Света Гора је светионик православном свету и сведок непоклека душа, Равна Гора је светионик Српству и сведок непоклека срца.

Света Гора више од осам векова светли неугасивим сјајем, Равна Гора већ седам деценија гори неугасивим пламеном.

Света Гора је истином, родољубљем и етиком надахнула првог Светогорца, Светог Саву, Равна Гора је слободом, правдом и витешком чашћу заогрнула првог равногорца, Дражу Михаиловића.

У минулим вековима биле буне и устанци, беснели ратови, одјекивали синџири, ницала вешала, кошена нова жртвена поља, нестајали народи и државе, ишчезавале империје, тонули у заборав насилници и освајачи, али Света Гора и Свети Сава остадоше и данас на врхунцу славе.

Пре седам деценија беснеле ватрене олује, буктао светски пожар, горели људи и градови, гашена вековна српска огњишта, умножавана губилишта и логори, реке ваљале људске главе, пила се српска крв, тонула у мрак Европа, савијали се пред немачком силом генерали и њихове армије, само се пуковник Дража Михаиловић до неба усправио на Равној Гори. Усправио се и одаслао поруку свету да не признаје капитулацију.

Он је први пружио руку да из метежа и капитуланства, из понижења и срамоте спасе оно што се још могло спасти: заставу и част српског народа. Тај дан је ушао у историју: 8. мај 1941. године. Датум уђе у историју, а Равна Гора у наша срца.

Са Равне Горе у преплашено и клонуло Српство, изненађено брзим сломом државе и издајом, пођоше вера и нада. Преко Орашца и Такова, Цера и Сувобора, преко Рудника и кроз Шумадију, преко Динаре и Книна, кроз Лику и Кордун, преко Гацка и невесиња, кроз Романију и Мајевицу, преко Ловћена и Мораче, Светих Дечана и Газиместана, кроз Пештерску висораван према Брегалници и Куманову, и даље, даље, преко свих гора и сињег мора, у све градове и села стиже глас о непокорном пуковнику.

Сви су чули његову заповест: „Мач у десницу, Србине, брани своје огњиште и српско племе!"

У њега се уздају. Његовим се именом заклињу. Он улази у причу и песму. Постаје легенда.

Јуришни Равногорски одреди похиташе да ослобађају градове и села, али на Равну Гору кренуше немачке дивизије с циљем да униште пуковника Михаиловића и његов штаб. Тутњали Равном Гором тенкови и борна кола, грмела артиљерија, гранате дробиле столетна стабла, пламен лизао куће и колибе, горела Равна Гора, али није сагорела.

Српски комунисти од којих неки још на почетку рата побише своје очеве и учитеље – изабраше српског крвника за оца и учитеља. Они бацише угарак на српске куће и по налогу Димитрова, секретара Коминтерне и злочинца Стаљина поведоше крваво братоубилачко коло. И они су већ у јесен 1941. кидисали на Равну Гору, сматрајући Равногорце својим опасним противником и озбиљном препреком у освајању власти и завођењу комунистичке диктатуре.

Отворена су, тако, против Равногораца три фронта: окупатори, усташе и комунисти.

Броз и његови следбеници изазвали су крвави грађански рат не би ли у том рату сагорела Равна Гора и домаћинска Србија. Угарак је из Србије, одакле су их Равногорци и српски Добровољци протерали, пренесен у Црну Гору и у већ опустошену Босну и Херцеговину. И ту су падале главе српских домаћина, немилосрдно су, с леђа и на превару убијани официри, учитељи и свештеници, ницала су „пасја гробља", јаме и вртаче, рушени и оскрнављени српски храмови.

Питам се и данас ко ће пописати све спаљене и срушене куће, све срушене богомоље, сва утуљена кандила, све тамнице и све Брозове тамничаре. Ко ће у књиге српских јада све куће и виле, све станове и све њиве, све забране и винограде, све фабрике и све млинове, и све ливаде и рибњаке – отете од српских домаћина. Ко ће откопати масовне гробнице комунистичких жртава у Ваљеву, Ужицу, Ражани, у Чачку, Краљеву, Нишу, Београду, Крагујевцу, и свим градовима и селима Србије. Ко ће им вечни спомен у камен уклесати? Ко ће од масовних гробница у Младиковини и Миљевини начинити највећа српска светилишта? Ко ће данашње вашариште на Равној Гори претворити у светилиште? Данас би неки да присвоје Равну Гору, али неће Равна Гора њих! Равна Гора тражи морално чисте, усправне и достојанствене људе, а не оне који су носили комунистичке партијске књижице!

3.
Драга браћо, све што се данас збива у вези са нама, у нама и око нас последица је наопаке комунистичке владавине. Већи морални пад у Србији није се могао ни замислити. Испуњене су све димензије тога пада.

Ми смо на ивици најдубљег понора! Или васкрсење које подразумева повратак Богу и исконским моралним вредностима наших предака које је поштовао и волео свет, или потонуће у аморалну каљугу. Не треба од сваког очекивати да напише књигу и наслика платно, не може свак да учини подвиг, али свак може да љуби своје Отачаство и да остане веран православној колевци која га је одњихала. Не треба нико уображено да мисли да је његова глава вреднија од главе честитога Кнеза Лазара, од Карађорђеве главе и главе ђенерала Михаиловића кога данас помињемо у молитвама. Могао је и Кнез да преживи могао је да пољуби скуте султану Мурату и тако сачува свој живот и своје земаљско благо. Не славимо ми пораз на Косову, ми славимо НЕПОКЛЕК пред освајачком силом. То је Косовски завет, то је наше вечно име пред светом, наша биографија за сва времена. Није за нас Косово парче земље, како кажу српски профитери којима ништа није узвишено и свето. Косово за нас није равница, није ни долина, није ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситница, није ни костурница, ни јама непрегледна, Косово је душа Србинова, крв његова, рана незацељена, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете, са сваком капи из мајчиних груди примило и свету причест и свети завет: мржња на ропство и спремност умирања у борби за слободу.

Косово је небески врх одакле нас мотре бистре очи честитога Кнеза. И као да чујемо питања: шта то радите, о Срби? Чиме то тргујете? Зар сте у страху од умишљених силника изгубили страх од Бога?!

Може Борис Тадић, син Брозовог комесара и пуковника, да каже како Србија никада неће признати албанску државу на Косову и Метохији. Шта то значи? Могу да нас убијају? Могу да жаре и пале, али ми се нећемо мешати? Очекивало се да бар једном каже: ако нам отму најлепши српски драгуљ, који се зове Косово и Метохија, као што су нам отели Книнску Крајину, тај бедем Српства, никад на том делу Србије неће бити спокоја. Неће бити спокоја ни за Србе нити за Шиптаре – Срби знају да им је отето, Шиптари знају да су на отетој земљи. Можда ће се гледати преко нишана све док Срби не поврате сваки педаљ отете земље!

Ево једног примера како су себи у прошлости бранили од истих нападача и освајача српске земље. У јесен 1915. године, када је српска војска бранила своју престоницу од немачких трупа, када је крв потоцима текла улицама Београда јер су се браниоци заветовали на борбу до смрти, стигла је сурова вест: једна група дивљих Арнаута, како су Срби називали Албанце, провалила је српску границу код Жура, убила двојицу српских граничара и кренула према царском Призрену, убијајући и палећи све што је српско. И шта да учини Српска врховна команда у часу када брани своју престоницу, кад јој је потребна свака пушка и свака глава? Зар да остави Србе на Косову и Метохији да их кољу Арнаути, да пале српске светиње, да силују жене и девојке? Не, и хиљаду пута не! Команда је издвојила један мањи четнички одред војводе Вука и хитно га упутила према Призрену. Четири дана касније Српској команди стигао је овај извештај: „Ни један од оних злочинаца који су прешли преко српске границе није више у животу, осим двојице заробљених!"

Срби су тада били једно срце, једна душа, једна мисао, једна мишица, силна и непокорна. То потврђује и овај догађај на Солунском фронту. У првом силовитом јуришу српске војске бивају истовремено рањена два сина генерала Бошковића, два рођена брата, два резервна официра, па их болничари извлаче са ратишта и брзо носе у француску пољску болницу. Француски лекар, када је чуо о чијим се синовима ради, изрази чуђење: „Ма, зар је могуће да синови српског генерала гину у првој борбеној линији?" На то рањеник из Шумадије, сељак домаћин, реконвалесцент, поче овако да објашњава лекару: „Видите, докторе, ми Срби имамо различите очеве, али имамо само једну мајку – Отаџбину, и за ту мајку гинемо сви, без разлике.

Е, кад ми будемо имали само једну мајку – Отаџбину, а не 654 странке, и нас ће Бог помиловати!

После битке на Церу, када је Степина армија смрвила аустро-угарску убојну силу, бечки мајор, као рањеник, шета улицом и примети младог студента из познате породице. И мајор изрази чуђење: „Зар ти ниси на српском фронту, како су тебе изоставили?", а студент снебивајући се каже: „Знате како, господине мајоре, привилегија". Готово у исто време српски мајор обилази ровове и затекне у њму трећепозивца и просто се зграну: „Шта ћеш ти овде?" Трећепозивац на то узврати: „Господине мајоре, унук ми још није стасао за пушку, ја дошао да браним Отаџбину!"

4.
Не претендују само Шиптари на српску земљу. Чујете ли ви ове гласове са севера српске државе? Тамо и на српском и на мађарском језику вичу: „Ово је наше!" Из Рашке области, из немањићке државе, око Сопоћана, Студенице и Милешеве посебно вичу: „Ово је наше!" Из хајдук-Вељкове Крајине чују се неки Власи. И они вичу: Ово је наше!" Из Црне Горе која се разбратила, која има црногорску цркву и црногорски језик, и која је признала шиптарску државу на српској земљи, вичу: „Ово је наше!" А несрећни Срби, шта они кажу? Они ћуте. Нико да каже: „Па добро, семе вам ваше, шта је онда наше, српско?! Зашто смо ми вековима натапали ту земљу крвљу, ако је она ваша, зашо смо вековима плаћали порез на туђу земљу?"

Намера је јасна: сви би да штрпну комад српске земље, па да направе неку своју покрајину или своју државу. Док траје ова штеточинска влада, која се улизује свакој земаљској шуши, муслимански фундаменталисти би да створе муслиманску џамахирију са седиштем у Старом Расу или Новом Пазару! А председник српске државе, шта он за то време ради? Он им, можда и нехотице, у томе помаже. Председник Србије обожава црвени тепих, почасни батаљон, лепршање застава. Он иде на муслиманска стратишта, али не иде на она где су страдали Срби. Тако је пре неки дан по други пут ишао у Сребреницу, где су страдали муслимани, али није отишао у Братунац, где је такође страдало на хиљаде Срба! Веровали или не, председник Србије је стао уз оне који српски народ сматрају геноцидним.

Драга браћо и сестре,

Наши ветерани знају да је пре суђења Дражи Михаиловићу пресуђено српском народу. Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости – рекао је Јосип Броз у свом првом говору у Београду.

Мислећи да Броз није довољно јасан, његов доглавник Милован Ђилас је додао да Србима није довољно пуштена крв.

И данас се пушта крв Србима не само на Космету, него и у Хрватској и у Босни и Херцеговини.
Оно што се не шће у ланце везати, избеже преко границе. Колико нас је у свету – то само Бог зна. Али се зна да нема земље коју Срби нису потрусили својим костима и нема мора које нису залили својим сузама. Ко ће пописати сва српска гробља у туђини, све гробове и све поруке на споменицима. Краљевски официр и песник Милан Петровић, рођен у селу Влакче, у Карађорђевој Тополи, оставио је своје кости у Чикагу, и на споменику ову поруку:

Кад туђа рука склопи моје очи
и проспе земљу по грудима голим,
остаће моја душа да сведочи,
и после смрти колико те волим, Србијо!

А професор Милан Рајић, један од 1300 српских каплара, Брозов заточеник, у сремско-митровачкој робијашници оставио је поруку на свом споменику у Либертвилу: „Комунизам је отровна биљка, никла из крви, и само се у крви може угушити!" На једном споменику стоји овакав завет: „Молим потомке да моје кости пренесу у Србију оног часа кад у њој груне слобода!

А хоће ли грунути? Хоће, хоће, свакако. Већ поменути песник Милан Петровић у епитафу посвећеном светом Владики Николају Српском пише и ово:

Прогањан под крстом од града до града,
на издају тешку он никад не приста,
и кад би му срце отворили сада,
видели би у њему Србију и Христа.

Ми јесмо христоносан народ, ми ћемо запасти у нове патње и нова искушења, али нећемо потонути. Господ Бог, који је украсио Србију раскошним добрима и лепотом неће дозволити да нека пузајућа шуша управља том Божјом лепотом. Али, ми морамо да мењамо неке облике наше свести: не можемо да говоримо да је Бог са нама, ако ми нисмо са Богом. Не можемо да говоримо да ће то Бог средити. Неће Бог доћи да уради оно што ми као људи нећемо или не смемо. Бог помаже само прегаоцима. Урадимо ми оно што је наша обавеза, оно што можемо, а оно што не можемо, урадиће Бог. Нисмо ми ни мали, ни ситни, ни безначајни. Ако су наше молитве многоструко умножене, брзо ће стићи до Господа. Ма где живели сви смо дужни Отачаству и православној колевци у којој смо добили свој крст. Не смемо да ћутимо. Питаће нас потомци зашто смо ћутали када смо требали да проговоримо снагом грома! И зашто смо се савијали до црне земље када је требало да се усправимо до неба. Нисмо ми гомила варвара. Ми смо витешки народ који је своју врхунску етику уградио у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије. Ми смо једини народ који је другом народу подигао величанствен споменик: Загледајте се у споменик француској нацији на Калемегдану у Београду. Ми смо једини народ коме је највећи непријатељ, немачки фелдмаршал Мекензен подигао споменик. И на том споменику уклесао вечну поруку: „Борили смо се са јунацима из бајке!" А ти јунаци из бајке, драга моја браћо, нису из неког далеког века – то су ваш отац и мој отац, ваш деда и мој деда.

Ми смо једини народ на свету коме је један племенити странац, доктор Арчибалд Рајс, криминолог светске репутације, завештао своје срце. Оставио је аманет д асе његово срце извади и похрани у капели на Кајмакчалану, тамо где су погинули његови ратни другови, српски војници.

Срби никада нису прешли преко туђе границе. Никад нису на свом тлу имали гасне коморе и нонц-логоре. Срби никада нису своју срећу заснивали на несрећи било ког народа. Није она крилатица „брат је мио ма које вјере био" никла у Европској унији, него у Српској православној Цркви.

Нису Срби закували грађански рат у Америци који је трајао шест година и у коме је пало 600 хиљада америчких глава, Нису Срби измислили гиљотину за одсецање људских глава.

Можда председник Србије не зна да Београд носи Орден Карађорђеве звезде с мачевима и Орден Француске легије части. Лично је француски маршал Франше Д'Епере 15. септембра 1921. године уручио Легију части Београду.

Да то председник Тадић зна мање би се савијао пред сваком земаљском шушом. И Тадић свакако зна да је све пролазно и да је вечан само Бог.

Господин тадић свакако зна да су српски комунисти унаказили лепо лице Србије. И да су српски народ довели до саме ивице најдубље провалије.

Са београдског аеродрома, у петак 16. јула ове године, испраћен сам вестима са Радио Београда да су педери и лезбејке затражили пријем код Његове светости, патријарха Српске православне Цркве, господина Иринеја, са надом да ће добити благослов за одржавање педерске параде улицама и трговима српске престонице. Педери и лезбејке, како се наводи у вестима, очекују заштиту патријарха Иринеја, јер су прошли пут, када су парадирали, били нападнути од групе насилника на чијем је челу било једно свештено лице.

У вестима Радио-Београда не каже се да су тобожњи насилници они срчани момци и девојке из Отачаственог покрета Образ на чијем је челу Младен Обрадовић. А оно „свештено лице" је доктор теолошких и доктор философских наука, прота Жарко Гавриловић.

У вестима се наводи да су педери и лезбејке за одржавање параде добили сагласност председника Србије Бориса Тадића. Зна се да је председница Народне скупштине, иначе лекар по струци, уграбила прилику да пре Тадића пружи подршку изопаченицима. Она, као лекар, свакако зна да је Бог створио Адама и Еву, а не Адама и Стеву.

И тако, после ове педерске параде, мала, јадна, кукавна, гладна, корумпирана, разорена, сломљена Србија уврстиће се у ред напредних, демократских држава Европе у којој се могу венчати два мушкарца и две жене. То ће бити наш први улазак у Европску унију.

Заслуга за то припашће педерима, лезбејкама и онима који су подржали њихово бесрамно парадирање.

Завршавам стиховима Ђуре Јакшића:

Ал' опет грешан, грешно сам пев'о
рањено срце народа мог,
та Србин кипи, кипи и чека,
ал' не да ђаво, ил' не да Бог.

Хоће ли се српска памет одазвати сада када је Отаџбина у опасности?!

О мојим књигама неколико речи.

Са сваке странице капље крв.
Крв српска, рука душманска,
безбожничка, брозовска.

Из сваког поглавља до нашег слуха допире вапај. Вапај упућен потомцима убица и потомцима убијених да се на стратиштима жртава комунистичког терора, на костима и лобањама, на споменицима и гробљима живим Богом закуну да никад више неће дићи руку једни на друге.

Тако ће се, најзад, зауставити крваво братоубилачко колo које је у јулу 1941. године повео Јосип Броз.

Нема партије која је преча од Отаџбине! Бог је дародавац живота.

(Реч књижевника Антонија Ђурића после помена генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, у недељу, 18. јула 2010. године, у организацији Покрета српских четника Равне Горе за Велику Британију, у дворани Дома Светог владике Николаја Српског у Лондону.

Аутор је као шеснаестогодишњи младић осуђен на 13 година тешке робије због антикомунистичког деловања након „ослобођења" 1944-45. Писац је чувених књига „Солунци говоре", „Равногорци говоре", „Црвена куга" I и II.)

Преузeтo са сајта :
Отачаствени покрет Образ

http://www.akademediasrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=793:2010-08-11-20-29-34&catid=38:cat-komentari-vesti&Itemid=54

Nebojsa Malic // U sluzbi neprijatelja

 

http://sivisoko.blogspot.com/

26 август 2010

У служби непријатеља

Негде 10. августа, Жељко Цвијановић је у Новом Стандарду објавио још један занимљив текст, насловљен "Како би изгледао Борис који је одлучио да Србија преживи, макар на његов рачун." У њему је описао шта би све Врховни Жутник могао да уради како би допринео спасењу земље којом председава - иако би га то сигурно коштало фотеље а можда чак и главе, јер би тиме изазвао гнев својих господара са Запада.

Била је то, дакако, фантазија - што Цвијановић и признаје. Али не зато што је описани сценарио неизводљив сам по себи, већ зато што Борис Тадић није особа која може да га изведе. Односно, могао би, онако теоретски, али је далеко вероватније да ће, рецимо, саудијски краљ ручати свињетину усред Меке током Рамазана.

Наиме, Цвијановић свој сценарио условљава Тадићевом спознајом да су:

"...пријатељи они са којима делимо љубав, да су савезници они са којима делимо циљеве, да су противници они који, када нас победе, отворе врата и пусте нас да часно са мачем изађемо кроз њих, и да су непријатељи они који, када нас победе, не остављају нам ни мач ни излаз. Непријатељи су они чији је циљ да заувек сломе наш дух."

Можда би овде "душмани" био бољи израз од "непријатељи". А нема никакве сумње да су Империја, њени вазали у ЕУ, и њихове домаће експозитуре (невладници, жутократе) управо душмани.

Немачки изасланик за Балкан од 1941-45, Херман Нојбахер, сведочио је у својим мемоарима о Хитлеровом убеђењу да се "не сме никада допустити да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге." При томе је мислио на Србе.

Свакако да је иронија то што су се данашњи Срби одавно одрекли и политичке мисије и историјске улоге. Нису ни издалека онолико слободољубиви и независни какви су били они које су због тога на зуб узеле аустроугарска царевина и Хитлерова Немачка - али је данашњој Империји, која је просто преписала њихову балканску политику, то сасвим свеједно. Чак и потенцијал за ремећење хегемоније мора бити уклоњен, јер никад се не зна када ће анестезија престати да делује, а незгодни Срби да се пробуде из учмалости.

Ако жутократе сматрају Империју, ЕУ и НАТО својим пријатељима и савезницима, то значи да са њима деле и љубав и циљеве. А пошто смо већ установили шта су им циљеви, произилази да жутократе себе не сматрају Србима (што су већ много пута показали) и да им до Србије апсолутно није стало.

И то је онда одговор на питање зашто Тадић, који заиста контролише све системске полуге моћи и власти, није досад отворено издао Србију и "учинио све што може" да би задовољио своје господаре. Наиме, њима отимачина Косова није циљ сама по себи, већ је средство у функцији остварења далеко важније циља: "коначног решења" тзв. српског питања на Балкану, односно затирања Срба као слободољубивог и независног народа.

Сасвим је могуће да Империја сматра да је њен пројект колективне лоботомије Срба малтене завршен. Захваљујући свом историјском искуству, империјалисти су опседнути контролом над институцијама система, па не схватају да је друштвени отпор итекако могућ ван њих. Пошто су жутократе покорно јавиле да су све институције у Србији у њиховим рукама, Империја сада очекује потпуно извршење постављених задатака.

Жутократе су, по свему судећи свесне да њихова власт није ни издалека толико јака и свемоћна, и да им за остварење задатог треба још времена. То је, по мени, најбоље објашњење за позерски патриотизам Тадића и министра Јеремића. Он јесте искључиво за унутрашњу употребу, и јесте у функцији "меке издаје". Али нисам убеђен да се ова представа игра са пуним знањем и разумевањем Империје. Јер, империјалисти су небројено пута показали да између суптилног и бахатог приступа увек бирају потоњи.

Зло често само себе саплиће. Жутократе се труде да што боље служе Империји, али им ова верује таман колико свим осталим издајницима. Баш захваљујући том непрестаном шиканирању, жутократе нису биле у стању да докусуре српски дух, који упркос свему још опстаје.

Као хришћанин, верујем да свако може да нађе спасење. Али само зато што је нешто теоретски могуће не значи да је изводљиво, или вероватно. Зато протагониста Цвијановићеве фантазије са почетка ове приче сигурно неће бити Борис Тадић; не зато што не разуме разлику између противника и непријатеља, већ зато што непријатеља сматра пријатељем и савезником. Међутим, садржај те фантазије свакако био би добар почетак на путу спаса. На нама је да нађемо некога ко би био у стању да тим путем крене.

 

 

RE: KAKO SU OTKRIVENI ARTILJERIJSKI PLANOVI ZA „OLUJU“

G-dine Anticu,

Priložite, slobodno, uz ovaj tekst i cinjenicu, da je Vlada RS Krajine pribavila u junu informaciju o tajnoj sednici Saveta bezbednosti. Dastavio ju je jedan Amerikanac, preko Srpkinje u Njujorku. Na sednici je bila jedna tacka dnevnog reda - prikljucenje RS Krajine Hrvatskoj. Referisao je nemacki ambasador. Garantovao je da ce hrvatska policija i hrvatska vojska najhumanije postupiti prema srpskom stanovnistvu, kada budu zauzimali Zonu pod zaštitom Ujedinjenih nacija (Republiku Srpsku Krajinu). Nemac je rekao da ce to Hrvatska obaviti početkom avgusta 1995. godine. Nijedna država nije stavila veto na ovaj predlog. Svi su glasali za, osim Kine i Rusije. One su se uzdržale - nisu glasale ni za, ni protiv.
Vlada RS Krajine je o ovome, istog dana, kuriskom postom, obavestila Milosevica, Bulatovica i Karadžica, ali oni su naredili, da se hrvatskoj vojsci u "Oluji" ne pruža nikakv otpor. Istovetnu naredbu je prihvatio i komandant krajskog korpusa u Vukovaru, general Loncar. Odgovorio je Predsedniku Marticu, da on slusa komandu iz drugog mesta, ne iz Knina. A Vukovarski korpus bio najbrojniji u Krajini i najbolje naoružan.

Pozdrav, S. Jarčevic

---

HRVATSKA OPTUŽUJE RUSKE OFICIRE: KAKO SU OTKRIVENI ARTILJERIJSKI PLANOVI ZA „OLUJU"

petak, 27 avgust 2010 15:18 Ivan JEGOROV

Ponovo su oživele vojne tajne koje su, činilo se, pouzdano sahranjene pod ruševinama bombardovanja, eksplozija i zločina u Krajini


Hrvatska je optužila ruske oficire koji su u vreme rata u toj bivšoj jugoslovenskoj republici (1991-1995) služili u misiji vojnih posmatrača UN za namerno prikrivanje ili uništavanje tajnih dokumenata iz tog vremena. Radi se o jednoj od belih mrlja u dramatičnoj istoriji Balkana – operaciji "Oluja" protiv srpskog stanovništva, koju mnogi eksperti ocenjuju kao ratni zločin. 

Nije slučajno što tužilaštvo Haškog tribunala već duže od dve godine traži od Hrvatske da dostavi dokumenta o "Oluji". Pored ostalog, i takozvane "artiljerijske dnevnike" – planove o pripremama i logistici operacije sa spiskom meta. Ti materijali mogli bi rasvetliti kako se moć artiljerijske vatre sručila na glave mirnog srpskog stanovništva. Međutim, ti su dnevnici na neobjašnjiv način nestali bez traga.

Zašto je danas Hrvatska pokrenula krivični postupak protiv dvojice bivših starijih oficira ruskog Generalštaba i jednog engleskog generala, koji su služili u misiji vojnih posmatrača UN? Pukovnika Aleksandra Černeckog, potpukovnika Viktora Tarusina i generala Pitera Viljamsa optužuju da su pre 15 godina oni tobože upali na teritoriju Srpske Krajine i ukrali"artiljerijske dnevnike". Posle toga, tvrde Hrvati, svi tragovi o dokumentima se gube. Zaključak se nameće sam po sebi: za to su krivi, naravno, Rusi.

Iza neočekivanog krivičnog dela kriju se intriga i velika politika. Hrvatsku ne puštaju u Evropsku Uniju zbog toga što njeno rukovodstvo nije voljno da sarađuje sa međunarodnim tribunalom. U Hagu će uskoro biti obnovljena saslušanja o ratnim zločinima protiv hrvatskih generala Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača, koje optužuju za genocid protiv stanovništva Republike Srpska Krajina. I eto, hrvatski pravnici su smislili kontrapotez: uputili su zahtev Interpolu sa molbom da se pronađu i saslušaju bivši posmatrači UN.

Realizujući nalog Interpola, u Samari su na informativni razgovor pozvali Aleksandra Černeckog a u Moskvu je u centralnu kancelariju Interpola došao Viktor Tarusin, koji je međunarodnim policajcima dao izjavu o događajima od pre petnaest godina.

DNEVNICI U GRAHOVU Tada, u avgustu 1995. godine, hrvatske oružane snage su pod komandom generala Gotovine izvele operaciju "Oluja". Sa teritorije Srpske Krajine isterano je praktično celokupno srpsko stanovništvo: po različitim ocenama, od 150 do 250 hiljada ljudi. Porušena su i spaljena čitava sela i gradski kvartovi. Celokupno srpsko muško stanovništvo uzrasta između 16 i 60 godina proglašeno je "ratnim zločincima". Zadatak misije vojnih posmatrača bilo je i registrovanje zločina protiv mirnog stanovništva.

U septembru 1995. godine stariji vojni posmatrač UN u sektoru Jug postavio je zadatak Černeckom da ode u područje Bosanskog Grahova kako bi ustanovio koliko je grad porušen i koja se vojska nalazi oko grada. Prilikom približavanja Grahovu patrolu posmatrača zaustavila je hrvatska vojna policija, koja im je zabranila ulazak u grad. Černecki je odlučio da krene makadamskim seoskim putevima i u brdima je, zajedno sa svojim kolegom, naleteo na napušteni komandni punkt hrvatske armije, a malo podalje i na napušteni položaj artiljerijskog diviziona. Posmatrači su otkrili vojnu imovinu, skladište hrane i operativnu dokumentaciju na komandnom punktu. Bile su to mape sa oznakom "strogo pov.", shema organizacije operativne grupe, tabele sa imenima rukovodilkaca i mnogo štošta. Tamo je takođe pronađen i plan vatrene pripreme i podrške operaciji "Oluja". Ali je najvažnije bilo to što su u planove unite i tabele za izvođenje vatre. Mi navodimo te podatke kako bismo pokazali: "artiljerijski dnevnci" nisu izmišljotina Černeckog, koji je o njima govorio u Haškom tribunalu.

Prema rečima Viktora Tarusina, dokumenta, koja je otkrio pukovnik Černecki, zvanično su uključena u arhiv misije UN u Zagrebu.

Kako se seća Černecki, do početka operacije "Oluja" u regionu su praktično svakodnevno patrolirali vojni posmatrači UN i nikada se u regionu nije registrovalo prisustvo teške tehnike i naoružanja. A na mapama su Hrvati označavali nepostojeće vojne ciljeve na mestu stambenih zgrada, škola, bolnica i crkava. I upravo su te objekte zasipali artiljerijskim projektilima. Prema rečima Černeckog, on je tada zaključio da je hrvatska komanda umišljeno planirala udare po civilnom stanovništvu. O svojim zapažanjima Černecki je raportirao štabu misije i predao takođe tom štabu pronađena artiljerijska dokumenta, koja i potvrđuje tu pretpostavku.

Razumljivo je što su za nestanak dnevnika, koji osvetljavaju ratne zločine protiv srpskog stanovništva, bili zainteresovani jedino u Hrvatskoj.

"Prema mom mišljenju, tragove dokumenata treba tražiti u Zagrebu. Tamo gde su i ostaci kompjutera, koji su oduzeti humanitarnoj misiji UN januara 1996. godine", izjavio je dopisniku "RG" bivši vojni posmatrač potpukovnik Viktor Tarusin.

Prema njegovim rečima, nije tajna da je štab misije UN radio pod stalnom kontrolom specijalnih službi Hrvatske i praktično je celokupni tehnički personal, od prevodioca do čistačica, na uniformi imao epolete.

"Na primer, u mom kabinetu redovno je telefon bio u kvaru, a lokalni majstor za popravke bio je čest gost kako bi, eto, otklanjao kvar", seća se Tarusin. "A tek kakva je bila naša stalna čistačica, koja je prala podove i uklanjala papire iz korpi za otpatke! Ona je tečno govorila nemački, engleski i španski, i fenomenalno se snalazila na operativnim mapama".

Optužbe hrvatskih pravnika izazvale su nepodeljeno čuđenje i generala Pitera Vilijamsa, bivšeg zamenika šefa misije vojnih posmatača UN u Jugoslaviji.

U MEĐUVREMENU Prema informacijama očevidaca tih događaja, arhiv se duže vreme nalazio u Zagrebu, u posedu štaba vojnih posmatrača UN, pod kontrolom hrvatskog personala. Već sredinom 1996. godine u arhivi više nije bilo fajlova o sektoru Jug za period koji se odnosi na operaciju "Oluja". Te iste 1996. godine iz štaba UN u centru Zagreba ukradeno je nekoliko kompjutera iz kancelarije grupe za monitoring kršenja ljudskih prava. Ako pretpostavimo da su "artiljerijski dnevnici" zaista bili uništeni, svakako je da su ostale netaknute arhive oružanih snaga Hrvatske, gde se čuvaju planovi i drugih jedinica, koje su učestvovale u "Oluji". Doduše, njih izgleda niko ne namerava da otkriva. Hrvatska strana za sada ne zahteva izručenje ruskih oficira, ali postoje podaci da će ih, ako uđu u tu zemlju, smesta uhapsiti.


Rosijskaja gazeta, Moskva

Prevod Rajko DOSKOVIĆ

http://standard.rs/vesti/36-politika/5259-hrvatska-optuuje-ruske-oficire-kako-su-otkriveni-artiljerijski-planovi-za-oluju-.html

 

Запад је Тадићу поломио кичму, ( и новинару Филипу Радојчићу )

Посебна напомена: Звонимира Трајковића

Само два дана по штампању овог интервјуа на средњој дуплерици листа „Национал" новинар Филип Радојчић је добио отказ. Радојчић ме је лично позвао на мобилни телефон и готово плачући саопштио да је добио моменталан отказ чак и без икаквог образложења.

Одмах сам позвао главног уредника и доста бесно рекао да то стварно нема смисла. Добио сам одговор да је он погледао интервју и с обзиром да му се допао одобрио његово штампање. Још је додао: „И ја сам револтиран отпуштањем новинара Радојчића али такво је наређење стигло од власника и ја ту ништа нисам могао да урадим".

Власника листа нисам могао да добијем данима.

---

Тадић „поломио" Србију!

Кад сумирамо учинак председника Тадића од у јула 2004 године када је први пут изабран за председника Србије он је катастрофално поражавајући. Од тешке привредне ситуације, огромне незапослености, фактичког губитка Косова и Метохије, сталног условљава и понижавања Србије, потпуне неизвесности уласка у ЕУ…. Све најцрње што се Србији могло догодити – па отуда и овакав наслов.

Борис Тадић после дебакла и одлуке Међународног суда правде о Косову, чије смо мишљење преко УН ми захтевали сматрајући да ће исте оне земље које су Косово признале сада пресудити у нашу корист. Лудост или намерна „лудост"?

Тадић је у тој председничкој кампањи обећава куле и градове, обилазио редове пред страним амбасадама изјављујући да када он буде изабран за председника, да млади више неће одлазити трбухом за крухом, да ћемо одмах добити Шенген визе да путујемо као сав нормалан свет, да ћемо у ЕУ сигурно ући до 2012 године, а да је Космет чврсто у нашим рукама и да ће тако и остати. Да не набрајамо даље смучиће вам се, а мислимо да је довољно да се сами присетите шта је од ових обећања остварено, где смо данас – а шта ћемо сутра?

И поред свега тога, поред потпуно уништавајуће политике коју је као председник Србије водио нико, не поставља и не тражи његову одговорност или смењивање. Уставом Србије таква могућност постоји и крајње је време да Скупштина то питање покрене ако не мислимо да улица треба да „решава" питање неуспешног председника. Ако се убрзо не покрене озбиљна одговорност за неуспешну политику, а Тадић је ту кључна личност који је узурпирао све полуге власти, неминовно ће се десити неки нови 05. октобар – али са каквим све последицама тешко је прогнозирати.

Постоје људи који не прогнозирају, већ на бази аргумената граде своје ставове а ми их називамо аналитичарима. Тако је пре шест година наш познати аналитичар и човек који је као саветник помагао четворици наших председника Звонимир Трајковић, у изборној кампањи за председника Србије дао је листу „Национал" један опширан интервју. Наслов те дуплерице у тадашњем „Национал"-у имао је мало провокативни наслов, „Запад је Тадићу поломио кичму" али када се интервју прочита лако се схвата зашто је наслов такав. Био је то интервју којим Трајковић без увијања упозорава грађане да ће Србија са Тадићем као председником имати великих проблема и да Тадић није човек који би требао и могао успешно да води Србију. Ми смо га пронашли у нашој архиви и учинило нам се врло интересантно га са временском дистанцом од шест година објавимо. Да вам не би препричавали на шта је Трајковић све упозоравао најбоље је да вам интервју презентирамо а ви закључак донесите сами.

ИНТЕРВЈУ:  Звонимир Трајковић, политички аналитичар говори за „Национал" о новом председнику Србије

Запад је Тадићу поломио кичму

БЕОГРАД - Звонимир Трајковић, некадашњи саветник Милошевића и човек који је помагао четворици председника у интервјуу Националу анализира потезе и досадашњу политику новог председника Србије Бориса Тадића:

НАЦИОНАЛ - субота 03. јули 2004.

- После, сада већ чувеног инцидента на базену, када су покојног премијера људи извиждали а Коштуницу дочекали овацијама, Ђинђић је пронашао кривца у Тадићу. Хтео је буквално да га избаци из странке. Да би га склонио, послао га је у Америку да лобира за ДС, али Тадић је тада излобирао за себе. Он од тада постаје амерички човек.

Како се понашао Тадић после убиства премијера?
- Тадић се у ванредном стању држао по страни чекајући расплет. После смрти премијера, одмах је почела међустраначка борба за позиције. Од тога ко ће Ђинђића заменити на месту премијера, а још више ко ће преузети странку. Тадић је премијерску улогу препустио Живковићу знајући да се овај неће снаћи јер је Влада већ била у колапсу и на силазној путањи, борећи се за важнију страначку превласт. Направио је и један интересантан маневар у припремама за парламентарне изборе признајући крађу гласова у скупштини како би замаскирао много веће и крупније афере које су потресале ДС. И с обзиром на кратко памћење бирачког тела тај маневар је дао сасвим солидне резултате.

Јели тако добар маневар направио и као министар одбране.
- На тој функцији је много мање маневрисао а много озбиљније радио. Прво што је урадио као потврду привржености менторима који су га на то место прогурали за саветнике је поставио неколико официра страних држављана. Следећи потез је био да се под видом цивилне контроле ГШ (Генералштаб) Војске СЦГ одузму обавештајна и контраобавештајна служба и придодају министарству одбране. Како ће ГШ да испита и направи добру процену безбедносне ситуације без ових служби као да никога и не интересује. Управа безбедности је била при ГШ (Генералштаб) зато да би ГШ могао да има ваљане информације за доношење правилних одлука. Када обезглавите ГШ онда сте уништили главну командујућу полугу војске.

Понижења на претек На месту министра одбране Борис Тадић је Војсци и држављанима СЦГ обезбедио бројна понижења, а једно од највећих је додела највишег војног одликовања Џорџу Робертсону, приликом одласка са дужности генералног секретара НАТО-а, који је бездушно бомбардовао нашу земљу и убијао наш народ, каже Трајковић

Тадић каже да је то урадио због цивилне контроле војске?
- Прича о цивилној контроли је само невешто оправдање, јер се она мора остваривати на сасвим други начин, а не да ГШ узимате информације без којих он не може да ради. Или му из министарства дозирате филтриране информације на бази којих се не може ништа планирати. То је један од највећих грешака Тадића, док је био министар војске, а не мислим да их је направљена случајно. Такву инструкцију је вероватно добио са Запада јер они тачно знају како се војска дезавуише.

Шта је још, према вама, Тадић лоше урадио као Министар одбране?

- Фактички је расформирао службу за електронско извиђање и против електронска дејства. У питању је нека врста обавештајне службе, јер се ради о служби која прати ваздухопловства суседних земаља, открива и гуши радаре. Поред тога ова служба прати и пресреће све комуникације и везе амбасада са својим матичним државама. То значи да смо потпуно отворили свој простор, јер је цела команда расформирана, а њен шеф пуковник Вујић који је НАТО-у за време бомбардовања задавао велике проблеме пребачен на „другу дужност", док су остаци те службе, односно опрема стављена на тендер. Недавно је продат авион "Јак 40" који је имао специјално инсталирану опрему за радарско ометање и радарско осматрање. Остала су нам још два хеликоптера "Ми 8" која имају сличну опрему и која су такође стављена на тендерску продају. То значи да наша држава неће имати никакву контролу у ваздушном простору а и неће имати могућност праћења веза страних амбасада. Тај луксуз себи не дозвољавају ни банана државе па ја то никако не могу карактерисати као реорганизацију Војске већ као нешто сасвим друго.

Зашто су уништене ракете „Стрела 2м"?
-„Стрела 2М " је мала противавионска ракета коју војници испаљују са рамена, и која има доста кратак домет, али зато могу да оборе хеликоптер. Ми смо уништили таквих 1.200 ракета, а да нисмо купили ни једну нову, савременију. Све је урађено под изговором да могу да падну у руке терористима. Ако идемо том логиком у руке терориста могу да падну и савременије ракете па и тенкови. Да цела ствар буде у понижавајућем тону, уништавању ових ракета присуствовао је и Амбасадор САД у Београду Мондгомери као да се ради о нуклеарним бојевим главама.

- Кад већ говоримо о понижењима које доживљавамо, треба подсетити да је Џорџу Робертсону при одласку са дужности генералног секретара НАТО-а, уручено највише војно одликовање наше земље. Ваљда зато што нас је само пре неку годину НАТО бездушно уништавао 78 дана. Додељивање овог одликовања се од јавности дуго скривало а одлука је донесена у министарству одбране. Уопште целокупно политичко деловање Тадића ја видим као крајње поданичко, да не употребио неке грубље речи, и ми ћемо се са њим наћи у великим проблемима.

- Па и цела ова кампања "хоћемо у Европу", је врло провидна демагогија, чији је једини циљ преварити бираче. Императив је био остати на власти како би се друштванце заштитило од, евидентног криминала, неугодних питања и судских истрага за оно што су радили.

Нејаким Урошем управља Солана Може ли Тадић да реши косовски проблем? - Он ништа неће значајно урадити око Косова и Метохије. Човек који је као министар одбране заступао тезу и код нас и на западу, да ми не можемо да бранимо Србе на Космету, везао је себи руке.

Па како вама изгледа Тадићева Европа?
- Ми са Тадићем, односно његовом политиком никада нећемо стићи до ЕУ. Наиме, ми према Тадићу, треба да уђемо у Европу као нација која је крива за распад Југославије и ратове који су се на овим просторима догодили. Ако уђемо као кривци бићемо увек у „магарећој клупи" ЕУ без права да штитимо своје интересе. То је врло опасна позиција за нас, и то никако не смемо да дозволимо макар никад не ушли у ЕУ. Горе је бити кривац у Европи него бити ван ње. Такође, према Тадићу, у Европу треба да уђемо с либералном економијом, што нећемо моћи да дочекамо.

До 2012 или 2016 запад ће нам нелојалном конкуренцијом потпуно уништити привреду а велике корпорације прогутати преостале ресурсе, што се већ и данас дешава. ЕУ намерава да СЦГ, Албанија и БиХ, с обзиром на нестабилности које у њима владају, у ЕУ уђу као региони, односно као Балкански регион, а не као дефинисане државе. Тадић ће то прихватити јер нити може, нити жели да се томе супростави. Како ће те се супротставити Солани кад сте ишли да га молите за подршку на изборима. Он нема намеру да инсистира на враћању суверенитета над Косметом и хармонизацији заједнице са Црном Гором како би то постала јединствена и организована држава. Осим тога појавиће се и нове регије које ће затражити да се третирају као самосталне, (Војводина, Санџак), јер је Тадићева победа углавном остварена уз помоћ њихових гласова. У политици се свака подршка плаћа, ту нема ничег бесплатно.

- Такав, регионални улазак у ЕУ је у ствари само отварање тржишта за ЕУ с губитком свих атрибута државе. Добићемо неког тутора попут Педи Ешдауна и постати класична колонија јефтине радне снаге. То је промондијалистичка Европа. То није ЕУ коју памтимо из периода када је она била ЕЗ. Европу сачињавају чврсто организоване државе које су се удружиле у заједницу првенствено из привредних разлога. Оне нису поништиле своје државе и границе. Границе су им врло пропусне, за неке ствари док су за друге јако чврсте и врло прецизно дефинисане. Да је другачије зашто би се источна и западна Немачка уједињавале, обе Немачке су могле да буду у ЕУ заједно са Пољском и новим окружењем.

Да ли је и Ђинђић тако видео Европу?
- То је Тадићева Европа, а не Ђинђићева. Зоран је, када је Европа у питању имао другачије ставове. Ово је америчко виђење Европе.

Ако Европљани знају за Тадићеве везе с Америком, зашто су га онда подржали?
- Свима у ЕУ више одговара послушник у Београду него председник са којим треба озбиљно преговарати и који ће интересе своје државе здушно штитити. Европа се плаши отварања српског питања на Балкану јер добро знају да су сва досадашња „решења" била на штету Срба. Плаше се неких нових тензија јер би морали да решавају питање Срба у Хрватској, Босни, на Космету а морали би да признају и „грешку" са бомбардовањем. Све би их то доста коштало па је најбоље подржати марионету у Београду који неће таласати и отварати ова шкакљива питања. Свет је саздан на интересима а не на симпатијама.

Шта значе добри односи Тадића са Западом? -Добри односи са западом су увек квалитет више. Политичар који има такве контакте је у значајној предности, осим ако ти контакти нису поданичког карактера. Такав политичар није способан да се пред Западом усправи и партнерски брани интересе своје земље. Њега на западу не цене и добар је само док испуњава налоге, а обично га користе за једнократну употребу.

Стиче се утисак да се Европа плаши Србије?
- Па мало је претенциозно рећи да се Европа плаши Србије. Боље речено желе да избегну проблеме. Осим тога ми нисмо баш безазлени ни као сила. Наше Војска која је са врло оскудном опремом, може се за тили час оспособити, а они су имали прилике да се и сами увере са колико се вештине та Војска одупирала НАТО агресији. Наш положај је за Европу јако значајан, посебно за Немачку која доминира ЕУ и они би желели да тај простор контролишу. Ако се Европа нечега плаши она се плаши великог рата на Балкану кога би било јако тешко контролисати. На просторима Југославије подстицану су мањи сукоби али озбиљног рата није ни било. Оно што је сасвим јавно њима највише одговара разбијени српски корпус како би спровели свој концепт балканских регија па сходно тој стратегији траже и партнера у Тадићу, јер такав приступ Николић сигурно не би прихватио.

Какве су везе Тадића с Израелом, односно јеврејским лобијем?
- Тадић је у свом лобирању у Америци отишао корак даље. Он је отишао и поклонио се и јеврејском лобију. У Израелу, када је боравио прошле године, понуди је војну сарадњу. Међутим, они за то нису баш били заинтересовани. Али, били су веома заинтересовани да Тадић наше војне обавештајне ресурсе веже за Израелске службе Аман и Мосад, како би цео регион јужне Европе лакше контролисали. Треба знати да је Мосад своје седиште за јужни део Европе, сместио у Софију што подразумева ширу регију Балкана, а ЦИА се после Милошевића из Бугарске пребацила у Србију. ДОС-ова власт је све наше ресурсе из те области свесрдно ставила у функцију потреба тих великих служби, али се Тадић посебно побринуо да и војне службе које су се дуго опирале буду „реорганизоване" у том правцу. Сваки политички потез који одудара од нормалног политичког клишеа мора се сагледати с више страна да би се знало шта се у ствари догађа.

Нејаки Урош

Може ли Тадић да реши косовски проблем?
- Он ништа неће значајно урадити око Косова и Метохије. Човек који као министар одбране заступао и код нас и на западу да ми не можемо да бранимо Србе на Космету везао је себи руке. Нама за председника не треба Нејаки Урош, већ председник који ће изнаћи могућност да Србе и Космет бране и одбране. Тадић то нити хоће нити може јер на западу нема тај ауторитет

Шта значи када председник једне државе има такве контакте са страним обавештајним службама?
- Ако мислите на Тадића он још није и званично председник државе а као министар одбране требао је да има информације о томе али директне контакте не. У свему овоме најзначајније је напоменути да кад су ваше служе у фунцији страних онда то значи катастрофу. Овај 21 век је век супер технике и служби, па кад то препустите другоме нити ви владате том земљом нити сте у било ком погледу безбедни, што и Ђинђићев пример јасно показује. Ја сам уверен да су Ђинђића а и мога друга убиства на нашим просторима плод тих служби како би се уклонио Ђинђић ради политичког заокрета, дестабилизовао Милошевићев режим,.......којим би то могао да обезбеди. Док је Тадић председник Соланина реч ће бити закон.

Како видите добре односе Тадића са Западом?
- Добри односи са западом су увек квалитет више. Политичар који има такве контакте је у значајној предности осим ако ти контакти нису поданичког карактера. Односно ако вас запад није припремао, гурао и „постављао" на одређене функције. То је потпуно другачији однос јер сте тада ви у апсолутној зависности и ја то кратко кажем политичар са сломљеном кичмом. Такав политичар није способан да се пред западом усправи и партнерски брани интересе своје земље. Њега на западу не цене и добар је само док испуњава налоге, а обично га користе за једнократну употребу. Са великим силама најбоље је одржавати уравнотежене односе. Прихватати сугестије који се не косе са нашим интересима али се добро припремити за жустру и аргументовану одбрану од притисак који нас угрожавају. Све радити само никако не давати лака обећања која се касније тешко испуњавају или много коштају.

Разговор водио: Филип Радојчић

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2010/052.html