Samo tri i po godine za zločine nad Srbima u logoru Kerestinec

Samo tri i po godine za zločine nad Srbima?

Komentara 11

2

Petorica bivših hrvatskih vojnika osuđeni su danas na zatvorske kazne od godinu do tri i po za ratne zločine protiv pripadnika bivše JNA i civila srpske nacionalnosti u logoru Kerestinec kod Zagreba.

 

 Olakšavajuća okolnost u obzir uzeo učešće u ratu, primereno držanje pred sudom i loše imovinsko stanje

 

Sudija Županijskog suda u Zagrebu Marijan Garac osudio je na tri i po godine zatvora bivšeg komandatna logora Stjepana Klarića, dok su za mučenje 34 ratna zarobljenika od kraja 1991. do maja 1992. osuđena četvorica njemu podređenih vojnika. Tako su po godinu dana zatvora dobili Dražen Pavlović, Željko Živec i Goran Štrukelj, a dve godine Viktor Ivančin.

 

"Kazne su donete pod prislilom EU"   Direktor Dokumentaciono-informativnog centra "Veritas" Savo Štrbac ocenio je da su kazne petorici bivših hrvatskih vojnika za zločine nad pripadnicima bivše JNA i srpskim civilima u logoru Kerestinec, izrečene pod prisilom, jer je to uslov da Hrvatska bude primljena u EU. "Ništa se bitno ne mijenja u hrvatskom pravosuđu, dvostruki standardi su na snazi. Ovo rade zato što to od njih svet traži, jer ih neće primiti u EU i po izrečenim kaznama se vidi da je to pod prisilom, a ne po nekakvoj savesti ili svesti", rekao je Štrbac, ističući da nije reč ni o kakvom suočavanju sa prošlošću.   Prema njegovim rečima, suđenja za ratne zločine koja se vode u hrvatskim sudovima pretvaraju se u pronalaženje olakšavajućih okolnosti, a ne u utvrđivanje pod kakvim su okolnostima izvršena sama dela.   "Kao da je cilj što manju kaznu izreći optuženom ako je pripadnik hrvatskog naroda i hrvatskih oružanih snaga, a ne utvrditi istinu i odmeriti adekvatnu kaznu", ocenio je Štrbac.   On smatra da hrvatsko pravosuđe nastavlja praksu dvosturkih standarda kada su u pitanju Srbi, izričući im maksimalne ili velike kazne za ratne zločine i kada je reč o delima koja se u "normalnim" zemljama ne bi mogla ni kvalifikovati kao ratni zločin.   Štrbac je naglasio da je Kerestinec jedan od najmonstruoznijih logora u poslednjem ratu na području Hrvatske, ističući da je u tom logoru postojala "crna soba" sa svim spravama za mučenje kao iz najcrnjih vremena inkvizicije. "Sve se to tamo dešavalo, a onda imamo ovako simbolične kazne", upozorio je Štrbac.   On je naglasio da su sudovi u Hrvatskoj do sada prilikom suđenja Hrvatima uzimali u obzir učešće u domovinskom ratu, odlikovanja za učešće u tom ratu, porodične prilike, koliko imaju dece, zdravstveno stanje, imovinske prilike, tako da im se suđenja pretvaraju u pronalaženje olakšavajućih okolnosti, a ne utvrđivanje pod kojim okolnostima su izvršena sama dela.

Tužilaštvo je najavilo žalbu na presudu, kao i odbrana Klarića i Ivančina.

 

Svim optuženima, kojima su pretile kazne i do 20 godina zatvora, sudija je kao olakšavajuću okolnost u obzir uzeo učešće u ratu, primereno držanje pred sudom i loše imovinsko stanje.

 

Nepravosnažnom presudom Klariću, Pavloviću i Ivančinu ukinut je pritvor u kojem su bili od kraja 2010. Njima će, kao i dvojici ranije puštenih, u konačnu presudu biti uračunato vreme provedeno u pritvoru.

 

S obzirom na dužninu kazni jedino će Klarić morati u zatvor ako ova presuda postane pravosnažna, ali bi i on mogao brzo da traži puštanje na prevremenu slobodu na osnovu odležane dve trećine kazne zatvor.

 

Tokom sedmomesečnog postupka pred sudom je ispitano oko 80 svedoka,
uglavnom žrtava od kojih su neke svedočile video linkom iz Srbije.

 

Bivši zapovednika takozvanog Konačišta ratnih zarobljenika u Kerestincu kod Zagreba Stjepan Klarić i četvorica njemu podređenih vojnika, prema optužnici, terete se za teška psihička i fizička zlostavljanja pripadnika bivše JNA i civila srpske nacionalnosti, među kojima i žena, uglavnom uhapšenih u okolini Zagreba i Siska.

 

Oni su optuženi da su od decembra 1991. do maja 1992. najpre u Zagrebu, a potom u logoru Kerestinec počinili ratni zločin nad 34 ratna zarobljenika kojima su nanete velike patnje i povrede telesnog integriteta i zdravlja.

 

Prema optužnici, mučenja su počela u tadašnjem vojnom zatvoru u Zagrebu, a žtrve su potom odvedene u bivšu raketnu bazu JNA u Kerestincu gde su premlaćivani, mučeni elektrošokovima, ali i seksualno zlostavljani. Među njima je, prema navodima tužilaštva, bilo i desetak žena od kojih je jedna u logor dovedena trudna, ali je
od posledica zlostavljanja pobacila.

 

Ovaj slučaj je otvoren nakon što je jedan bivši pripadnik JNA nepoznate počinitelje optužio za ubijanja i mučenja ratnih zarobljenika u Kerestincu.

 

Petorica optuženih uhapšeni su krajem novembra 2010, a optužnica je podignuta posle jednogodišnje istrage.

 

Svi optuženi su odbacili krivicu, a njihova odbrana je tokom suđenja tvrdila da su zarobljenike ispitivali agenti Sigurnosno-informativne službe na čijem je čelu bio Josip Perković koji je, prema tim tvrdnjama, takođe dolazio u logor.

 

Perković je na suđenju negirao te tvrdnje, ali je potvrdio da je postojala takozvana crna soba za mučenje u kojoj su, posle prigovora Međunarodnog crvenog krsta, pronađene sprave za mučenje.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/266028/Samo-tri-i-po-godine-za-zlocine-nad-Srbima

Projekat velike Albanije je već daleko odmakao

Projekat velike Albanije je već daleko odmakao

Svetlana Palić | 24. 10. 2012. - 07:14h | Komentara: 368

Vrsni poznavalac kosovskog problema, autor na desetine knjiga o Kosovu, od kojih su neke postale udžbenici u svetu, Dušan T. Bataković, istoričar međunarodne reputacije, doktor pariske Sorbone i ambasador Srbije u Francuskoj, nedavno je, na jednom skupu u Beogradu izjavio da smo, kao narod, "u velikom problemu" zbog projekta "prirodne Albanije", o čemu govori u intervjuu za "Blic".

 

Dušan Bataković je napisao novu knjigu o kosovskoj drami

- Prirodna Albanija je drugo ime za veliku Albaniju, i to je projekat koji već duži niz godina ima značajnu podršku albanske elite u svim državama gde žive Albanci, a koji se, kako je najavljeno, postepeno ostvaruje. Moja izjava, stoga, bila je više konstatacija jednog stanja, nego hipotetička projekcija budućnosti.

Šta bi trebalo da činimo da idemo u susret tom problemu?
- Mislim da bi naša štampa, i javnost uopšte, trebalo sa mnogo više pozornosti i interesovanja da prate ovaj proces koji je već daleko odmakao, a koji suštinski ugrožava naše vitalne nacionalne interese, narušava regionalnu stabilnost i ozbiljno ugrožava krhku stabilnost na Balkanu. To vam ovde kažem samo kao istoričar koji se kosovskom dramom bavi već četvrtu deceniju u kontinuitetu, a ne kao ambasador Srbije u Parizu.

Nesagledive posledice Koliku štetu trpimo zbog loše politike prema Kosovu devedesetih? - Pokušaji srpskih komunista da u doba rušenja komunizma u istočnoj Evropi, na populistički, neokomunistički način preokrenu rešavanje kosovskog pitanja, diskreditovalo je Srbiju, a s njom i Srbe kao narod, i značajno usporilo povratak Srbije vlastitim demokratskim tradicijama. Poluvekovna dominacija titoizma ostavila je nesagledive posledice koje će osećati još nekoliko naraštaja.

Da li na to upozoravate međunarodnu javnost u vašoj najnovijoj knjizi "Kosovska drama Srbije. Istorijska perspektiva"?
- Osećala se naučna potreba da se jednom sveobuhvatnom studijom obuhvati celina kosovske drame, i to posebno njene dominantne, srpske dimenzije, nasuprot seriji jednostrano koncipiranih knjiga na engleskom govornom području koje hiljadugodišnju povest središnjih oblasti stare Srbije tretiraju isključivo kao deo albanskog pitanja.
U knjizi sam sažeo najnovija naučna saznanja, ukazao na zanemarene aspekte srpsko-albanskih odnosa u doba titoizma, pokazao korene sukoba posle 1945, posebno metode progona Srba i drugih nealbanskih etničkih grupa, sve do naših dana, utkavši u prikaz savremenih zbivanja i lična iskustva koje sam kao predstavnik demokratske opozicije tokom devedesetih, a zatim i kao član državnog pregovaračkog tima u Beču (2005-2007) imao u pregovorima o statusu Kosova.

Kakve se knjige o Kosovu objavljuju u anglosaksonskom svetu?
- Danas se pojavljuju mnoge revizionističke studije koje poriču srpski karakter pokrajini u srednjovekovnoj epohi. Nije stoga iznenađujuće, premda je bizarno, da se i samom Obiliću osporava da je bio Srbin jer su ga svojevremeno, poarbanašeni Srbi, („Arnautaši"), sledeći vlastita iskustva promene identiteta, opevali kao „albanskog" junaka. Cilj ovakvih pseudonaučnih analiza da u anglosaksonskoj javnosti „desrbizuju" srpsku prošlost Kosova i predstave je kao „okupatorski element" u tamošnjoj albanskoj populaciji kao navodno jedinoj autohtonoj.

Kakva je, po vašem mišljenju, važnost Kosova za Srbiju?
- Velika je ideološka zabluda da je kosovska legenda naša velika iluzija. Kosovskom junaštvu Srba i oslobodilačkim tradicijama kosovske epike, prepune bola, gneva i težnje za slobodom, divio se, do pojave komunista, čitav evropski naučni, kulturni i politički svet. One su, i tu je bilo složno zapadno javno mišljenje na početku XX veka, pretvorene u trijumf velikom pobedom u Kumanovskoj bici. Nimalo slučajno, Srbija je vojnu kapitulaciju u ratu za Kosovo u junu 1999. bila primorana da potpiše upravo u Kumanovu.

Šta nam je činiti?
- Kao istoričar, znam da savremena politika malo uvažava istorijske pouke, a u našem narodu se sećanje svelo na nekoliko poslednjih godina, povremeno čak i nedelja, jer su iskušenja, stradanja, ekonomsko iscrpljivanje i svakovrsno trpljenje, predugo trajali, a u moralnoj dimenziji, najopasnija je ipak duhovna pokolebanost. Mi prolazimo kroz veliku krizu identiteta, uzdrmani u temelju negativnim aspektima jugoslavizma i titoizma. Vraćanje proverenim vrednostima koje nudi naša baština, prozračenim modernim senzibilitetom, veliki su zadatak naše elite.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/349154/Projekat-velike-Albanije-je-vec-daleko-odmakao

Русија забринута за стање људских права у Америци

Русија забринута за стање људских права у Америци

четвртак, 25 октобар 2012 15:23 Васељенска

Тешке оптужбе на рачун Американаца и тон дискусије у руском парламенту посматраче подсетили на време хладног рата.

Греси Кју клукс клана, затвор Гвантанамо, малтретирање и убиства усвојене деце руског порекла, расна и религиозна дискриминација, ксенофобија… Ништа од наведеног не би могло да се подведе под „демократска начела". Ипак све то је данас присутно у Сједињеним Америчким Државама, сматрају депутати Државне думе Русије.

Током заседања руског парламента, одржаног у понедељак под радним називом „О проблемима поштовања људских права у САД", првој дебати овога типа од распада Совјетског Савеза, чуле су се и теже оптужбе на рачун западног моћника. Многе је то подсетило на дух давно прошлих времена и – хладног рата.

„Размазили смо Американце. Двадесет година смо ћутали. Јељцин је покушавао да одобровољи Клинтона, а он нам се подсмевао", огорчен је Алексеј Пушков, шеф Међународног комитета Државне думе.

„Додворавали смо им се не би ли их одобровољили. Они су се на то навикли, и данас, када говоримо о најгрубљем кршењу људских права у САД, тамо као да су шокирани – шта ми то себи дозвољавамо. А ми смо једна од водећих држава на планети, и на то имамо право".

Огорчење депутата изазвале су сталне критике са стране САД о кршењу људских права у Русији, али и отворена подршка опозиционим партијама и противницима актуелног председника Владимира Путина. Недавни случајеви панк-молитве женског трија „Пуси рајот" у Храму Христа спаситеља у Москви, као и покушај опозиционог лидера Сергеја Удаљцова да „на свој начин, и уз помоћ из иностранства" организује смену власти у Русији, од стране Запада су пропраћени са великом медијском пажњом.

Нема сумње да је и америчка предизборна председничка кампања, а током које су између осталог дотакнута и питања људских слобода, како на домаћем терену тако и широм планете, покренула руске парламентарце да мало „заоштре" своју реторику. У том смислу, како преноси Танјуг, Централном изборном комитету је препоручено да „провери да ли изборно законодавство САД одговара међународним нормама", да се већа пажња посвети постојању институције међународних посматрача на изборима, обезбеђењу права појединих категорија бирача, као и организовању њиховог регистровања.

„Себе називају оцима демократије и говоре нам да би од њих требало да учимо, али не обраћају пажњу на оно што се дешава у њиховој сопственој земљи", речи су студенткиње Емилије Галимове, које је овим поводом пренео амерички лист „Тајм".

Нема сумње да су руски парламентарци решили да мало „освеже" тактику коју су у сучељавању са стратешким противником користили њихови претходници из совјетских времена. У таквој намери свакако могу да се ослоне и на резултате најновијих истраживања руског јавног мњења, спроведених током септембра, а према којима је проценат данашњих Руса који са наклоношћу гледају на САД, са прошлогодишњих 67, пао на 46 одсто.

Укинути Гвантанамо

Током расправе у понедељак посвећене људским правима депутати руске Државне думе препоручили су Сједињеним Државама да уведу мораторијум на смртну казну, а све случајеве затвореника Гвантанама да предају цивилним судовима, при чему сам затвор, како се истиче, треба затворити, пренео је Танјуг.

 

MIROSLAV LAZANSKI: EU PO SVAKU CENU MINIRA ODNOSE SRBIJE SA RUSIJOM

MIROSLAV LAZANSKI: EU PO SVAKU CENU MINIRA ODNOSE SRBIJE SA RUSIJOM

nedelja, 21 oktobar 2012 16:13

Nekada komunizam, sada evropeizam. Iste „izme", sa istim žarom, zastupaju praktično isti članovi ili njihovi potomci

Evropska unija nastoji da po svaku cenu minira odnose Srbije sa Rusijom. Ili je Srbija već ušla u EU samo većina nas to još ne zna. Naime, početkom septembra, dan ili dva pre nego što se predsednik Srbije sastao u Sočiju sa predsednikom Rusije, na sednici OEBS u Beču Srbija je, zajedno sa svim članicama EU, osudila Moskvu zbog slučaja grupe Pusi rajat. Iz Moskve je od ruske ambasade u Beogradu zatraženo da se ustanovi o čemu se radi: da nije Srbija tajno već ušla u EU? Zbog toga je ambasador Rusije u Beogradu upitao naše nadležne o tom glasanju u Beču i dobio je odgovor kako je to bilo „po automatizmu". Po istom principu Moskva je mogla i da otkaže posetu predsednika Srbije Tomislava Nikolića, pa se postavlja pitanje je li do našeg ili EU automatizma došlo „po automatizmu", ili je neko mislio da su devojčice iz grupe „Pusi rajat" zapravo interkontinentalne rakete sa nuklearnim bojevim glavama? Rusija je to saopštenje EU proglasila „kontraproduktivnim". Ali Srbija je očigledno najrevnosniji i najagilniji kandidat za člana EU. Zapravo, mi smo pravoverci, ništa nas neće omesti na tom hodu ka boljoj budućnosti i na tom putu imamo samo jednu veru, a to je EU. Kad izaberemo veru, onda tu nema vrdanja, ostajemo verni do kraja potopa.Nekada komunizam, sada evropeizam. Iste „izme", sa istim žarom, obožavanjem i bezrezervnom podaničkom lojalnošću zastupaju praktično isti članovi ili njihovi potomci. Već me je strah da nas „po automatizmu" ne uvedu i u neki rat u kojem učestvuje EU. Pošto u vojnim misijama EU već sudelujemo. U Indijskom okeanu protiv pirata. Odlično iskustvo za borbu protiv pirata na Dunavu.

Dakle, zar nismo mogli da se suzdržimo oko saopštenja EU povodom pitanja grupe „Pusi rajat"? Pogotovo što želimo da dođe do potpisivanja ugovora o strateškom partnerstvu sa Rusijom. Gde, gle čuda, tek se sada u našoj javnosti otkriva da ruske firme nisu u prošlosti imale jednak tretman na našem ekonomskom prostoru, kao što su ga imale zapadne kompanije. Mislio sam da kod nas svi imaju jednak tretman. Prevarili su me.

Ministar spoljnih poslova Češke gospodin Karel Švarcenberg izjavljuje za jedan naš dnevni list kako je „bolje da pristanemo na ono što ionako ne možemo da promenimo, jer uslove morate da ispunite". Misli gospodin Švarcenberg na Kosovo, pa nastavlja „da je Srbija izgubila rat, a u ratu se često gube teritorije, da je to tako uvek bilo u istoriji, da svako mora od nekoga da izgubi". Zaista nisam znao da se u ratovima nekada gube i teritorije, zahvaljujem češkom ministru spoljnih poslova na epohalnom otkriću, valjalo bi njegovu izjavu staviti i u školske udžbenike. Istina, koliko znam, Čehoslovačka je izgubila Sudete i bez rata, bez ispaljenog metka, ali se nikada nije sa tom činjenicom pomirila. I to je tada bila realnost, trupe Vermahta u Sudetima, pa kasnije i u Pragu. Zašto Čehoslovaci tada nisu prihvatili tu realnost? Pa i to je bila „Nova Evropa". Bez granica. Hitler ih je malo porušio.

„Ko izgubi, mora da prihvati", kaže češki ministar spoljnih poslova i time direktno doprinosi urušavanju međunarodnog prava. Agresija NATO na Jugoslaviju 1999. godine izvedena je bez odluke Saveta bezbednosti UN, koji je jedini ovlašćen da odobri upotrebu sile. Onaj ko prihvata tu novu realnost, kao posledicu NATO agresije daje svoj doprinos „zakonu sile, zakonu carstva". Hoće li to gospodin Švarcenberg da definiše i nove norme međunarodnog prava?

Kakav je onda u tom kontekstu ukupan smisao Evrope? Vladavina prava, moral, korupcija, nacionalizam, rasizam, pojedinačni interesi, političko jedinstvo kontinenta, evrokratija iz Brisela, arogancija? Evropa Nemačke, ili Evropa malih otadžbina?

Pre mesec dana u jednom beogradskom autobusu slušao sam dijalog jednog mlađeg Engleza i jednog starijeg beogradskog gospodina. Beogradski je gospodin upozorio Engleza da ne bi smeo da drži noge na sedištu i zamolio ga da ih skine. Englez je bio direktan: „Neću, mi smo vas potukli u ratu 1999. godine".

Čak ni general Vesli Klark nije smeo, s obzirom na međunarodno pravo, to da proglasi ratom, pa se kasnije vajkao da nije mogao zbog toga da proglasi ni pobedu. A Čeh pokušava da nas uveri da su pobede i porazi večne kategorije. A nisu...

 

Izvor Politika, 20.10.2012.

 

Српске партије – играчке у рукама САД

Српске партије – играчке у рукама САД

Борис АЛЕКСИЋ | 13.10.2012 | 00:02

Србија је по много чему рекордер, па се тако и по броју политичких странака налази у светском врху. У актуелном сазиву републичког парламента делује чак 45 партија, или девет више у односу на представничко тело Индије која има 1,21 милијарду становника.1 Међутим, грађани Србије имају све више потешкоћа да разликују програме и поготово идеологије постојећих партија. Разлога за то има пуно, али је најважнији, уједно и најпогубнији по будућност српске нације. Брижљиво скривана чињеница нам говори о томе да странци већ дуже време контролишу кадровску политику, организацију, програме и идеологије највећих политичких странака. Сједињене државе су толико веште у том послу да би могли слободно да закључимо како у Србији фактички из њиховог угла, ових дванаест година делује једна – једина партија, која упорно спроводи њихову политику. Смена на власти је само формалног карактера јер се у суштини не мења много тога у понашању владајућих структура према Вашингтону и испуњавању захтева који стижу из овог центра. На овај начин суверенитет Србије је додатно угрожен и ограничен. На другој страни света у Русији свих ових година које је Србија изгубила на путу евроатлантских интеграција, ради се на јачању државе, њене независности од страног утицаја, и ослобађању руске нације из стега новог светског поретка као другог имена за амерички хегемонизам. Дакле, одвијају се процеси потпуно супротни од оних које диктирају САД и Европска унија у Србији. У том циљу Дума је изгласала закон којим се невладине организације које финансира Запад третирају као страна агентура.2 Убрзо након тога из Русије је избачен USAID наводна хуманитарна организација преко које је годинама деловала америчка обавештајна служба.3 Овим потезима председник Владимир Путин је омогућио независтан и слободан развој политичког система Русије, као предуслов за вођење успешне националне политике. USAID је кровна организација која финансира Националну задужбину за демократију (NED). Њихова директна повезаност са Централном обавештајном агенцијом (CIA) није никаква тајна.4 Један од оснивача NED-а Волтер Рејмонд Јуниор је према Вашингтон посту радио као стручњак CIA5. Са овим организацијама заједно наступају Национални демократски институт (NDI) и Међународни републикански институт(IRI). Међу функционерима NDI су личности попут Мадлен Олбрајт и Хилари Клинтон, док је у врху IRI нпр. бивши окупациони гувернер Ирака Пол Бремер. Од оснивања до данас сврха ових организација је била да сузбију руски утицај у свету и обезбеде америчку хегемонију. Све оне већ годинама несметано делују у Србији. Само једна од ових организација – NDI је од 1997. године, од кад је почела са радом у Србији обучила преко 30 хиљада политичких лидера и грађанских активиста.6 USAID је финансирао актуелног министра Млађана Динкића, док је IRI водио „проактивне" кампање за Бориса Тадића.7На овај начин су финансирани и ЦЕСИД, Фонд Б92 и Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић. Наташа Кандић се у документацији државне безбедности Србије током деведесетих година водила у оквиру америчке обавештајне службе. Обуку ових или сличних организација у Србији су поред политичара, чланова НВО и других активиста, пролазили и функционери полиције и војске, што представља јасан удар на српски систем безбедности. У извештају USAID-а за 2011. годину наводи се да су њихову обуку прошли и да њихове стручне услуге користе све велике политичке партије укључујући и оне које данас чине Владу Србије!8 У име Српске напредне странке представници USAID-а и њему потчињених организација су контактирали са актуелним координатором служби безбедности Александром Вучићем. У тим разговорима је истакнуто да су приручници и други материјали за обуку USAID-а помогли напредњацима у организацији партије и медијским кампањама. СНС је USAID-у послао и неколико званичних захтева за помоћ.9 У Извештају се констатује да NDI већ увелико сарађује са посланицима и другим званичницима СНС.10 У пракси ове организације иду толико далеко да покушавају да утичу и добију информације од чланова породица актуелних партијских функционера. Управо преко ове мреже, САД контролишу организацију и деловање српских партија. Вашингтон применом овог модела има утицај на све три гране власти: извршну, законодавну и судску11. Могућност Србије за вођење независне политике у овим околностима је равна нули. Управо због тога грађанима Србије актуелне партије све више личе једна на другу. Њих контролише један центар у САД који не жели да види јаку и слободну Србију, напротив он чини све да је учини слабом и зависном. Када политичари у Србији буду следили пример Владимира Путина и када ову мрежу преко које делује америчка обавештајна служба буду прогласили страном агентуром што она недвосмислено јесте, Срби ће поново бити на путу да буду поносна и усправна нација која ће одлучивати у својој држави.   1http://www.blic.rs/Vesti/Politika/334418/Srbija-rekorder-po-broju-stranaka-u-parlamentu 2http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/ 3 http://www.blic.rs/Vesti/Svet/343433/Rusija-zatvara-kancelariju-USAID-u-svojoj-zemlji 4 http://rt.com/politics/russia-endowment-democracy-ngo-393/ 5 Исто. 6 http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-04-05-2008/olbrajtova-glavni-trener 7 http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-05-05-2008/busovi-finansirali-otpor 8 SERBIA CEPPS II EVALUATION FINAL REPORT, December 2011. 9 Исто, стр. 7. 10 Исто, стр 44. 11 У српском правосуђу реформа се спроводи под патронатом НВО Америчке адвокатске коморе ABA CEELI.

http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/13/srpske-partiie-igrachke-u-rukama-sad.html

Србија је жртвама градила нову Европу

Радио телевизија Србије

недеља, 14. окт 2012, 07:30 -> 16:00

Србија је жртвама градила нову Европу

Својом борбом против фашизма и жртвама Србија је заслужила да данас буде део Европe, поручио је премијер Ивица Дачић у Драгинцу. На данашњи дан, 1941. године, у Драгинцу је почињен први масовни злочин над цивилима током Другог светског рата на територији Србије. Стрељано је око три хиљаде људи.

Премијер Ивица Дачић поручио је у Драгинцу, где је на данашњи дан 1941. године стрељано око три хиљаде житеља Јадра и Подриња, да је Србија својом борбом против фашизма и жртвама заслужила да данас буде део ЕУ и подсетио да су управо они који су починили злочине над Србима после Другог светског рата почели да граде нову Европу, и да у њу данас не пуштају Србију Дачић је истакао да се Срби морају поносити својом борбом против фашизма и слободарском историјом и да не смеју да допусте да се заборави чињеница да је у Првом светском рату Србија изгубила половину мушке популације и да је огромне жртве претрпела и у Другом светском рату.

"Данас, после геноцида који смо преживали у два светска рата, због тога што смо били на правој страни међународне заједнице, Србија није заслужила да се има неправедан однос према њој и њеним националним интересима, јер Србија је увек била на страни која се борила против фашизма", поручио је Дачић после полагања венца на спомен-костурницу у Драгинцу код Лознице.

Према Дачићевим речима, српске жртве су заборављене и историја је искривљена тако да су поражене нације постале важније на Балкану него што је Србија и српски народ.

"Они који су овде изгубили животе били су невине жртве, они су уткали своје животе у нову Европу у ЕУ, где нам сада условљавају да бисмо у њу ушли да морамо да дозволимо да се заврши оно што је започето у Првом и Другом светском рату, а то је да се Србија што више смањи", упозорио је Дачић.

Према његовим речима, Србија је у борби за људске и европске вредности дала много више него неке друге државе које су веома лако постале чланице ЕУ и "које дан данас говоре да Србији тамо није место, које нам сваког дана прете и говоре да Србија треба да призна независност Косова и да поново треба да нам уведу визе".

"Србија ништа не тражи и ништа не треба да јој дајете. Србија је заслужила да буде део Европе, јер је Европу стварала и овде, зато нашим незаборавом и непристајањем да ово препустимо тмини историје сведочимо о нашој жељи да се боримо за идеале слободе, равноправности и поштовања", рекао је Дачић.

Да су Драгиначке жртве припадници неког другог народа, о томе би се, према Дачићевим речима, причале приче и легенде, и зато Србија мора да инсистира да њени умрли не буду заборављени.

"Морамо да опростимо онима који су злочин починили, али не можемо да заборавимо нити да пристанемо да су њихове жртве вредније од наших", истакао је Дачић, истакавши да треба учинити све да се спрече нови ратови, али и да се прекраја историја.

"Важно је да се зна ко је на чијој страни био. Ми смо били на страни истине и правде и очекујемо да они на чијој смо страни били и данас буду на страни истине и правде када је Србија у питању", поручио је Дачић.

Памћење и опомена

На комеморативном скупу се грађанима обратио и градоачелник Лознице Видоје Петровић,који је поручио да су страдалници из Драгинца, међу којима је било и много деце, опомена да се не сме пристати на заборав зла, и да жртве захтевају памћење и опомену.

Србе су, како је подсетио, у историји делиле идеолошке разлике, али их је спајала идеја антифашизма, слободе и вере у напредак, тако да и данас поштовање прошлости треба да буде темељ изградње боље будућности за све грађане.

Спомен-костурница у селу Драгинац код Лознице сведочи о првом масовном злочину почињеном над цивилима током Другог светског рата на територији тада окупиране Србије, када је током једног дана, 14.
октобра 1941, извршена одмазда стрељањем 2.950 цивила.

"Злочин у Драгинцу, који је претходио сличним трагичним догађајима у Краљеву и Крагујевцу током октобра исте године, у претходним деценијама постепено је заборављан тако да седамдесет година касније, у наше време, мали број грађана Србије има сазнања о злочину који је почињен", наводи се у саопштењу Министарства рада чијим средствима је спомен-костурница у потпуности обновљена прошле године.

Спомен-костурница је обележена гранитним спомеником висине седам метара, аутора Остоје Горданића Балканског. На меморијалу су исписани спомен-текстови, а на месту ранијих гробница остале су уређене хумке на којима се налазе плоче са стиховима Ђорђа Радишића.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1191784/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%98%D0%B5+%D0%B6%D1%80%D1%82%D0%B2%D0%B0%D0%BC%D0%B0+%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BB%D0%B0+%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D1%83+%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%83.html

RATKO DMITROVIĆ: ALEKSANDAR

RATKO DMITROVIĆ: ALEKSANDAR

četvrtak, 11 oktobar 2012 12:40

Kralj je životom platio iluziju o "bratskim narodima" i velikom ujedinjenu južnih Slovena

Pre tačno 78 godina u Marselju je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević. Bio je utorak, deveti dan meseca oktobra, 1934. godine. Prohladno popodne, sa blagim vetrom koji je dolazio sa mora. Brod sa jugoslovenskim kraljem pristao je uz francusku obalu oko 15 časova, a sat kasnije kralj napušta lađu. Na doku ga dočekuje ministar inostranih poslova Francuske Luj Bartu.

Svečana povorka kreće iz luke prema centru Marselja. Iz otvorenog automobila kralj otpozdravlja masi koja aplaudira. Kolona stiže na trg ispred palate Berze i u tom trenutku iz mase se izdvaja čovek sa velikim buketom cveća uzvikujući na francuskom "Živeo kralj, živeo kralj." Obezbeđenje ne reaguje, onaj čovek prilazi automobilu u kojem sedi kralj Aleksandar, staje na desnu papučicu kola, odbacuje cveće, u ruci mu ostaje revolver kojim počinje da puca. Ti meci će promeniti istoriju Balkana.

Deset minuta nakon 17 sati jugoslovenski kralj je umro. U operacionoj sali bolnice Božji dom izdahnuo je i ministar Bartu. U toku intervencije policije, na licu mesta, ubijen je atentator, Vladimir Georgijev Kerin, Bugarin, pripadnik terorističke organizacije VMRO, profesionalni ubica.

U Titovoj Jugoslaviji na ovom podatku završavala se priča o ubistvu kralja Aleksandra. Tek krajem osamdesetih, kada je ledeni oklop na komunističkom telu počeo da se topi i puca, šira javnost saznaje da su atentat pripremile ustaše na čelu sa Antom Pavelićem.

Aleksandra Karađorđevića ubili su oni kojima je najviše pomogao. Kralj je životom platio iluziju o "bratskim narodima" i velikom ujedinjenu južnih Slovena. Po okončanju Prvog svetskog rata, Srbija iz ruševina Austrougarske monarhije izvlači Slovence i Hrvate (koji nisu imali ni minimum šansi da stvore svoje države) žrtvuje sjajnu poziciju pobednika u tek okončanom svetskom sukobu i svoju državnost potapa u zajednici sa narodima koji su tu zajednicu, Kraljevinu SHS, prihvatili tek kao privremeno sklonište.

Samo retkim istoričarima poznata je činjenica da je određen broj oficira srpske vojske, početkom 1919. godine, izvršio samoubistvo ne mogavši da prihvati službu rame uz rame sa oficirima poražene austrijske vojske, Hrvatima koji su preko noći od gubitnika i zločinaca postali pripadnici pobedničke armije. Mnogi sa unapređenjima i odlikovanjima. Među takvima bio je i Slavko Kvaternik, isti onaj koji će 10. aprila 1941. godine, na Radio Zagrebu pročitati proglas o stvaranju ustaške Nezavisne države Hrvatske, a kasnije organizovati masovne likvidacije Srba i Jevreja.

Zbog čega je Aleksandar pravio Jugoslaviju, spajao ono što se, videlo se veoma brzo, ne može spojiti? Dostupni materijali, dokumenti, sećanja, arhivi velikih sila govore da je Jugoslavija bila tuđi projekat koji je Aleksandar, kao visokorangirani mason, morao da prihvati i sprovede u delo. Uzmimo da je tako, ali činjenice govore da su isti ti moćni krugovi još 1915. godine Londonskim ugovorom nudili Beogradu veliku Srbiju u čiji bi sastav ušao grad Split i cela jadranska obala od Splita do Drača u Albaniji. Ima i onih koji tvrde da je taj ugovor - postignut između Italije i sila Antante - bio samo papir "taktičkog karaktera", nesprovodiv u stvarnosti.

Bespredmetno je nakon svega spekulisati šta bi bilo da je bilo. Karađorđevići su i lično i u računu sopstvenog naroda platili strašnu cenu zablude o zajedničkom životu Južnih Slovena. Poražavajuće je i neshvatljivo da i danas, nakon svega što se dogodilo posle atentata u Marselju (NDH, genocid, Jasenovac, komadanje Srbije u Titovoj Jugoslaviji, raspad SFRJ, "Bljesak", "Oluja") i među Srbima ima onih koji smatraju da je Jugoslavija bila dobra građevina koju je srušio Slobodan Milošević.

Izvor Vesti, 10. 10. 2012.

 

ŽIVADIN JOVANOVIĆ: ŠTA SRBIJI DONOSE PREGOVORI O KOSOVU NA NAJVIŠEM NIVOU

ŽIVADIN JOVANOVIĆ: ŠTA SRBIJI DONOSE PREGOVORI O KOSOVU NA NAJVIŠEM NIVOU

sreda, 10 oktobar 2012 11:48

Da li lideri Srbije razmišljaju kako bi njihov susret i rukovanje sa „premijerom" ili „predsedikom" Kosova tumačili lideri prijateljskih zemalja

Srbija sa novom vlašću još nije utvrdila strategiju u vezi sa dijalogom o Kosovu i Metohiji, pogotovu je nepoznat dnevni rad, a njeni lideri već par meseci, iz dana u dan, ponavljaju da žele dijalog „na visokom, pa i najvišem" nivou! Šta je to što lideri vide da Srbija dobija prihvatanjem dijaloga sa Prištinom  na visokom i najvišem nivou!? Celovitu primenu rezolucije SB 1244, poštovanje Ustava, suvereniteta i teritorijalnog integriteta, slobodan i bezbedan povratak 230.000 Srba i drugih nealbanaca proteranih u kampanji etničkog čišćenja, vraćanje kontigenata vojske i policije, ili neki datum, odnosno, stepenik na gotovo beskrajnom putovanju ka Evropi?

Čini mi se da se ovde radi o zamisli vlada vodećih članica NATO i EU koje veruju da će podizanjem tzv. dijaloga na visok i najviši politički nivo ubrzati legalizaovanje svog čeda – ilegalno otcepljenog Kosova. Oni su ga silom napravili na delu otete srpske državne teritorije, a guraju Srbiju da ga prizna kao legalnu nezavisnu državu i dobrog suseda! Računaju da to mogu postići jedino uvlačenjem u dijalog najvišeg političkog nivoa. Od normalizacije odnosa, što je, uglavnom, apsolvirano kao pojam, prelazi se na novi kvalitet – da Srbija uspostavi dobrosusedske odnose, potpisivanjem ugovora, zajedničke izjave, ili sličnog dokumenta čije bi „konstruktivne nejasnoće" omogućile svakoj strani (!) tumačenje koje joj odgovara. Što se tiče obaveznog tumačenja, zna se ko je to pravo za sebe rezervisao.

Posledice „jurnjave", ili „žurbe" (zavisno da li citirate Predsednika, ili Premijera), da se ne propusti „šansa" na „evropskom putu", da se izbegne negativna ocena komesara, državnog sekretara, ili Saveta EU i da se sa „tehničkog" uskoči u najviši politički nivo tzv. dijaloga, zaista, mogu biti teške, nepopravive. Nije prilika da se ulazi u detaljnija predviđanja. Da li, na primer, lideri Srbije razmišljaju kako bi njihov eventualni susret i rukovanje sa „premijerom" ili „predsedikom" Kosova, uz obavezno prisustvo predstavnika EU, protumačili lideri prijateljskih zemalja koje još nisu priznale jednostrano, ilegalno otcepljenje Kosova i Metohije? To bi za njih, duboko sam ubeđen, bio signal ubrzanog popuštanja Srbije i udaljavanje od rezolucije SB UN 1244 i sopstvenog Ustava. Pogotovuj što su, po svemu sudeći, popustili u zahtevu da dijalogu prisustvuje i predstavnik UN. Na njihove ocene prijatelja koji nas još uvek podržavaju i koji nisu priznali „nezavisno Kosovo" ne utiče mnogo okolnost što srpske lidere na najviši nivo guraju Merkelova, Klintonova i Eštonova. Ni to što je „demokratizovana" Srbija spala na prosjački štap pa „kooperativnošću" i „kontinuitetom" veruje da  će se domoći pritupnih fondova. Oni posmatraju konkretne poteze Beograda i sve manje značaja pridaju, gotovo, ritualnim izjavama srpskih lidera da nikada neće priznati nezavisno Kosovo. Neka „trojka", ili „četvorka" će, svojim kanalima, potvrditi da podizanje dijaloga na visoki i najviši nivo znači da Beograd sarađuje, da je u ovoj fazi spreman na de facto priznanje Kosova, samo traži način da sačuva obraz pred javnošću i stranim prijateljima. Rezultat bi mogao biti – nova priznavanja Kosova kao nezavisne države, korak napred ka zahtevima za učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije, uključujući UN. Susreti na najvišim nivoima u svetu se u tumače i kao manifestacije. Manifestacija čega - u konkretnom slučaju? Kooperativnosti? Evropejstva? Šta bi ostalo od Evrope, ako bi šefovi njenih država i vlada pregovarali sa licima sa međunarodnih poternica, sa separatistima i teroristima! Ili je, možda, neko ocenio da će Srbija prihvatanjem dijaloga na najvišem niovou saterati Tačija u defanzivu, jer se, sa sigurnošću zna, da on neće prihvatiti razgovore o statusu, podeli, vraćanju uzurpirane privatne i državne imovine... Takva procena bila bi nepotpuna, da ne kažemo i naivna, jer je odavno jasno da Srbija nema posla sa Tačijevom isključivošću, već sa stavovima „trojke" EU, ili „četvorke" sa SAD-om. Teško je zamisliti da bi, u ovom času, bilo koji nivo srpskog predstavljanja u dijalogu doveo do fer kompromisa. Uzmimo, na primer, da Veograd traži razgovore o statusu, što je normalno i što proizilazi iz rezolucije SB UN 1244. Priština to odlučno odbija i „četvorka" izjavljuje da je status za njih rešena stvar, da ne može biti predmet pregovora. Šta je mogući odgovor Srbije na to? Da se pozivanjem na rezoluciju obrati Savetu bezbednosti. Ostavimo po strani greške koje je učinila prethodna vlast koja je faktički napuštala kolosek UN i prihvatala kololsek EU. Srbija će, još uvek, imati podršku Rusije i Kine, verovatno i više nestalnih članica SB, ali ne može prebroditi protivljenje SAD, VB i Francuske. A podela koju javno, kao „lični stav" iznose pojedini srpski političari? Članice „trojke", ili „četvorke" su već saopštile da to ne dolazi u obzir, da one podržavaju „suverenitet i teritorijalni integritet Kosova". Verovatno je da će se kao „kompromis", velikodušno ponuditi – autonomija Severnog Kosova, u okviru „suverene države Kosovo". Može li Srbija to da prihvati? Po mom mišljenju, Srbija to ne bi smela da prihvati. U nekakvom „paketu" sa drugim nazovi „dobicima", ili bez „pakovanja" i „paketa".

Inače, ako Predsednik Republike ima valjane razloge da odbije susret, rukovanje i razgovar sa Tačijem - a lično smatram svakako da ima - onda su to važni politički, nikako protokolarni razlozi. Pretpostavljam da je iza takvog stava ocena da bi susret sa Tačijem naneo štetu Srbiji, njenim interesima. Zar ti isti razlozi ne stoje i kada je reč o Premijeru, utoliko pre što, po Ustavu, Vlada utvrđuje i vodi i unutrašnju i spoljnu politiku Srbije, a ne Predednik Republike. Po mom mišljenju, niko ko predstavlja, ko oličava, ukupnost interesa i međunarodni dignitet  Srbije, ne treba da se sastaje, niti da vodi razgovore bilo saTačijem, bilo sa „predsednicom Kosova", jer, pri dosadašnjim stavovima „četvorke", tim susretima nema šta da dobije, već može samo da izgubi. Na prestižu i međunarodnom kredibilitetu svakako,  ali nije teško predvideti i vrlo konkretne štete. Sa rukovanjem, ili bez rukovanja, sa potpisivanjem ili parafiranjem, bilo „sporazuma, bilo „zajedničke izjave" o dobrosusedstvu, saradnji, ili čemu već. To što se srpski Premijer našao za stolom Saveta bezbednosti UN, za kojim je sedeo i Tači, nije presedan, ili zeleno svetlo za bilateralna rukovanja ili razgovore „dva premijera". Tadić se rukovao sa Tačijem tek nakon odlaska sa objedinjene predsedničko-premijerske dužnosti. Ne verujem da to može biti argument, pogotovu ne uzor, sadašnjim nosiocima predsedničke, odnosno, premijerske funkcije. Postoji hiiljadu prikladnijih načina da se dokaže da su bolji od prethodnih vlastodržaca, pa čak i da kao predstavnici „ozbiljne države" poštuju kontinuitet politike, nego što bi bilo rukovanje i dijalog sa Tačijem. Ne verujem da je srpski Premijer pitan za saglasnost da za „potkovicom"  u SB UN sedne i Tači, kao što sada ne verujem da neko sa strane može prinuditi našeg Premijera ili nosioca bilo koje ustavne institucije Srbije, da se rukuje, sedne, pregovara, ili da nešto parafira ili  potpisuje, sa Tačijem. Za tako nešto, pitaju se i slušaju Predsednik, Vlada, Narodna skupština, a ne bilo ko izvan Srbije.

Razlog što su do sada, po oceni samog Predsednika Republike, potpisani dogovori štetni za Srbiju, nije u niskom nivou pregovarača, već u štetnoj politici koju su pregovarači sledili. Neophodno je revidirati i podići kvalitet državne politike, a ne nivo pregovarača. Državni vrh, svaka ozbiljna država čuva od neizvesnih i rizičnih situacija, pogotovu od lukavština i požurivanja od strane očeva i kumova „nezavisnog Kosova".

Ako je Srbija ozbiljna država. Ili, ako želi to da postane.

Autor je predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

Izvor Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, 09. 10. 2012.