Претражи овај блог

среда, 28. децембар 2011.

ГРАНИЦА ПО СРЦУ СРБИЈЕ

ГРАНИЦА ПО СРЦУ СРБИЈЕ

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 28.12.2011 | 00:07

 

Ступање на снагу споразума о заједничкој пограничној контроли, који је у претходном периоду постигнут између Београда и Приштине, још је више заоштрилoситуацију у вези са Косовом. Председник  Србије Борис Тадић и руководећа прозападна коалиција, која је у Србији на власти, не крије да наведени документ одговара принципима Европске уније. Међутим, српска влада истовремено уводи још један документ којим се фактички признају лична документа која издају албанске власти самопроглашене косовске државе. Ради се о декрету о слободи кретања који грађанима Косова дозвољава да улазе на територију осталог дела Србије, на основу докумената које је издала Приштина.

Проблем је у томе што је, са једне стране, испуњавање чак и тих докумената, благо говорећи, сумњивих са гледишта национално-државних интереса Србије, очигледно премало, да би се поред српског захтева за ЕУ упалила „зелена лампица". Са друге – против комплекса пограничних споразума су активно иступили лидери  косовских Срба који те споразуме сматрају за српско признање постојања границе између Косова и осталог дела Србије, а самим тим признање и самопроглашене косовске државе. Садашњи договори су „апсолутно неприхватљиви за Србе" – изјавио је руководилац општине Косовска Митровица Крстимир Пантић. По његовим речима, споразум са Приштином је „нанео огромну штету свим грађанима који живе на Косову и Метохији. Ми иступамо против тих споразума, иако сами не можемо да их укинемо".[1]

Он је саопштио да косовски Срби имају намеру да помоћу барикада блокирају трансгранични промет и, осим тога, да направе референдум о непризнавању институција власти Косова. По речима Пантића, тај референдум би могао да се одржи 15.02.2012. године – на дан српске државности.[2]

Споразум о заједничком граничном патролирању између Косова и осталог дела Србије представља најскандалознији резултат преговарачког процеса који се води под заштитом Европске уније. Ствар је у томе да су се преговори, који су започети још у марту, до сада бавили чисто техничким, чак се може рећи – бирократским питањима, као што су узајамно признавање личне документације, катастарске документације или универзитетских диплома. Што се тиче питања граница – то питање је још увек у правом значењу те речи – експлозивно. Управо законито, и потпуно  у складу са ставовима Устава Србије,  одбијање од стране становника Косова да признају овлашћења косовским цариницима и граничарима послужило је као повод за нереде, који су почели да се јављају од краја јула, за појаву барикада и сукобе Срба са миротворцима НАТО и ЕУ. А после рањавања у току тих сукоба тридесетак војника из Немачке и Аустрије постало је сасвим јасно да без решења питања границе Србија не може ни да сања о статусу земље-кандидата за Европску унију. Немачки и аустријски дипломати су то потпуно конкретно изјавили, иако су већ знали да је разматрање српског захтева пренето на март 2012. године.

У таквој ситуацији одобравање обављања процедуре заједничког патролирања  за Београд, у суштини, представља противпожарну меру ради спашавања свог европског пројекта. Ради се, конкретно, о заједничком организовању контролно-пропусних прелаза и контроли њиховог функционисања. На њима треба да буду и представници српских и представници албанских  власти, као и војна лица натових КФОР снага и цивилно-полицијске мисије Европске уније из Приштине.

Тачка 4 наведеног документа гласи да ће „заједнички, интегрисани објекти, обједињени и заштићени" бити направљени у „заједничкој зони интегрисаног управљања пограничним прелазима, где ће званични представници сваке стране вршити своје одговарајуће провере".[3] Међутим, влада Србије је отишла још даље, тако што је ових дана донела посебан декрет о слободи кретања. Он грађанима Косова дозвољава да слободно путују по читавој територији Србије, уз поседовање само докумената самопроглашене косовске државе. При томе, по речима секретара за штампу кабинета, Миливоја Михајловића, ради се о „демократском и цивилизованом акту" који је у сагласности са већ постигнутим договорима.[4]

Истина, влада Србије за сада не ризикује да иде на потпуно признавање докумената које издаје Приштина. Процедура преласка административне границе између Косова и осталог дела Србије је таква, да ће на пограничним прелазима српске власти косовским грађанима издавати и документа, које потврђује Београд. Аналогно се решава питање косовских аутомобилских таблица: власти Србије ће на основу њих издавати своје привремене регистарске таблице. Међутим, то не мења суштину споразума који се реализују: влада Србије је фактички поставила знак државне  једнакости за лична документа која се издају у Приштини и у Београду.

Није чудно што албанске власти Косова славе још једну победу. Шеф косовске владе Хашим Тачи је већ рапортирао локалним и страним масмедијима да уговор о заједничкој контроли сматра за „победу Приштине у дијалогу са Београдом". Према његовим речима „интегрисано управљање пограничним прелазима гарантује брзо и лако кретање људи и роба преко границе. Истовремено ти споразуми у извесном смислу представљају и признање „де-јуре"  државне границе између Косова и Србије". Иста изјава се чула и од Едите Тахири, руководиоца преговарачке делегације Приштине на преговорима са Београдом.[5] Она је потврдила да ће средином јануара 2012. године власти Косова и руководство Србије наставити „дијалог" о продубљивању узајамних поступака".[6]

На какве ће нове уступке у току оваквог дијалога, који подсећа на једносмерну антисрпску улицу,  пристати Србија – може само да  се нагађа. Као што се зна, у марту 2012. године Европска унија има намеру да се врати разматрању српског захтева, а до тада руководство наведене организације ће покушати да се постигне највише што је могуће на признавању независности Косова од стране Србије. Међутим, тренутак истине за Србе ће да настане нешто доцније – у априлу – када грађани земље треба да на изборима дају своју оцену укупном курсу власти у вези са Косовом. Званични представник водеће опозиционе снаге српског друштва – Српске радикалне странке – Томислав Љубеновић је већ изјавио да његова партија „у потпуности подржава комплетну делатност Срба са Косова и Метохије, који одбијају да као своју отаџбину признају албанску квазидржаву. Сматрамо да позив режима Бориса Тадића Србима да ликвидирају барикаде представља издају српских националних интереса." Према мишљењу СРС циљ садашњег руководства Србије је да „најдаље што је могуће од очију јавности испуни захтеве Европске уније, конкретно – да помогну да се на северу Косова и Метохије одреде границе и да се формирају институције такозване „Државе Косово".[7] Очигледно је да читав ток преговарачког процеса под покровитељством ЕУ само потврђује наведену карактеристику.



[1]
  ИТАР-ТАСС 261206 ДЕК 11 26.12.2011 12:11

[2] ИТАР-ТАСС 26.12.2011 12:24

[3]  Koha Ditore, 04.12.2011

[4]  A[FP 221752 GMT DEC 11

[5]  Koha Ditore, 07.12.2011

[6]  Express, 23.12.2011

[7]  http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/leskovac/2323

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/12/28/granica-po-srcu-srbiie.html

уторак, 27. децембар 2011.

Feridž: Srbi ne radujete se, EU je bankrotirala

Feridž: Srbi ne radujete se, EU je bankrotirala

FoNet | 27. decembar 2011. 17:14 | Komentara: 9

Poslanik Britanske nezavisne partije u Evropskom parlamentu, smatra da Srbija ne bi trebalo da se raduje dobijanju u martu kandidature za članstvo u EU, za koju misli da je "bankrotirala"

BEOGRAD - Poslanik Britanske nezavisne partije u Evropskom parlamentu Najdžel Feridž, evroskeptik i jedan od najoštrijih kritičara Evropske unije (EU), smatra da Srbija ne bi trebalo da se raduje dobijanju u martu kandidature za članstvo u EU, za koju misli da je "bankrotirala".

U autorskom tekstu za novogodišnji broj nedeljnika Svedok, Feridž ukazuje da EU "elita odbija da pogleda u jaz koji je stvorila svojom apsurdnom ekstravagancijom i ideološki ustrojenim ekonomskim i monetarnim politikama".

Ona pokušava da zgrabi nove države i apsorbuje ih, u nadi da bi time sprečila svoj pad, napominje Feridž.

Osim ukoliko se Unija prva ne raspadne, pridruživanje Srbije se približava, napisao je Feridž, koji smatra da bi Srbi trebalo da "drhte pred takvom perspektivom".

Ulaskom u EU hiljade evropskih regulativa postaće obavezujuće, što će, prema mišljenju Feridža, dovesti do toga da tržište u potpunosti preuzmu evorpske kompanije.

"Najgore od svega je da će mogućnost da se nešto od ovoga promeni demokratskim putem biti trajno uklonjena. Političari koje Srbi budu izabrali neće moći da odlučuju drugačije, ako se EU sa time ne slaže", ocenio je Feridž.

Srbijom će se vladati iz Brisela i za korist Brisela, zaključio je Feridž.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:359558-Feridz-Srbi-ne-radujete-se-EU-je-bankrotirala

понедељак, 26. децембар 2011.

Др Марко Јакшић о тренутној ситуацији на КиМ

Др Марко Јакшић о тренутној
ситуацији на КиМ

26 12 2011

 

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=mjpmcBz94-0#!

субота, 24. децембар 2011.

Пјер Мари Галоа.... Европа не може постати стварност

Пјер Мари Галоа о прекомпоновању Света, новим изазовима и заједничкој Европа не може постати стварност

Европа не може постати стварност

 „Печат" ексклузивно доноси одломке из шокантног интервјуа славног француског генерала који ће се ускоро појавити као ДВД… У овом до сада необјављеном интервјуу, генерал Галоа открива и јавности непознате детаље о томе зашто је, како, и ко је уништио Југославију. Он говори и о појединостима из својих сусрета и дружења, као и тајних разговора са генералом Ратком Младићем са којим се сусретао у времену своје тајне мисије у Босни…

 

Генерал Пјер Мари Галоа српској јавности је добро познат из времена ратних догађања и великих ломова који су обележили крај минулог века на Балкану и посебно на екс -Ју простору. Као искусни геополитичар, али и познавалац економије, војне доктрине, историје и социологије, последњи живи Де Голов сарадник и осведочено велики пријатељ Срба, тврдио је да је српски народ највећа жртва глобалне геополитичке прекомпозиције света.

 

·   У вашем чланку објављеном 1994. године у „Монду" пишете о надмоћи Немачке у Европи. Србија је жртвована, дакле. Одлазите неколико пута у Србију и Босну. Срећете се са Милошевићем, Караџићем и Младићем. Стварате добар однос са Младићем и тада чак дајете часове војне науке…

Сматрао сам да је Југославија која није члан Варшавског пакта, коју је на почетку помагала Русија, и која није чланица НАТО-а, релативно изолована и да су јој стране неке концепције хладног рата. С обзиром на то да сам дуго био у НАТО-у и познавао њихову стратегију могао сам да им објасним и да их упознам са руском и америчком стратегијом. Тако сам могао да радим са генералом Младићем и тадашњим министром одбране РС. То је био мој начин да пружим услугу земљи савезници и тако сам постао пријатељ са Младићем, а он ми је касније учинио огромну услугу о којој ћемо говорити.

 

·   Сада долазимо до катастрофалне године за Србе западно од Дрине, 1995. године. Хрватска коју финансијски, материјално, војно, медијски и политички помаже Запад руши Републику Српску Крајину, а НАТО започиње септембра 1995. године бомбардовање Републике Српске. Током тих операција срушен је Мираж изнад Пала, два француска пилота су искочила из авиона и заробила их је војска Републике Српске. Француска влада која вам у то време није дозвољавала да говорите на телевизији сетила се вас и ваших добрих односа са Србима, и шаље вас на тајни задатак код генерала Младића у циљу ослобађања два пилота.

Врло је важно да нам испричате како се све то догодило јер су две особе, бивши префект Жан Шарл Балчијани и руски олигарх Аркади Гајдамак, који је пребегао на Запад и већ тада имао сва четири пасоша – француски, канадски, енглески и израелски, годинама причали своју причу према којој ваша улога није важна, да је Младић предао пилоте за новац, а према филму који је недавно приказан на француској телевизији новац који је наводно тражио Младић је пребачен на рачуне ове две особе.

 

Оно што знам, то је да сам петка 10. новембра 1995. године, када сам кретао на викенд у Нормандију, примио телефонски позив. Непознат глас ми је рекао „Морам одмах да вас видим", одговорио сам „Не могу, крећем на викенд", на шта ми је та особа одговорила „Ради се о државној ствари, морам да вас видим". Пристао сам и сачекао сам овде у стану тог господина који ми је рекао „Познато вам је да су двојица ваших колега таоци Срба. Не знамо да ли су живи или мртви, страхујемо да ако су живи да ће Американци први успети да их ослободе што би за нас било понижење. Знамо да познајете генерала Младића. Да ли можете да интервенишете код њега?"

 

Упитао сам га „Како знате да познајем генерала Младића", а он ми је одговорио да поседују обавештајне податке. Рекао сам му да је новембар месец, да сам срчани болесник, да су Пале на планини и да у мом стању немам намеру да тамо путујем усред зиме. Он ме је убеђивао речима да се ради о државној ствари, да морам да помогнем пилотима, да су у питању ваздушне снаге Француске. Толико је инсистирао да сам на крају пристао, телефонирао заједничком пријатељу Александру Радовићу који одлично говори француски и упитао га да ли би кренуо са мном и био мој преводилац. У среду смо били у Београду и прво смо се срели са председником Ћосићем који ми је рекао да ништа не зна о томе, међутим дао нам је као пратњу полицијска кола. Кренули смо за Пале да видимо Караџића. Пут је био веома дуг јер су била бомбардовања и пут је био оштећен, био је мрак. После шест сати путовања стигли смо у 22.00 ч на Пале. Примио нас је Караџић који ми је рекао да не зна шта се догодило и да претпоставља да су пилоте отели сељаци који су бесни јер су их бомбардовали. Рекао ми је да зна да није било пуцања, али да је најбоље да видим генерала Младића. „Организоваћу вам да га видите сутра ујутру". Легао сам у 1.00 ч ујутру и спавали смо у хладном и празном хотелу на планини, на -10 степени Целзијуса. У 7.00 ч ујутру зазвонио је телефон и Караџић ми је рекао да ће Младић да нас прими. Колима смо одвезени до једне куће у планини где смо се нашли са Младићем поред кога је било још 5-6 официра. Младић ми је прво говорио о издаји Француске и о томе како се осећају Срби због тога, а затим ми је рекао „Знам зашто сте дошли, али пре тога желим да вам покажем моје село Калиновик које је генерал Жанвије бомбардовао само зато што је моје родно село". Отишли смо у Калиновик који је био у рушевинама, било је 80 мртвих у том бомбардовању…било је тужно. После тога смо отишли у неко друго место где је Младић остао сам са мном, Радовићем и још једним преводиоцем. Тада ми је рекао „Мрзим овај рат. Он је убио моју ћерку. Убила се јер није могла да издржи лажи изговорене на мој рачун. Међутим, морам да водим овај рат јер нападају мој народ и терају га са његових територија да би их дали онима који нису никада били уставотворни народ. Мој задатак је да га водим". Питао сам га за два пилота, а он ми је рекао да је прекинуо потрагу онога дана када је Жанвије бомбардовао његово село. Питао сам га шта треба да учиним или шта Француска треба да учини како би се наставила потрага за пилотима. После краћег размишљања рекао ми је „Врло једноставно. Довољно је да један ваш високи официр дође овде где ће га моји војници званично дочекати и поздравити, а нас двојица ћемо се руковати и заборавити тужан француско-српски спор". Ја сам тада рекао „Не желите ваљда да доведем тог официра, а да му ви предате два ковчега", на шта ми је Младић одговорио „Не брините. Живи су и здрави и знам где се налазе". Рекао сам да се враћам за Париз да поднесем извештај, а он ми је понудио свој хеликоптер нагласивши да мора јако ниско да лети јер генерал Жанвије, командант француских ваздушних снага, упорно покушава да га обори. Тако смо се у Београд вратили за само 50 минута. Ту смо отишли код председника Ћосића који нас је одвео на аеродром где је за пола сата требало да се укрцамо у авион „Аир Франце", али се појавила Милошевићева полиција која је хтела да нас претреса, јер су се питали шта ми је то Младић поверио. Претресли су нас и поред Ћосићевог негодовања. На крају смо ипак отпутовали и стигли у Париз.

 

У 20.00 ч сам се јавио човеку који ме је послао, он је радио за ДСТ (Обавештајну службу) и одмах је дошао. Рекао сам му да су пилоти живи и шта треба да се уради за њихово ослобађање. Питао ме да ли може да обавести породице и рекао „Урадили сте свој посао, сада је на влади да уради свој".

 

Међутим, на моје велико изненађење читавих месец дана ништа није урађено. Две недеље касније, 7. децембра, породице два пилота још увек ништа нису знале. Ништа им није речено и отишле су код г. Мијоа, министра одбране, који им је рекао да ништа не зна, али их је зато позвао на ручак, на шта су се они окренули и отишли. Затим је уследила тишина и тек 12. децембра када су се потписници Дејтона окупили у Паризу председник Републике је наводно поставио ултиматум генералу Младићу и послао, као што је било договорено, француску војску да преузме пилоте. По мени то је био читав маневар уочи потписивања Дејтонског споразума како би власт присвојила себи значај њиховог ослобађања.

 

То ме се није тицало, али ми се није допало што је француска штампа добила тада инструкције па је у свим листовима – „Фигароу", „Либерасиону" и осталима писало како је Младић овакав и онакав, како је тражио заузврат оружје, новац, да не буде кажњен, а један новинар „Фигароа" је имао толико смелости да напише да сам му лично рекао да су захтеви Младића неприхватљиви. А тог новинара у животу нисам срео! Све је то било измишљено да би се оцрнио Младић. То је све било тако одвратно, и све да би се дискредитовао Младић.

 

·   Значи да је француска влада била саучесник у томе?

То не знам, али знам да је постојала „индустрије таоца", како сам то назвао. Неки људи су мислили да ту могу зарадити новац, па су нудили да извуку наводно таоце уз одређену своту новца која наравно никада није стигла у џепове Младића, већ је нестала. То зовем индустрија таоца која сада постоји све више и то је начин да се заради новац на јадним таоцима. Причало се и да су таоци ослобођени захваљујући притиску Руса, а руски министар спољних послова је рекао 11. децембра „Срби треба да врате таоце уколико су још живи", што значи да месец дана после мог одласка на Пале они нису знали ни да ли су живи. Тако да је та особа све то измислила. Све је била превара.

 

·   Сада прелазимо на рат на Косову. Супротно ономе што су говорили на Западу – Клинтон, Блер, Ширак и Шредер, да је све учињено да се пронађе мирољубиво решење за кризу на Косову, све је учињено, посебно од стране Мадлен Олбрајт, да се саботира и пропадне мирно решење те кризе. Да ли су Срби могли да поступе другачије него што јесу?

Приликом разговора у Рамбујеу 1999. године, када се испоставило да је тешко осудити српски став измишљен је посебни анекс на споразуму у којем се захтевало да Србија, као да је побеђена у рату, пристане на потпуну окупацију својих територија и пружи окупатору све олакшице, аеродроме, пруге, путеве и све то бесплатно, како би се нашла у положају побеђене, понижене земље, у потпуности у рукама окупатора. И наравно ниједан руководилац није могао да прихвати такав текст. Срећом по достојанство Србије, Милошевић је одбио тај анекс. Тада је речено „Ви саботирате споразум и зато ћемо вас бомбардовати". Тако је почело бомбардовање, на срећу веома лоше јер је српска одбрана била готово нетакнута, међутим цивилно становништво је веома пропатило. Не знам да ли је то било смишљено или се радило о стратешкој неспретности.

 

·   Постојало је осећање понижења унутар НАТО-а јер се радило о војном поразу.

То је био пораз после Дејтона, јер су земље као што су Француска, Немачка, Велика Британија и САД, које су говориле да су за мултиетничност, као прво уништиле Југославију, етнички очистиле од Срба Хрватску, очистиле Косово од Срба и раздвојиле народе у Босни начинивши мале државе етнички чисте. Све то је у потпуној супротности са њиховим тезама.

 

·   Једино Србија није етнички чиста…

Јесте једино је Србија била и остала мултиетничка са неколико вероисповести. Примила је Хрвате, муслимане, и све остале…

 

·   Сада ћемо прећи на питање које је круцијално за судбину човечанства – Запад или прецизније САД и Русија. Од пада берлинског зида присуствујемо упорној завери против Русије, а од пре две године рушењем режима у Грузији, Украјини, Киргизији и после покушаја рушења режима у Узбекистану, сви ти поступци против Русије добијају нову динамику тако да можемо рећи да се готово води рат против Русије. Докле могу ићи САД без да изазову реакцију самоодбране Русије или је можда већ исувише касно за Русију? Постоји ли нада за Русију пред тим опкољавањем Русије чији смо сведоци?

Од почетка деведесетих година и распада Совјетског савеза, САД су постале једина светска суперсила и оне то намеравају да остану. По коју цену? По сваку цену. За то је потребно улагати велике унутрашње напоре – научне, политичке, војне и друге, али је потребно и контролисати фосилно гориво, снабдети се истим ради сопственог развоја и истовремено спречити да та енергија пређе у руке ривалских земаља – што значи превасходно у руке Русије и Кине. Та идеја је довела у САД на власт нафтну владу, Бушову владу, која је 1991. године покренула први рат у Заливу, чији је циљ био да њихови тадашњи пријатељи и савезници, Саудијци, преузму ирачке произвођачке квоте. Ирак је био муслиманска земља, али напредна коју нису много волеле друге муслиманске земље јер је била лаичка. Непредвиђена последица тог првог рата било је размештање у Саудијској Арабији више стотина хиљада америчких и европских војника – снага коалиције, што је изазвало шок цивилизације. Становништво је лоше прихватило присуство западних база, што је од њега направило Осаму бин Ладена. Дошло је до страшних атентата у Америци, у Саудијској Арабији, у источној Африци, затим на броду Кол у Јемену. Американци су извесно време то толерисали, а када је дошло до афере 11. септембра 2001. године, која је превршила чашу, било је јасно да је Саудијска Арабија играла двоструку игру и да се у њу не може имати поверења. Америка је променила политику и рекла „експлоатисаћемо сами нафту тамо где је има. Једина земља где то можемо лако да радимо је Ирак – јер има нафту, јер смо је уништили 1991. године и ослабили је у сваком погледу". Тако је дошло до другог рата у Заливу, а пре тога до напада на режим талибана у Авганистану, што је омогућило Американцима да се стационирају у Авганистану. И само порази, свуда. У Авганистану где се побуна наставља, у Ираку где сваког дана има тридесетак мртвих и Американци схватају да је њихов арапско-нафташки крсташки поход био неуспех и да имају много лакше операције - Русију, односно остатке Совјетског Савеза, јер их не привлачи да заговарају демократију у арапским земљама којима је довољан Куран, којима не треба ни парламент, ни разговори, и којима је сасвим довољно да само читају Куран који представља истовремено начин живљења и начин верског и духовног образовања. Док у Русији становништво има само два избора – аутократију или демократију и Американци схватају да тамо треба да шире демократију, што ће ићи споро, али је могуће. Треба ићи по етапама. Захваљујући ЕУ која је наоружала НАТО, НАТО се проширио на балтичке земље до границе са Русијом. Сада треба задобити нове територије и стићи до Каспијског мора преко Грузије, отерати Шеварднадзеа, извршити притисак на председника Азербејџана, покушати одвојити Украјину од Русије.

 

Тако смо имали наранџасту револуцију у Украјини и ружичасту револуцију у Грузији, а недавно када је Буш ишао на прославу 60. годишњице победе позван је у Москву, али уместо тога он је прво отишао у балтичке земље, у Ригу, да би објаснио да је то његова територија и то на самој граници са Русијом. У Риги је одржао говор у којем је објаснио да Руси не треба да ометају развој демократије. Био је на војној паради у Москви, отишао је у Грузију где су га тријумфално дочекали и тамо рекао исто, а пре тога је госпођа Рајс била у Вилниусу, у Летонији, и причала то исто, чак позвала противнике режима у Белорусији да би их охрабрила да га сруше јер је био проруски. Велика идеја била је да се створи од Балтика до Црног мора тампон зона у којој би биле балтичке земље, Белорусија, Пољска, Украјина, Грузија и Азербејџан, па би Балтичко море било америчко море као и Црно море, тако да Русија не би имала излаз на топла мора већ само на ледено Северно море. Рат у Авганистану омогућио је Американцима да направе ваздушне базе у Узбекистану, Таџикистану и Киргизији. Интересантно, гвоздена завеса која је некада пролазила посред Берлина је померена 5.000 км на исток у облику истурене демократске завесе која пролази границом са Кином. Опкољавајући Русију Американци би једнога дана могли да се супротставе Кини.

 

·   Да ли ће Американци успети?

Они би могли да успеју, али сметаће им једна ствар – просперитет Кине јер ће кинеска производња револуционисати светску економију, па и америчку. Кинези ће полако преузимати читаве секторе производње укидајући производњу других земаља, и све то мирно. Американци морају да ратују да би остали суперсила, а Кина постаје суперсила у миру.

 

·   Да ли је Русија угрожена?

Русија има изузетан адут, а то је Сибир, једину светску резерву која није у потпуности експлоатисана. Становништво Кине зависи у потпуности од резерви које се налазе у Сибиру, значи Русија је арбитар спора који ће постојати између Америке и Кине.

 

·   За крај нешто о Европи о којој се баш данас гласа на референдуму. Да ли је Европа нека врста куле осуђене да се кад-тад сруши?

Заправо Европа је идеја, али не може да постане стварност. Тој идеји смо жртвовали пола века наших активности. Резултат те половине века је јасан. Животни стандард је генерално пао, Европа је полако изашла из историје и није више важна јер да би била важна морала је постојати сувереност. Међутим када је стварана та Европа, договорено је да нигде не буде суверености. Постоји само Брисел који је делимична власт.
У изградњи Европе како ју је осмислио Жискар Д'Естен установљене су потпуно апсурдне институције, ни федералне, ни ауторитарне. Оне су резултат различитих компромиса. Како да се управља Европом у таквим околностима? На пример, министар иностраних послова Европе би требало да води рачуна о мишљењу 35 различитих министара спољних послова. То не иде.

 

Моје мишљење је да ће тај Устав када буде изгласан бити толико смешан и слаб да ћемо се аутоматски вратити федералном систему који у свему личи на амерички и у којем ће европске државе постати провинције, а Француска као Луизијана, неће имати никакав ауторитет, ни сувереност. Представљаће 8 до 10 одсто те целине, а то је скоро ништа.

„Печат"

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2011/076.html

четвртак, 22. децембар 2011.

LJUBIŠA MILANOVIĆ: TADIĆEV KABINET JE SRCE SRPSKE KORUPCIJE

SAVETNIK KOJI JE UZDRMAO SRBIJU – LJUBIŠA MILANOVIĆ: TADIĆEV KABINET JE SRCE SRPSKE KORUPCIJE

četvrtak, 22 decembar 2011 20:45

Oplešće me po svim pravcima. Međutim, nastavljam borbu i, ukoliko bude trebalo izgovoriću još  gore stvari

 

 

Miodrag Miki Rakić, šef kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića, glavni je krivac za teške slučajeve korupcije, a njegova neobjašnjiva moć veća je i od samog šefa države, kaže za "Vesti" savetnik ministra zdravlja Ljubiša Milanović, koji je nedavno izazvao buru u srpskoj javnosti kada je gostujući na Radio-televiziji Srbije optužio državni vrh da štiti sistemsku korupciju u domaćem zdravstvu. 

Vapaj velikog broja ljudi koji pate od bahatih korupcionaša, koje štiti vlast, kao i nemogućnost da dalje časno obavlja posao, bili su razlozi savetnika ministra zdravlja Ljube Milanovića da javno progovori o ovom društvenom zlu.  

U razgovoru za naš list upro je prstom u državnu vlast, prozvao kabinet predsednika Tadića, okrivio neke ljude iz vrha policije za opstrukciju, a specijalnog tužioca Miljka Radisavljevića optužio za tajno i neovlašćeno skidanje sa spiska onih koji su posle sprovedenih istraga bili predviđeni za hapšenje.  


Stankoviću treba vremena

– Ministar zdravlja Zoran Stanković je jedna časna jedinstvena figura i na njegov rad i dobre namere niko ne može da stavi bilo kakvu primedbu. Korupciju, koja divlja, nasledio je. Da bi je rešio potrebno mu je vreme.  
 

Ko je Ljuba Milanović?

Ljuba Milanović ceo svoj dosadašnji radni vek proveo je u policiji kao inspektor i obaveštajac. Zapamćen je, između ostalog, po vođenju specijalne istražne jedinice "Poskok", koja je kasnije rasformirana. Godine 2005. bio je imenovan za šefa Spoljne obaveštajne službe (SID), zadužene za kontakte sa stranim obaveštajcima u zvanju ambasadora. Posle toga, otišao je u Zagreb u svojstvu savetnika ambasadora u Hrvatskoj.

Posle svega izrečenog i dalje ste na mestu savetnika ministra zdravlja?

– Povući ću se samo u slučaju da svi sa liste budu pohapšeni i procesuirani. Boriću se sve dok me ne najure. Na to su me obavezale patnje i vapaji ljudi koji svakodnevno stradaju od bahatosti korumpiranih. Obavezali su me i oni koji su imali veliku korist od korupcije. Najzad, rekao sam sebi da, ukoliko dođem u situaciju da mi ruke budu vezane – obratiću se medijima. To vreme je došlo i, evo, progovorio sam. 

Ko vam je onda vezao ruke – vlast, policija...?

– Pre svega vlast, koja je izbegavala da se suprotstavi pomahnitaloj korupciji. Vlast koja je primenjivala selektivnu pravdu, čime je vređala dostojanstvo i čast svojih građana. Takođe, i policija koja je imala sve podatke o svim slučajevima, ali su njeni pojedinci u vrhu vršili otvorene opstrukcije, čime su kaljali obraz onim časnim policajcima sa kojima sam iskreno sarađivao. 

Da li i ministar policije pripada tom optuženom vrhu?

– Ministar policije je pre svega političar i ne znam kako je razumeo moje poruke. No, ako je pametan tumačiće ih pravilno, jer moje izjave samo mu idu u prilog, olakšavaju mu posao. Da budem precizniji, ministar ima veliku odgovornost u MUP-u, a nikakve ingerencije. Sve sam rekao.  

Prozvali ste mnoge, pomenuli ste i predsednika države Tadića?

– Iz vaspitanja i patriotizma nikada ne bih vređao funkciju predsednika države jer bi time vređao i Srbiju. Dakle, nisam prozvao Tadića, već njegov kabinet, a u kabinetu Mikija Rakića, kao osnovnog krivca za teške slučajeve korupcije u zemlji. Zbog te njegove neobjašnjive moći mislim da Rakić više nije šef kabineta, već predsednik države, a Tadić šef kabineta. No takva pojava nije izolovan slučaj. Borko Stefanović prevazišao je svog šefa Jeremića, koji više ne može ni da uđe u Ministarstvo na čijem je čelu. A Tadić je kriv jer je na te funkcije postavio sve te ljude.  

Znači, direktno za korupciju okrivljujete Mikija Rakića?

– Taj čovek je po Srbiji razmeštao svoje ljude. Pa, ko onda može da bude krivac? 

Uprli ste prstom i na šefa BIA Sašu Vukadinovića?

– Ma kakav šef BIA, on jadan ne zna ni gde stanuje, ni gde je. Zbog toga ima pratnju ne da bi ga čuvali, već da bi ga odvezli do kuće. On je jedan od onih koji nije sposoban da smisli neku rafiniranu akciju, ali može da organizuje da me neko prebije.  

Opasno je, kažu, suprotstavljati se obaveštajcima?

– Baš oni su me naučili da trpim i da se ne žalim na odgovor sistema. Još 1996. dobio sam prvu motku po glavi kada sam posle završene istrage optužio Jovicu Stanišića za Badžino ubistvo. Tada sam "zaradio" četiri i po meseca zatvora u Nišu. Bio sam jedini koji je 2000. godine krenuo na zemunski klan i Legiju, definisao ih kao najopasniji problem u zemlji. A, kada sam podneo tajni izveštaj o ubistvu Ćuruvije, odmah sam bio sklonjen, a oni koji su me "počistili" i danas se nalaze na visokim funkcijama. 

Na kraju, ima li rešenja, kakva su vam očekivanja?

– Očekivanja su različita, već vidim mehanizme dezavuisanja mog imena i integriteta. Oplešće me po svim pravcima, reći će da nisam to što jesam. Međutim, nastavljam borbu i ukoliko bude trebalo izgovoriću još gore stvari, obelodaniću još mnogo toga. 
 

 

Vesti

 

среда, 21. децембар 2011.

Глас Русије: Косово - рат за ресурсе

Глас Русије: Косово - рат за ресурсе

 

сриједа, 21 децембар 2011 14:11

 

Улога непризнате републике Косово на карти сировина много је значајнија него на политичкој. На територији покрајине налазе се богате резерве олова, цинка, никла, боксита, других вредних ресурса.

Према подацима министарства за рударство Србије, резерве угља земље износе 20 милијарди тона, при томе 14 милијарди се налази на територији Косова. Ипак да претвори ове ресурсе у електричну енергију Београд, који нема скоро никакав утицај у покрајини, не може. Посебно ако се узме у обзир то да су косовске власти незаконито присвојиле себи низ српских објеката енергетског сектора у вредности од милијарду и по евра. Између осталог „Независно Косово" нема ни стручњака, ни технологију да извлачи профит из природних ресурса покрајине. Па и контрола Приштине над ресурсима је пре илузија. У јулу ове године Волстрит Џорнел писао је да је представник финансијског магната Џорџа Сороса прошле године боравио на Косову 5 пута. При чему у друштву са албанским милијардером Сахитом Мујаом, са којим Сорос жели да вади лигнит, процењен на 300 милијарди долара.

Говори српски политиколог Милован Дрецун:

У том смислу индикативна је судбина предузећа Трепча, које се налази на северу Косова. Његове резерве износе 500 хиљада тона олова, 45 хиљада тона цинка, осамсто тона сребра. Пре предаје Косова под међународну контролу Трепча је била најважније предузеће покрајине, овде је радило око 25,000 људи. Док 2000. године снаге НАТО-а нису избациле на хиљаде радника на улицу, под изговором да се рад комбината негативно одражава на екологију покрајине. Али недавно је потпредседник косовске владе Беџет Пацоли смислио лукав план. Како су саопштили српски медији, он је планирао да објави акције предузећа на Лондонској берзи, а ексклузивно право регистрације компаније Трепча при томе би добио члан британске краљевске породице Принц Мајкл од Кента. Пацолија је мало збунило што 66% акција Трепче припада државном Фонду за развој Србије. Даља судбина ового посла је непозната, али врло је индикативно што се косовске власти сматрају власницима индустрије у којој је деценијама средства улагала Југославија.

Између осталог, већ одавно у покрајини колају гласине о томе да је један од задатака НАТО базе Бондстил да шаље ретке метале у САД за потребе космичке индустрије. Да ли је то тако или не, тешко је рећи. Али како се каже, нема дима без ватре. Пацоли, Сорос, Муја, други познати богаташи и велике компаније тешко да би улагале новац у мало Косово ако то не би наговештавало суперпрофит. (Глас Русије)

 

http://www.srpskenovinecg.com/srbija/12351-kosovo-resursi

Galuči: Merkelova jasno poručila Srbiji da neće ući u EU bez predaje Kosova

Galuči: Merkelova jasno poručila Srbiji da neće ući u EU bez predaje Kosova

Tanjug | 21. 12. 2011. - 01:06h 13:00h | Foto: Reuters-Arhiva | Komentara: 146

Nemačka kancelarka Angela Merkel je prilikom posete Kosovu pozvala Albance da se bore protiv korupcije, "ponašaju odgovorno" i da ne "podgrevaju tenzije", međutim, njena glavna poruka bila je upućena Srbiji, ističe Džerard Galuči, američki diplomata i bivši regionalni predstavnik u Kosovskoj Mitrovici.

Kancelarka Merkel je, kako ističe Galuči, jasno istakla da je za Nemačku nemoguće da Srbija uđe u Evropsku uniju ukoliko ne "preda" Kosovo.


Merkelova nije rekla da Srbija mora da prizna Kosovo, međutim uslovi koje je pomenula jednaki su potpunom srpskom povlačenju sa Kosova, piše Galuči u tekstu objavljenom na sajtu "Transkonflikt".


Nemačka traži da sve barikade budu uklonjene, da se reši pitanje regulisanja trgovine i zajednička "granična" kontrola kao i ukidanje svih srpskih "paralelnih" lokalnih institucija na severu - uključujući opštine, sudove i škole.


Galuči ističe da je poruka Merkelove Albancima na Kosovu da se ponašaju kako treba, a da će se za to vreme Nemačka, političkim i vojnim pritiskom na Beograd, pobrinuti za sever Kosova.

Sila

Izgleda da mnogi u Srbiji smatraju da je status kandidata sada skoro nemoguć i, istovremeno, misle da to nije kraj sveta. Stalni trud Nemačke da prisili Srbiju i Srbe na severu Kosova na predaju zasnovano je ili na tvrdoglavom verovanju da sila može uroditi plodom, ili je pak ciničan način da se Srbija drži po strani od EU, ocenjuje Galuči.

Izgleda da jedino Nemačkoj nije problem da stavi Srbiju u situaciju da bira između predaje Kosova ili gubitka EU. Nemačka komanduje Unijom u ovom istorijskom trenutku, jer izgleda da samo Nemačka može da izvuče iz krize evro.


Istovremeno jasno je da Srbija ne može da ispuni uslove Merkelove, zaključuje Galuči i dodaje - po pitanju "paralelnih institucija" Beograd je odgovorio da bi možda bilo bolje da ih prihvate međunarodne institucije obzirom da je praktično nemoguće zamisliti da one nestanu.


Pitanje je kako će kvintet reagovati tokom narednih sedmica i meseci, pošto već postaje jasno da barikade neće biti uklonjene bez dogovora o statusnoj neutralnosti Kfora i Euleksa a da srpske lokalne institucije na severu neće biti ukinute u svakom slučaju.


"Da li će Sjedinjene Američke Države i Nemačka pojačati pritisak ili možda potražiti rešenje u upotrebi sile ili će ostaviti Srbiju (i Tadića) da se suše na grani EU? U svakom slučaju izgleda da Evropa dopušta Nemačkoj da je vodi u istorijsku grešku tako što će ostaviti Srbiju izvan, umesto da je pusti unutra", zaključuje Galuči.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/297161/Galuci-Merkelova-jasno-porucila-Srbiji-da-nece-uci-u-EU-bez-predaje-Kosova

уторак, 20. децембар 2011.

ULOGA AMERIKE U SLOMU EVROPSKE UNIJE

SINIŠA LJEPOJEVIĆ: ULOGA AMERIKE U SLOMU EVROPSKE UNIJE

ponedeljak, 05 decembar 2011 19:49

 

Rusija se pojavljuje kao jedini realan izlaz za starog neprijatelja Nemačku, ali nemačka elita nema snage da učini takav iskorak

 

Iza scene i zatvorenih vrata lideri Evropske unije intenzivno tragaju za alternativom dosadašnjem konceptu evropske integracije. Ima, naravno, raznih ideja, ali u osnovi se vrlo malo zna o čemu lideri stvarno razgovaraju. Traganja za alternativom se prikrivaju javnom saopštenjima o odlučnosti da se sačuva evro i EU, a u stvarnosti svima je jasno da EU u formi u kakvoj je do sada bila već sada ne postoji. To je u ovom trenutku jedino izvesno. 

Osnovno je, međutim, pitanje da li će lideri EU uopšte imati vremena da pronađu i dogovore alternativu sada već propaloj integraciji. Sve se više, naime, pokazuje da su događaji brži od političara, realnost je surovija nego što su u svojim kabinetima pretpostavljali, pa su evropski lideri dospeli u situaciju da jure za događajima, a ne da utiču na njih. Događaji su se izmakli kontroli i politički lideri sve više liče na medijske manipulante koji svojom gimnastikom nastoje samo da zamažu oči javnosti. Svi su izgledi da neće biti vremena. Ni vremena ni ozbiljnosti. Lideri i cela elita EU su pokazali da poseduju veoma mali politički kapacitet i da su deo problemam, a ne rešenja. Tu zvečeću prazninu najbolje otkrivaju javna licitiranja koliko još ima vremena za spas evra, dva dana, deset dana ili mesec. To je neozbiljno i čak neukusno u odnosu na stvarnu ozbiljnost situacije. 

Oni koji se predstavljaju da nešto znaju uglavnom govore o stvaranju novog Nemačkog Rajha ili o EU na tri koloseka - zajednici tri grupe zemalja. Prvu i noseću evro-grupu činile bi zemlje pod direktnom nemačkom kontrolom. Koje bi to mogle biti zemlje? Uglavnom se spekuliše da bi tu, pored Nemačke, bile Holandija, Belgija, Austrija, verovatno Finska i Francuska. Doduše, priznaje se da je Francuska neizvesna zbog njenih problema sa dugovima. To bi bio Nemački blok u Evropi. Verovatno je da tu ima neke istine jer mnogi potezi nemačke vlade sugerišu na ambiciju stvaranja "nemačkog bloka", bez obzira kakva sudbina bude sa EU. Jedan od konkretnih koraka je neočekivano ubrzanje prijema Hrvatske u EU, šta god EU sada znači, koje se tumači kao zaokružavanje nemačke interesne sfere. U drugoj grupi bi bile države sa evro valutom, ali na periferiji događaja kojima upravljaju nemački namesnici iz Brisela. Zadržavanjem evra prva i druga grupa bi bile u nekoj vrsti fiskalne unije. Ko bi tu bio još uvek nije jasno. Veruje se da bi tu trebalo da budu zemlje južnog krila EU, ali to je veoma neizvesno jer Grčka i Italija će verovatno prve istupiti ili biti isterane iz evro sistema. Grčka i Italija jednostavno ne mogu da servisiraju svoje dugove, nemaju elementarnog kapaciteta i, ukoliko se želi sačuvati kakav-takav evro, onda ti bolesnici moraju biti odstranjeni ili će biti sami prisiljeni da to učine. Ta ideja je suprotna i nemačkom planu da tamo gde postoji evro mora biti jedinstvena kontrola ekonomije i finansija. A u trećoj grupi bi bile zemlje koje nisu u evro zoni. 

ALTERNATIVE U MAGLI Ima i onih, kao što je britanski istoričar na privremenom radu na Harvardu Nil Ferguson, koji sugerišu da će se sadašnja EU vrlo brzo raspasti, da će neki otići iz te integracije, pre svega Velika Britanija i skandinavske zemlje, a da će onda ostati Nemačka unija, manja grupa zemalja okupljenih oko Nemačke a koje će sebe zvati Evropska unija. 

U haosu i lutanjima kakvi su već  izvesno vreme u EU sve je, naravno, moguće, ali činjenice realnosti, koje su odavno vidljive golim okom i bez znanja velikih tajni, sugerišu da niko, zaista niko, čak ni Angela Merkel, ne može pouzdano da kaže koja će to biti alternativa dosadašnjoj Evropskoj uniji i ideji evropske integracije. Javno, međutim, na stolu je jedna druga alternativa – uvođenje stroge kontrole privrede i finansija svih zemalja evro zone iz jednog centra - Brisela. Tu ideju pre svega zagovara Nemačka, pa se već tvrdi da je to još jedan korak Berlina u stvaranju "nemačke imperije" u Evropi jer Brisel znači Berlin. 

Iz ekonomskog ugla gledano, ta nemačka ideja je logična. Jer, ako postoji jedna valuta, onda mora da postoji i jedna fiskalna vlast i jedinstveni principi koje će sprovoditi jedan centar. Istovremeno, ako se od Nemačke očekuje da finansira izlazak iz krize evrozone, onda je normalno da to bude i nemačka kontrola. Ali da li je ta ideja realna? 

Izgleda da nije. Prvo, sve zemlje evrozone trebalo bi da prihvate izmene sistema i praktično se odreknu velikog dela svog državnog suvereniteta. Za tako radikalne promene potrebno je vreme, odluke parlamenata, u nekim zemljama i referendumi, a krajni rezultat je ipak neizvestan. Uz to, takav eksperiment nema smisla jer je upravo centralizacija toliko različitih ekonomija i kultura i suština krize. Nema više vremena. 

Sve to, međutim, u sudaru sa stvarnim životom dobija razmere besmisla. Evropski lideri već tri godine održavaju hitne sastanke na kojima dogovaraju mere za izlazak iz krize, a kriza ne samo da se ne rešava nego postaje sve dublja i šira. 

Ni jedna dosadašnja mera nije donela željene rezultate, a većina u stvari nije ni sprovedena. Pre svega nije realizovan fond pomoći Grčkoj niti formiranje stabilizacionog fonda za celu evro zonu, EFSF. Jednostavno nema dovoljno novca, a onaj ko ima para ne želi da pozajmi. Takav je status evrozone i onih koji vode te zemlje. Poslednje nedelje novembra evropski bankarski sistem je doživeo kolaps, takozvani "kredit kranč" (kreditni slom), drugi put u poslednje tri godine. 

Ni jedna evropska banka nije želela ili nije bila u stanju bilo kome da pozajmi novac, i sistem je doživeo blokadu. To je rezultat hitnih sastanaka i mera lidera EU. Kompletno nerealan pristup. Kao rezultat dogovorenih mera izlaska iz krize, na primer, Grčka mora da plati kamatu 28,75 odsto za svoje obveznice. Koja to privreda na svetu može da plati? Zato je, uprkos svim sastancima, "državnom udaru" i spasilačkim paketima jasno šta je budućnost Grčke. 

Sve oči su uprte ka Nemačkoj. Ali da li Nemačka ima kapacitet da finansira spasavanje evra i EU? Nemačka jeste najbogatija evropska zemlja, ali nije vreća bez dna. Tačno je da je Nemačka najviše zaradila na uvođenju i postojanju evra, pa se nekako čini i normalnim da u krizi podnese i najveći teret, ali i ona ima svoje limite, utoliko pre što privredna situacija u Nemačkoj nija baš tako ohrabrujuća. 

CILJ JE SLAMANJE NEMAČKE Javni dug Nemačke, kada su uzmu u obzir i obaveze prema penzijama i socijalnoj zaštiti, je sedam hiljada milijardi evra, što je 185 odsto Društvenog proizvoda (BDP). U procentima kao i Italija. Kamate na nemačke državne obveznice sa destogodišnjim dospećem su do pre deset dana bile 0,29 odsto a sada su već 2,31 procenata. A to se dešava u vreme kada Nemačka ima kvartalni privredni rast od 0,5 odsto. Kako sa tim rastom da plati kamate na najnovije obveznice. To je i razlog do sada neviđenom poniženju Nemačke da nije mogla da proda sve svoje najnovije obveznice. Oko 35 odsto obveznica niko nije hteo da kupi, pa je Berlin brže-bolje povukao obveznice sa tržišta. To je prvi put u modernoj istoriji da se desilo Nemačkoj. Desilo se to i Britaniji pre dva meseca a samo dva dana posle nemačkog poniženja ta sudbina je zadesila i Italiju iako ta zemalja nudi svoje obveznice po 7,3 odsto. To je stvarna slika. 

U javnosti se sve više potiskuje uloga Amerike u aktuelnoj krizi EU i evra. Koristeći nepravilnosti u izvornom sistemu evro valute i nelogičnosti u pravilima integracije EU Amerika je u stvari inicirala objavu evropskih problema i zahuktala krizu. To ne bi trebalo zaboraviti. Amerika ima presudan uticaj u Evropi još od Drugog svetskog rata, a na raspolaganju joj je i mreža finansijskih i međunarodnih institucija čime može, kada želi, da destabilizuje i evropski politički i ekonomski život. Prvo se krenulo sa agencijama za kreditni rejting, koje su smanjivale status evropskih zemalja i banaka, što je dovelo do podizanja kamata na dugove i kolaps je postao neizbežan. U istoj meri se koristi tajno instruiranje medija i novinara, koji onda sa tim poverljivim informacijama stvaraju paniku na berzama i dovode evropske lidere pred svršen čin. Mediji su i dalje ključni instrument mada ne treba zanemariti ni "američke ljude" u evropskim vladama, u nemačkoj vladi pre svega. Amerika i sada, iako daleko od javnosti, vuče konce evropske agonije. 

Ovonedeljni najnoviji stimulans evropskim bankama, koji je dalo šest centralnih svetskih banaka, znači država, uključujući i Kinu, je projekat američkih Federalnih rezervi, i one predvode taj poslednji u nizu stimulansa. Ne zna se tačno koliki je to stimulans, ali je negde blizu 583 milijardi dolara. U toj visini je isti model primenjen 2008. godine, ali nije pomogao što znači da ni ovaj neće. Za Ameriku to i nije važno. Važno je da je taj stimulans u dolarima, takozvanim jeftinim dolarima. U prevodu, evro spasava američki dolar i dolar postepeno postaje garancija opstanka ne samog evra nego evropskog tržišta i finansijskog sistema. To razotkriva dva cilja – da se preko Evrope spasi dolar kao dominantna svetska valuta i da se zadrži američka kontrola nad Evropom. Amerika ima ozbiljan problem sa tom kontrolom još od raspada Sovjetskog Saveza i kraja hladnog rata. 

To istovremeno razotkriva i pravu nameru aktuelnih sastanaka i pokušaja plasiranja rešenja za EU. Da bi se ostvario nastavak američke kontrole nad Evropom, neophodno je urušiti EU a preko nje ozbiljno oštetiti, oslabiti, najjaču zemlju, a to je Nemačka. U stvari, glavni cilj navodnih rešenja duboke krize Evrope je slamanje Nemačke. Jer, ako sva rešenja traže od Nemačke da podnese najveći teret, onda će to ozbiljno potrošiti Nemačku i njenu privredu. Nemačka će biti ozbiljno oslabljena i neće više imati mnogo izbora, uprkos najmoćnijoj ekonomiji. 

FRANCUSKA, LAŽNI SAVEZNIK Po svemu sudeći, toga su svesni lideri u Berlinu. Zato nemački lideri toliko energično traže radikalne mere kako bi sačuvali kakvu-takvu integraciju i dobili na vremenu. Na njihovu žalost, izgleda da oni nemaju dovoljno ni političkog ni ekonomskog kapaciteta za takvu istorijsku misiju. I još gore, Nemačka nema ni pravog saveznika, ostala je usamljena, a sama ne može. 

Sada se Francuska predstavlja kao glavni saveznik, ali već se ispostavilo da je taj nemački saveznik u stvari vodeći američki instrument u slabljenju Nemačke. Naravno, Francuska ima i svoje ne samo američke razloge za zajedničku borbu. Francuska je u velikim dugovima a njene banke su najveći poverioci zemalja koje ne mogu da vraćaju kredite. Na primer, više od polovine dugova Italije je francuskim bankama. I najnovija pomoć centralnih banaka šest država je inicirana pretećim kolapsom jedne velike francuske banke. Francuska u drugom delu ove godine ima privredni rast u proseku 0,2 odsto a trenutno mora da plati kamate na državne obveznice 3,56 procenata. A kompletan finansijski sistem zemlje zavisi od prodaje državnih obveznica i kako Francuska da vraća dugove kada ima toliki nesrazmer između privrednog rasta i cene dugova. Ta cena bi do kraja godine mogla da bude i znatno veća. Francuska zato očekuje da njene minuse izravna njen saveznik preko Rajne a pod izgovorom spasavanja evra, EU i čak mira u Evropi. 

Američka administracija ima još  jedan veoma konkretan razlog uplitanja u evropsku krizu. Iako, naime, većina kredita u kriznim zemljama dolazi od evropskih banaka osiguranja, u stvari garancije plaćanja tih kreditnih aranžmana, uglavnom preko 60 odsto, otpadaju na američki Goldman Saks. Ta banka je vodeći osiguranik toksičnih kredita evropskih banaka, ona je to osiguranje debelo naplatila, a sada, ako dođe do bankrota (default), onda će morati i da plati to što je osigurala. To znači propast Goldman Saksa. Razmuljivo je da Amerika pokušava da spreči takav razvoj događaja. 

Bez obzira u kakvom je stanju današnja politička Amerika, mora se priznati da je u Evropi smislila prefinjenu i veoma složenu mrežu, vrlo vešto smišljen projekat. Za razumevanje tog projekta neophodno je, ko ima vremena, izučiti slične evroatlantske projekte pred Drugi svetski rat. To izučavanje ne pomaže samo razumevanju zakulisnih igara nego, nažalost, i onoga što je verovatna budućnost. U ovovremenim uslovima, doduše, nije ni bilo teško Americi jer je njena dominacija nad Zapadnom Evropom tokom pedeset godina posle Drugog svetskog rata omogućila da ima svoje ljude na svim važnim mestima, i to u svakoj generaciji evropske elite. Pogotovo u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. Ako neće te zemlje, onda je tu, recimo, Poljska, koja je sada preuzela vođstvo u pritiscima na Nemačku iako nije u evrozoni i njena valuta je vezana za švajcarski franak, a ne za evro. Uostalom, i EU kao integracija Starog kontinenta je bila u funkciji te dominacije. 

Americi na ruku ide i odomaćena tradicija u Evropi da će probleme neko drugi da reši, kao da postoji neki Centralni komitet. To je sada jasno, ali se ipak nameće pitanje da li je sve to moguće u novim sasvim izmenjenim uslovima Evrope 21. veka. Još uvek je, izgleda, moguće održati američku dominaciju u političkoj i ekonomskoj eliti Evrope, ali se postavlja dilema da li sve to ima smisla. Šta vredi dominacija nad propalim ekonomijama, nad nefunkcionalnim društvima? 

NEMAČKA BEZ SAVEZNIKA U takvim okolnostima ključno je pitanje koja bi to mogla biti stvarna alternativa EU. Na ruševinama EU i u uslovima ekonomskog kolapsa, bez poverenja i rasturenog socijalnog tkiva evropskih društava malo je verovatno da je alternativa u nekoj novoj evropskoj integraciji uopšte realna. Bez obzira što se već otvoreno preti nekim novim ratom u Evropi ako se ne sačuvaju evro i EU. U očekivanom produbljivanju ekonomskog kolapsa mnogo je verovatniji princip da svako sebe spašava kako zna i ume i potpuno će nestati inetgrativne solidarnosti. 

Evropu očekuju regionalni savezi, mini integracije, suprotstavljenih interesa i mogućnosti. I opet je i tu ključni problem Nemačka. Sa kime će ta zemlja jer je očigledno da ne može sama, a taj neko mora biti moćan, a ne, recimo, Hrvatska, Slovenija ili Irska. Poslednjih godina se često sumnjalo da to savezništvo Nemačka traži u Rusiji, što je stara ideja nemačkih istoričara i teoretičara države. Istorija se ponovo poigrala sudbinom i Rusija se pojavljuje kao jedini realan izlaz za starog neprijatelja - Nemačku. 

Nemačka jeste ekonomski duboko vezana za Rusiju posebno u energetskom sektoru, pokušava se i sa bezbednosnim savezima ali u osnovi malo je verovatan ozbiljniji nemački iskorak u tom pravcu. Nemačka politička elita jednostavno nema političke snage da učini takav iskorak. Drugim rečima, nije realno. Još manje za to snage ima Francuska kao nemački saveznik. Mada, činjenica je da u Nemačkoj postoji jedan značajn deo elite koji zagovara samostalniji položaj Nemačke u odnosu na Ameriku, i to oslanjajući se na Rusiju. U tom smislu bilo bi posebno zanimljivo saznati ko je presudno uticao na kontroverznu odluku Nemačke da ugasi nuklearne elektrane koje su davale 20 odsto potreba zemlje za električnom energijom. Ta energija se sada mora nadomestiti elektranama na gas a time za petinu povećati nemačka zavisnost od ruskog gasa. 

U sadašnjoj Evropi smanjenih mogućnosti a rastućih nemogućnosti kriza će, po svemu sudeći, potrajati uprkos alarmantnim upozorenjima da je preostalo još samo nekoliko dana, najviše mesec da bi se pronašlo rešenje. U tom iščekivanju vlade vodećih zemalja, najveće svetske banke i globalne investicione kuće intenzivno prave planove za situaciju raspada Evropske unije i evro valute. Prave planove i subotom i nedeljom uvežbavaju zaposlene za poslovanje u novim uslovima i sa obnvoljenim nacionalnim valutama i naručuju kompjuterski softver za nove-stare nacionalne valute. Britanska vlada i Engleska banka su, na primer, o tim planovima i sa instrukcijama već obavestile britanske ambasade i vodeće banke. Da li je to jedina izvesna alternativa Evropskoj uniji? 
 

Fond Slobodan Jovanović

http://www.standard.rs/sinisa-ljepojevic-uloga-amerike-u-slomu-evropske-unije.html

понедељак, 19. децембар 2011.

Aleksandar Konuzin, EU stavlja politiku iznad pravila i fer pleja

Aleksandar Konuzin, ambasador Ruske Federacije u Srbiji, u razgovoru za Danas

EU stavlja politiku iznad pravila i fer pleja

U vezi s dostavom humanitarne pomoći, nismo imali kontakte s predstavnicima Tačijevog režima, koji je vršio uticaj na Evropljane

Autor: Jelena Tasić

Beograd - Posle prošlonedeljnog iskustva sa Euleksom, koji je na administrativnom prelazu Jarinje tri dana zadržavao ruski konvoj sa humanitarnom pomoći za Srbe na severu Kosova i Metohije, da bi spor na kraju bio rešen između EU i Rusije na najvišem nivou, ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Vasiljevič Konuzin ocenjuje da "evropski partneri" svoje političke ciljeve stavljaju iznad "zakonitosti, opšte prihvaćenih pravila i fer pleja".

U kraćem razgovoru za Danas, ambasador Konuzin kaže da se Moskva neće uključivati u tehničke pregovore Beograda i Prištine, niti se meša u sve vidnije političko razilaženje zvaničnog Beograda i Srba na severu KiM.

Kakva je politička poruka svega što se na Jarinju protekle nedelje događalo i kakve bi mogle biti posledice - lokalno na Kosovu i Metohiji, ali i globalno u međunarodnim odnosima, uključujući odluke Evropskog saveta 9. decembra?

- Moje lično iskustvo u komunikaciji s Misijom EU u oblasti vladavine prava potvrdilo je tendenciju koja se pojavila kod naših evropskih partnera - rukovoditi se u međunarodnim poslovima pre svega političkim razlozima, pa čak i ako to ne odgovara zakonitosti ili opšte prihvaćenim principima i fer pleju. Ne isključujem da je na Evropljane, kao što to biva, izvršen pritisak. Humanitarnom konvoju Ministarstva za vanredne situacije Rusije najpre je na Jarinju dato zeleno svetlo za prolazak preko prelaza, a posle je kolona blokirana. A sve to iako su nas pre toga uveravali da je put otvoren. Na isti način se EU rukovodila političkim interesima tokom nedavne operacije u Libiji, kad je izašla van relevantnih rezolucija SB UN. Što se tiče odluka Evropske unije od 9. decembra o statusu kandidata Srbije, i ovde je EU polazila isključivo od političkih ciljeva, odnosno da se nametnu novi uslovi. Ova će se taktika nastaviti.

Rekli ste da ste o svemu što se događalo na Jarinju i u Briselu, i između EU i Ruske Federacije, obaveštavali nadležna ministarstva Vlade Srbije. Kakvu je ulogu imao zvanični Beograd u rešavanju problema, jer je do spora sa Euleksom oko ruske pomoći došlo na teritoriji Srbije? I, da li je i prištinska strana na bilo koji način bila uključena, kako se moglo zaključiti iz izjava kosovskih zvaničnika?

- O situaciji oko prolaska kolone sa humanitarnim teretom preko administrativne linije između centralne Srbije i Kosova redovno sam informisao srpske kolege. Vest o tome da konvoj može nastaviti svoj put oni su primili sa olakšanjem. S predstavnicima Tačijevog režima nismo imali kontakte. On je vršio uticaj na Evropljane.

Rešenje o sporu na Jarinju doneto je na relaciji EU - Ruska Federacija. Da li se to može shvatiti i kao signal da bi u tehničke pregovore Beograda i Prištine, u kojima je Brisel posrednik, a SAD posmatrač, mogla da se uključi i Moskva?

- Stav Rusije u vezi s tim pregovorima je dobro poznat. Ne nameravamo da se u njih uključujemo.

Najavili ste da će Ruska Federacija nastaviti da Srbiji pruža svaku vrstu pomoći - ne samo humanitarnu, nego i na međunarodnom planu i u SB UN. Imajući u vidu sve veće političko udaljavanje vlasti u Beogradu i Srba na severu KiM, gde je u tome pozicija Moskve, pogotovo što lokalni srpski zvaničnici sa severa pominju da je jedan od problema na Jarinju bio i carinski pečat, koji je Beograd dogovorio sa Prištinom?

- Potvrđujem: Ruska Federacija namerava da i dalje u okviru svojih mogućnosti pruža Srbiji svaku pomoć: političko-diplomatsku, pre svega u SB UN, humanitarnu i drugu. U zemlji funkcionišu Ustav, državne institucije, organi lokalne samouprave, političke stranke... Ovde se Rusija ne meša.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/eu_stavlja_politiku_iznad_pravila_i_fer_pleja.56.html?news_id=230464

недеља, 18. децембар 2011.

Удар на српску цркву

Удар на српску цркву

субота, 17 децембар 2011 19:42 Ч. ПРЕЛЕВИЋ - Новости

 

Осам свештеника, монаха и монахиња који живе на територији општине Пљевља неће добити боравишне дозволе.

"Има педесетак таквих случајева - каже за "Новости протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ.

И сам Џомић је један од оних који ће морати да напусте Црну Гору. Истина, он није у истом "кошу", пошто је разлог да постане "персона нон грата" добијен на основу мишљења Агенције за националну безбедност да је он особа која може да угрози националну безбедност!

У полицији траже да црква донесе доказ о регистрацији, по Закону о правном положају верских заједница из 1977.

- Очигледно је да се закон погрешно тумачи - каже за "Новости" Јосиф Мићковић, правни заступник свештенства СПЦ у Пљевљима. - Прописи се односе на новоосноване верске заједнице, али не и на оне које су основане вековима пре његовог доношења.

Овакве одлуке МУП учестале су од пре пола године, када је полиција у манастирима и црквама СПЦ пронашла на десетине "странаца".

Шест свештеника, један монах и једна монахиња уложили су жалбу. Готово је извесно да им боравак неће бити одобрен, што је "тренд" који се уклапа у тврдње овдашњих Срба да су дискриминисани у сваком погледу. Тако, рецимо, траје афера поводом "мера тајног надзора" над професором Владимиром Божовићем, председником Матице српске, а одузето је црногорско држављанство лидеру Народне странке Предрагу Поповићу.

Солидарност

ПодгориЧки реис Рифат Фејзић затражио је од државних органа да Велибору Џомићу омогуће наставак духовне мисије.

И дон Јазек Миртек из Католичке цркве изразио је жаљење због проблема које има протојереј Џомић.