Руси на Криму

Руси на Криму

петак, 28 фебруар 2014 14:05

Пише: Мирослав ЛАЗАНСКИ

Има она народна „Kо се мача лаћа..." У Кијеву је пре неколико дана смењен, опозван председник Украјине, претходно изабран на легитимним изборима. Можемо да дискутујемо да ли је заслужио ту судбину због беспримерног личног богаћења, али његова смена је формалноправно у најмању руку под знаком питања. Дакле, ако је принцип револуционарног законодавства важио у Кијеву, онда неки други сада тај принцип примењују на Криму. Ако је улица могла да заузима владине зграде у Кијеву, сада заузима и зграде локалне власти на Криму.

Или правно гледано, ако нешто од почетка није било у складу с правом, никаквим накнадним чинима не може бити учињено правним. Западу протагонисти проруских догађања на Криму могу сада да поруче да се они само позивају на „случај Кијев". Јер, споразум између Јануковича и опозиције од 21. фебруара потписали су и као неку врсту гаранта у име ЕУ и министри спољних послова Француске, Немачке и Пољске. Следећег јутра опозиција је брутално срушила тај споразум, ЕУ је пожурила да призна опозицију као власт, министри спољних послова Француске, Немачке и Пољске понашају се као да су потписали папир о превременим изборима на Јупитеру.

Наравно, увек стоји приговор о „реалности на терену", али та реалност постоји и на Криму – тамошње већинско становништво не подржава нову власт у Кијеву.

Догађаји у Украјини изазивају у Москви озбиљне дилеме: може ли се уопште веровати било којем писаном споразуму с ЕУ или са новим властима у Кијеву? Русија има потписани споразум с Украјином око војних база на Криму, за чије изнајмљивање плаћа лепу своту долара. Ту Русија има око 13.000 припадника ратне морнарице, радарске системе код Севастопоља и Мухачева, око 1.000 припадника морнаричке пешадије са 110 оклопних транспортера и борбених возила пешадије, око 30 артиљеријских система. Ко је гарант да нове власти у Кијеву неће прекршити споразум и затражити од Москве да хитно повуче руску флоту и остале јединице са Крима? Самостална одлука нових лидера Украјине, или наговор са стране? Ко је гарант да нове власти у Кијеву неће кренути да грађане руске националности у Украјини претварају у грађане другог реда? Да ли су то министри спољних послова Француске, Немачке и Пољске? Данас у Кијеву постоји само једна школа на руском језику.

У време сукоба у Грузији 2008. године Украјина је продала Грузији ПВО системе с којима су обарани руски авиони. У Грузији су биле и украјинске посаде за те системе. Војни врх Украјине је прозападно оријентисан, али је војска по дубини подељена на прозападне и проруске фанове, тако да јој је оперативна способност под знаком питања.

Уколико би Кијев прекршио споразум о руским базама на Криму или ако би дошло до насиља над држављанима Русије на том простору, Москва ће војно интервенисати. То је у складу с постојећом руском војном доктрином, која је у том погледу само следила америчку војну доктрину. (Политика)

http://www.srpskenovinecg.com/stav/25166-miroslav-lazanski-ukrajina

 

http://m.ruskarec.ru/

О чему ћути Путин

После рушења Јануковичеве власти и ослобађања Јулије Тимошенко протести у Украјини су ступили у нову, још опаснију фазу. Немоћ и неефикасност коју су показале снаге реда значи да је отворен простор за сукобе међу присталицама и противницима Мајдана. А при томе још увек није јасно ко ће доћи на власт у Кијеву: парламентарна опозиција или радикалне фракције које су изван система. За сада су ове две групе савезници. У току је формирање Владе, у чији састав је Тимошенко, која је изјавила да ће бити „гарант испуњења захтева са Мајдана", предложила да уђу „утицајни лидери Мајдана које познаје и подржава цела земља".

Међутим, сада су могуће обе варијанте развоја догађаја, и управо у оваквој ситуацији Русија треба да заузме одређени став према ономе што се догађа у Украјини. На која најважнија „украјинска" питања Москва данас тражи одговор? Какве једначине са великим бројем непознатих сада решава Путин?

Русија окривљује западне земље за „преузимање" Украјине
Министарство спољних послова Русије издало је оштро саопштење у којем је изражена забринутост Москве због развоја догађаја у Украјини, покушаја да се ограниче права Руса и других мањина, као и тежње „неких западних партнера" да у атмосфери нестабилности реализују сопствене геополитичке амбиције.

Као прво, колико год то поједностављено звучало, на кога треба рачунати у Украјини? Ко данас контролише оно што је остало од власти? Као друго, какве снаге могу данас испливати на површину и преузети власт од привремене владе? Колика је шанса да путем новог преврата на власт дођу радикални националисти? Као треће, како спречити економски банкрот Украјине и не дозволити Западу да је откупи? Кредити и јефтин гас били су дати под условом да се започне рад на јачању економске сарадње две земље. Али ако се Кијев врати евроинтеграцијама, мораћемо да одустанемо од споразума из децембра. Као четврто, шта да сада учинимо са југоистоком земље и посебно са Кримом? Локално становништво је већ озбиљно узнемирено и у случају да се настави насилно ширење „револуције", у тим областима може почети крвопролиће. У том случају ће бити веома тешко објаснити руским грађанима зашто Москва није Русе узела под заштиту. И као пето, како зауставити западну експанзију у Украјини и на који начин поставити противтежу западном утицају на ситуацију у „независној држави" који расте из дана у дан?

А питање у вези са признањем или непризнањем нове власти данас је само наизглед примарно. Јасно је да се у овој фази, која може потрајати најдуже до тренутка формирања нове Владе, Русија неће изјашњавати.

Ко је газда у кући?

Најважније питање за Москву сада се тиче тога ко је у Украјини способан да чврсто узме власт у своје руке? Ако из разматрања искључимо сасвим хипотетичну могућност војног преврата, једини кандидат за заузимање власти у Украјини је Јулија Тимошенко. Југоисточна Украјина практично нема шансе да се довољно брзо мобилише и да понуди свог снажног кандидата. Таква личност, наиме, тренутно не постоји, иако ће се на изборима истовремено кандидовати неколико представника истока Украјине (губернатор Харковске Области Михаил Добкин већ је изјавио да намерава да учествује у председничким изборима). Тако да ће кандидат источне Украјине бити Тимошенко која је пореклом из Дњепропетровска.

Упркос свим измишљотинама Запада и украјинских националиста, Русија није заинтересована за поделу Украјине.

Јасно је зашто Тимошенко сада толико жели да „сви хероји са Мајдана нађу своје место у извршној власти". За њу је то, наиме, једина могућност да обузда пробуђену енергију народног протеста.

За разлику од Јацењука и Кличка (који играју за тимове САД и Немачке), Тимошенко је, без обзира на њену проевропску оријентацију, ипак кудикамо самосталнија личност. Истина је да је веома тешко имати у њу поверења, али изгледа да у садашњој ситуацији Тимошенко представља најмање могуће зло за Русију, док је истовремено она, наравно, одлична варијанта која одговара Западу. Док отворено антируска реторика украјинских националиста искључује могућност било какве сарадње Москве са новом Владом, у случају да се на важним позицијама нађу Тјагнибок или Јарошенко.

То значи да је, са једне стране, Русији потребно да Тимошенко обузда представнике радикале струје, а, са друге, то није могуће учинити ако се они не укључе у састав нове Владе. Добијамо зачарани круг из којег ће излаз морати да нађе не само Москва, него и Кијев. При томе ће Кијев тај излаз морати да пронађе много брже, јер без преговора са Русијом о судбини кредита чија је исплата већ почела и о судбини испорука гаса Украјина једноставно неће опстати до избора 25. маја. А тек након ових избора моћи ће да добије значајнију „западну помоћ". 

Не ради се само о Криму

Тимошенко ће из још једног разлога морати да заузда „националну револуцију". Она, наиме, треба да заустави намере националиста да „навале" на исток и Крим, што би могло испровоцирати Русију да се умеша у догађања у Украјини.

Више о руско-украјинским односима

 

Упркос свим измишљотинама Запада и украјинских националиста, Русија није заинтересована за поделу Украјине. Ова варијанта може бити искоришћена само у крајњем случају, ако започне озбиљан грађански рат и дође до фактичког распада Украјине.

За будућност Велике Русије нема ничег катастрофалног у садашњој смени власти у Украјини. Антируско усмерење покрету дају радикални националисти, као и они који са Запада повлаче конце, али у широким слојевима становништва Украјине русофобија није распрострањена. Што значи да ће се приликом следећег заокрета украјинске кризе у „независном" друштву формирати другачија конфигурација, у којој ће врло вероватно главна проблематична тачка постати управо „европски избор".

Да ли ће до тада проруске снаге у Украјини успети да се реорганизују, да пронађу лидере и формулишу своју идеју савеза са Русијом? Хоће ли им Русија у томе помоћи, нудећи свој пројекат економске и политичке реинтеграције? Одговоре на ова питања донеће најближа будућност, а даће их Владимир Путин, којем сада сам историјски ток догађаја додељује улогу лидера целог руског света, па и његовог украјинског дела.

Руски текст на сајту vz.ru.

МАЈДАНСКЕ ЛАЖИ" И НЕЧАСНА УЛОГА СРПСКИХ МЕДИЈА У ЗАПАДНО СПОНЗОРИСАНОМ ПУЧУ У УКРАЈИНИ…

Вести | 22.02.2014 | 18:43

http://facebookreporter.org Ники Карлан: "Украјински избори, председнички и парламентарни, су признати као легитимни и фер, од стране свих меродавних међународних тела.  Демонстранти сада покушавају да насилно промене резултате тих демократских избора. Ја сам била посматрач из Канаде на тим последњим изборима. Партија која предводи ове демонстрације „Свобода" је oкарактерисана као „Нео-Нацистичка" од стране  Јеврејског светског конгреса у мају 2013." ***** Пише: Миодраг Новаковић

DALJE…… http://srb.fondsk.ru/news/2014/02/22/maidanske-lazhi-i-nechasna-uloga-srpskih-mediia-u-zapadno-sponzorisanom-puchu-u-ukraiini.html

Уводник

Бојан Билбија

Игре око игара

 

Био сам мали када је, пре тачно 30 година, 8. фебруара 1984, клизачица Санда Дубравчић упалила олимпијску ватру на стадиону Кошево у Сарајеву. Ја сам био мали, али су олимпијске игре биле велике и чиниле нас поносним да пред целим светом покажемо своја достигнућа, гостопримство и лепоту наше земље. Сигуран сам да су и Руси данас с разлогом поносни на спектакуларну зимску олимпијаду у Сочију, али изгледа да увек нешто срећу квари.

Западни медији открили су нову „спортску" дисциплину – пљување из даљине по Владимиру Путину, за кога се оправдано сумња да је инспиратор и налогодавац историјског догађаја у Сочију. Откривене су „пчеле у меду" и „дупли тоалети", као да је реч о светској сензацији, али су покренуте и знатно озбиљније оптужбе.

Тако је велики публицитет дат члану МОК-а Швајцарцу Жан-Франку Касперу, који је устврдио да је „украдена" чак трећина од 50 милијарди евра, колико је Русија уложила у игре. Каспер, међутим, није пружио никакве доказе за то, рекавши тек да је „корупција свакодневна појава у Русији" и да о томе сви причају у овој земљи. Исто тако, Швајцарцу је засметало и присуство 50.000 полицајаца и других припадника обезбеђења, јер се због тога „не може осећати слободно".

То ме је подсетило на Олимпијске игре у Лондону 2012. године. Мит Ромни, у том тренутку „кандидат за кандидата" Републиканске партије у изборној трци за председника САД, провучен је кроз медијско живо блато, због сличне изјаве. Приликом посете Лондону, јула 2012, непосредно уочи отварања игара, Ромни је рекао да није сигуран у спремност организатора, јер „постоји неколико узнемирујућих ствари", као што је недовољан број припадника обезбеђења и штрајк британских цариника.

Усред лета, лавина се обрушила на Ромнија, коме није помогло ни то што је био извршни директор зимских олимпијских игара у Солт Лејк Ситију 2002, године. Одмах су реаговали британски и амерички медији, поредећи га са „мишоликим створењем" из цртаног филма, а градоначелник Лондона Борис Џонсон јавно му се наругао, на скупу пред 60.000 људи. Несрећни Ромни био је принуђен да сутрадан призна како је „фасциниран припремама за олимпијске игре".

Али, сада управо британски медији предњаче у негативној кампањи према Сочију. Тако Би-Би-Си тврди да су олимпијске игре Путинов „омиљени пројекат: да би показао да је Русија велика сила а он велики лидер". Британски јавни сервис описује Сочи речима „спирала трошкова и скандала". И забринути су колико је пара потрошено за игре, јер је то наводно откинуто од уста јадних Руса који немају шта да једу. Али, пре бих рекао да њихова „забринутост" потиче из зависти што Русија има могућност да уложи 50 милијарди. И при томе имају шта да једу.

Бојан Билбија

објављено: 08.02.2014.

inShare

• 
• 
• 

• пошаљите коментар
• коментари (5)

Последњи коментари

sale nacionale | 08/02/2014 14:48

Odličan tekst mada je mogao biti i opširniji. Zaista je patetično sa kojom zlobom i žarom, zapadni mediji žele da "komšiji crkne krava". Nikome nije smetalo što se na ptvaranju Olimpijade u Londonu kraljica (odnosno njen dvojnik) vozila helikopterom u društvu najpoznatijeg britanskog špijuna a zatim spustila padobranom da otvori igre. Zamislite da je to uradio Putin. Kakvo bi tek onda pljuvanje usledilo? Otvaranje ZOI u Sočiju je bilo spektakularnije i od onog u Londonu i mislim da je upravo ta činjenica zasmetala zapadnim medijima. Mislim da svi treba da se opuste i jednostavno uživaju u spektaklu.

http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Igre-oko-igara2.sr.html