Љиљана Смајловић...Један поглед с Истока

 

ПОЛИТИКА

Љиљана Смајловић

РЕЧ ГЛАВНЕ УРЕДНИЦЕ

Један поглед с Истока

Зашто Србија не би смела да учествује у западној потери за Путином која носи обележја ратнохушкачке пропаганде

Сетите ли се ратова деведесетих док пратите вести из Украјине и Газе? Ако сте попут већине људи које знам, имате горак укус у устима. Јер ми смо били покусни кунићи у сличним експериментима. На нама је Запад вежбао ово што сада ради Путину и руским побуњеницима у Украјини.

Као што је ово што сада ради у Гази Израел већ радио у Либану. А када је упозорен да се за слична дела у Хашком трибуналу суди људима с простора бивше Југославије (а највише Србима), Израел је одговорио да ради „тачно оно што је 1999. године у СР Југославији радио НАТО".

Не пада ми на памет да тврдим да смо увек били жртве. Играли смо различите роле на различитим котама у истим ратним трагедијама какве сада пратимо с релативне географске и емотивне удаљености.

Ми смо на сопственој кожи осетили шта значи бити предмет сурове ратне пропаганде. Тачно је да смо је и сами производили и да смо то скупо платили, али је сада брже препознајемо и дешифрујемо.

Све речи које служе као ратни обарачи нашле су се у употреби после рушења малезијског авиона над Украјином. Пре било каквих доказа о уплетености Москве, „Путинов злочин" и „Путинова ракета" постали су опште место у западним медијима. Почео је нови хладни рат и његови протагонисти траже да се изјаснимо јесмо ли с њима или против њих.

Неке клишее препознајемо (Путин разуме само језик силе, грми ових дана ратни извештач „Њујорк тајмса" из Сарајева), али има и нових тонова с тријумфалним призвуком какав деведесетих није владао.

Британски новинар кога су камере ухватиле како вршља по личним предметима погинуле деце с лета МХ17 мањак пијетета према жртвама правдао је тиме што на попришту трагедије није било полиције која би, као у уређеним државама, направила санитарни кордон око „стерилне зоне" којој новинари не би имали приступа.

Погрешио је, другим речима, јер му је дозвољено да буде ту, на месту „где правила не важе", како се изразио. По тој логици би и за његов непристојни гест могао да буде крив Путин јер – да нема Путина, не би било руске подршке па самим тим можда ни руског отпора...

Без Путина би Колин Фрејжер можда остао беспрекорни професионалац каквим су га гледаоци Скаја некад сматрали.

Питам се да ли је Путин одговоран и за оно што смо управо сазнали о Тимотију Гартону Ешу, оксфордском професору с репутацијом „европског интелектуалца". Путина је, каже ових дана, срео још 1994. на положају заменика градоначелника Санкт Петербурга и Рус му је још тада ишао на живце својом депласираном бригом за судбину 26 милиона Руса који су распадом СССР-а остали ван граница Русије.

Чудим се одсуству сваке политичке коректности у његовом опису Владимира Путина, „иритирајућег човечуљка" „пацовског лица".

Стварно, Путин му толико личио на пацова? Ништа не каже о томе на коју животињу га подсећа израз лица украјинског премијера Јацењука, а надам се да никад нећемо ни сазнати. Политичке симпатије су једно, али да угледни историчар открије толико недолично личног става ми се чини управо гротескним.

А гротескно је реч коју западни новинари и политичари воле да користе за људе на истоку Украјине. Тамо наводно има много гротескног, почев од тога што су лешеве путника без дозволе Оебса с летње врелине склонили у хладњаче.

Реч гротескно ипак није пала на ум новинарки Би-Би-Сија која је јуче интервјуисала легендарног шефа Мосада у Израелу. Призоре из кланице зване Газа на екрану је на кратко сменио наизглед доброћудни деда који је рекао да је расположење грађана Израела поводом напада на Газу „управо изврсно".

Али, ако Газа није ратни злочин, шта је уопште ратни злочин?

Рекла бих да је свет постао пун „места на којим правила не важе". Изгледа да више не важе ни у Лондону, чији се популарни градоначелник Борис Џонсон нада да ће једног дана сменити Дејвида Камерона на месту шефа Конзервативне странке.

У оштрој конкуренцији објавио је ваљда најбестиднији ауторски текст поводом рушења малезијског авиона. Овај бивши новинар подсећа како су Американци 1988. године у пролазу Хормуз с ратног брода „Венсан" грешком оборили ирански путнички авион с 290 путника и 66 деце, али налази драстичну разлику између Американаца и Путина, који је по њему недвосмислено скривио смрт путника малезијског авиона. Американци су, каже, одмах поштено признали грешку и ваљано испитали несрећу.

Ништа није даље од истине и немогуће је да Џонсон то не зна: Американци су заташкавали и лагали док су год могли, прикривали доказе и заметали трагове да би команданта на крају наградили војном медаљом.

Овакав немар према истини бившег професионалног новинара није карактеристичан за редовно, мирнодопско време: овако се заиста лаже само у лову и – рату.

Само што Србија нема ниједног разлога да ступи у нови хладни рат који је увелико почео. Поготово нема разлога да се прикључи ономе што је наш лист назвао „ловом на Путина". То би било незамисливо чак ни да Русији нисмо ништа дужни, ни данас, ни од пре сто година.

Наша је историја сурова и наша земља не сме да послужи као андрићевски „ситан крвав кусур" у трговини великих сила: не сме лакомислено да ступа у савезе против других држава, ни оних с којима је била у сукобу, а поготово оних које јој никакво зло нису нанеле. Нити би то ико од ње смео да тражи ко претходно није корачао њеним стопама, у њеним ципелама.

Обратите пажњу на које се принципе међународног права Запад позива у Украјини. Када су се западне републике силом отцепљивале од бивше Југославије, западне земље су то поздрављале као чин самоопредељења и признавале као акт суверенитета.

Када су се Руси на истоку Украјине побунили против насилне смене власти у Кијеву, проглашени су терористима. Амерички потпредседник лично је долетео у Кијев да пружи подршку „антитерористичким операцијама" украјинске војске против руске мањине.

Када је УЧК кренуо у рат против српске државе на Косову, Вашингтон је прво послао НАТО да у том рату буде ваздушна подршка побуњеницима, а затим им је дао државу.

Када се Крим одлуком већине вратио Русији, у Бриселу и Вашингтону је одмах осуђена Путинова политика „голе агресије" и „анексије".

Где је ту онда међународно право? Испада да је главна линија поделе на америчке клијенте и оне који то тек треба да постану. У бившој Југославији је важио само принцип да сви могу да се отцепе од Срба, али да Срби не могу да се отцепе ни од кога а да их НАТО не бомбардује.

Да би осудио референдум на Криму, амерички председник Барак Обама измислио је непостојећи референдум на Косову. Кад се Путин позвао на право да штити Русе, Хилари Клинтон и Тони Блер у њему су одмах видели новог Хитлера.

Србија је деведесетих кажњена и када је покушала да буде Русија и када је покушала да буде Украјина. Које је право довољно еластично да то објасни?

Када је подржавала Србе у Хрватској, као што Русија подржава руску мањину у Украјини, Срби су за казну протерани из Хрватске. Србија је кажњена и када је покушала да задржи Косово, као што Украјина сада покушава да сачува исток земље.

Нашим је грађанима дах стао када је амерички амбасадор затражио од Александра Вучића да му потврди своју приврженост принципу територијалног интегритета у случају Украјине.
Каква смелост да Америка на нашем тлу тестира принцип који је управо Америка на нашем тлу тријумфално погазила!

Љиљана Смајловић

објављено: 27/07/2014

 

Нови „хладни рат" између Русије и Запада дуго ће трајати

Вести | 27.07.2014 | 17:56

ВАШИНГТОН ПОКУШАВА ДА ПРИНУДИ РУСИЈУ ДА ПОНОВО ПРАТИ ГЕНЕРАЛНУ ЛИНИЈУ ПОЛИТИКЕ САД И ЊИХОВИХ САВЕЗНИКА   Русија је данас једина земља, једина сила која креира своју мисију и која располаже довољним ресурсима за рушење пројекта униполарног света. Ево зашто су догађаји у Украјини послужили само као окидач сукоба Русије и Запада који је одавно сазрео Мислим да се први пут испољио након говора председника Русије Владимира Путина на конференцији о безбедности у Минхену у фебруару 2007. године Русија и Запад су се суштински разишли у виђењу садашњости, у прогнозирању и планирању будућности, као и у избору основних циљева и вредности           Пише: Олег ЈУРЈЕВ, члан Зиновјевљевог клуба           ТЕШКО да су они који су планирали, организовали и реализовали кијевски Мајдан могли претпоставити да ће ствар доћи до крвавог грађанског рата, до река избеглица и балансирања Украјине и Русије на рубу ратног сукоба.           Чак и кад су догађаји кренули по том сценарију, ни кијевске власти, ни њихове западне газде нису се зауставиле.             Зато нису потребни додатни докази да актуелни догађаји показују нову стратегију Запада према Русији – стратегију која се у односу на нашу земљу може окарактерисати као принуђивање Русије да прати генералну линију политике САД и њихових партнера која је усмерена на одржавање пројекта униполарног света.           Не ради се само о хегемонији Сједињених Држава на међународној арени. Сви видимо и осећамо да је успостављени међународни поредак настао после Другог светског рата престао да буде стабилан и предвидљив и да даје безбедан ток историји.              Осећање хаоса у светском развоју појачано је након распада Совјетског Савеза и глобалне кризе 2008. године.             Русија је данас једина земља, једина сила која креира своју мисију и која располаже довољним ресурсима за рушење пројекта униполарног света. Ево зашто су догађаји у Украјини послужили само као окидач сукоба Русије и Запада који је одавно сазрео.           Мислим да се први пут испољио након говора председника Русије Владимира Путина на конференцији о безбедности у Минхену у фебруару 2007. године.           Сада се тај процес развија како у форми политичког сукоба, тако и у форми информативног рата. Највероватније ће се, пре или касније, жестина сукоба смањити па ћемо се са САД и другим земљама Запада на неки начин договорити око Украјине. Ипак, у односима Русије и Запада неће бити потпуног мира.              Русија и Запад су се суштински разишли у виђењу садашњости, у прогнозирању и планирању будућности, као и у избору основних циљева и вредности.           Данас се могу извући полугодишњи биланси информативног рата поводом Украјине.             Остварили смо успех када је реч о подршци руског друштва ставу и политици председника Русије Владимира Путина и генерално руској држави. То прилично убедљиво потврђују истраживања јавног мњења.           Оволиког степена консолидације руског друштва није ни близу било, на пример, за време првог чеченског рата.           Међутим, ми губимо информативни рат ван граница Русије, у међународним размерама.           Овде се не ради о томе да ми свој став саопштимо међународној заједници и светској јавности. Ту ствари добро стоје.           Ради се о томе да смо далеко од стратешке победе у информативном рату.           Та победа подразумева освајање симпатија значајног дела становника Украјине и земаља Запада.             Нисмо успели да свету пошаљемо своју поруку. Тренутно у Русији видимо највиши - за читаве њену историју, још од времена Петра Великог - степен идејне и моралне оскудности.           Релативно недавно имали смо Лава Толстоја, Фјодора Достојевског, Фјодора Тјутчева, Николаја Данилевског – мислиоце светског формата. После Октобра 1917, наша земља је постала посредник алтернативног комунистичког пројекта уређења света који је у свету такође наилазио на одзив. Данас још нисмо у стању да кажемо нешто сувисло – ни себи, ни човечанству.           Владимир Путин је позвао на интензивније тражење и формисање националне идеје. Међутим, тешко да ће се она у догледној будућности појавити, обзиром да се такве идеје не смишљају, да их рађа сам живот, а у нашим животима се засад ништа не дешава што би већина руског друштва доживела као продор, као уздизање на квалитетно нови ниво развоја.           Штавише, имамо најважније – понекад освешћено, а чешће интуитивно - осећање онога шта чини смисао живота.           То је управо оно наше руско стремљење органској пуноћи човековог начина живота који не своди на материјално благостање и свакодневни комфор. Таква стремљења и осећања народи Запада су у значајној мери изгубили. Када то кажем, не желим да их увредим или понизим. Они су једноставно, за разлику од Русије, изабрали други пут развоја.           Не ради о повратку на идеје и праксу реалног социјализма које је оличавао Совјетски Савез. То време и те реалности заувек су нестали. Али, нису нестали идеали који су увек били блиски Русији и њеном народу.           Русија и Запад чине два светска пола. Радјард Киплинг је писао: „Запад је Запад, Исток је Исток, и никад се то двоје неће састати". Истина, он је писао да се под одређеним условима и то може десити.           Да, то се – у случају Русије и Запада - може десити само ако Запад буде спреман на комуникацију и дијалог, разумевање, равноправну и узајамно корисну сарадњу. У овом тренутку - он на то није спреман. То значи да ће информативни рат између Русије и Запада бити озбиљан и дуг.           Он неће увек бити оволико суров. Наши односи ће осцилирати од „хладног рата" различитог степена усијања до савремених примера „пражњења" који ретко прелазе у ограничену сарадњу. Али, то ће ипак бити рат.             Зато не треба имати илузије. Међутим, бољи је рат идеја, „хладни" рат, него рат армијама, односно „врући" рат.             Превео: Горан ШИМПРАГА http://fakti.org/rossiya/novi-hladni-rat-izmedju-rusije-i-zapada-dugo-ce-trajati

 

Пол Крејг Робертс:  Да ли Русија (и човечанство) имају будућност?

Вести | 26.07.2014 | 22:13

Руска влада је коначно схватила да нема западне „партнере" и горко се жали на пропагандне лажи и дезинформације Вашингтона, његових европских вазала и медијских проститутки, лажи изнесене без икаквих доказа против руске владе. Можда је руска влада мислила да ће само Ирак, Либија, Сирија, Кина и Едвард Сноуден бити подвргнути вашингтонским лажима и сатанизацији. Било је очигледно да ће Русија бити следећа. Руска влада и Европа морају да гледају даље од пропаганде Вашингтона, јер стварност је много гора. Командант НАТО-а генерал Бридлав и сенатски предлог закона 2277 јасно указују да Вашингтон себе и Европу организује за рат против Русије (видети мој ранији чланак: Пол Крејг Робертс: Вашингтон ескалира оркестрирану украјинску „кризу" претварајући је у рат | СРБски ФБРепортер). 26.07.2014. paulcraigroberts, за ФБР приредила Биљана Диковић Европа није вољна да се слажи са Вашингтоном да се Украјина стави у НАТО. Европљани схватају да ће, ако Вашингтон или његове марионете у Кијеву изазову рат са Русијом, Европа бити прва жртва. Вашингтон сматра да је несагласност вазала заморна. Сетите се помоћника државног секретара Викторије Нуланд и њеног "fuck the EU".  Вашингтон ће управо то да уради. Закон о превенцији руске агресије америчког Сената изгледа да је веће зло од оног што сам га описао у претходној колумни. Ако предлог закона прође, а вероватно хоће, Вашингтон може да заобиђе НАТО и да додели статус „савезничке државе" Украјини независно од чланства у НАТО-у. И може да пошаље војску у Украјину и тиме обавеже НАТО на рат са Русијом. Обратите пажњу на брзину којом је Вашингтон ескалирао оркестрирану украјинску „кризу" без икаквог доказа за „руску агресију". Преконоћ добијамо команданта НАТО-а и америчке сенаторе како предузимају мере против „руске агресије", за коју нико није видео никакве доказе. Вашингтон је преко Ирака, Либије и Сирије научио да може деловати на основу очигледних лажи. Нико, ни Велика Британија, ни Француска, ни Немачка, ни Италија, ни Холандија, ни Канада, ни Аустралија, ни Мексико, ни Нови Зеланд, ни Израел, ни Јапан, ни Јужна Кореја, ни Тајван, ни (према вашем избору) није иступио и затражио одговорност Вашингтона за очигледне лажи и ратне злочине. ОУН је чак прихватила пакет провидних лажи који јој је испоручио Колин Пауел. Све што је Пауел рекао већ је било оповргнуто од стране инспектора за оружје саме ОУН-а. Ипак, ОУН пи..ице су дале зелено светло за рат. Једини закључак је да су све курве исплаћене. Курве увек могу да рачунају да ће им Вашингтон платити. Курве су за новац цивилизацију продале рату Вашингтона, рату који ће вероватно бити нуклеарни и збрисати живот на земљи. И новац од курварлука ће изгорети с њим. Једва да изненађује што Вашингтон сада циља Русију. Свет је Вашингтону дао одрешене руке да чини по вољи. Имамо три администрације америчких ратних злочинаца добродошлих и чашћених где год да оду. Владе у свету и даље су жељне позивнице за Белу кућу као знака сопствене вредности. Да те приме ратни злочинци постала је највећа част. Чак и председник Кине долази у Вашингтон да му се покаже да га Империја зла прихвата. Свет није приметио ратне злочине Вашингтона над Србијом и није повраћао када је Вашингтон председника Србије, који је покушао да спречи да Вашингтон његову земљу рашчеречи, послао на суд као ратног злочинца. Свет се није потрудио да затражи одговорност Вашингтона за уништење Ирака, Авганистана, Либије, Сирије и сада Газе. Свет није тражио да Вашингтон заустави убијање људи у Пакистану и Јемену, земљама са којима Вашингтон није у рату.Свет гледа на другу страну док Вашингтон ствара америчку Афричку команду.Свет гледа на другу страну кад Вашингтон шаље смртоносно оружје у Израел са којим се убијају жене и деца у Гази гету. Вашингтон кроз Сенат и Конгрес избацује резолуције којима се навија за израелска убиства Палестинаца. Свет му је одобрио и Вашингтон је свикао да слободно убија и лаже, а сада ту пропусницу користи против Русије. Опклада руског председника Путина, да ће, одговори ли на агресију Вашингтона у Украјини на непровокативан и разуман начин, показати Европи да Русија није била извор проблема још се није исплатила. Европске земље су слушчад. Неспособне да размишљају и самостално делују. Савијају се по вољи Вашингтона. Суштински, Европа је ништак што следи наредбе Вашингтона. Ако се руска влада нада да ће спречити рат са Вашингтоном, што ће вероватно бити последњи рат за живот на земљи, руска влада мора да делује одмах и реши проблем у Украјини тако што ће прихватити захтев сепаратистичких покрајина да се уједине са Русијом. Једном када прође предлог закона С.2277, Русија неће моћи да поврати изгубљено без војног суочавања с САД, јер ће Украјина бити проглашена за америчког савезника. Путинов опклада је била разумна и одговорна, али га је Европа изневерила. Ако Путин не искористи руску силу да оконча проблем који му Вашингтон представља у Украјини – док може, следећи корак Вашингтона ће бити да пусти с ланца стотине својих невладиних организација унутар Русије, да Путина прогласе за издајника због напуштања руског становништва у бившим руским провинцијама које су совјетски лидери непромишљено доделили Украјини. Проблем вође је што наслеђује гнојне проблеме претходних лидера. Путин има проблеме које му је завештао Јељцин. А Јељцин је био катастрофа за Русију. Јељцин је био марионета Вашингтона. Неизвесно је да ли ће Русија преживети Јељцинове грешке. Ако Вашингтон истера своје, Русија ће опстати само као америчка марионета. У претходној колумни сам описао чланак у „Форин афеарс"-у, часопису спољнополитичке заједнице Вашингтона, који заступа тезу да САД сада имају такву стратешку предност над Русијом  да за САД постоји „прозор могућности",  да се Русија, као препрека америчкој хегемонији, уклони превентивним нуклеарним нападом. Готово је сигурно да је Обами речено да је председник Џон Ф. Кенеди имао тај прозор могућности, да га није искористио и да Обама не сме дозволити да се прилика пропусти по други пут. Као што је Стивен Стар објаснио у колумни госта, не постоје победници нуклеарног рата. Чак и ако САД избегну узвратне нападе, сви ће умрети. Вашингтонски неоконзервативци што контролишу Обамин режим цене да се нуклеарни рат може добити. Ниједно стручно мишљење не подржава њихову претпоставку, али су амерички неоконзервативци, а не стручњаци, на власти. Амерички народ изашао на ручак. Не поима своју вероватну судбину. Американци су неинформисани људи ометени личним и финансијским проблемима. А ако су је Европљани свесни, на тренутак живе о новцу Вашингтона. Оно с чим се живот суочава јесте глад за хегемонијом Вашингтона и неука незаинтересованост остатка света. А Американци, црнче за неизмирене обавезе Вашингтона и намиривање свог социјалног осигурања и будућих пензија, које неће доживети.   Аутор: Др Пол Крејг Робертс Извор: Does Russia (And Humanity) Have A Future? — Paul Craig Roberts – PaulCraigRoberts.org Превео: Александар Јовановић

http://srb.fondsk.ru/news/2014/07/26/pol-kreig-roberts-da-li-rusiia-i-chovechanstvo-imaiu-buduhnost.html

Москва и Вашингтон, рат речима

Москва и Вашингтон, рат речима

САД сноси део кривице за крвопролиће у Украјини, саопштила Москва, одбацујући оптужбе Вашингтона да Русија наоружава проруске активисте. Око 40 минобацачких граната које су испалиле украјинске снаге пало у регион Ростова у Русији. "Хјуман рајтс воч" оптужује Кијев за нападе на цивиле ракетама "град".

19.05 - Више од 15.000 руских војника распоређено дуж границе са Украјином, рекао амерички амбасадор при НАТО-у, преноси Ројтерс.

Представник Федералне службе безбедности за регион Ростова Василиј Малајев саопштио је да су гранате у провинцију Ростов пале из Украјине, јавио је Итартас.

Проруски активисти у околини Доњецка

Погинуло 325 украјинских војника

Најмање 325 украјинских војника је погинуло, а више од 1.200 поврђено од почетка украјинске кризе, саопштили су украјински званичници, преноси Раша тудеј.

Руски граничари евакуисани су са граничног прелаза "Кјубишево" након што је неколико граната пало на територију Русије из пограничне украјинске зоне, изјавио је портпарол Одсека за пограничну службу југа Русије Рајан Фаркушин.

Према његовим речима, у 14.25 по московском времену отворена је интезивна ватра из лаког оружја и артиљерије са суседног граничног прелаза на украјинској страни "Маринкова" и поједине гранате су пале на руски гранични прелаз.

Нико од запослених није повређен, навео је Фаркушин.

У међувремену, "Хјуман рајтс воч" је оптужио украјинску војску да користи ракете "град" у нападима на Доњецк, што је у супротности са међународним хуманитарним правом.

Организација наводи да има доказе о четири ракетна напада у околини Доњецка, у којима је погинуло најмање 16 цивила.

Кијев је негирао те оптужбе, истичућио да "Хјуман рајтс воч" нема доказе.

Москва: САД дели одговорност за крвопролиће

Сједињене Америчке Државе у потпуности сносе део кривице за крвопролиће у Украјини, саопштило је данас руско Министарство спољних послова, одбацујући наводе да Москва снабдева проруске активисте оружјем.

Одбацујемо неосноване јавне инсинуације попут оне да "Москва снабдева проруске активисте оружјем и испаљује ракете на источну Украјину" као "прљаву кампању", наведено је у саопштењу.

"Неспорно је да је Вашингтон подржавао антиуставни удар у Кијеву и затим новоуспостављени режим гурао ка насилном кажњавању руске популације која чврсто захтева поштовање својих легитимних права", поручују из Москве.

То је, како се каже, још једна потврда да Вашингтон у потпуности дели одговорност за крвопролиће у Украјини, преноси Итартас.

"Жалимо што САД настављају са распиривањем тензија у руско-америчким односима, док представници Стејт департмента са ентузијазмом учествују у антируској пропаганди", каже руско министарство и додаје да ово није први пут да се тако нешто дешава.

Амерички амбасадор у НАТО Даглас Лут рекао је да се дуж границе с Украјином нагомилало око 15.000 руских војника, што је више од ранијих процена Пентагон.

Лут је ту процену дао у Аспену, у америчкој држави Колорадо, на једном безбедносном форуму.

"Дуж границе с Украјином сада је опет нагомилано око 15.000 руских војника", рекао је он, а пренео Ројтерс.

Америчко Министарство одбране је 16. јула саопштило да су руске трупе поново почеле да се гомилају уз границу са Украјином, а званичници Пентагона верују и да Москва шаље тешко наоружање на исток Украјине како би помогла тамошњим проруским снагама.

Пуковник америчке војске Стив Ворен је изјавио тада да у Пентагону верују да се 12.000 руских војника тренутно налази уз украјинску границу, што представља велико повећање у односу на број из последњих неколико недеља од око 1.000, пренела је агенција АП.

Јарош на Интерполовој потерници

За то време, Интерпол је издао потерницу за украјинским десничарем Дмитријем Јарошом. То је учињено према захтеву Русије да се изда потерница за Јарошом због евентуалне умешаности у терористичке активности.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/1657690/%D0%9C%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%B2%D0%B0+%D0%B8+%D0%92%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D1%82%D0%BE%D0%BD,+%D1%80%D0%B0%D1%82+%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%B8%D0%BC%D0%B0.html

MA DANA

Poruka Zapada:Ukoliko Srbija ne uvede sankcije Rusiji do 1. septembra nema ništa od priključenja EU!

Objavljeno: 23. jul 2014. u 12:11

4

BEOGRAD – Srbija do 1. septembra mora da se izjasni: da li će da uvede sankcije Rusiji i tako se pridruži državama Evropske unije ili će da zadrži sadašnju neutralnu političku poziciju prema sukobima u Ukrajini – saznaju „Novosti".

Prema informacijama lista, pritisak Zapada na zvanični Beograd, a pre svega na premijera Aleksandra Vučića, kulminirao je nakon obaranja malezijskog aviona iznad istočne Ukrajine.

Konkretno, evroatlantske sile traže da Srbija javno obeleži vlast u Kremlju kao glavnog krivca za tragediju koja se desila i da naša zemlja praktično politički „okrene leđa" Ruskoj Federaciji tako što će joj uvesti sankcije.

Prema saznanjima Novosti iz diplomatskih izvora, bukvalno svi političari i diplomate koji su prethodnih dana razgovarali sa premijerom Vučićem decidirano su i bez rukavica, insistirali da se Srbija tvrdo i jasno odredi po pitanju Rusije.

Iako naši zvaničnici nisu ultimativno suočeni sa posledicama ukoliko ne promene stav, između redova se čita da bi Brisel mogao da uspori ili zakoči evrointegracije Srbije, a da bi bile blokirane i najavljene investicije.

Poziciju naše države otežava i to što više niko od sagovornika iz EU ne pokazuje ni trunku razumevanja za srpski blagonaklon odnos prema Moskvi.

Štaviše, zapadne diplomate žmure i na čisto ekonomske i krajnje racionalne argumente Beograda. Na primer, neće ni da čuju činjenice da Srbija samo od izgradnje „Južnog toka" može da prihoduje 350 miliona evra godišnje i da ne bi mogla da preživi ukoliko bi joj se povećala cena gasa zbog narušenih odnosa sa Kremljom.

Vučić je inostranim političarima i prenosiocima poruka iz važnih svetskih prestonica ponovio stav da je Srbija u svemu saglasna sa EU, da u potpunosti podržava teritorijalni integritet Ukrajine, kao i da osuđuje stravičan zločin nad nedužnim putnicima u malezijskom avionu.

Ali srpski premijer im je ponovo izneo i zvaničan stav Beograda da naša država ne može da uvede sankcije Rusiji, jer za takvu poziciju ima moralne, istorijske, ali i čisto praktične i ekonomske razloge.

Evroatlantski pritisci pojačani su i nakon zvanične posete Aleksandra Vučića Moskvi, a procenjuje se da će biti nastavljeni i intenzivirani u narednim nedeljama, pošto je potvrđen dolazak Vladimira Putina u Beograd 19. oktobra.

Zapad traži da, pre tog datuma, Srbija potpuno raščisti sama sa sobom – hoće li stati uz rame EU i SAD ili će nastaviti da gaji strateške bilateralne odnose sa Ruskom Federacijom.

Od tog odgovora Beograda, suštinski zavisi i buduća spoljnopolitička pozicija i orijentacija naše države u novoj podeli globalnih karata.

(Novosti)

 

 

http://m.ruskarec.ru/

Маркале, Рачак и малезијски Боинг

Питање коме припада противавионска ракета која је погодила малезијски Боинг може се разматрати до бесконачности – свака од предложених верзија има очигледне предности и недостатке. Међутим, ко стоји иза онога што се догодило можемо докучити ако анализирамо последице трагедије, јер обрушавање путничког авиона у зони борбених дејстава неизоставно иде у прилог једној, а наноси штету другој страни у конфликту. Полазећи од ове логике, закључак је очигледан. Наиме, да злосрећни Боинг не постоји, Кијев и САД као његов ментор морали би да га измисле. Зато оно што се догодило и подсећа на провокацију, налик на оне на Балкану током ратова који су пратили распад Југославије.

Властима у Кијеву и њиховим западним менторима потребно је да о добровољцима Новорусије створе слику као о терористима и о Русији као о „земљи која спонзорише терористе".

Тешко је замислити „повољније" време за погибију готово три стотине страних цивила од руке „проруских терориста". Најспособније борбене јединице Оружаних снага Украјине су разбијене у обручу код Доњецка, ЕУ одбија да следи политику САД по питању санкција против Русије, а цео свет види последице оружаних напада и бомбардовања цивила у градовима Новорусије од стране украјинских војника. Једино „подношењем сакралне жртве" може се постићи да кривац и невини замене места, да се антируски блок консолидује, Кијеву се једино тако може обезбедити морално право да у сукобима са Луганском и Доњецком Народном Републиком употреби сва расположива средства, а његовим савезницима да режиму Порошенка пруже сваку врсту подршке, укључујући и војну.

О аналогијама између садашње ситуације око Украјине и процеса распада Југославије већ је много тога речено и написано. Потези свих страна у конфликту практично су идентични ономе како су се 1990-их понашали Срби, Хрвати, босански муслимани и косовски Албанци, који више нису желели да живе у истој држави. Изгледа да је обарање Боинга код Доњецка још један детаљ који повезује трагедију јужних Словена са садашњим сукобом међу источним Словенима. Аналогне ситуације већ су се дешавале током сукоба у Босни и на Косову и обично су биле повод да САД не само пруже помоћ савезнику који се нашао у невољи, него и да примене силу против супротне стране у конфликту.

Прва провокације ове врсте био је инцидент на пијаци Маркале у Сарајеву, које су под опсадом држали Срби. Према званичној верзији, коју заступају лидери босанских муслимана и представници САД, Маркале су двапут – у фебруару 1994. и у августу 1995. – биле изложене минобацачкој ватри, што је довело до погибије и рањавања више десетина људи. Занимљиво је да су, као и у случају са Боингом, Американци и Бошњаци кривце пронашли практично моментално. И пре него што су завршене све експертизе, за кривце су проглашени Срби, са чијих позиција су наводно долетели пројектили.

Да злосрећни Боинг не постоји, Кијев и САД као његов ментор морали би да га измисле. Зато оно што се догодило и подсећа на провокацију, налик на оне на Балкану током ратова који су пратили распад Југославије.

Овај инцидент Бошњаци су искористили како би постигли своје пропагандне циљеве (очевици сведоче да су се сниматељске групе страних ТВ компанија већ 10-15 минута пре експлозије налазиле у близини пијаце). Снимци крвавих лешева и откинутих делова тела, праћени коментарима упућеним „српским џелатима", обишли су цео свет. Међутим, последице другог гранатирања биле су много озбиљније. Погибија 37 особа и захтеви лидера муслимана да се „оконча насиље које спроводе Срби" били су повод за почетак прве војне операције НАТО-а под називом „Мртво око" – авиони Алијансе су током 20 дана ракетирали и бомбардовали позиције босанских Срба, који су покушавали да пруже отпор великој офанзиви Бошњака и Хрвата, која је, услед „случајног" стицаја околности, започела кратко време пре описаних догађаја.

Карактеристично је да касније, након анализе онога што се догодило, стручњаци нису могли једнозначно да потврде са које тачке су испаљени пројектили, да ли су позиције минобацачке јединице могле да се налазе на српској територији и да ли је уопште дошло до гранатирања или су у питању биле експлозивне направе које су раније постављене на пијаци (на то су указивале специфичне врста рана код погинулих и рањених, одсуство звука граната у лету и друге карактеристике). Међутим, питање „ко је на добитку?" није оставило места сумњи код оних који су учествовали у истрази. За муслимане и САД било је од животне важности да Србима, који су држали до 70% територије Босне и били надмоћни у погледу технике и наоружања, задају најпре медијски, а затим и војни ударац, што су и учинили. Управо је учешће авијације НАТО-а, изазвано експлозијама у Сарајеву, одлучило ток конфликта и приморало Србе да пристану на поделу земље у односу 49 према 51 на своју штету.

Тешко је замислити „повољније" време за погибију готово три стотине страних цивила од руке „проруских терориста".

Исти метод са „невиним жртвама" други пут је примењен током конфликта на Косову, тачније у фази припрема бомбардовања тадашње Југославије, која није хтела да пристане на услове Вашингтона у вези са предајом суверенитета над јужном покрајином. У зиму 1999. војска и полиција Југославије фактички су очистиле територију Косова од банди албанских сепаратиста, тако што су им прекинуле везу са базама за снабдевање у клисурама на граници са Албанијом. Дошло је време да се ситуација спасава, али био је потребан повод како би се Албанцима пружила помоћ. Повод је пронађен крајем јануара 1999, када је мисија ОЕБС-а (на чијем челу се, као и увек „сасвим случајно", нашао кадровски сарадник ЦИА Вилијем Вокер) стигла у село Рачак, које су претходног дана ослободиле снаге полиције Југославије. Није тешко погодити да је већ неколико сати касније свет сазнао да је у селу Рачак „извршен ратни злочин" и да је „стрељано неколико десетина цивила" – тако је гласио званични извештај ОЕБС-а који је потписао Вокер и који су одмах разгласили медији. Ефекат је био потпуно очекиван – узнемирено „напредно човечанство" је одмах захтевало да се казне „српски дивљаци", што је и учињено већ у марту 1999. Занимљиви детаљи о ономе што се догодило у Рачку почели су да се појављују тек неколико година касније. Тако је фински форензичар Хелена Ранта у својој књизи написала да је извештај о обдукцији тела погинулих фалсификован на захтев Вокера. Међутим, чињеница да су „стрељани сељаци" у ствари били припадници тзв. Ослободилачке војске Косова који су погинули у борби више никога није интересовала. Вокер је извршио задатак који му је био поверен.

Враћајући се на случај обореног Боинга, лако видимо да између наведених балканских примера и садашње ситуације у Украјини постоји много тога сличног. Кијеву је очајнички потребан повод који ће омогућити НАТО-у и САД да пруже подршку Оружаним снагама Украјине, Вашингтону је потребно да стави под контролу непослушну ЕУ, а свима им је заједно потребно да о добровољцима Новорусије створе слику као о терористима и о Русији као о „земљи која спонзорише терористе". У којој ће мери ове жеље бити остварене видећемо већ током наредних неколико дана, јер странама у конфликту није остало много времена за доношење одлука.

Аутор је војнополитички аналитичар портала „Lenta.Ru".

Руски текст на порталу lenta.ru.

ЕКСПЕРТИ: Циљ америчке провокације је увођење NATO трупа у Украјину

• 17:05 18.07.2014.
• 5 коментара
• Штампај

СХВАТИЛИ ДА КИЈЕВ ТРЕНУТНО НИЈЕ У СТАЊУ ДА СЕ СУПРОТСТАВИ НОВОРУСИЈИ

Игор Пшењичников

• ЖИЛИН: Сада почиње информативни напад на Русију. То је страшна провокација чији је циљ да се америчкој и NATO војсци одвежу руке. А ја сам се баш мислио - зашто је у последње време кијевска и америчка пропаганда хистерисала због тога што су устаници наводно добили ПВО системе великог домета?!
• ПШЕЊИЧНИКОВ: Вашингтон је организовао крваву провокацију као повод за позив САД и NATO да уведу такозване „мировни" контингент у Украјину, или, другим речима, да оправдају планирану агресију против Новорусије

         РУСКИ експерти су сагласни да је обарање малезијског путничког авиона изнад Новорусије  америчка провокација, чији је циљ увођење NATO војске у Украјину ради спасавања кијевске хунте.

         Познати московски војни аналитичар Александар Жилин истиче:

         „Сада почиње информативни напад на Русију. То је страшна провокација чији је циљ да се америчкој и NATO војсци одвежу руке. А ја сам се баш мислио - зашто је у последње време кијевска и америчка пропаганда хистерисала због тога што су устаници наводно добили ПВО системе великог домета?!

         Амерички режисери те нечовечне провокације нису узели у обзир следеће: руски сателити су регистровали одакле је лансирана ракета, и већ се знају ко су извршиоци. Јасно је да то не интересује превише помахнитали Вашингтон. Обамина шаховска табла се преврнула!

         Почиње игра без правила! САД су направиле корак ка светком рату - рату за спасење доларске хегемоније".

         Руски експерти и политички аналитичари истичу да се америчка провокација догодила у тренутку када су устаници одбили офанзиву хунте у Новорусији и спремали се да пређу у контраофанзиву.

         О томе говори представник Института за стратешка истраживања Игор Пшењичников:

         „То је планирана провокација како би се устаници, који су наводно срушили малезијски авион, оптужили за тероризам.

         Председник Украјине Петар Порошенко је то већ учинио.

         Без икакве истраге, он је већ за све оптужио устанике, назвао их терористима и позвао цео свет да се бори против њих.

         Вашингтон је организовао крваву провокацију као повод за позив САД и NATO да уведу такозване „мировни" контингент у Украјину, или, другим речима, да оправдају планирану агресију против Новорусије.

         Такви закључци се базирају на томе што хунта у последње време трпи поразе на бојном пољу.

         Кијев тренутно није у стању да се супротстави Новорусији.

         Зато је једини излаз - увођење NATO војске у Украјину" - нагласио је Пшењичников.

http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/eksperti-cilj-americke-provokacije-je-uvodjenje-nato-trupa-u-ukrajinu

Branko Dragaš..... MEKO SRCE

MEKO SRCE

13. jul 2014.   Komentari

Mališa Pališa je podneo ostavku. Balavac bez radnog iskustva, raspoređen na najteže mesto u državi, upravljanje bankrotiranom državnom kasom, sazreo je dovoljno za deset meseci da je odlučio da napusti dvor Kralja Ibija. Putujući cirkus Ace Dramosera je izgubio najmlađeg klovna. Tužnog i uplakanog lica nam je saopštio da ne može više da igra u toj glupoj cirkusnoj predstavi, koja postaje sve opasnija i koja preti da se tragično završi.

 Pacovi napuštaju Titanik koji tone. Postavlja se pitanje – zašto su se ukrcali na taj splav ludaka na vlasti? Obrazloženja ima mnogo. Nisu znali? Hteli su da iznutra menjaju totalitarni režim? Hteli su da se dokažu? Hteli su nešto da otmu za sebe? Bili su glupi? Bili su naivni? Verovali su prevarantu Aci Dramoseru? Naređeno im je?

 Svako obrazloženje je prihvatljivo za one koji su pristali da učestvuju u ovoj naprednjačkoj prevari. Za nas, koji moramo da plaćamo cenu pogrešne politike vođenja države, nijedno obrazloženje nije prihvatljivo. Svaka saradnja sa izdajničkim režimom, bilo na koji način se ona odvijala, predstavlja sam čin veleizdaje. Pomažete banditima da opljačkaju državnu kasu. Da li vam je zapalo da čuvate stražu ili da punite džakove parama iz trezora, to je pitanje vaše pozicije u bandi, ali da pripadate bandi to je van svake sumnje.

 Moralan i stručan čovek to nikada ne bi prihvatio.

 Moralni čovek nikada ne bi pristao da bude u društvu izdajnika države i nacije i moralnih protuva i ološa. Stručan čovek se ne bi priključio diletantima koji nemaju nijedan dan radnog staža.

 Tako je naprednjački režim osuđen na brzu propast. Urušavanje je uveliko počelo. Prekretnica je bila otvorena sednica vlade oko poplava. Aca Dramoser je pokazaom svu svoju nesposobnost, bezobrazluk, primitivizam i ludilo. Potvrdio je dijagnozu. Egocentrični manijak je opasan po državu i može da nam napravi velike probleme.

 Mališa Pališa je to shvatio. Možda i nije shvatio, nego mu je neko naredio da se povuće pre brodoloma. Bilo kako bilo, njegov postupak pokazuje da se nešto važno u srpskoj politici dešava. Aca Dramoser je pušten niz vodu.

 Njegovo tumačenje da su političari uništili Srbiju, zaboravljajući da je on devedesetih godina bio ideolog rata, šovinističkog divljanja i četničkog cenzurisanja medija, da je kao EUrobudista već tri godine na vlasti, da kontroliše svu vlast u državi i da je sve nas zadužio za poslednja tri meseca 1,3 milijarde evra, samo su dokaz njegove manitosti. Pretnja da neće ni za JOTU da popusti u sprovođenju ekonomskih reformi kojih, zapravo, uopšte ni nema, dokaz je njegove radikalske isključivosti.

 Aca Dramoser ima veliki problem. Srbija će imati veliki problem sa njim. Pretnja da neće popustiti u svom ludačkom silovanju države treba sve slobodne građane u Srbiji da zabrine. On je odlučan u toj svojoj nameri da ostane na vlasti dok nas potpuno ne potopi. I tačka!

 Mogu sindikalci da zapale zgradu, to Acu Dramosera neće uzbuditi. On je doneo odluku kako će ekonomske reforme da se sprovode. JA odlučujem. JA ne dozvoljavam. JA ne pristajem. JA mišljenje neću promeniti. JA neću dozvoliti da Srbija bankrotira. JA….

 

I tačka!

Tišina tamo!

Ni za JOTU!

Šabac ne sme pasti!

 

Mališa Pališa se uplašio Ace Dramosera. Zato ga je nazvao –MEKO SRCE! Ogradio se za svaki slučaj da ne bude strogo kažnjen. Meko srce! Kako to meko zvuči. Meko i nežno. Rastanak je srceparajući. Suze se liju na rastanku. Publika je očarana tim idiličnim prizorom humanosti i ljudskosti. Niko ne primećuje da nametnuti zakoni prolaze. Kakvi zakoni? Koga sada briga za zakone? Rastanak je udarna vest.

 

Poglavica Meko Srce je zadovoljan. Dobio je još jednu medijsku promociju.  Priznali su da je on poglavica. On se sve pita. On sve odlučuje. On priziva kiše i poplave. On spasava iz mećave. On će da bude ministar finansija. On to bolje zna da radi od svih finansijskih stručnjka. On sve zna. ON svakoga može da zameni u vladi. Njemu Vlada i ne treba. On je sam Vlada. Sam!

 

Mališi Pališi neće uzeti skalp. Poštedeće ga. Ostaviće ga u svom šatoru da mu posprema posteljenu kada on bude krotio demonstratne na ulicama. Kada bude pokazao svu svoju okrutnost i ludilo da brani propali naprednjački režim.

 

Šta će biti dalje?

Strepe građani.

Boje se velike nesreće.

Osećaju da se nešto iza brda valja.

Šta?

 

Neoliberalni koncept je došao do svoga kraja u Srbiji.

 

Pripremite se za velike nevolje.

Račun je došao na naplatu.

 

Najavio sam ovo vreme.

Nemojte se čuditi.

Nemojte da očajavate.

Moramo da prođemo kroz poniranje da bismo se spasili.

 

Posle oluje mora da sine sunce.

 

Branko Dragaš

Beograd, 13.07.2014

http://www.dragas.biz/meko-srce/

__._,_.___

---

Глас Русије: Криза у Украјини ствара плодно тло за амерички бизнис

Глас Русије: Криза у Украјини ствара плодно тло за амерички бизнис

петак, 11 јул 2014 15:20

 

Од самог почетка украјинске кризе САД су активно учествовале у изградњи нове власти. Вашингтон је уверавао Кијев да ће пружити и политичку и финансијску подршку. Али, да ли је тако несебична америчка помоћ и ко извлачи корист из ситуације у Украјини?

За неке високе америчке чиновнике криза у Украјини није само политика, него и могућност зараде за њихове пријатеље и рођаке. Једно по једно и бизнис је и у Конгресу САД. Недељу дана после тога када је син потпредседника Џозефа Бајдена ушао у састав савета директора највећег украјинског нафтно-гасног холдинга „Бурисма", бивши начелник сенатског секретаријата Џона Керија је кренуо да лобира у Конгресу интересе те енергетске компаније.

Још један човек близак Керију је ушао у састав савета директора „Бурисма". То је Девон Арчер који је био саветник садашњег државног секретара за време председничке кампање. Ови људи се јако добро знају. Арчер и син Џозефа Бајдена су били пословни партнери пасторка Џона Керија – Кристофера Хајнца.

На садашњем радном месту њихов руководилац је Николај Злочевски, бивши министар украјинске владе. Сви ти рођаци и пријатељи тврде да раде самостално и да никако нису повезани са лицима која су одговорна за доношење одлука у Вашингтону. Али, наравно, њима нико не може засметати да извуку корист из политике САД.

Чланови Конгреса већ пишу писма с молбама да се из буџета САД издвоји новац за развој енергетског система Украјине. „Ако намеравамо да помогнемо Украјини новим технологијама, а ми треба то да урадимо, онда морамо у најкраћем року удвостручити производњу природног гаса на територији Украјине. Потребно је одредити циљеве и оријентире и ићи према њима", изјавио је сенатор Едвард Марки.

Раније је званични представник Стејт департмента изјавила да је целокупни гасни систем Украјине корумпиран и да се мора реформисати. А, САД, наравно, могу у томе помоћи. Поставља се питање: које америчке компаније и приватна лица извлаче корист из тога? И да се ту не ради о лобирању интереса једне конкретне украјинске фирме?

„На то питање и није тако тешко одговорити. Дошло је до скандала кад асу се умешали рођаци и блиски пријатељи врло утицајних званичника. Ово врло подсећа на ситуацију која је била у Ираку после инвазије. Тада је одржано много конференција на којима су америчке компаније и приватна лица одлучивали како се може зарадити у тој ситуацији", сматра политички аналитичар Ендрју Крејг. Вашингтон не сматра да је куповина утицаја корупција. Тамо се такве шеме зову „коришћење нових могућности". (Глас Русије)

http://www.srpskenovinecg.com/svijet/24-svijet/27684-ukrajina

Бриселске битанге и Косовски јунаци

Борис АЛЕКСИЋ | 01.07.2014 | 09:08

Читајући приче о немачкој култури и цивилизацији имали смо прилике да научимо и колико често се у немачком језику користе речи „bitte" (молим) и „danke" (хвала). „Гостујући радници" (гастарбајтери) чак препоручују чешћу употребу ових речи у српском језику, како би се Срби брже приближили Западу.i Читајући између редова могли би да закључимо како је ово потребно да би се Срби „цивилизовали". Са друге стране, сви се сећамо немачких похода који су тежили увођењу њихових, „виших" правила међу „примитивне" и „ниже" народе. Два таква подухвата су довела до избијања светских ратова. Ипак, без икаквог комплекса и жеље да се умањи значај велике немачке културе, чији прваци су својевремено до звезда уздизали српску народну поезију, ваља истаћи да Срби већ одавно користе реч у којој су сједињене „bitte" и „danke." Предање Реч „битанга" је по предању настала давно, када су немачки „гостујући радници" радили у српским рудницима, а Срби учили немачке владаре како да користе прибор за јело, и када им је њихово „молим" и „хвала" постало, помало досадно. Војници немачког цара Фридриха Барбаросе који су пролећа 1189. године били у крсташком походу, пролазећи кроз Србију често су молили за храну користећи „bitte". Добивши намирнице они су се захваљивали са „danke". Тако је и скована реч „битанга."ii Ни током Првог светског рата Аустријанци нису заборавили на „молим" и „хвала". Након претрпљених пораза у сукобу са Српском војском, заробљени аустроугарски војници, познати по стравичним масакрима извршеним над српским цивилима, сетили су се и „bitte" и „danke." „Опет ове битанге" – говорили су тада, очигледно милостиви Срби. Уосталом, како каже још једно „предање", Аустроугари су се борили за „част" а Срби за слободу, јер свако се бори за оно што нема. Бриселске битанге Међутим историја се за Србе 2000. године потпуно окренула (ресетована је) јер је на сцену ступила марионетска, прозападна власт. Иако кроз различите партије, она до данас покушава да програмира српски народ тако да он поверује како не може опстати без немачке и ЕУропске милостиње. Али да би добили ту цркавицу Срби морају да се одрекну Косова и Метохије (по бившем немачком амбасадору Андреасу Цобелу још и Војводине и Рашке) али и целокупне своје историје. А онда ће макар по обећањима, доживети „незамисливо благостање" и рај на земљи, који овладаше нпр. Румунијом и Бугарском, када оне приступише ЕУ... Времена су се променила па сада српски политичари, моле за милостињу у Бриселу, Вашингтону и Берлину. „Немачка је најважнија земља за Србију" рече Александар Вучић. Србија ће се „озбиљно и одговорно понашати и дати све од себе да буде поуздан партнер Немачке" да би постала чланица ЕУ, објаснио је лидер напредњака суштину свог програма.iii Велика „трема" и страх су савладали Вучића пред сусрет са канцеларком Ангелом Меркел,0 којој је понизно изнео свој „епохални" план. При том је „почаствован" сусретом, премијер подвукао да „сви који га познају добро знају да се не улизује никоме."iv Шта би са оних 16 година полтронисања Шешељу, питају се они који га заиста познају. Таквом увек треба доминатор, да би уопште могао да функционише. У Вучићевом случају изгледа да је сада то Меркелова. Међутим, његово „bitte" и „danke" у Берлину није помогло Србији. Срби (они из предања) су своје „битанге" барем нахранили. Вучић је морао о трошку српких пореских обвезника, после сусрета са Меркеловом да пије пиво, и једе „традиционалне" кобасице са каријем (!) и куване коленице.vТако после „јагњећих бригада" у цивилизованој Немачкој, Србима открише ЕУропске „коленичке и кобасичке бригаде". Уместо новца Србија предвођена Вучићем добила је задатак да испуни све ултиматуме гордог Запада. Они укључују доста тога. Од усвајања новог закона о раду, након којег ће многим грађанима Србије „закрчати црева", до стварања велике Албанију. После усвајања противуставног Бриселског споразума, званични Београд је недавно одбио да стави вето на чланство приштинских сепаратиста у Процесу сарадње у Југоисточној Европи (SEECP).vi На тај начин је настављено успостављање добросуседских односа са Тачијевим и Харадинајевим трговцима људским органима, и то симболично пред Видовдан. Уместо да створи сопствену стратегију опоравка државе српска власт распродаје државну територију, профитабилна предузећа и задужује генерације које долазе. Уместо да се цео систем прилагоди опоравку Србије, он се усвајањем стотина хиљада страна, бесмислених прописа, усклађује са законодавством ЕУ. За тако нешто Србији није потребна скупа влада и скуп парламент. Да крчми имовину и задужује народ може било ко, за много мање пара. У одбрану Бриселског споразума и гажењу Устава Србије, пред Уставним судом Србије, укључили су се и Вучићеви „правници" Никола Селаковић, Дејан Ђурђевић и Александар Мартиновић. По њима Уставни суд није надлежан за оцену уставности Бриселског споразума јер је тај акт „политички" те као такав ван његовог домашаја.vii Правдајући се да њихова влада не признаје независност КиМ ови „правници" су се упињали из петних жила да измисле аргументе којима би спречили Уставни суд да оконча (правни) живот Бриселског споразума (макар у Србији) чијим се провођењем ствара велика Албанија.viii Добивши милостињу од Вучића, добро плаћене позиције и продужене политичке каријере, његови „правници" су изневерили струку, погазили Устав, а тиме и Србију. Остало им је само да пред Вучићем понове „bitte" и „danke". Не заборавимо Томислава Николића који је на овогодишњем свечаном обележавању Видовдана извиждан. Присутни Срби на Газиместану, већином нису имали разумевање за председника Србије који је себи чак дао слободу да се упореди са Кнезом Лазаром и Косовским јунацима!ix А и како би, када је заједно са Вучићем направио договор са шиптарским злочинцима? Као што видимо историја речи „битанга" је дуга и занимљива. Некад давно она се (по предању) односила на „скитнице" Фридриха Барбаросе, затим на аустроугарске окупаторе, а данас се с правом може користити за све издајнике Косова и Метохије.     i http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Nemacka-kultura.sr.html ii http://www.dw.de/moderni-srpsko-nema%C4%8Dki-ma%C4%8Dak-hoh%C5%A1tapler/a-6458731-2 iii http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Vucic-Nemacka-je-najvaznija-zemlja-za-Srbiju.sr.html ivrts.rs   v http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:497920-Spijunka-Legla-im-kolenica vi http://www.nspm.rs/hronika/danas-kosovo-postalo-clanica-seecp-uz-odobrenje-srbije.html vii http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Selakovic-Ustavni-sud-da-se-proglasi-nenadleznim-za-Briselski-sporazum.sr.html viii Види: http://srb.fondsk.ru/news/2014/06/27/drzhava-u-dechachkim-rukama-ili-shta-nam-ie-pokazala-ustavnosudska-rasprava-o-briselskom-sporazumu.html ixhttp://facebookreporter.org/2014/06/28/%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B