Председник Србије Тадић иде у америчку амбасаду на – реферисање!

Замислите: председник Србије Тадић иде у америчку амбасаду на – реферисање!

• 03:59 31.01.2012.
• 8 коментара

Први канал руске државне телевизије о односу САД `према малој европској замљи Србији` - у огледалу депеша објављених на Викиликсу

 

Америчка амбасада у Београду, пријем за 4. јули

* Петар ТОЛСТОЈ: Фаворизовање својих вредности ради постизања конкретних циљева у геополитици – таква је данашња пракса западне дипломатије. Већ помало заборављена раскринкавања сајта Викиликс, од користи су за анализу међународне политике САД према малој европској замљи – Србији

* Војислав КОШТУНИЦА: «Преломни моменат за мене били су председнички избори 2008. године. Управо тада је постало сасвим очигледно да је истовремено неколико страних амбасадора у Београду било до гуше умешано у наше унутрашње послове. А још су, баш тада, актери свих тих прљавих послова, не само престали да се скривају, већ су почели и да се хвале својим успесима»  

* Јевгениј БАРАНОВ: Међу председником и премијером Србије дошло је до разговора о приоритетним питањима. `Премијер је одбио да нас упозна са детаљима. Наредних дана очекујемо детаље од Председника` - то је суштина једне од депеша, која је била послата у Вашингтон из америчке амбасаде у Београду. Можете ли да замислите – од председника државе очекују реферисање у амбасади!

* Никола ВРЗИЋ: «Наше власти стално тврде народу да су привржене принципу војне неутралности земље која је, иначе, дефинисана законом. Додају да немају намеру да подстичу процес ступања Србије у НАТО. Депеше, међутим, говоре супротно – у поверљивим разговорима Председник се куне функционерима НАТО у своју верност и уверава их да је чланство Србије у НАТО приоритет број 1»

* Марко ЈАКШИЋ: «Убеђивали су нас да је сав проблем са нашим Косовом везан искључиво за Милошевића и да ће сва питања аутоматски отпасти чим победи демократија. Жао ми је што смо тада сами на власт у Србији довели оне који су земљу претворили у колонију којом се управља из амбасада – у првом реду из америчке и британске»

* БАРАНОВ: Мада је у то тешко поверовати, у земљи која слови као Отаџбина ненасилних демократских револуција, ни до дан данас нико од високих функционера, који се помињу у овим депешама, није изговорио ни једну једину реч у своју одбрану! А што је још интересантније – нико им о њима није поставио ни једно једино питање!

         ЦЕНТРАЛНИ дневник Првог канала руске државне телевизије - у аналитичко-иформативној емисији «Воскресное Время» која се емитује у ударном термину недељом у 21 час, а чији је уредник и водитељ Петар Толстој – чукунунук Лава Николајевича Толстоја – посветио је велику пажњу недавно изашлој књизи „Викиликс – Тајне Београдских депеша".

         Уз наглашавање: Недавно је у Србији објављена књига која је изазвала ефекат активиране бомбе.

         Нема сумње, и због доласка на чело московске амбасаде САД Мајкла Мекфола, специјалисте управо за `обојене револуције` и све оно о чему се говори у `Београдским депешама`.

         ФАКТИ  преносе у целини садржај емисије:

http://fakti.org/rossiya/mediya-menyu/zamislite-predsednik-srbije-tadic-ide-u-americku-ambasadu-na-referisanje

Emil Vlajki: BOLJE PAKT NEGO RAT

BOLJE PAKT NEGO RAT

 

Autor: FOKUS

nedjelja, 29 januar 2012 20:43

Bosna i Hercegovina je, zasigurno, najmračniji dio zapadne civilizacije. S jedne strane, ona je najveći planetarni laboratorij gdje svoje umijeće političkog mešetaranja nastoje opravdati sve regionalne i svjetske sile. S druge strane, na ovom malom prostoru se sukobljava nekoliko religija s najčešće krvavim scenarijem. U posljednjih dvadeset godina zbivaju se fundamentalni procesi, ne samo u BiH, već i na području čitave eks-Jugoslavije. Posebno se uništava Srbija kao mogući partner Rusije protiv koje Zapad pokreće novi hladni rat. U samoj BiH favorizira se, posebice od strane Sjedinjenih Država, politički islam, a na štetu dvaju kršćanskih naroda: Hrvata i Srba. Ovo posljednje neminovno dovodi do tenzija među tri konstitutivna naroda s mogućnošću sukoba različitog intenziteta. Strah Bošnjaka od hrvatsko-srpske alijanse U javnosti je, skoro nezapaženo, prošla nedavna izjava Sulejmana Tihića koji je u svom obraćanju medijima rekao: "Mnogo je važnije za BiH da postane dio NATO pakta nego da uđe u Europsku uniju"! Ova nevjerojatna izjava je rezultat promijenjenih snaga na terenu s tri faze. - Dok je, makar teorijski, prevladavala muslimansko-hrvatska koalicija uperena protiv Srba, za Bošnjake je sve bilo u redu. - Kada su, zahvaljujući skandaloznom Inckovom dekretu, Bošnjaci preuzeli vlast u Federaciji, digli su viku protiv Hrvata kojima se takvo stanje nije dopalo i koji su tražili svoju autonomnu jedinicu, entitet i slično. Pošto se Hrvati još uvijek nisu istinski vezivali za RS, onda su Bošnjaci/muslimani neprekidno prijetili Hrvatima nasiljem i ratom  ("Ako pokušate da se autonomno organizirate, Tripoli će biti Diznilend u odnosu na ono što će se vama desiti", Lagumdžija). - Treća faza koja se sada odvija, na izvjestan način je izazvala bojazan, ako ne i strah, kod Bošnjaka, strah da će im izmaći planirana kontrola ne samo nad cijelom BiH, već i u samoj Federaciji. Naime, na dan proslave 20 godina RS, u Banju Luku je stiglo cijelo rukovodstvo dviju najvećih hrvatskih stranaka uključujući i novog predsjednika Vlade BiH, Bevandu. Vrag je, dakle, odnio šalu jer ovaj dolazak nije se mogao desiti bez odobrenja Zagreba! Drugim riječima, novi politički vrh Zagreba je jasno pokazao da će, čim uđe u Europu, povesti intenzivnu brigu o hrvatskim građanima u BiH. Tu ne treba zaboraviti ni hrvatskog katoličkog poglavara Puljića u BiH koji u posljednje vrijeme otvoreno napada islamizaciju ovih prostora, a ni biskupa Komaricu koji je primio najviši orden RS. Ili, bolje rečeno, BiH muslimani su sada dobili za neprijatelje RS, Hrvate u Federaciji, Zagreb i Beograd! Povrh svega, ni Lagumdžija im nije previše siguran jer je on osoba koja uvijek može okrenuti čurak. U svijesti muslimana, da se vratimo na skandaloznu Tihićevu izjavu, njihovo neodmjereno insistiranje na NATO, znači sigurnost. U NATO su SAD glavne, a to bi trebalo značiti i zaštitu Bošnjaka/muslimana protiv Hrvata i Srba, a sve u cilju ostvarivanja njihovog glavnog cilja: islamizacije onih prostora gdje su oni u većini sa budućim spajanjem sa Sandžakom i ostalim već (potencijalno) islamiziranim dijelovima Balkana.   Lobiranjem, protestima, medijima i vrijeđanjem  protiv H-S alijanse U ovom času, Bošnjaci/muslimani se trude da ostvare, uz pomoć par hrvatskih ikebana-partijica, kontrolu nad teritorijem Federacije. Ali stvari za njih ne idu najbolje: - U svijetu raste svijest da proklamirani srebrenički genocid ipak nije bio genocid. Bošnjačke lobi grupe u inozemstvu se protiv toga bore, ali što su bučnije sve više izazivaju otpor i sumnju. - Genocid tadašnjih vojnih snaga Turske nad Armenima (milijun i pol žrtava), a Bošnjaci Tursku smatraju svojom duhovnom majkom, znatno umanjuje značaj srebreničke tragedije. - U mnogim zemljama Europe s velikim islamskim zajednicama raste otpor naroda i institucija protiv političkog islama. - U medijskom ratu koji se odvija, sve se više koriste Internet portali. Neki bošnjački portali se sve više kamufliraju u bošnjačke, pa i srpske, nastojeći stvoriti pomutnju među Hrvatima i Srbima. - Preko svih vrsta (pro)bošnjačkih medija, vrijeđaju se istaknuti hrvatski intelektualci, prijeti se fizičkom eliminacijom srpskih kadrova koji se, i inače, konstantno demoniziraju kao nacisti. - Posebno se, od strane Bošnjaka/muslimana, vrijeđa cijeli srpski narod. Tako "Dnevni Avaz" (27/01/12, str. 5) prenosi izjavu Mustafe Cerića koji besramno govori o "SRPSKOM genocidu nad Bošnjačkim žtrvama". A dobro se zna, da je odgovornost za ratna zlodjela, po međunarodnom pravu, individualizirana. U istom tekstu iznose se laži o istinskoj žrtvi genocida Jevreju Ariju Livneu, a i negira mu se sposobnost osobnog rasuđivanja. - Nažalost, između Hrvata i Srba postoji izvjestan broj povijesnih konflikata s velikim brojem žrtava što neprekidno dovodi u pitanje početke njihove sadašnje alijanse. Realne perspektive, imperativi i nadanja Osnove za islamizaciju koje će se vremenom u potpunosti ostvariti su na Balkanu već gotova stvar. Nastat će kompaktan islamski blok u koji će ući Turska, Albanija, Kosovo, pola Makedonije, dio Crne Gore, Sandžak i veći dio Federacije BiH. Još uvijek sadašnji gospodari svijeta su to odavno isplanirali skupa s "Arapskim proljećem" gdje su mnogi laički režimi postali islamizirani. Na njih se oslanja postojeći islamistički blok u Federaciji koji, imajući protiv sebe hrvatsko-srpsku koaliciju koja će se i formalno formirati, rađe se oslanjaju na NATO pakt nego da ratuju protiv Hrvata i Srba. Naravno. Ako se BiH raspadne na dva dijela, a sve vodi prema tome, islamska Bosna nikada neće postati dio Europe. Tihić je bio apsolutno svjestan toga kada je rekao da je za BiH važniji NATO pakt nego Europska zajednica. Na sjeveru Zapadnog Balkana naći će se, dakle, objektivno dva kršćanska naroda: Hrvati i Srbi. Što prije budu došli do mudrosti da u ovim krucijalnim, odlučujućim trenutcima moraju prevladati svoje bolne povijesne kontroverze, lakše i prije će spasiti Hrvate u centralnoj Bosni i zadržati taj dio teritorija kao hrvatski. Unutar ovih jasnih i istinitih premisa, rukovodstvo RS mora naći dovoljno mudrosti, a i odlučnosti da ne dozvoli cijepanje Republike Srpske na dva dijela. Isto tako, rukovodstvo RS mora pod hitno stvoriti specijalne i paralelne veze sa Hrvatskom, te sa Srbijom formirati ekonomsko-politički blok tako da može voditi što samostalniju regionalnu politiku. Za nadati se, da će se prilikom stvaranja ovih dvaju blokova: islamskog i kršćanskog, stvari odvijati na miroljubljiv način. Piše Emil Vlajki

http://www.fokus.ba/nov/index.php?option=com_content&view=article&id=23209:bolje-pakt-nego-rat-&catid=33:puls-komentar&Itemid=181

Srbi - narod koji nestaje (Ceo film)

 

Из продукције Пријатељ Божји представљамо вам дугометражни документарни филм који представља живо сведочанство о катастрофалној демографској стварности српске државе и народа. Сведочанство, које открива тужну истину да је српски народ на прагу свог историског нестајања. Србија је данас земља старости, земља у којој је старачко роптање све гласније, а дечија граја све тиша и нечујнија...

Говоре припадници духовне и интелектуалне елите који су своје научне ставове, сазнања и резулатете истраживања понудили на увид јавности: Његова Светост Патријарх српски Иринеј, Марко Сандаљ, оснивач Фондације Пријатељ Божији, академици Василије Крестић и Смиља Аврамов, Радован Тврдишић из Двери Српских, протојереј-ставрофор др Милош Весин, публицисткиња Биљана Спасић, професор на Универзитету у Кембриџу Небојша Радић, професор Марко Младеновић, свештеници Жељко Латиновић и Бранко Ћурчин, али и такозвани обични људи из народа, сељаци, мученици, страдалници...

 

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=lO9UyfUL6Wg&feature=related  1h,16min

 

 

СТРАЗБУР: ЛАКМУС ТЕСТ У ИМЕ НАРОДА

СТРАЗБУР: ЛАКМУС ТЕСТ У ИМЕ НАРОДА

 

Пише: адвокат Горан Цветић

 

Иако се тренутно на званичном сајту Европског суда за људска права налази 61 пресуда у  вези Републике Србије, три се односе на представке које су поднете за време постојања Државне заједнице Србија и Црна Гора. У та три случаја (Лакићевић и др. против Србије и Црне Горе, као и предмети Шабановић и Бјелић) Суд је нашао да је одговорна Црна Гора пошто су се спорни односи десили на њеној територији, па зато Србија не може бити пасивно легитимисана по тим представкама. Стога је Суд током протекле 4 године фактички донео 58 пресуда по представкама против Србије која се одбранила у само 4 предмета; десет пресуда је донето током прошле године, па је сада резултат 54:4 у корист грађана Србије.

 

Предвиђање да ће током 2011. године дозрети далеко већи број предмета по представкама наших грађана се није обистинило, али да ће се Србија одбранити у само два предмета, на жалост – јесте. Ипак, све је већи број предмета у којима Србија прихвата вансудско поравнање и признаје одговорност, па предмет ни не дође до пресуђења. А реформа које је учињена у раду Европског суда у другој половини 2010. године због великог броја предмета очито тек треба да донесе резултате. Наиме, сада очигледно неосноване представке може одбацити и судија појединац, док у случајевима у којима се ради о добро установљеној пракси Суда одлуку доноси Комитет састављен од три судије. У осталим случајевима, одлучује седмочлано веће. У том смислу, прошла година ће остати упамћена и по томе што је једном адвокату из Горњег Милановца који је засуо Суд са око 500 (!) представки, не само против Србије већ и неких земаља у окружењу, забрањен приступ Суду због злоупотребе права на представку.

 

Члан 3. Европске конвенције за људска права предвиђа да нико неће бити подвргнут тортури, нехуманом и понижавајућем поступању или кажњавању. Из прошлогодишњег чланка који се бавио дешавањима у Стразбуру "Цех у Стразбуру расте" (1) видели смо да је током 2010. године Суд нашао да је Србија повредила овај члан Конвенције у случају г. Животе Милановића из Јагодине који је и сам учествовао у живој дискусији у коментарима на наведени тест.  На жалост, Суд је и у 2011. години нашао да је Србија повредила наведени члан Конвенције и то у случају Станимировић против Србије.

 

Дана 9. фебруара 2001. године у Гроцкој се десило убиство у коме је срадао брачни пар. Наредног дана у полицијску станицу у Смедереву је приведен подносилац представке г. Станимировић где је претучен, након чега је признао кривично дело убиства које му је стављено на терет. Три дана касније је изведен пред истражног судију, али му није било дозвољено да приватно разговара са браниоцем кога је ангажовала његова супруга. Иако је и тада признао извршење дела, г. Станимировић је изнео притужбу да је претучен након чега је упућен у смедеревску болницу где је установљено да има поломљено ребро и маснице по грудима. Наредног дана је поново изведен пред истражног судију, али без присуства адвоката са којим је по први пут разговарао у приватности касније тога дана. Седамнаестог фебруара г. Станимировић је изведен из притвора, поново одведен у смедеревску полицијску станицу  и поново тучен, где је и гушен пластичном кесом, а изнео је и тврдње да је добијао и електро-шокове у пределу гениталија и да му је прећено смрћу. Истражни судија је био обавештен о инциденту. Лекарски налаз је показао да г. Станимировић има нагњечења и модрице у пределу главе. Два дана касније поново је саслушаван од истражног судије и то опет без присуства адвоката. Када је по четврти пут изведен пред истражног судију 16. марта 2001. године, саслушан је у присуству адвоката и тада повукао своје признање.

 

Након што је адвокат поднео кривичну пријаву против НН полицајаца, тужилаштво је прибавило извештај из полицијске станице у којем су наводи о злостављању негирани. Иако је тужилаштво прибавило и лекарске налазе од 13. и 17. септембра 2001., одлучило је да нема месту гоњењу и обавестило адвоката подносиоца представке да може преузети гоњење што он није учинио. У новембру 2002. године смедеревски Окружни суд је огласио г. Станимировића и С.П. кривим за убиство и осудио их на по 40 година затвора. У марту 2003. Врховни суд Србије је укинуо пресуду и наложио првостепеном суду да установи да ли је г. Станимировић злостављан и, у вези с тим, да ли су његови искази стога пре главног претреса прихватљиви.

 

На поновљеном претресу у мају 2004. године окривљени је детаљно описао злостављање којем је био изложен и по први пут именовао полицајце који су, по њему, учествовали у инцидентима. Адвокат саокривљеног С.П. је затим захтевао да се записник проследи тужилаштву, али је јавни тужилац навео да нема намеру да се бави са истим случајем, будући да је кривична пријава одбачена у септембру 2001. године. Адвокат затим улаже захтев за изуеће поступајућег тужиоца, тај захтев је одбијен, али је у решењу наведено да одлука из 2001. може бити преиспитана у светлу нових чињеница. То се није десило. У децембру 2004. године подносилац представке је поново осуђен на 40 година затвора, а иста казна је изречена и С.П. за подстрекавање. Смедеревски Окружни суд је установио да је г. Станимировић одиста тучен у полицијској станици, те да његови искази из станице нису прихватљиви; али је суд огласио његове исказе пред истражним судијом прихватљивим. Подносилац представке се жалио на пресуду наводећи и да исказе пред истражним судијом треба искључити. Врховни суд током 2005. и 2006. године у две истанце одбија жалбе и потврђује пресуду.

 

У новембру 2006. г. Станимировић поново подноси кривичну пријаву против шест полицајаца у погледу дешавања из 2001. године, али никад није обавештен о исходу поступања по тој пријави пошто је спис предмета наводно уништен 2010. - три године након одлуке да се не предузме кривично гоњење. У марту 2011. његов бранилац подноси предлог за обнову поступка, али тај предлог Апелациони суд правноснажно одбија крајем априла прошле године.

 

Након што је одбио процесно-правни приговор Србије да је представка неблаговремена, Суд је изнео своје добро установњене ставове. Када једно лице изнесе тврдњу, као што је овде случај, да је било изложено поступању супротном чл. 3. Конвенције, држава мора спровести ефикасну и исцрпну званичну истрагу. Та истрага мора имати за циљ идентификовање и кажњавање одговорних лица. У супротном, забране тортуре, нехуманог и понижавајућег поступања и кажњавања би изгубиле смисао. Истрага мора бити брза и независна, а један од основних елемената независности је да орган у којем је злостављање учињено не може учествовати у њој. На крају, та истрага мора бити подложна оцени јавности у циљу утврђивања одговорности, а оштећеном се увек мора омогућити учешће у њој. У конкретном случају, иако је током кривичног поступка утврђено да је подносилац представке одиста малтретиран, те да су починиоци потенцијално идентификовани, није спроведена никаква кривична истрага. Налазећи да наведени стандарди нису задовољени, Суд је и нашао повреду чл. 3. Конвенције.

 

У погледу чл. 6., права на фер саслушање и суђење, подносилац представке је навео да српски судови нису могли дозволити ни да се искази из истраге користе у кривичном поступку, будући да је те исказе дао као последицу малтретирања у полицији. У свом одговору, Србија је навела да г. Станимировић није био осуђен искључиво на основу тих исказа, јер они нису били једини докази против њега. Међутим, Суд није прихватио овај приговор. Наводећи да је његов задатак  да се бави чињеничним и правним грешкама учињеним пред националним судовима само уколико оне доводе до кршења права гарантованих Конвенцијом, Суд је навео да мора испитати да ли је поступак као целина, укључујући начин прибављања доказа, био правичан. При томе, посебна пажња мора бити посвећена прибављању доказа у супротности са чл. 3. Конвенције. Добро установљена пракса Суда је да, када су докази прибављени тортуром или другим видом малтретирања, то чини цели поступак неправедним. Ово важи без обзира на питање квалитета доказа у питању, као и на питање да ли ти докази имају одлучујући значај. У конкретном случају, српски судови су закључили да је г. Станимировић малтретиран, што потврђују и медицински налази. Србија није оспоравала ни наводе подносиоца представке да су му упућиване претње смрћу, да је гушен кесом и да су му давани електрични шокови у пределу гениталија. Имајући у виду временску блискост у којој су се одиграли немили догађаји у полицијској станици где је подносиоцу поломљено ребро и признање у истрази, као и чињеницу да је полиција успела да га поново изведе из притвора и малтретирала га 17. фебруара 2001. године, Суд је стао на становиште да је његов страх био оправдан и да је признање у истрази неприхватљиво. Поред тога, подносиоцу представке није омогућено да се током истраге у три наврата приватно консултује са својим адвокатом, па је стога цео поступак неправичан. Налазећи и повреду чл. 6. Конвенције, Суд је г. Станимировићу досудио одштету од 13.000 евра на име нематеријалне штете, као и 5.000 на име трошкова пред Судом. Не улазећи у бит даљег тока поступка пред српским судовима, треба истаћи да оваква пресуда Стразбура отвара врата за обнову поступка у Србији.

 

Један од предмета у коме се Србија одбранила прошле године је Јухас Ђурић против Србије. Г. Јухас Ђурић је адвокат из Суботице кога је полиција у три наврата ангажовала да по службеној дужности заступа осумњичене приликом њиховог привођења и испитивања у суботичкој полицијској станици. Након што је обавио свој део посла, подносилац представке је од суботичке полиције захтевао исплату свог хонорара у укупном износу од око 760 евра. Пошто није плаћен, поднео је парничну тужбу надлежном суду. И општински и Окружни судови у Суботици су, поступајући  од септембра 2004 до септембра 2006. године, одбацили тужбу са образложењем да се у конкретном случају радило о предкривичном поступку, па је стога г. Јухас Ђурић требало да своја права остварује у управном поступку, будући да је за исплату његовог хонорара био задужен МУП. Г. Јухас Ђурић се обратио Стразбуру наводећи да је Србија прекршила чл. 6. Конвенције на тај начин што му је онемогућила приступ суду који ће одлучити о његовим правима, као и да је поступак пред суботичким судовима предуго трајао.

 

У свом одговору, Србија се по први пут позвала на нови институт који је Протоколом 14. уз Конвенцију уведен крајем 2010. године у циљу ефикаснијег поступања Суда. То је ситуација у којој подносилац представке није био жртва "значајне неправичности" ("significant disadvantage"), будући да је један од три хонорара које је г. Јухас Ђурић захтевао износио око 105 евра. Поред тога, држава је навела да подносиоцу није ускраћен приступ суду будући да он своја права може остварити у управном поступку, укључујући и управни спор. Подносилац је одговорио да наведени институт нема примене у конкретном случају, будући да је укупан износ који је захтевао знатно већи и увећан за законску затезну камату, као и да му је пресудама наложено да накнади трошкове поступка туженом. У пресудама није јасно образложено због чега је овде у питању управна, а не грађанско-правна ствар. Такође је навео да његов мотив није искључиво финансијски, већ ствар принципа, да се овде ради о уредном плаћању адвоката у предкривичном поступку што је од велике важности за правилно функционисање кривично-правног система државе. Ово је г. Јухас Ђурић изнео у светлу добро познате чињенице да се са исплатама хонорара адвокатима који поступају по службеној дужности хронично касни.

 

Суд је уважио став подносиоца представке да овде нема примене института недостатка значајне неправичности, подржавајући његов став да је питање које је изнео од важности за правилно функционисање кривично-правног система државе. Упркос томе, Суд није нашао повреду чл. 6. Конвенције наводећи да је г. Јухас Ђурић одиста могао остваривати своја права у управном поступку, укључујући управни спор. Такође, нема повреде суђења у разумном року будући да су суботички судови решили предмет за две године поступајући у две инстанце. Интересантно је и то да је г. Јухас Ђурић током поступка истакао да је писмена од Суда добијао са великим закашњењем, те да му је једно од писама отварано у пошти, дозвољавајући да се ту ради о "невиној грешци". Суд није имао чврстих доказа да је неко одиста отварао наведено писмо, али је истакао да "је имао проблема са кашњењем пошиљки ка и из Србије" не наводећи конкретан разлог за то.

 

Највећу одштету због кршења људских права током 2011. године држава ће исплатити у предмету Рашковић и Милуновић против Србије. Госпође Рашковић и Милуновић су биле раднице новопазарског предузећа "Памучна предионица Д.О.О". Оне су упућене на обавезно плаћено одсуство 1996. односно 2001. године до времена у коме ће бити успостављен нормалан процес производње и доћи до значајног побољшања пословања фирме. У том периоду су требало да примају значајно умањен лични доходак, при чему ће послодавац уредно исплаћивати њихове пензионе и друге доприносе. Када се ово није десило, госпође  Рашковић и Милуновић су започеле већи број поступака пред новопазарским судовима у циљу реализације својих потраживања. Добиле су пресуде у своју корист, као и решења о њиховом извршењу, све у укупном износу од око 10.380 евра уз законску затетну камату. Али, извршење је изостало. У међувремену, фирма која је власник "Памучне предионице Д.О.О." је основала програм за раднике који желе да напусте фирму, као сувишни, уз отпремнину. Подноситељке представке су прихватиле овај програм и, након донетих пресуда, напустиле предузеће.

 

Србија је пред Судом истакла приговор да су се госпође Рашковић и Милуновић, прихватајући програм за сувишне раднике и прихватањем отпремнине, одрекле права из већ донетих правноснажних пресуда. Стразбур очигледно није могао усвојити овакав став. Истичући да је већ у више наврата нашао да су извршења у Србији спора или изостају, нашао је повреду права на мирно уживање имовине из чл. 1. Протокола 1, као и повреду права на суђење у разумном року из чл. 6. Конвенције. Налажући Србији да неисплаћене личне дохотке исплати из својих средстава, уз износе пензионих и других доприноса, Суд је такође досудио подноситељкама предсатвке и по 6.200 евра на име нематеријалне штете и по 600 евра за трошкове поступка. Укупна сума, са каматама, сигурно премашује 30.000 евра.

 

Случај Шоргић против Србије је слика до каквих све перипетија може доћи када судови не поштују процесно-правна правила, па чак и основне постулате непристрасности. Оставинска расправа иза покојног оца г. Шоргића је започета у мају 1995. године пред Петим општинским судом у Београду, али је убрзо прекинута пошто је супруга његовог оца оспорила уговор о доживотном издржавању који је г. Шоргић закључио са својим оцем. Тужба ради "фиктивности" наведеног уговора је поднета у септембру 1995., али је одбијена због неправилно постављеног тужбеног захтева, односно неправилног "курса акције" како је навео Суд, 2000. године. Затим је у августу те године уследила нова тужба за поништај и раскид наведеног уговора. Пети суд брзо усваја део тужбеног захтева који се односи на поништај и доноси делимичну пресуду у децембру 2000. године. Поступајућа судија у предмету је била судија Б. У августу 2001. Окружни суд у Београду потврђује делимичну пресуду, а у већу се налазила судија Д.

 

У јуну 2003. Пети суд раскида преостали део уговора, али ову пресуду укида Окружни суд у Београду 24. марта 2004. године због противуречности између изреке и образложења пресуде, при томе не упућујући првостепени суд на који начин да поступи у поновљеном поступку. Е сад: у већу Окружног суда су поступале и судије Д и Б. Након што је Пети суд поново донео истоветну пресуду и Окружни суд је потврдио, г. Шоргић изјављује ревизију. Врховни суд је одбија 20. априла 2006. године, а већ погађате: у већу је била судија Д која је у међувремену напредовала са Окружног суда. У септембру исте године г. Шоргић подноси Петом суду предлог за обнову поступка због неправилног састава суда о којем ни до 2010. године није било правноснажно одлучено. Један од главних  разлога за несагласност између првостепеног и другостепеног суда је питање који Закон о парничном поступку треба применити при одлуци имали места обнови поступка: онај из 1977. или онај из 2004. године? Оставинска расправа није била окончана ни закључно са 21 фебруаром 2011. године. И ето...16 година нечијег живота прође. Читање ове пресуде изазива вртоглавицу које желим да вас поштедим. Имајући у виду да нижестепена судија која је поступала у једном предмету треба да се уздржи у доношењу вишестепене пресуде, логично питање које се поставља је: како се судије Д и Б нису изузеле у вишестепеним поступцима , па чак и да им је предмет додељен насумичном ротацијом?

 

Представка г. Шоргића је била суштински базирана на повреди начела непристрасности због неправилног састава суда и предугог трајања поступка. Европски суд је нашао да је у конкретном случају одиста прекршен принцип непристрасности, као и да је дошло до кршења права на суђење у разумном року. Будући да је г. Шоргић навео да ће "накнаду материјалне и нематеријалне штете захтевати пред надлежним судом у Београду", Стразбур му је досудио само 1.000 евра трошкова поступка. А обнове поступка у Србији ће у светлу ове пресуде сигурно бити. Колико ће то још трајати?

 

Сличан случај се десио и у предмету Ђокић против Србије. Подносилац представке је осуђен на једанаестогодишњу казну затвора и изјавио жалбу на пресуду Врховном суду Србије која је одбијена. У већу се налазио судија М.Ц. Затим је уложен захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде који је неосновано одбијен као неблаговремен. И у том већу је одлучивао судија М.Ц. Не улазећи у бит правне ствари коју треба да разматра Врховни суд Србије, Стразбур је нашао да је подносиоцу представке ускраћен приступ суду самим тим што је установио да је наведени захтев благовремен. Стога није ни улазио у питање повреде начела непристрасности као у предмету Шоргић, а будући да г. Ђокић није испоштовао рок који му је Суд одредио за накнаду штете, његов захтев је у том делу – одбијен.

 

У случају Ристић против Србије мајка двоје малолетне деце је након развода брака поднела кривичну пријаву у мају 2003. године против свог бившег супруга због неплаћања алиментације. Иако је Трећи општински суд поступао по оптужном предлогу тужилаштва, суђење није окончано ни до октобра 2009. године, када је наступила застарелост кривичног гоњења. Суд је нашао повреду права на суђење у разумном року и досудио подносиоцима представке 3.100 евра на име нематеријалне штете и трошкова.

 

У сложеном породично-правном случају Вељков о додели детета на чување и васпитање, као и о питању вршења родитељског права, Суд је нашао да је 5 година и два месеца колико је спор трајао неразуман и досудио 3.900 евра накнаде штете и трошкова. Случај Живић је представка још једног полицајца са КиМ коме није исплаћена дупла зарада за службовање у јужној српској покрајини по одлуци Владе Србије, а тај случај је готово идентичан предмету Ракић и др. против Србије који смо разматрали у већ наведеном прошлогодишњем чланку (види фусноту). Поново истичући да различито одлучивање у идентичним правним ситуацијама улива неповерење грађана у правосудни систем једне земље, Стразбур је г. Живићу досудио 3.300 евра одштете и трошкова. У случају Милошевић Суд је још једном заузео становиште да се право на приватност коресподенције лица лишених слободе мора поштовати, те да је недопустиво отварање писама тим лицима без одлуке надлежног суда да се то из оправданих разлога може чинити. И на крају, други случај у коме се Србија одбранила током 2011. године је предмет Добрић, који се тицао могућности изјављивања ревизије и њеног одбачаја када је вредност спора назначена у тужби испод лимита неопходног за изјављивање тог правног лека. Ствар би била једноставна да спор није трајао од 1986. године и да ревизија није изјављена 20 година касније. Налазећи да услови за изјављивање ревизије морају бити строжији него они при изјављивању жалбе, Суд је заузео став да подносиоцима није повређено право на приступ суду, при чему је иницијална вредност спора била 4 милиона старих динара . Чудна одлука, при чему је опречно мишљење изнео и наш судија Поповић.

 

Све у свему, након 4 године у којима Стразбур одлучује о представкама из Србије, ситуација је забрињавајућа. Поједини српски адвокати који поступају у Стразбуру показују надмоћ над српским судовима. Чињеница да се Србија одбранила у само четири предмета у 4 године је лакмус тест који власт у Србији  мора поштовати и предузети мере да се ситуација у правосуђу хитно поправи. Европска конвенција се директно примењује у нашем правном систему и едукација и упознавање судија са праксом Европског суда мора бити приоритет. Тиме би се држави и пореским обвезницима уштедела значајна средства, а исто толико важно, грађани Србије би се све мање сусретали са честом појавом да су на судовима суочени са размишљањем и ставовима судија који немају везе ни са савременим правним трендовима, а на жалост, ни са здравим разумом. Достојанство правне науке и мудрог и непристрасног правног резоновања мора постати наша свакодневница што пре. У име народа.

 

1) http://www.slobodanjovanovic.org/2011/01/17/goran-cvetic-ceh-u-strazburu-raste/

 

 

TADIĆ DAJE KRALJEVSTVO ZA KONJA

ŠTA SRBI SA KOSOVA KAŽU O REFERENDUMU I DRŽANJU BEOGRADA: TADIĆ DAJE KRALJEVSTVO ZA KONJA

četvrtak, 26 januar 2012 09:47

Ničić kaže da su mu predstavnici vlasti u Beogradu priznali da je „puštanje EULEKSa na Kosmet bilo velika greška"

Radovan Ničić, predsednik Skupštine Zajednice opština Kosova i Metohije: Tražimo da Srbija raspiše republičke izbore i na KiM
Konferenciju srpskih lidera u beogradskom medija centru otvorio je Radovan Ničić, predsednik Skupštine Zajednice opština Kosova i Metohije, koji je izrazio zabrinutost zbog posredno dobijene informacije da zvanični Beograd neće Đurđevdanske izbore raspisati i na Kosovu i Metohiji. On je takav „eventualni potez vladajuće koalicije u Beogradu" okarakterisao kao „izuzetno poguban i štetan po interese, ne samo kosmetskih Srba, već države Srbije u celini".

Ničić je ponovio zahtev da se predstojeći izbori raspišu i na teritoriji KiM - istovremeno na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou. I stav Skupštine Zajednice opština KiM da je raspisivanje izbora i za pokrajinsku skupštinu KiM potrebno i neophodno Republici Srbiji!

Ničić se posebno osvrnuo na učestalost i snagu napada na kosmetske Srbe koji stižu iz Beograda. Otkrio je da su mu predstavnici vlasti u Beogradu - u internim razgovorima - priznali da je „puštanje EULEKSa na Kosmet bilo velika greška". Pritom je procenio: da ta vlast u budućnosti više neće imati kome da prizna da je sadašnji njen angažman protiv sunarodnika na Kosmetu takođe jedna velika i teško ispravljiva greška.

Dr Marko Jakšić, potpredsednik Skupštine Zajednice opština KiM: Boris je naš Ričard Treći – daje KiM za „konja" virtuelne kandidature za EU
Dr Marko Jakšić je informisao prisutne da je 24. januara održan sastanak predsednika opština i odborničkih grupa sa severa Kosmeta i da je na tom sastanku izraženo apsolutno  jedinstvo povodom referenduma i da je Sretenje odabrano kao dan za referendum zbog simbolike koju taj praznik ima u srpskom narodu. Naglasio je da su iza referendum stali i članovi Demokratske stranke iz Leposavića, Zvečana i Kosovske Mitrovice kao i članovi G17!

Jakšić je optužio zvanični Beograd da je politički apsolutno na liniji Prištine, Brisela i Vašingtona. Posebno se osvrnuo na Tadićevu ponudu od 4 tačke za koju je rekao da nije drugo do prihvatanje Ahtisarijevog plana, koji je već šest puta odbacivan u Savetu Bezbednosti OUN i bio odbijen i na „Bečkim pregovorima".

Jakšić je odnos predsednika Srbije prema Kosmetu  uporedio sa držanjem Ričarda III iz čuvene krilatice „Dajem kraljevstvo za konja". Tadić daje Kosovo u Metohiju - upozorio je Jakšić - za „konja" virtuelnog saveza Srbije sa EU. On je u tajnim pregovorima sa državama tzv Kvinte - radi dobijanja statusa kandidata za članstvo u EU - već obećao, otkrio je Jakšić, dve stvari koje bi realizovao odmah nakon izbora: neposredni i stalni kontakt sa Tačijem i uspešno rešavanje pitanje sukcesije (između Beograda i Prištine).

Tadić je kod zemalja Kvinte za „pitanje sukcesije" - ukazao je Jakšić - već delegirao šefa svog kabineta Miodraga Rakića a Tači - „gospodina Dukađina".

Jakšić je ponovio da institucije Republike Srbije na severu Kosmeta i Ahtisarijev plan nikako ne mogu zajedno i da je to razlog zbog čega Tadić ne prihvata Sretenjski referendum, a samim tim ni održanje institucija države Srbije na severu Kosmeta. Ukazao je da i srpski narod  i „južno od Ibra" traži i insistira na organizovanju republičkih izbora i u tim delovima Kosmeta. Peticiju kojom se upravo to traži, kako je rekao, već je potpisalo 10 000 Srba. Potpisivanje se nastavlja, a zahtev će biti predat predsednici Narodne Skupštine Srbije i predsedniku Republike.

Vlast iz Beograda, podvukao je Jakšić, sada čini sve ne bi li disciplinovala kosmetske Srbe. Posebno se u tom svetlu osvrnuo na tzv. reorganizaciju u Ministarstvu za Kosmet gde će biti otpušteno pedeset ljudi. Dodao je da su srpski delovi Kosmeta i po 12 sati bez struje i da se -zbog globa na tzv. prelazima - u centralnu Srbiju ide brdskim i planinskim putevima koji su i leti teško prohodni a kamo li zimi.

Jakšić je takvo držanje vlasti u Beogradu prema svom narodu nazvao „skaradnim i duboko nemoralnim".

Srpski narod Kosmeta se, kako je rekao, gnuša Tadićeve namere da otvori „crvenu telefonsku liniju"  sa Tačijem dok se iz Moskve poteže pitanje Tačijeve krivične odgovornosti za trgovinu ljudskim organima i niz drugih zločina čiji je bio nalogodavac i inspirator.

Na pitanje novinara B92 - od koga je saznao za Tadićeve dogovore sa zemljama Kvinte, kad ih je sam nazvao „tajnim", Jakšić je odgovorio: „Kako postoji slobodni novinarski istraživački rad, tako postoji i slobodni politički istraživački rad". Pri tom je ukazao da je pomenutu informaciju dobio iz „dvanaest izvora bliskih Prištini" koje nije hteo da otkriva. Na molbu Prvog kanala ruske državne televizije da se osvrne na „optužbe vlasti da ima stan u Londonu", Jakšić je odgovorio da taj „iznišljeni stan poklanja onima koji su ga izmislili, to jest, Đilasu".

Ljubomir Kragović, predsednik Odbora Skupštine Srbije za KiM: Tadić u Skupštini nema većinu da obori referendum
I predsednik Odbora Skupštine Srbije za KiM, Ljubomir Kragović, podržao je održavanje Srtenjskog refernduma. Optužio je vladu Srbije da je kriva za ukidanje 12 srpskih lokalnih samouprava na Kosmetu i da je predstojeći referendum neophodna brana daljem propadanju kosmetskih Srba. Kragović je podvukao da bi Srbi sa Kosmeta odustali od referenduma da je tako nešto od njih zatražila Narodna Skupština Srbije, ali da je Tadić povodom Kosmeta ne saziva jer je bio svestan da nema većinu da obori referendum.

Kragović je ocenio da trenutna vlast nema uporište u narodu i da se svela na „vođenje privatne politike predsednika Republike a da premijer nije ni zainteresovan za Kosmet i sudbinu kosmetskih Srba uopšte.

On je delovanje Borka Stefanovića e okarakterisao kao poražavajuće i kao „podložno Kuperovim ucenama".

Srbi sa Kosmeta - istakao je Kragović - referendumom traže ostvarivanje osnovnih ljudskih i građanskih prava podjednako sa ostalim građanima Srbije: da biraju i budu birani. Referendumom poručuju Tadiću da nema prava da ne raspiše izbore i na Kosmetu, kao i da je postojanje Ministarstva za Kosovo i Metohiju nepotrebno i štetno.

Kragović je, u nastavku izlaganja, negativno ocenio rad  ministra za KiM Gorana Bogdanovića i državnog sekretara Ministarstva za KiM Olivera Ivanovića. Za prvog je rekao  - osim što je izgradio put ka svom selu koji još nije platio - da nije ništa drugo dobro uradio na Kosmetu. A državnog sekretara je ocenio kao lice koje je određeno da mu opis posla bude „samo vršenje pritiska na lokalnu srpsku samoupravu na Kosmetu".

Kragović je najavio sednicu Odbora za KiM povodom referenduma na severu Kosmeta.

Dr Milan Ivanović, predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova i Metohije: Državu čini narod, a ne samo Tadić sa svojim „medicinarima" i lošim muzičarima
Predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova i Metohije dr Milan Ivanović saopštio je da na severu KiM vlada „apsolutno jedinstvo naroda i lokalne samouprave". Naglasivši da se to - zbog medijskog mraka - ne može ni čuti ni videti u centralnoj Srbiji. Prema njegovim rečima, „za Srbe sa Kosmeta put do medija je zakrčen sa devetero vrata, devet brava i devet ključeva".

Ivanović je optužio državne medije da - i kada puštaju izjave predstavnika Srba sa Kosmeta - to namerno rade nesrazmerno u odnosu na stavove koji se u tim istim medijima iznose protiv njih. Ivanović je ocenio da tzv politika "i Kosmet i EU" nema nikakvu težinu i da je njen pravi naziv -"Vlada nema alternativu".

Ivanović je optužio Vladu Srbije da politikom ukidanja državnih institucija na severu Kosmeta gura sunarodnike na Kosmetu  u priznavanje ROSU, šiptarskih carinika na Jarinju i Brnjaku, šiptarskih ličnih karata i diploma. U stvari: da ih gura u priznavanje albanske države i institucija.

Ivanović je ocenio da skepsu u nameru vlasti da očuva Kosmet u okviru države Srbije izazivaju Dačićevo priznanje - „da se ne lažemo, od nas se traži priznanje Kosmeta" - Rikerovo insistiranje na „dobrosusedskim odnosima" sa Tačijevim Kosovom i stav Evropskog parlamenta da Srbija treba da „započne povlačenje sa severa Kosmeta".

On je optužio republičku vlast za nečuvenu hajku na kosmetske Srbe koje naziva kriminalcima i „samozvancima". Takođe, za optužbe da je je Sretenjski referendum „iniciran iz stranačkih centrala",  a tobože nisu odraz želja naroda.

Ivanović je odbacio optužbe vlasti u Beogradu da će se realizacijom referenduma izazvati reakcija međunarodne javnosti i navodno produbiti kriza, te da je i samo organizovanje referenduma protivustavni čin.

I on je okupljenim novinarima predočio da je na sastanku predsednika opština i odborničkih grupa (24. januara) - od 91 prisutnog iz svih političkih partija - čak 90 glasalo za organizovanje referenduma! Što znači: da samo jedan srpski predstavnik nije glasao za referendum, ali - i on samo zato što je bio za postavljanje drugačijeg referendumskog pitanja.

Ovo znači, podvukao je Ivanović, da povodom referenduma postoji „apsolutno jedinstvo naroda".

Referendum, ukazao je Ivanović, može biti „samo argument plus vlastima ako istinski žele da brane Kosmet a ne da Srbe podvedu pod vlast Prištine".

Ivanović je istovremeno podvukao da se referndumom šalje poruka Beogradu da „državu čini i narod, a ne samo predsednik koji u svom okruženju, kao glavne savetnike, ima samo nesvršene medicinare, loše muzičare i decu loših muzičara koji su dobri samo u savetovanju oko biznisa, ali ne i povodom ozbiljnih državničkih poslova".

Podsetio je da je kosmetske Srbe ova vlast terala da izađu na prethodne šiptarske izbore, što su oni odbili, a pokazalo se da su bili u pravu. Rekao je da se Sretnjskim referendumom ponovo dokazuje da je Kosmet u Srbiji i da Srbi sa Kosmeta brane Ustav države Srbije.

Ivanović je optužio predsednika Tadića da - dok svet pokreće istrage protiv Tačija - on svojim akcijama čini sve da ga amnestira i vrati u politički život. Naglasio je da će referendum biti ocena pregovora koje je Borko Stefanović vodio sa Editom Tahiri bez predstavnika Srba sa Kosmeta i bez saglasnosti i učešća srpske opozicije.

Izvor Fakti, 25. 01. 2012.

 

SABA - SANDZAKU IPAK TREBA AUTOPUT I TO OD SARAJEVA DO NOVOG PAZARA!

SABA - SANDZAKU IPAK TREBA AUTOPUT I TO OD SARAJEVA DO NOVOG PAZARA!

 

Sandžak PRESS; Web: http://sandzakpress.net/

Evropa – U Frankfurtu je u četvrtak 19.01.2012. godine održana sjednica Upravnog odbora Sandžačke Biznis Asocijacije – SABA, čiji je predsjednik Hako Duljević, biznismen u Sarajevu, rodom iz Sandžaka.

Na sjednici su analizirani programski ciljevi i plan rada Asocijacije za period 2012. godine. Također, na ovoj sjednici su razmatrane administrativne i tehničke pretpostavke za raspisivanje međunarodnog konkursa za izradu studije ekonomske opravdanosti izgradnje autoputa Sarajevo-Novi Pazar. Rukovodstvo SABA-e je ovom prilikom obišlo nekoliko sandžačkih pirvrednika koji žive i rade u Kassel-u i Offenbach-u.

SABA je također raspisala konkurs za radno mjesto menadžera i nekoliko asistenata kancelarije za koju je planirano svečano otvaranje početkom februara ove godine u Novom pazaru.

U cjelosti...
http://sandzakpress.net/sandzaku-ipak-treba-autoput-sa-np

--
Appendix:

MRKONJIĆ: "SANDŽAKU PUTEVI NISU NI POTREBNI"
http://sandzakpress.net/autoput-tamo-u-sandzaku-nije-ni-potreban-bdz
--

РУСИЈА, ШЕШЕЉ И ХАШКИ ТРИБУНАЛ: ИСТИНОМ ПРОТИВ СИЛЕ

Ана ФИЛИМОНОВА | 21.01.2012 | 00:02

На годишњој прес конференцији која је одржана у Москви 18.01.2012. г, на којој је министар иностраних послова Русије С.В.Лавров дао резултате рада руске дипломатије  у 2011. години и одредио принципе и перспективе реализације руског спољнополитичког курса за 2012. годину, говорило се и о две теме које имају везе са Србијом. То су били трибунал у Хагу и процес Војиславу Шешељу.  Што се тиче првог питања руски министар иностраних послова је изјавио да се Русија одавно залаже за затварање Хашког трибунала јер је он испунио своје функције, мада, „далеко од беспрекорног". Министар је навео пример „смрти Милошевића, бившег председника Југославије, у истражној самици, без обзира на то што су и лекари и адвокати молили судије да му се обезбеди адекватно лечење, а ми сви знамо чињенице да је према многим окривљеним – пре свега, ако не и само – ако су то били Срби, коришћен неоправдано суров однос и понекад потпуно необјашњив истражни поступак, који би трајао бесконачно, у исто време док је према окривљеним који представљају, рецимо, бошњаке, прилаз био потпуно другачији – њих правдају и, како ми процењујемо, у трибуналу постоји политичка пристрасност. Мада је она иста Карла дел Понте, када је престала да буде тужилац тог Трибунала постала слободнија у свом расуђивању  те су управо чињенице, које је она изнела у својој књизи послужилешвајцарцу Дику Мартију, као европском посланику, да иницира истрагу тзв. предмета „Медикус" за који ћемо ми успети да буде доведено до потпуног краја" – изјавио  је С.В.Лавров. „Скрећемо пажњу СБ ОУН – каже руководилац руске дипломатије – да када Савет безбедности разматра извештаје о раду Међународног  трибунала за бившу Југославију  да обрати посебну пажњу  на положај окривљених, па и на положај Шешеља. Ми знамо и из контакта са српском страном да се Шешељ не жали и да је и даље  спреман да се сам брани а ми ћемо му, уколико то буде потребно, полазећи од договора са Србијом о указивању правне помоћи, у томе помоћи."[1]             Тема вапијућег подривања међународног правног система, лукавог и подсмешљивог кршења људских права лидера Српске радикалне странке В.Шешеља од стране Међународног трибунала за бившу Југославију се се на сајту Фондастратешке културе редовно обнавља. Аутори Сајта, правници и историчари, више пута су указивали на методе и праксу рада Трибунала, у коме су фалсификовање докумената, заплашивање и поткупљивање сведока, подметања, необјашњиве забране,  блокирање одбране и тд. постали нормалан део судског процеса. Да набројимо главне проблеме у вези са процесуалним и људским правима које је у процесу Шешељу кршио Хашки трибунал. Видимо окосницу новог правног, а уствари  противправног система, који МТБЈ гради и која се већ натура и другим међународним правним институцијама. „Правно" наслеђе Хашког трибунала, продубљивање расправе са националним лидерима  постаје, без и мало преувеличавања, претња за међународну безбедност, јер је постала алатка за остваривање воље одређених наднационалних финансијско-политичких група на глобалном нивоу. И тако, у складу са истраживањима које су извршили аутори сајта Фонд стратешке културе (а који су научници) „главне тачке" у процесу Шешељу су следеће:[2]   1.      Оптужница против њега је измишљена и недоказива. Шешељ није учествовао у ратовима, нити је био на челу државе, а није био ни војник. Он је водио опозициону партију. 2.       Трибуналу је требало пет година да исфабрикује оптужницу, да нађе лажне сведоке и оне који ће се сложити да се појаве на страни оптужбе. Било је планирано да се појави 144 сведока, али су успели да нађу само 69 њих и још неколико експерата. За све ове године одржана су 42 рочишта, али је највећи део био посвећен процедуралним питањима. 2007. године саслушан је 1 сведок, 2008. – 61, и 2009. – само 9 (то је укупно 71!). Од 69 сведока оптужбе у 40 случајева је доказано да су они дале лажне исказе. Тринаест сведока је директно у судници изјавило да исказе дају под притиском тужилаштва. Ти сведоци су говорили о добијеним претњама да ће се против њих дићи оптужнице уколико одбију да дају лажне исказе против Шешеља, о претњама да ће се обрачунати са њиховим породицама, о психолошком терору, вишесатним саслушањима без пауза. Испричали су и о тужилачким обећањима да ће уколико се договоре помоћи да им се измени лик, и то у САД или некој другој земљи Запада. В.Шешељ је поднео противтужбе због судске бахатости. Шешељ окривљује Трибунал због непоштовања разумних рокова суђења. У светлу тих чињеница пресуде Трибунала због Шешељевог „непоштовања суда" заиста личе на директну освету. 3.      Хашки трибунал послује као „продужена рука" владе и обавештајних служби САД и Велике Британије. Да би остварили своје циљеве представници САД и Велике Британије су од 1993. године заврбовали и убацили велики број својих агената и сарадника у тужилаштво, секретаријат и остале службе Хашког трибунала. Флоранс Артман, која је била саветник за Балкан главног тужиоца Карле дел Понте и њен секретар за штампу, у својој књизи „Свет и казна. Тајни ратови међународне политике и правде" она наводи многобројне примере утицања америчких и британских обавештајних служби на рад комплетног Хашког трибунала. Она наводи да је у другој половини  1994. године, када је „трибунал најзад почео да ради" у тужилаштво стигло 22 функционера, снабдевених комплетном опремом да би јој помогли у раду. Војни аналитичари, правници, а у суштини агенти обавештајних структура, сво време су радили у Трибуналу извршавајући задатке које су им дале њихове владе.  Вашингтон, Лондон и Париз су искуство контролисања и коришћења Хашког трибунала почели да преносе и користе у раду осталих међународних кривичних судија, покушавајући да на тај начин обезбеде своју глобалну хегемонију.  4.      Хашким тужиоцима прозападних снага Београд је предао фактички сву тајну документацију државне безбедности, војне обавештајне службе и Врховног савета за одбрану Србије. Истовремено Хашки трибунал није прихватио да разматра не само злочине НАТО-а против српског народа, већ ни већину злочина који су извршени Србима у току етно-конфесионалних локалних ратова на постјугословенском простору. 5.      Значајан број сведока је био тајан. Њихова имена, лица и гласови (а понекад и сами искази) су публици остали непознати. Званично је то објашњено потребом да се сведоци „заштите". Међутим, поставља се питање – да се заштите од кога? Од Шешеља? Али њему су имена сведока већ била позната. Од његових правних помоћника? И они су знали сва та имена. Па од кога онда? Одговор је јасан: од јавности, најпре српске, као и од јавности држава бивше Југославије. Јер ако сведок да неистинит исказ, на пример да је био присутан тада-и-тада ту-и-ту обавезно ће се наћи прави сведоци који ће рећи - тај човек лаже, он тамо није био, све је било другачије. Управо су се тога и плашили у Хашком трибуналу, те су их зато све редом и проглашавали за „тајне". 6.      Ако бисмо се пажљиво упознали са пресудом за непоштовање суда Шешељу може се јасно видети да се Трибунал баш и не узбуђује зато што би се сазнала имена сведока, већ зато, што би се сазнала друга врста информација. Тако је Шешељ (у својим књигама у ствари)открио не тајна имена, већ тамну страну рада  МТБЈ. 7.      Појавио се страх од освете код сведока и судија трибунала. Али  није требало да се они плаше српских сведока. Јер до данашњег дана није настрадао ни један сведок који је сведочио против окривљених Срба. Баш ни један! И сведоци, и судије Трибунала су признали да се плаше албанских оптуженика, али и њихових вођа. Уосталом – имали су и разлога, јер је више њих после сведочења убијено. То у својој књизи признаје и бивши главни тужилац МТБЈ Карла дел Понте, која је директно написала да се албанских оптуженика плаше чак и судије. 8.      Шешељ је пет година чекао на почетак суђења. Ни једном оптуженику МТБЈ нису тако отворено, изазовно кршена права на оперативно разматрање предмета. Цео процес траје до садавећ девет година. Тога није било ни у једној држави. В.Шешељ је у својим поднесцима Трибуналу показао да је Европски суд за људска права више пута доносио пресуде које су обавезивале суд да обезбеди оперативни поступак. Ако се упореде те пресуде – процес Војиславу Шешељу ће постати најгори пример међу свима који постоје. Међутим, Трибунал није ни размотрио те предмете, већ је лаконски направио закључак да „Пракса Европског суда за људска права јасно полази од тога да никакви рокови, за које би се сматрало да представљају оправдану или неоправдану доцњу,  не постоје…" 9.      Па у чему је процес В.Шешељу стварно  компликован? У томе, што је оптужница тужилаштва МТБЈ подигнута на захтев бившег премијера З.Ђинђића, о чему директно говори и Карла дел Понте у својој књизи. Стварна компликација је у томе што за читавих пет година тужилаштво није пронашло никакав доказ кривице  В.Шешеља, те је на крају морало да покуша да натерају сведоке на лажне изјаве. Сада се води процес против низа истражних судија МТБЈ управо због тога. Стварна „компликација" је била и у томе што су сви сведоци оптужбе проваљени. Затим, стварна „компликација" је и то што директно одбијање Секретаријата МТБЈ да финансира одбрану Шешеља њему не дозвољава  могућност да се брани – то је чак и за Хашки трибунал случај без преседана. 10.  Хашки трибунал је директно заинтересован да одбрана В.Шешеља доживи неуспех јер уколико он успе да буде и бранилац у свом процесу постаће јасно да приличан број људи који раде у Трибуналу треба и сам да седне на оптуженичку клупу. Не треба ни да се питамо да ли Трибунал може професору В.Шешељу да обезбеди објективно суђење – одговор је очигледан. Зато је неопходно да се у МТБЈ по кратком поступку донесе одлука о прекиду процеса  против В.Шешеља, те да он буде моментално ослобођен… И најважније: најновији догађаји. Секретаријат Трибунала упорно одбија да дозволи потпуно медицинско испитивање В.Шешеља, од стране независних специјалиста. Председник судског већа, судија Жан-Клод Антонети је већ дао изјаву да поступци секретара МТБЈ могу да доведу до смрти В.Шешеља. Судија  је са себе скинуо сваку одговорност за могући трагичан исход. Наведена изјава је превише необична да би могла да се игнорише. У затвору Хашког трибунала је већ дошло до три убиства окривљених - М.Бабића, С.Милошевића  и С.Докмановића, коме је пресуда већ била донета, а требало је само да се обелодани. У вези са тим, а у складу са последњим информацијама, увече 18. јануара код В.Шешеља је поново дошло до јаког погоршања стања здравственог стања. Запажени су они исти опасни симптоми који су га 6. јануара практично већ били довели до ивице, па је реанимација била неопходна, смрти: јака тахикардија, аритмија, нагли пад притиска. Тада, 6.01. њега су морали да реанимирају, јер га је од смрти, према изјавама из Странке, делила само нит. Мали, али врло значајан детаљ: када су га у несвесном стању одвезли у Лајденску болницу, са врата његове ћелије у трибуналу је одмах – врло оперативно -  уклоњена таблица са његовим именом.[3] Резултат терапије је био да му је 12. јануара уграђен  нов пејсмејкер. Већ 13. јануара он је премештен у тзв. „затворску  болницу". Али то је само назив, а у ствари се ради о једној малој просторији, које подсећа на прихватилиште у амбулантама.  16. јануара је враћен у своју дотадашњу истражну ћелију. Све то једноставно представља антихумано понашање без преседана  према једном тешком болеснику. 18. јануара Шешељ је поново одвезен у болницу због поновног ,врло наглог,  погоршања здравља.  При том Трибунал без имало гриже савести саопштава јавности да Шешеља „лече најбољи лекари и да му се пружа најбоља медицинска помоћ". И још више – према верзији Трибунала – ко бајаги је будност особља у Трибуналу омогућила да се избегне трагедија: као – медицинска сестра која је обилазила болеснике је обратила пажњу на Шешељево стање. Позвала је „хитну помоћ", екипа која је одмах стигла у помоћ је позвала још једну екипу и Шешељ је одвезен у болницу, где му је указана потребна помоћ. Колико се само то разилази са стварношћу: један српски затвореник је приметио В.Шешеља да лежи без свести, у локви крви (у паду је Шешељ ударио главом) и дигао узбуну… О збуњености Трибунала говори и чињеница да је Трибунал неочекивано, најбрже што се могло, позвао руског лекара – пулмолога Авдејева, који је Шешеља прегледао у марту 2011. године, али др. Авдејев је могао да дође у Хаг тек кроз месец дана. Међутим, он је одмах указао на неопходност да Шешеља без имало одуговлачења прегледа руски кардиолог. У сумњив развој догађаја је морао да се умеша и Судско веће који је упозорио Секретаријат да су потребни и писани извештај, и озбиљан детаљан медицински преглед В.Шешеља. Да скренемо пажњу и на следеће: Судско веће је у више наврата, још од 2009.г. (!) захтевао од Секретаријата трибунала детаљан извештај због погоршања здравља В.Шешеља. Секретаријат – то је онај исти орган који чак и у Хашком трибуналу за норму у свом раду сматра фалсификовање, притисак на сведоке и поткупљивање, чак и „дупле стандарде", и који се бави политиком сакривања података, забраном позивања независних лекара и потпуног медицинског испитивања Шешеља, што све директно угрожава живот окривљеног. А све је врло једноставно: спонзори и прави „домаћини" Трибунала, његови политички наручиоци, по свему судећи у Секретаријату трибунала имају ефикасан инструмент за реализацију задатака који су им постављени од њихових налогодаваца. У ствари – рад Секретаријата заслужује да се посебно истражи.[4] Тако Трибунал јавности говори једно – по формули „све је добро што се добро сврши", а суштина се појављује кадасе при комуникацији са правним саветницима и добијеним унутрашњим налозима ослика јасна неинформисаност и изгубљеност службеника Трибунала. Трибунал се запетљао у мрежу сопствених лажи: испоставило се по њима, јер су они тако обелоданили,  да Шешељ не дозвољава да се подаци о његовом здравственом стању објављују.[5] И то упркос добро познатој чињеници да је још 26.03.2009. В.Шешељ изразио своју вољу: да се јавност – српска и светска, извештава о свим детаљима који се тичу његовог здравља. Да поновимо: Шешељ је одбио „право на приватност" и тајност информација у вези са његовим здрављем, и није променио своју одлуку- управо супротно томе – председник Српске радикалне странке је јасно и детаљно изјавио да захтева извештавање међународне јавности о  свему што је у вези са његовим здрављем. Морамо да закључимо: Шешељу је неопходна најхитнија могућа међународна помоћ! Неопходна је медицинска помоћ независних специјалиста – пре свих – кардиолога који поседују сву потребну апаратуру. Изјава руског министра иностраних послова је да су пажња и ефикасна помоћ руске државе и руске јавности  једино што Војислава Шешеља може да спаси од нељудског и противправног обрачуна са њим од стране Хашког трибунала, који према свему више подсећа на мучилиште него на на место, где треба да царује правда.   [1]  Приступна реч Министра иностраних послова Русије С.В.Лаврова на конференцији за штампу о резултатима рада руске дипломатије у 2011. години, одржаној 18.01.2012. год. у Москви  //"Видео"// http://www.mid.ru/bdomp/sitemap.nsf [2 ]  Погл. чланке, објављене на сајту Фонд стратешке културе: „Елена Гуськова Политический узник демократической Европы // Фонд стратегической культуры  http://www.fondsk.ru/news/2011/03/22/politicheskij-uznik-demokraticheskoj-evropy.html (Јелена Гускова: Политички заточеник демократске Европе) и Борис Алексић: „Нови 'Тројни пакт' контролишу међународне кривичне судије // Фонд стратегической культуры http://www.fondsk.ru/news/2011/10/21/novyj-trojstvennyj-pakt-kontroliruet-mezhdunarodnye-ugolovnye-sudy.html;http://www.fondsk.ru/news/2011/10/21/novyj-trojstvennyj-pakt-kontroliruet-mezhdunarodnye-ugolovnye-sudy.html; Борис Алексич Гаагским трибуналом управляют ЦРУ и МИ6 // Фонд стратегической культуры http://www.fondsk.ru/news/2011/08/02/gaagskim-tribunalom-upravljajut-cru-i-mi6.html; Александр Мезяев Гаагский трибунал - инструмент внеправовой расправы // Фонд стратегической культуры http://www.fondsk.ru/news/2011/11/06/gaagskij-tribunal-instrument-vnepravovoj-raspravy.html; Александр Мезяев Бунт на корабле? Один из судей в деле профессора В.Шешеля назвал истинных виновников провала процесса // Фонд стратегической культуры http://www.fondsk.ru/news/2011/10/19/odin-iz-sudej-v-dele-sheshela-nazval-vinovnikov-provala.html; Александр Мезяев Воислав Шешель должен быть оправдан! // http://www.fondsk.ru/news/2011/04/08/voislav-sheshel-dolzhen-byt-opravdan.html [3]  Б92:Између две ватре: Зоран Красић // http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/srbija/2437 [4]  Исто [5] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/195124/Tribunal-Seselju-pomoc-pruzale-dve-ekipe-hitne-pomoci

http://srb.fondsk.ru/news/2012/01/21/rusiia-sheshel-i-hashki-tribunal-istinom-protiv-sile.html

Č U J T E S R B I - Č U V A J T E S E S E B E !

Prof.Dr.Rajko Doleček,DrSc.             Ostrava, Češka, Bogojavljenje 19.01.2012.

 

Č U J T E    S R B I  -  Č U V A J T E  S E   S E B E !

(Reči velikog srpskog prijatelja R.A.Reissa aktuelne i danas – gledano iz Češke)

          U Srbiji se spremaju izbori. Tu je dakle i mogućnost, da se Srbija već konačno oslobodi od vlade onih, koji su je oštetili, osiromašili i osramotili. Previše su bili popustljivi i servilni prema spoljnim neprijateljima (čak i prema NATO), koji su u zemlji na osnovu izmišljotina  bombama uništavali, sakatili i ubijali 78 dana, kao drski agresori, koji su organizovali i omogućili pljačku njene istorijske teritorije Kosmeta. A koji i sada lažu kad kažu, da joj žele pomoći a u stvari i dalje pljačkaju zemlju i teraju narod da postane njihov jeftin sluga iskrivljenih ledja. Tužno je, da oni imaju u zemlji Srbiji podosta poslušnih slugu, koji će za pare da urade sve.. Ovde se třeba setiti i protivsrpske delatnosti ponekih „nevladinih organizacija" (Bog zna ko ih sve plaća) i onih miliona dolara  koje je, kako kažu, dobio OTPOR u godini 2000 za svoje službe.

          Zato je izabran i napis članka prema maloj knjizi „ČUJTE SRBI",  velikog prijatelja srpskog naroda iz davnog vremena Prvog svetskog rata (1914-18), profesora kriminalistike iz Lausanne u Švajcarskoj, R.A.Reissa, koji je svet upoznao (1914) sa krvavim zločinima austro-ugarskih, bugarskih i nemačkih okupatora protiv srpskog naroda. Profesor Reiss se kao dobrovoljac javio u srpsku vojsku u njenim najtežim danima (1915) i bio sa njom  uz Moravsku diviziju  u radosnim danima oslobadjanja zemlje u jesen 1918. Posle rata je ostao u Beogradu, gde je 1926.godine proizveden u kapetana prve klase. U Beogradu  umire od srčanog udara (1929). Prema njegovoj poslednjoj želji je njegovo srce simbolički sahranjeno (da bude zauvek sa srpskim vojnicima) u urni u Kapeli palih ratnika na koti 2525, na Kajmakčalanu. Reiss je bio oduševljen vrlinama srpskih vojnika, većinom seljaka. Bile su to hrabrost, izdržljivost, rodoljublje, religioznost, gostoljublje, milosrdje, demokratičnost, ponos i bistrina. Sa srpskim vojnicima je delio dobro i zlo. Posle rata, je video i razne mane Srba, tako zvanih intelektualaca, ratnih profitera. Tu je upoznao i nerad, klanjanje bogatstvu, nezahvalnost, bezvredan politički kadar, površnost, podmitljivost…Radi toga je i napisao svoj politički testamenat „ČUJTE SRBI" sa time, da se objavi posle njegove smrti. Třeba se zamisliti nad nekima i danas aktuelníma rečima njegovog Zaključka (citirano iz knjige Dr.R.A.Reiss: Čujte Srbi. Čuvajte se sebe.  Beoknjiga, Beograd).

          -„Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom djubretu koje se nataložilo naročito posle rada. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje (ali ne i poražena), uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik – ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinačkih profitera i zelenaša…"

          -„Uprkos svemu ja verujem u budućnost vašeg naroda. Duh Kosova. Karadjordja, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se medjutim brzo probuditi, jer bez njega ćete možda ponovo doživeti vreme robovanja koje ni u čemu neće zaostajati za onim pretrpljenim koje su vaši stari pobedili žrtvovanjem i junaštvom. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo!"

          Saveznici, na čijoj su se strani Srbi uz ogromne gubitke hrabro borili u dva velika rata, Engleska (Srbe je više puta izneverila), Francuska, SAD,  sada i zvanična Evropska unija (EU) u kojoj su i Engleska i Francuska - su u dogadjajima kraja 20. i početka 21.veka Srbe nečuveno prevarili, uključujući tu i NATO gangsterski napad i prljavi cinizam,. Od bivših saveznika samo je Rusija ostala na srpskoj strani a to današnja vlast uopšte nije iskoristila, ili nije htela da iskoristi. Třeba se setiti raznih neospornih činjenica, koje Srbi moraju stalno da imaju před očima, da ne zaborave ko ih je u nesreću doveo i ko ih stalno gura u sve veće blato. I da je sada zvanična Nemačka uz SAD glavni protiv srpski motor, iako ima i mnogo poštenih Nemaca, koji su na strani pravde, sa Srbima.

          Uprkos završnog akta iz Helsinkija (1975), koji zabranjuje mešanje u unutrašnje poslove država potpisnica (dakle i Jugoslavije) i menjanje granica država bez saglasnosti zainteresovanih strana - je nemačkí ministar inostranih poslova Kohlove vlade, Hans-Dietrich Genscher, uz potporu Vatikána, naterao u Maastrichtu  u decembru 1991 potkupljive države Evropske zajednice (docnije Evropske unije, EU), da prevremeno priznaju suverenitet Hrvatske i Slovenije, a radi toga kroz necela 4 meseca i Bosne i Hercegovine, sa svima krvavim posledicama. Evropska zajednica je svesrdno pomagala secesiju Hrvatske i Slovenije i omogućila je tokom 14 primirja (1991), da se hrvatska vojska reorganizuje, bolje naoruža, propagandom osnaži. Ogromne količine oružja i municije su stizale preko Madjarske i Austrije, iz prepunih skladišta bivše vojske Istočne Nemačke (NDH) a slala ih je uprkos embargu tada baš ujedinjena demokratska (da se ne kaže „miroljubiva") Nemačka..

          Medjunarodna zajednica je bez većeg angažovanja prihvatila pljačku i isterivanje skoro 250 000 Srba hrvatskom vojskom iz njihove vekovce postojbine Krajine, uništavanje njihovih naselja i masakr stotina onih, koji nisu pobegli tokom operacija „Bljesak" i „Oluja" u maju i avgustu 1995. Strateško rukovodjenje operacija je bilo u rukama penzionisanih američkih generala – najamnika  C.E.Vuono, C.E. Saint, H.Soyster. I NATO avioni su pomagali. Ta ista medjunarodna zajednica je propagandom stvorila protivtežu svojih zločina tokom „Bljeska" i „Oluje": demonizaciju  Srba jednostranim dezinformacijama i lažima o „genocidu" oko Srebrenice, gde niko nije bio bez krivice. Vláda Srbije se izvinila, vlade Hrvatske i BiH  nekako slabo ili nikako.

          Prema Rezoluciji Saveta bezbednosti OUN 1244 (1999) Kosmet i dalje ostaje sastavni deo Savezne republike Jugoslavije (SRJ).Prema njoj je trebalo osigurati bezbedan povratak preko 250 000 opljačkanih izbeglica sa Kosova i Metohije, dolazak omanjeg broja vojske i policije  SRJ na Kosmet. Zapad  ništa od toge nije ispunio. Desetine hiljada njegove, uglavnom NATO vojske i policije, nije zaštitilo před uništenjem mnoge stare srpske manastire i dalje hiljade Srba, Roma, pro srpskih Albanaca, pred pljačkom, ubistvima, uključujući  i skandalozno ubijanje zarobljenika radi prodaje njihovih organa za transplantacije, pod rukovodstvom kosovsko-albanskih vodja.. Sadašnja vlast u Srbiji to uopšte nije dovoljno iskoristila da pokaže, koga je Zapad doveo na vlast u Kosmetu. Mnogi drski predstavnici toga u nebo uzdizanog zvaničnog Zapada čak ne žele da priznaju nalaze njima imenovanog istražitelja Švajcarca Dicka Marty, pošto su se medju glavním dokazanim krivcima tih zločina našli njihovi štićenici, rukovodioci  vlade pseudo države Kosovo. Pa ko onda da veruje tim „dobrotvorima" sa Zapada i onim Srbima koji im se ulaguju i ponizno ih moljakaju radi ulaska u Evropsku uniju, čak i u NATO, ne gledajući šta sve žrtvuju, braneći često svoje sebične interese, sramoteći  svoj sopstveni narod..

          Kada Srbi budu izašli na birališta, mora da se sete još jedne činjenice. Taj Zapad, kome se njihova vlast ulaguje i izdaje njegovom Medjunarodnom křivičnom tribunalu u Hagu laka srca sve one, na koje on pokaže prstom, da su krivi za navodne ratne zločine (stvarne ratne zločine třeba kazniti) - da su on i njegovi saradnici još nedavno objavljivali neverovatne izmišljotine, kako bi před svetskom javnošću što više ocrnili srpski narod, da bi ta javnost Zapada te laži i zločinačke postupke Zapada lakše svarila.

Setite se na primer maja 1999: NATO avioni uništavaju i ubijaju po Srbiji, Kosmetu, koriste genetski ubistveni  osiromašeni uranijum. Putujući ambasador SAD za ratne zločine David Scheffer javlja, da je nestalo 100 - 225 000 kosovskih muškaraca od 14 do 59 godina, kaže „verovatno su mrtvi" (feared dead). Predsednik Clinton izjavljuje 25.juna před Belom kućom da su po Kosovu razasute desetine hiljada leševa ubijenih Albanaca…Zapadni mediji donose jezivu vest albanskog očevidca (!), da su Srbi ubili 700 kosovskih Albanaca i njihove leševe pobacali u okna rudnika Trepče. Jedan engleski novinar (ko sve danas piše u novinama) je čak osetio (!)  tamo u blizini smrad od leševa koji se raspadaju…Ali kao šok dolazi vest poštene američke novinarke M.Farley (The Los Angeles Times, 11.nov.1999), da je na celom Kosovu iskopano 2108 leševa (svih narodnosti), dok se američki novinar A. Cockburn pita „Gde su ti dokazi o genocidu Albanaca? (Los Angeles Times, 29.okt.1999). Čak i portparol Tribunála u Hagu Kelly Moore 12.oktobra 1999 saopštava, da u oknima Trepče nicu nadjeni nikakvi leševi ni njihovi ostaci. Pa ko onda tim izmišljotinama o genocidu kosovskih Albanaca, tim njihovim „očitim svedocima" da veruje (a to čini Tribunal u Hagu), da se onima koji te laži šire čak ulaguje? Zar nije pokvaren taj deo sveta koji  to dozvoljava?

          Srbi třeba da upamte i da iskoriste stvarnost, da je uprkos nekih njihovih grešaka, pravo na njihovoj strani. Zašto njihova vláda to nije energično, po celom svetu javljala? Zašto nije preplavila svet sa istinom o stvarnom etničkom sastavu stanovništva Kosmeta u 19.veku i kako je došlo tamo i u Makedoniji do nasilnih promena na uštrb slovenskog stanovništva? Zašto u stvari ta vláda ne odobrava pravo biti rodoljub, patriota, zašto je pojam „nacionalista" sada postao psovkom ? Da nije bilo patriotizma (nacionalizma) Srba i Čeha, danas bi se u Beogradu govorilo turski a u Pragu nemački. Zar nije danas ugroženo samo postojanje srpskog naroda Raške koju nazivaju Sandžak, iako je u Turskoj „sandžak" u stvari geografski pojam, koji znači veću oblast, provinciju.

          Protiv srpski postupci u „jugoslovenskom ratu" su brižljivo pripremani. To dokazuje i stvaranje Krivičnog tribunála za ratne zločine u Hagu (ICTY), osnovanog pod velikim pritiskom SAD, na osnovu Rezolucije 827 Saveta bezbednosti (SB) OUN 25.maja 1993, iako SB nije imao za to mandat. Statut ICTY sadrži i njegovu nadredjenost narodnim sudovima, šta je protivno Povelji OUN, pošto OUN ne sme da uzurpira suverena prava država. Tokom vremena se pokazalo, da se ICTY drži starog turskog načela Kadija te tuži – kadija te sudi. Na Zapadu su ga zato neki pošteni ljudi nazvali Kengurskim sudom, koji sudi bez pravde i zákona. Nemá sumuje da stvarne ratne zločine třeba kažnjavati, ali ko je taj, koji odredjuje, da je nešta ratni zločin ili više manje normalna posledica rata. I zašto beogradska vláda nije više po svetu širila pitanje broj jedan, ko je počeo sa razbijanjem Jugoslavije, inostranom propagandom, isterivanjem sa posla, izbacivanjem iz kuće i čak ubijanjem. To svakako Srbi nisu bili.

Prava slika ICTY iz poslednjeg vremena je „zatočenje" (namerno je upotrebljen ovaj arhaički izraz) od DEVET godina bez presude profesora Šešelja, za koje čak i glavni prokurator Brammertz kaže, da tribunalu ne služi na část. I anti srpska Carla del Ponte u svojoj knjizi (Gospodja Tužiteljka, Beograd, 2008, glava XIII) saopštava, kako je sudija Jean-Claude Antoinetti (predsedavao je Šešeljevom slučaju) kritikovao pritisak suda na svedoke, o kome je govorio i Koštunica. Pikantno u ovom kontekstu je to, da se saznalo  (Wikileaks) kako je sadašnja beogradska vláda tražila od Zapada, da pre izbora ne puštaju  Šešelja iz zatvora (da im ne „pokvari" nove izbore), kako je uz saradnju sa SAD ta vláda pristajala, zaobilaznim putem, da prihvati gubitak, pljačku Kosmeta.Tu ne treba zaboraviti i prljavu ulogu Angele Merkel .

Tribunal ICTY u Hagu je politička institucija, koja sudi tako reći ceo srpski narod, uključujući tu i njegove vodje, koja je postala glavním instrumentom, koji pokušava da osigura nečasnim putem amnestiju za one, koji su kod kuće i iz inostranstva uništili uspešnu, multietničku Jugoslaviju, koji su spremili i ostvarili zločin NATO agresije protiv već smanjene Jugoslavije (SRJ). Cilj haškog tribunála ICTY je da prebaci krivicu na žrtvu umesto na stvarne počinioce zločinana (Albright, Blair, Clinton, Fischer, Genscher, Solana, itd., njihove lokalne sluge), iako niko nije bio sasvim bez krivice u tragediji Jugoslavije. Autorka Ljiljana Bulatović je nazvala jednu od svojih knjiga u ovom kontekstu „Zar je zločin braniti otadžbinu" (Beograd, Čačak, 2005).

Prema zaključcima Tribunála iz Nirmberga su izazivanje rata, uključujući i secesionistički, agresija – osnovni i primarni zločini protiv medjunarodnog  prava. Povelja OUN (čl. 2 /4/ i /7/) zabranjuju mešanje u unutrašnje poslove drugih država, zabranjuje pretnju i upotrebu sile od bilo koje države protiv druge države…Vojna intervencija protiv bilo koje države je agresija i zločin bez opravdanja. Savet bezbednosti (SB), kad je „odredjivao" kompetencije  Tribunálu ICTY, je u stvari izvršio zločin time, što je namerno izostavio osnovni madjunarodni zločin: planiranje, podstrekavanje, potpora i ostvarivanje agresije i naoružane secesije, koji ugrožavaju mir. SB je to učinio namerno, da bi zaštítio „svoje ljude", prave krivce razbijanja Jugoslavije, agresije protiv SRJ.

Izvinjavam se, što ovo pišem iz inostranstva, ali kao 50% Srbin, mislim da imam pravo. I odavde iz Češke vidim, da sadašnja vláda Srbije postupa protiv interesa svoga naroda. Ona ga je moralno i materijalno oštetila, osiromašila, osramotila. Moljakanje onih (Evropska unija, NATO, SAD), koji su izvršili mnoge medjunarodne zločine protiv srpskog naroda, kao i slepo izvršavanje njihovih naredbi, veoma šteti njegovom dostojanstvu. Zato bi ta vláda trebala da ode. Na biračima je, da tokom izbora ne nasednu jeftinoj propagandi onih, koji su doveli zemlju na ivicu propasti. Narod najbolje zna, ko je postupao na štetu naroda, ko se protivpravno bogatio, ko se preterano ulagivao agresorima, ko je kriv za osiromašenje zemlje tokom raznih privatizacija. Mi ovde u Ćeškoj to dobro znamo, kada je tokom privatizacije devedesetih godina opljačkana državna imovina navodno za skoro bilion (hiljadu miliardi) čeških kruna. (1 evro=25 čeških kruna). I nas su na prošlim izborima prevarili, plašeći nas Grčkom, iako smo ekonomski na ne baš najgorem mestu Evrope.

Izaberite jednu ili dve jake stranke (možda radikále, DSS – vi ćete bolje znati), koje su se najmanje obrukale, čiji rukovodioci su bili najpošteniji (odnosno najmanje nepošteni), koji su se najmanje ulagivali agresorima iz EU, NATO i SAD, ne rozvolite da se opozicija razdrobi u više sitnih stranaka, jer to bi najviše pomoglo sadašnjoj vladi. Stalno važi ono Divide et impera ! (Razdeli pa vladaj !) a to je i ostao  izborni trik moćnih, da bude u opoziciji mnogo malih stranaka, koje se medju sobom glože. Dogovorite se, napravite ujedinjenu opoziciju, partijske svadje ostavite za vreme posle pobede. U pitanju je Srbija!.

Марко Гашић: Са Западом споразум није могућ!

16. 01. 2012 17:54 | geopolitika.rs

13

Повратак краља: Марко Гашић (Фото: Геополитика.рс)

Београд – Током деведесетих година, посебно током бомбардовања, многи су запамтили лица двојице храбрих, образованих Срба из Лондона, Марка Гашића и  Мише Гавриловића,  који су на Би-Би-Сију, Си-Ен-Ену, и другим великим телевизијским мрежама аргументовано бранили Србе. После политичких промена у Србији, Гашић и Гавриловић су заборављени.  Наравно, не случајно.  Овим интервјуом Геополитика је желела да сазна мишљење Марка Гашића о најважнијим националним и државним питањима, али и да подсети јавност на њихове националне заслуге.

У Србији Вас памте с краја деведесетих година, када сте у британским и светским медијима са Мишом Гавриловићем бранили сатанизовани српски народ. Како из данашње перспективе оцењујете ефекте и домете Ваше борбе?

- Деведесетих година, као и други појединци, радио сам мотивисан недостатком званичне Србије у међународном јавном животу. Наравно, да је било подршке, учинак би ми био и знатно већи. И тиме и корист за Србе и Србију (осмислио сам био елементе многостране ПР кампање). Ипак, преко тог нашег појединачног рада, држава Србија је добила извесну текућу моћ да утиче на светско јавно мњење; неопходно за било коју државу која има посла са западним владама, јер су се те владе ипак морале оправдавати својим бирачима преко медија у којима смо и ми били донекле присутни. Тим својим присуством антисрпска сатанизација је губила монопол; тиме смо побољшали стратешку позицију Србије, којој је иначе претило да буде налик на рецимо Хутуе у Руанди, тј. народ без свог постојања у очима света. За разлику од таквих, изборили смо огромни број ТВ и радио-наступа, преко којих су нас чуле стотине милиона људи, и показали смо под тешким притиском да Срби нису монструми, већ нормални људи са легитимним жељама. Све то сопственим снагама, мада су неки угледни привредници тада махали мојим именом, нажалост лажно.

За време бомбардовања био сам најекспониранији од наших представника, мада су руководиоци медија НАТО земаља и мене скинули са својих светских канала у оне три недеље када им је бомбардовање било најинтензивније. Што се тиче ефеката и домета те борбе, тешко је мерити реакцију те огромне међународне публике која је тада у тишини слушала и гледала представника српског виђења на Би-Би-Сију, Скају, Си-Ен-Ену, итд. Али надам се да су и моји наступи повезани са чињеницом да се већина света није придружила сатанизацији Срба; да је тада завладала неслога унутар самог НАТО-а, која је сигурно допринела њеној спремности да престане са бомбардовањем, на основу нове УН резолуције 1244 (која је упркос свему Србији нешто значајно нудила у смислу потврде њеног суверенитета); и да су каснију самопроглашену сецесију албанског руководства на Косову само признали они који су Србију напали, и њихова потрчкала.

Поштовани господине Гашићу, после извесног времена, летос сте били поново у Србији. Какви су Ваши  утисци о данашњој Србији и како оцењујете политичко и економско стање у Србији, односно стање нације?

- Чини ми се да су и после свих ових година многи још ошамућени санкцијама и бомбардовањем. Тадашња изолација Србије спроведена од тада свемоћног Запада створила је страх од њега. Касније западно бомбардовање је тај страх ојачало и убедило многе да сигурност траже у загрљају већег, како се не би те бомбе из ведрог неба поново појавиле. Само као злостављено дете лете да загрле управо оног који их је тако злостављао. Као деца, криве себе за одлуке злостављача. Маштају како не би ни кренуо, да су били бољи. Понашају се као да су санкције, раскомадавање и напад били заслужени, пошто је у Србији пре тога поникао неки национални осећај; зато све раде да докажу да нису националисти; а на Балкану у свакој биртији национализам других наставља исто као и онда, и увек се награђује. Уколико је противсрпски, наравно.

Многи не би у НАТО. Али не би према Истоку, јер одатле у оно доба није било заштите. Траже сигурност у припадању Европској унији, као што су једном припадали Југославији.  ЕУ је додуше и почела мало да личи на Југославију, макар у последњој фази. Али за Србију је ЕУ опаснија: у Југославији, тражила се аутономија за југ Србије; од ЕУ, тражи се независност. Која би то била сигурност по којој би Србија морала да се осакати да се придружи? Многи у Србији то игноришу, мислећи да би им чланство ЕУ ипак решило све политичке и економске проблеме. Пример Грчке доказује супротно. А и ЕУ сигурно не би нову грчку трагедију.

А неки други „наши" ми изгледају као да су просто полудели од санкција и бомби. Чујем, такви интелектуалци говоре нешто попут 'шта ће нам територија без народа'. Па са таквом филозофијом (и то од тадашњег министра економије!), Србија би остала и без територије и без народа! Кад би Србија почела да се одриче својих предела где су њене мањине у већини, где би јој био крај? Можда на Карабурми. А ту и где има српског народа, ти интелектуалци промене причу и кажу 'па нека се наши преселе, рецимо, у источну Србију'. Значи, они би да дају своју земљу за џабе, као да ће друга нићи следећег лета. Поред таквих интелектуалаца, осећам се као Алиса у Земљи чуда.

Да ли Вам се држава Србија адекватно одужила за Ваш патриотски ангажман? Или сте прошли онако као што је често случај код нас Срба − да не ценимо своје умне људе и да смо незахвални једни према другима?

- Они који су после бомбардовања били на власти су показали признање за наш рад и жељу за неком сарадњом. И после петог октобра једна је струја хтела макар савете. Међутим, друга је очито превагнула, и ситуација се брзо променила. Рецимо, у Великој Британији, од доласка новог српског амбасадора, нова екипа се понашала као да не постојимо (док је сакупљала друге Србе под паролом да се Срби коначно сложе). Али још и више забрињава што је та екипа одбацила и друге проверене пријатеље Срба и Србије, у парламенту и ван њега; пријатеље који су се такође борили против бомбардовања и за правду, за српску државу и народ. Очигледно је ДОС, постављен уз напоре сила које су Србију бомбардовале, веровао да су ти новостечени важни „другови" пут којим треба кренути. Међутим, цена тог пута је била да се не помиње кривична одговорност важних „другова" за бомбардовање Србије, те да се та одговорност пребаци самим Србима, и антисрпска клевета „другова" прихвати. Тај пут морао је да води Србију низбрдо, ту где се данас налази; јер ко прихвата ратну кривицу, прихвата да за то и треба да плати одштету.

Шта је Србија добила, а шта изгубила петооктобарским променама 2000. године?

- После петог октобра, због претходне западне демонизације Милошевића, Србији се, поред укидања санкција, донекле и побољшао углед на Западу. Нажалост, на погрешној основи, као да је она послератна Немачка. Што носи последице. Поред тога је Србија, после петог октобра, изгубила особине суверене државе, јер је гарнитура, доведена иза завесе, морала да се реваншира онима који су јој то омогућили.

Сада су једанаест година на власти. Прозападну политику су спровели. Али и за њих је било напада са Запада. На пример, одмах после петог октобра: предлог западних „пријатеља" да Влада прихвати неповољне камате, наметнуте од Запада због санкцијама замрзнуте отплате дуга Србије; а истовремено Влада да одбије повољне камате које су се због замрзавања те отплате порасле у српским резервама. Пристајући на то, Влада је преко ноћи повећала дуг Србије са 5 на близу 10 милијарди долара; дуг који је могла сервисирати само уз додатне зајмове. Што је гурнуло земљу путем низбрдо, путем већег задуживања (додатно условљеног). Прикривано додатним задуживањем, коришћеним нпр. вештачког паритета динара са евром, на штету домаће производње. Таква монетарна политика ми делује нацио-убилачка.

Као, у осталом, и многи политички кораци ове владе. Нпр. њихово нато-српско прихватање Си-Ен-Ен историје Балкана; њихово одустајање од континуитета са претходном државом, са свим негативним последицама те одлуке о „новој" држави; после тога, њихово прећуткивање свих малверзација око референдума који је малом већином одвојио Црну Гору. Тај корумпирани референдум је додатно изоловао Србију, одвојивши је од мора. Као пример економских (не)корака, цитирао бих приватизације: у односу на оне пре петог октобра, оне после (нпр. приватизације банака, Сартида) личе на полулегализовану отимачину која народу није донела било шта.  Пре петог октобра шири друштвени слојеви − радници, пензионери, синдикати, запослени − видели су плод промена: од деоница (дуванска индустрија, Књаз Милош), до јефтиних станова. Преко тадашњих приватизација, нпр. Телекома, кредити су омогућени и другим индустријама. После петог октобра, чини ми се, потоп похлепе и корупције политичке класе, од које ће држава деценијама да се опоравља.

Што се Косова тиче, постоктобарска власт се показала невољном да спроведе ширу ПР кампању неопходну за очување државног интегритета. Један пример могуће ПР муниције је био извештај посматрача УН у мају 2007, који је у то критично време за припреме прогласа косовске независности громко осудио фашистичку природу тог истог Косова, укључујући нпр. тоталну несарадњу албанског руководства са Трибуналом. То је требало проследити сваком политичару и посланику у свакој земљи. И сваком новинару. Међутим, од власти Тадића ниједан активан корак по том питању није учињен. Власт убијена у појам да тако ћути − било је то погубно за српску ствар. Већ у пролеће 2008. сам чуо од једног водећег политичара британске владе да су западноевропске колеге таман почеле да схватају као грешку своје прихватање независности Косова, када су приметили да београдска влада показује знаке попуштања по том истом питању. Што је наравно онда осујетило шансе промене става у Европи.

Дванаест је година прошло од бомбардовања; дванаест година које су биле довољне да се дисквалификује, чак и на Западу, пројекат за независно Косово: јер то су биле године дрога, белог робља, уништења цркава и зверстава невиђених од времена нациста. Тачијево Косово је у 2010. због трговине органима први пут било пред великим искушењем и донекле је у питању било и његово постојање. За ово време српска држава је морала делегитимисати идеју независности, понављајући питање „Зар свет овакав расизам и криминал да награди државом?" Запад је отргнуо Косово на наводно моралној основи. У ситуацији где су противници Србије испали криминално неморални, нестала је морална основа да се подрже. Српска влада је морала ту истину пренети широм света на сав, увређен, глас; макар да ојача позицију у евентуалним преговорима око Косова. Али Тадић није покренуо ПР кампању у светском јавном мњењу о злоделима екстремног албанског руководства. Ту кампању Влада је оставила владици Артемију на савест. Тужно. Кога је тиме штитила?

Када је истина о квазинацистичком вађењу органа Србима напокон испливала преко Дика Мартија (Тадић се тим поводом појавио као на Вимблдону), та истина је могла и тада бити повод за режимско покретање кампање против окупације Косова. Бољу прилику да коригује лажне моралне представе из 1999. које су довеле до бомбардовања и окупације, Србија није имала; и да (заменивши статус оптуженог) заузме своје место међу јавно признатим жртвама. Тад је кренуо Тадић. Али не да нападне починиоце зверстава, него да их спасава. Уместо да први пут у свету дугорочно завлада истина о зверским злочинима против Срба, Тадић намеће свету нову причу: да креће у преговоре са осумњиченима за те злочине. О чему? О томе како ће их уступцима формално легитимисати и олакшати им да могу без Србије. Тако, у Бриселу, Тадићеви награђују Тачијеве поклонима званичних српских признања, које могу користити на српски рачун.  Подижу Приштину на ниво Београда, ојачавајући идеју да постоје две земље на тлу Србије, не једна. Као директна последица „решавања" питања међу њима онда избија питање о царинским зонама, које је довело до борбе за барикаде, односно текућег покушаја да се коначно одсеку Срби Косовске Митровице од територије Србије. Значи, тотална промена светског приказа, на српску штету, иза које промене стоји и нато-српски режим у Београду. Ко је Тадића за ово саветовао? Шта је сматрао да ће добити? Оно што увек добије? И кад ради, његова влада за државу постигне контраефекат. Петог октобра народ јесте хтео промене. Али, путем западног мешања, добио је изгубљену деценију, изгубљену наду и изгубљену владу.

То као да је ДС-у наређено од страних „пријатеља" да седи на челу српске колоне; да успори марш, да својим ћутањем ућути колону иза себе и обесхрабри је, како би је евентуално одвео у погрешном правцу, где би се изгубила и другима нестала. Својим уступцима режим ствара ситуацију у којој постаје небитно да ли ће Србија изрећи „да" или „не" косовској независности, јер под покровитељством Запада Тадић миц по миц предаје Тачију сва права која следе независној држави (примере можете наћи сами). Без и да те своје предаје ограничи временски. Да касније каже народу „Па шта смо могли, нејаки смо". А његова влада све ради што Србију прави нејаком: СБ УН су онеспособили, српску војску онеспособили, непријатеље оспособили преко ЕУ и Еулекса уместо СБ УН; албанске екстремисте охрабрили и сецесионистичку позицију ојачали; државу опљачкали; нелегитимно државно сужење допустили. Како је коментарисао гроф Велингтон неефикасност неких својих војника: „Па непријатеља можда неће устрашити, али богами мене већ јесу".

Режим, чини ми се, води косовску политику која неће обезбедити ни Митровички пашалук. И предлажу међународну конференцију о Косову. То нема смисла док је српска прича о Косову непозната. Да ли свет зна колико дуго великоалбански шовинизам чисти Србе са Косова? Да ли зна да су на већем делу Косова Албанци бројно присутни само од средине прошлог века? Како се то слабо зна, српски аргументи изгледају кудикамо слабији.  А зашто се не зна? Зато што Влада одбија да спроведе праву ПР кампању како би свет обавестила.

Марко Гашић

Можда овако раде јер се плаше да не заврше као Ђинђић. Али онда нису смели да се заузму за тај положај.

Све ово потврђује сулудост политике петооктобарске династије, која је градила односе са западним силама прихватајући НАТО−Си-Ен-Ен оптужбе против Милошевића. Јер је једина морална основа да западне силе отцепе Косово од Србије управо та да је Србија под Милошевићем личила на нацистичку творевину. Зато су се против овакве лажне НАТО моралне представе сви Срби морали успротивити. Без обзира на мишљење о Милошевићу, или о изводљивости позитивног решења за Косово. Да би и у том случају Србија као праведна ипак одређивала будућност територије (уместо да неко из Берлина долази у Београд да шамара домаћине у лице, говорећи да вековна територија Србије није њена).

Да ли се политика западних сила после петог октобра променила према српском народу, или је попримила друге форме и методе?

- Стратешке намере западних сила се уопште нису промениле после петог октобра. Само је примењен нови тактички приступ. Пошто су доведени западни изабраници, западне силе више нису јавно користиле речник конфронтације, него речник наводног партнерства. Али на то су гледале као на другу етапу у истом плану, тј. раскомадавање Србије. И добро им иде. Користе друге методе, првенствено психолошки рат шаргарепе и штапа. С једне стране, празна прича, нпр. евроатлантске интеграције: прича за источњаке, коју на Западу нико не спомиње, а камоли дефинише; следећи који ће Србији пасти у воду, између Америке и Европе, једнако далеко од обоје. С друге стране, јавно условљавање и потајно уцењивање: убацивање нових „брендова", рецимо, новокомпоновано коришћење квазинационалног назива за муслимане Рашке и Босне. Тиме се озваничава још једно тзв. „национално" питање „бошњака". У сличном духу је притисак по коме се Војводина надарује посебном заставом, итд.  Лепо.

Да ли је уопште могућ споразум са Западом, и под којим условима? 

- Нажалост, са Западом на данашњој основи споразум није могућ. Јер Запад видљиво сматра да може обезбедити потпуну победу док је данашња екипа у Београду још на функцији. Зато је западна цена − гола предаја. Пошто данашњи Запад не трпи услове, споразумети се мора са сутрашњим Западом − у свету у коме Срби претходно изборе своје право да имају услове. То се само може постигнути бољим вођством, и када Србија престане са окретањем леђа Русији и Истоку, утрпавајући се безусловно Западу који стално условљавња.

Званична политика актуелне власти је и „ЕУ и Косово". Да ли је могуће остварити оба ова циља? И како Ви оцењујете политику да „Европска унија нема алтернативу"?

- „ЕУ и Косово"? Та два циља немогуће је остварити куцајући једино на врата Европске уније. То неизбежно води ка уцени. Ради које уцене Влада отворено преговора о Косову због ЕУ, не због Косова? Тиме се Србија води ка капитулацији, нити под санкцијама, нити под претњом бомби, нити без јаких савезника. Милошевић је и под бомбама и под санкцијама успео да извуче Резолуцију УН 1244 о Косову од Савета безбедности, где је Србија имала савезнике у Русији и Кини, а са њима и већину чланица Уједињених нација. Тадић је поступио супротно: мимоишао Савет безбедности и преко Генералне скупштине пребацио Међународном суду правде наивно питање о проглашењу независности једног неуставног, по резолуцији 1244, албанског тела. Епилог поразан за Србију. И после тога имао је прилику да о Косову ипак обезбеди званичну подршку Генералне скупштине, уместо чега је читаво питање и од Генералне скупштине одузео и предао Унији, на њихов упоран захтев (мотивисан краху њихове косовске политике). Тиме је показао колико му је до Косова стало. Да би имао шансу да постигне оба циља, морао је Косово, а не ЕУ, прво да приоритетизује. На светским, а не европским форумима, тј. преко легитимних тела УН да изгради солиднију позицију за случај Косова; и тек онда, подржан од света, да се обрати ЕУ (која би у међувремену, као и тзв. Косовари, искусила тешкоће константног подржавања илегалне државе).  Уместо овога, Тадић, који се јавно увек противи изолацији, прво је Србију од света изоловао, па је такву онда довео испред ЕУ. Чланства ради. Али питање чланства ће и овако предуго да траје, и поред цене коју држава плаћа владином политиком. Чланство ЕУ се како тако неће догодити у овој деценији.  Осим за Хрватску, вероватно у јулу 2013, и онда за Исланд, врата ЕУ су затворена. Помислите: хрватски пут траје осам година, и то уз јаког немачког савезника. Колико ће онда пут Србије да траје?  Шаргарепом ЕУ чланства, народ се само убија у појам. Управо да се отме Косово. Јасно је да се владином политиком оба циља не могу остварити. А од „лидера" минорних странака (истовремено последица нетранспарентних банковних рачуна) чују се сада одједном приче како можемо без Косова (плаћеници сигурно могу). Можда би ускоро тако слушали и за Војводину (већ благодареном својом заставом). Дакле, нису у питању само Косово и косовске светиње, већ се одбраном Косова истовремено брани и Војводина, као и државна територија уопште. Србија се бори да задржи своје природно право одлучивања о сопственој територији (тј. да сама себи одреди да ли, и колико би, сецесије евентуално претрпела); да други не узимају себи за право да Србију живу секу. Бори се и да јој други преко насиља не покраду право на сопствене сировине, које би онда Србија и њена деца морали пет векова од крадљиваца да откупљују. Значи, преко Косова бори се за владавину права и за сва своја права. Другим речима, бори се за себе. А зар се за себе не треба борити? Хало!

И сада основно питање: кад је тако, зашто је Србија уопште данас у дијалогу са Тачијевцима. Политичко-дипломатски гледано, време ради против њих, док такви преговори раде против српског статуса Косова. Тадићева србоубилачка влада уступцима смањује цену отцепљења. Даје Тачију легитимитет на тањиру. Зашто? Да испуни константно изражену жељу ЕУ за „конкретне кораке"? Да се тиме као изнемогло магаре приближи предсобљу Европске уније као и другоразредном чланству, конкретно лишавајући се свете земље ради приласка обећаној? Србија овим путем (званим „кандидатура") није ушла у ЕУ. Само је ЕУ ушла у Србију.

Садашња власт би све да реши, одједном, одмах и заувек. Са државом без ресурса, то значи прошњу и овај дебакл. Тадић, под притиском ЕУ (пошто она за њега „нема алтернативу"), не устручава се да „замрзне косовски конфликт". Зашто? Уместо тога, фактички ствара дипломатске уговоре са сецесионистичким ентитетом који се силом одваја од Србије.  Што носи последице: уступцима противницима каквих Србија има, лако је тако своје дати, поготову џабе. Како повратити? Чак ако се овај процес не буде завршио формалним признањем Косова, једног дана кад дође нека поштена српска власт и покуша да анулира ово што Тадић сада уговара, тада би Србија, уместо великошиптарских националиста, испала реметилачки и дестабилишући фактор, тј. проблем (као што је деведесетих било представљено на Западу српско „укидање" косовске аутономије).

Да ли Трепчу да замени Унија? Петсто година гратис ресурса жртвовати, надајући се педесет или пет година ЕУ, колико јој буде преостало? Србија је последња земља где се ЕУ − болесно неспособна да проблеме реши постојећим члановима − представља народу као самостални лек за све проблеме и последњи спас.

Наравно да ЕУ има алтернативу. Као прво, сама је на раскршћу о сопственој будућности: о будућност евра, о чланству еврозоне уколико евро опстане; о томе како организовати целокупну Унију у ситуацији где би фискална контрола, тј. централно вођство, чланица еврозоне морала да се преко Немачке ојача како би се убудуће зауставиле сличне кризе, док би се многи данашњи чланови (нпр. Велика Британија) налазили ван тог процеса одлучивања. Тако да је непознато каквој ЕУ би се Србија придружила, с којим статусом и под којим могућим условима. У ситуацији где се све то не зна, алтернативе се морају гледати.

Уосталом, сама ЕУ гледа у правцу у којем би Србија требало да изграђује своје односе и своју економију. Русија, сада препорођена, највећи ресурс енергетике на свету и Србији природан савезник. Кина, будућа најмоћнија земља света, имала је слична искуства са Западом као и Србија. Требало би да се окренемо тим ново-старим велесилама. Русија дели слична историјска искушења са Србијом; сличне културне и емотивне вредности и везе. Вековима српски интерес подржава. Ушла је неспремна, Србије ради, у Први светски рат. Без ње Србија би тешко и постала независна држава и фактор на Балкану, још на Берлинском конгресу 1878. Није нас увек могла задовољити: деведесетих година била је у транзицији па преслаба (мада су и тада Руси као добровољци долазили и Срба ради своје животе ризиковали и полагали).  За коју другу земљу се може рећи да је близу толико за Србе урадила? У истом раздобљу водеће земље данашње ЕУ су најчешће заузимале негативне стратешке позиције према Србији (нпр. о старом „источном питању", у Другом светском рату, у рату деведесетих година и данас). Став САД је данас још гори, јер се већ две деценије не држи међународног закона који су баш на примеру Југославије рушиле, водећи агресивни рат против Србије. Упркос томе, садашње власти у Србији не питају шта је тај Запад конкретно урадио позитивно за нас. Окрећу леђа историји, питајући шта је Русија урадила. Гледајмо онда само модерно доба. Трудила се да нас третира као нормалну државу. Шта није Русија урадила за нас? Није нас бомбардовала. Није нам увела санкције. Није нас демонизовала. А шта је тај Запад урадио за нас? И једно и друго и треће.

Боље је питање од кога се може од сада више очекивати. Повољне глобалне промене треба искористити: од препорођене Русије предложена идеја Евроазијске уније би се требала озбиљно размотрити, уколико Србија буде позвана да се придружи.

Како Ви оцењујете актуелно стање у свету и у међународним односима?

- Наставља се вечита борба за примат. Валуте и сировине су средства и циљеви. Оружје по потреби. Од 1945, САД на првом месту, захваљујући статусу долара као резервној валути света; општа потражња за коју (ради нафтног платног промета) већ четрдесет година омогућава да САД штампа долар по вољи. Тако САД финансира своју војну делатност, спољну трговину и нафтну наплату. Овај статус кво, наравно, по сваку цену штити, циљајући на контролу кључних нафтних и нафтоводних подручја света. Новембра 2000, Садам Хусеин за нафтну наплату замењује долар евром. Годину и по касније, његова земља је нападнута и окупирана од штампача долара. Гадафи, 2009, за нафтну наплату изјављује намеру да замени долар (и евро) златним динаром јединствене Африке. Годину и по касније његова земља је нападнута и окупирана од штампача долара (уз европске колеге). У међувремену као ривал долару и евро је угрожен: миниран уласком економског тројанског коња, Грчке (претходно и Италије), путем потајних манипулација Голдман Сакса, из САД.

Одговор САД на успон Кине и Русије карактерише оружани облик: даље стратешко опкољавањ Русије; нове базе у Авганистану су корисне и против Кине; новонастали улазак НАТО-а у Африку, под АФРИК-ом, такође је конзистентан са позицијом САД: да Кини одсече приступ сировинама неопходним за њен глобални економски пораст − по доктрини дефинисаној (фебруар 1992.) од Пола Волфовица. Гледам светску ситуацију кроз призму тог америчког хегемонизма, западног глобализма и успона земаља БРИК-а, од којих је САД најпроактивнија, све више у егзистенцијалном моменту кризе. Већ годинама ствара „нове реалности" које други имају само да прате − како је релативне улоге (фебруар 2004) артикулисао Карл Рове. То стварање САД чини главну препреку миру: поготово што су суочене са својим финансијским опадањем и порастом привредно јаке Евроазије.  Угрожена велесила покушава да сачува статус. Убрзани временски оквир за агресију, по ком Либију одмах следи Сирија и Иран, указује на финансијске тешкоће у којима се САД налазе. Сирија, која обезбеђује Русији присуство на Средоземно море, земља је чије гутање Русија не би могла наивно да прихвати, и могуће место где сви говори о међународном „партнерству" падају у воду средоземну, да би стратешке припреме „партнера" заменио претећи, захлађен однос.

Како се будући развој догађаја у свету може одразити на српске националне интересе?

- Срби се због позиције могу поново наћи разапети између два табора у новом хладном рату. У међувремену, док Немачка врши посао подизвођача САД за српска питања, на српску срећу, други светски великани имају своја Косова; Кина − Тајван. Индија − Кашмир. Русија − Чеченију. Зато могу Србији помоћи у СБ, као део процеса одлуке. И дугорочно, Србији могу бити де факто савезници о њеном легитимном националном интересу и територијалном  интегритету.

Историјски раст земаља БРИК-а Србија може и економски искористити, уместо да упорно баца свој национални интерес у данашњи осек. Предложена Евроазијска унија може значајно променити геополитичку ситуацију у свету, па и позицију Србије, дајући јој нову стратешку опцију и могућност да поново оствари геополитички положај налик оном после Другог светског рата, у коме би Србија могла бирати између тзв. евроатлантске и евроазијске интеграције. Интересантно би било тада упоредити понуде двеју унија, са становишта српске користи. Наравно, и творац Евроазијске идеје (као и Запад), гледа своју корист. Русија би и требала да има интерес од подршке Србији, јер у сваком односу треба обе стране да добију. Управо оно што Запад не нуди Србији. То нам смета, али ето, неки би баш тако са Русима.

Шта, по Вама, Срби треба да раде и предузимају како би изашли из ове тешке постојеће кризе?

- Чули смо да је ЕУ спас. Али пропадати се може и у ЕУ. Излазак из овог ћорсокака захтева борбу на дуже стазе. Од гладног се такво размишљање не може очекивати. Од државе мора. По мени, земља се из темеља спасава. Почевши од будућност српског наталитета (зашто ПДВ на дечију робу), која је повезана са оживљавањем руралне средине, увођењем комуналија − од канализације, савремене пољопривредне опреме, до интернета итд.  Што би у доба технологије сеоски амбијент био другоразредни?

Друго, капитализам, где успева, оперише уз подршку законске регулативе која привреду не гуши од почетка (као нпр. властито одузимање ПДВ унапред), него јој помогне. Значи, држава треба да се организује у корист привредног успеха земље, а не појединаца извршне власти и тајкуна. Многи привредници, уместо да постено зараде кроз поуздану производњу, конкурентну цену и реалну маркетиншку стратегију, само траже брзу зараду на рачун туђег. Политичари на рачун државе. Често су то исти људи. Држава и њене институције се морају заштити од илегалне похлепе и самовоље превеликог броја наших администратора и политичара. Јер је Србија прешла са комунизма на неки корупционизам, у коме су појединци јачи од институција, одрађујући своје илегално договорено у потајним политичко-привредним дружинама, испред затворених очију безнадежног друштва. Агенција која то све надгледа има право само да коментарише. Њој се морају обезбедити прави зуби. Тако да теорија успе у пракси, како би се коначно приватне амбиције политичара поклапале са јавним државним циљевима; заштићено судство одрађивало је свој посао гаранта против похлепе, самовоље, итд.  ЕУ има алтернативу. То је алтернатива.  А и може бити допуна, јер уз ресурсе које Србија има, овако очишћено друштво и у ЕУ може брзе стићи.  И у шири свет.

Треће, да се окрене Евроазији, градећи економско-политичке односе са тамошњим великим силама. Јер, дугорочно гледано, Србија, уз неопходну реорганизацију на унутрашњем пољу, мора да живи од својих производа и трговине, а не од позајмица и приступних фондова осиромашене ЕУ (односно од кусура од преувеличаног српског дуга париском и лондонском клубу и ММФ-у).  Политички, Владина послушност Запада није помогла, угњетавање се наставља. Шта Србија онда може понудити Западу да је не би даље угњетавао? Само територију са ресурсима! То је онда и даље угњетавање. Значи, десетогодишње пузање Западу води у пашалук. Рекао бих: људи, макар се усправите. Онда можете видети други пут − ка Истоку. И савезништву, јер Србија не може све сама. Нека приђе оној коју Србију цени, не нуди бајке и уцене, и Србију може да подржи. То је ова и будућа генерација Русије. Уз то савезништво, Србију би било теже уцењивати. (А за оне који би ипак ка Западу, Србија у руском табору ће брже и да добије позив Уније. Коју су другу предност над Србијом имали Бугарска и Румунија?)

Неки од интервјуа које је Марко Гашић дао у последњих неколико месеци…

http://www.vaseljenska.com/vesti/marko-gasic-sa-zapadom-sporazum-nije-moguc/