Европа тражи поступно признање Косова?

© AFP 2015/ ALEXA STANKOVIC

Коментари и Аналитика

17:50 29.04.2015(освежено 17:53 29.04.2015) Преузмите краћи линк

Ненад Зорић

545012

Ни српски ни европски званичници, али ни аналитичари, не могу да се сложе око питања да ли свеобухватни оквирни споразум, на чијем потписивању инсистира ЕУ, значи признање или је то само политички документ, док би евентуални статус Косова био решаван за 10 година.

Немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер није донео нове услове у Београд, сагласни су аналитичари са којима је Спутњик разговарао. Међутим, они различито гледају на те услове, али и на ефекте посете.

Охрабривање или притисак

Порука јучерашњег састанка да ће Немачка подржати отварање преговора ако Србија испуни услове из такозваних 11 тачака, али и услове који нису везани за Косово, попут проналажења криваца за паљење Амбасаде Немачке, сматра аналитичар Душан Јањић    

„Дакле, ништа ново. Мислим да је ова посета и Београду и Приштини имала за циљ да се охрабре преговарачи да почетком маја потпишу 'Други оквирни споразум' и тако створе основ за лобирање Немачке", прецизира Јањић за Спутњик.    

Брисел да покаже да одлучни кораци Србије нису узалудни

Председник Центра за стратешке алтернативе Александар Митић каже да је немачки министар поновио серију веома тешких услова — или како каже — уцена, који се тичу завршетка повлачења свих институција Србије са Косова, помоћи Србима на Косову, питања језера Газиводе и других тема у вези са власништвом.

„Штајнмајер је поновио оно што је суштина практично свих услова и што је завршетак ове фазе притисака на Београд, а то је потписивање правно обавезујућег споразума о нормализацији односа између Београда и Приштине. У преводу, то је де факто и де јуре признање независног Косова. Чињеница да се тај споразум реторички назива другачијим именом — које ће лакше прогутати српско јавно мњење — апсолутно не сме да одвуче пажњу од чињенице да се ради о споразуму којим би Београд требало да призна независно Косово као одвојени ентитет", категоричан је Митић.

Крајњи договор тек за 10 година

Душан Јањић не слаже се са оваквим ставом и каже да политичари и јавност у Србији бркају појмове.

„Први свеобухватни споразум је потписан априла 2013, очекује се у мају 'Други свеобухватни споразум', који би покрио све теме којенаведене у 11 тачака и обавезу да се настави дијалог. Ништа више. То је основ за покретање поглавља 35", твди Јањић.

Он додаје да би после крајње нормализације односа — за 10, 15 година — требало да буде потписан завршни споразум. То ће зависити, прецира даље Јањић, од тога какав ће статус тада имати Косово.

© Sputnik/ Алексеј Дружинин

Николић: Нисам оптимиста после разговора са Штајнмајером

„Питање јњ да ли ће за 10 година Косово бити чланица УН, да ли ће са њом или са Европском унијом Србија моћи да потпише споразум. Због тога је и остављена флексибилна формулација. То се зове правно обавезујући споразум, за сада. Јер, ови оквирни споразуми, као што је утврдио Уставни суд Србије, нису правни већ политички. Они производе правне последице, и у томе је велика разлика", додаје Јањић.

Александар Митић сматра потпуно другачије.

„Поента није да Београд решава конкретна питања у том споразуму, већ да се правно, једном заувек признаје Косово као ентитет који је одвојен од Србије. То, наравно, не подразумева аутоматски међународно-правно признање Косова али у суштини, то је једна те иста прича", тврди Митић.

Шта је чуо председник а шта премијер

Српски премијер Александар Вучић рекао је после сусрета са немачким министром да је Србија урадила пуно и да постоје границе преко којих не може да пређе.

Председник Србије Томислав Николић отишао је у својој оцени сусрета и корак даље, рекавши да није оптимиста, јер од Штајнмајера није чуо да ће поглавља у преговорима са ЕУ бити отворена ове године.

Што се тиче донекле различитих интерпретација сусрета са министром Штајнмајером председника и премијера, Душан Јањић каже да председник Николић у јавним наступима помиње крајњу перспективу, односно крај нормализације односа, улазак у ЕУ и споразум који би тада требало да уследи.

© Sputnik/ Алексеј Никољски

Постоје границе преко којих Србија не може

„Дакле, Штајнмајер није могао да обећа улазак у ЕУ, могао је да обећа оно што је обећао и што мислим да је тачно интерпретирао премијер", прецизира Јањић.

Штајнмајер, према Александру Митићу, представља умерену реторику која долази из Берлина јер постоји читав низ услова који много оштрије саопштавају чланови немачког Бундестага.

Али, опет, додаје Митић, услови о којима је причао Штајнмајер рефлектују оно што тражи Бундестаг.

„Премијер Вучић је с једне стране истакао случај Газиводе, а мислим да је председник Николић говорио о читавом низу услова, о читавом пакету, и због тога је био можда мало оштрији у својој изјави", прецизира он.

Очито је све ствар тумачења. Као што је и председник Николић рекао у недавном интервјуу Спутњику: кад Србија седне да разговара са представницима Приштине она сматра да разговара са представницима суштинске аутономије у оквиру Србије, док Албанци кажу како су дошли у име своје независне државе.

Такође, ово није први пут да председник државе, наводно, погрешно разуме европске званичнике јер му раније замерено да је погрешно разумео комесара Јоханеса Хана да ће услов за улазак Србије у ЕУ, бити признање Косова.

Стање на терену, и сада а и наредних месеци и година — показаће чије тумачење је било исправније.

Опширније: http://rs.sputniknews.com/komentari/20150429/1585367.html#ixzz3YkyEBBcc

 

МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Парада победе 2015.

МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ

Парада победе 2015.

Ако тада нисмо били полтрони, када су многи у Европи били и полтрони и квислинзи, сада имамо прилику да покажемо тој Европи ко је и где био ратних година

Србија ће имати своје војнике на паради поводом Дана победе на Црвеном тргу у Москви као једина од свих република бивше СФРЈ. Србија је тако показала да је у спољнополитичком погледу и најсамосталнија држава бивше СФРЈ. Јер, сви други јунаци бивше нам заједничке државе ником поникоше, сви су послушали наређење из Вашингтона, високи политички функционери из других република некадашње СФРЈ не смеју да дођу у Москву. Тужна спознаја о толико жељеној „самосталности". Сада у оквиру новог лагера. Који не трпи дисонантне тонове малих.

Наравно, и у Србији има оних који се противе учешћу српских војника на паради у Москви, па се изјављује свашта, од тога да је то „полтронство", до питања зашто нас нису звали на раније параде на Црвеном тргу. На раније параде нас нису звали јер некадашњи Совјетски Савез није имао тај обичај да зове иностране војнике да промарширају Црвеним тргом. На паради 2010. године у Москви био је тадашњи председник Борис Тадић у улози врховног команданта Војске Србије. Наших војника није било, јер тада нисмо показали интерес да дођемо. Позив се обично упућује када се претходно „сондира терен", када се установи потврдан одговор оног кога се позива. Наши западни савезници нису нас 2014. године позвали на прославу годишњице искрцавања у Нормандији, иако је Југославија све до 6. јуна 1944. била други фронт у Европи. А у Нормандији се тог 6. јуна 2014. окупило друштво, међу којима је било и неких чије земље са борбом против нацизма и фашизма у Другом светском рату немају благе везе.

Истина, Французи су нас позвали и наши су војници промарширали 2014. Јелисејским пољима поводом годишњице почетка Првог светског рата. Марширали су наши војници пре неколико година и пред пуковником Гадафијем у Триполију поводом годишњице либијске револуције. Чудно, нико у Србији није поставио питање тадашњим властима је ли то израз полтронства према Гадафију?

Имамо све разлоге да будемо поносни на наше војнике који ће марширати Црвеним тргом. Они су то и заслужили, Југославија је била једина земља у поробљеној Европи у којој је од почетка до краја рата постојала слободна територија, без директног ослонца на војне снаге и фронтове које су држали СССР, Велика Британија и САД. Рат смо започели у условима потпуно неравноправног односа снага, како у живој сили, тако и у техници, а завршили смо га као четврта по снази савезничка армија у Европи. Први заробљени немачки војници у поробљеној Европи били су у Ужицу. За слом фашизма и нацизма народи и народности Југославија дали су највише што су могли, око 1.700.000 живота.

Почетком марта 1945. Југословенска армија имала је четири армије, десет корпуса, те једну Оперативну зону (4.), с укупно 52 пешадијске, седам дивизија КНОЈ-а, две ваздухопловне дивизије, јединице Ратне морнарице, самосталне јединице нижих штабова и војнотериторијалне команде. Од укупно 61 дивизије у завршним операцијама за ослобођење Југославије ангажовано је 49 дивизија, од тога 33 дивизије на фронту, а 16 дивизија у позадини непријатеља. У захвату фронта, осим поменуте 33 дивизије, биле су ангажоване две тенковске, 24 артиљеријске, седам инжењеријских, три противавионске и једна коњичка бригада, те више десетина партизанских одреда. На задацима подршке деловале су две ваздухопловне дивизије и две самосталне ваздухопловне ескадриле. У тим завршним борбама 1945. године Југословенска армија је располагала са: 1.152 топа, 3.634 минобацача, 103 тенка, 19.974 митраљеза, 222 борбена авиона, 251 бродом...
Губици које су Немци и квислиншке формације имали у завршним борбама на југословенском простору били су: више од 100.000 погинулх војника, око 340.000 заробљених. То је више од две трећине од укупног бројног стања немачке Групе армија „Е".

У Југославији је у периоду 1941-1945. било просечно везано борбеним операцијама и другим облицима борбе између 30 до 55 фашистичких и квислиншких дивизија, а када се урачунају и неке мање јединице то је од 600.000 до 850.000 наци-фашистичких и квислиншких војника.

Дајући пуни допринос савезничкој победи над фашизмом у Другом светском рату народи и народности Југославије сврстали су се у исти строј са великим протагонистима модерне историје. Ослобођење Југославије у Другом светском рату дело је бивших Југословена. Али, они који су и данас живи могу слободно да се запитају за шта су се тада борили, за шта су изгинули њихови другови? Јер, њихови наследници су све изневерили и продали.

Добро је што ћемо барем ми бити на Црвеном тргу, показаћемо да ипак имамо и част и образ. Нисмо пљунули на толике жртве из периода 1941-1945. и нисмо то заборавили. Ако тада нисмо били полтрони, када су многи у Европи били и полтрони и квислинзи, сада имамо прилику да покажемо тој Европи ко је и где био ратних година, да пуном снагом загазимо „стројак". Срећно момци!

Мирослав Лазански

 

објављено: 26.04.2015.

 

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Parada-pobede-2015.sr.html

 

Спољни дуг САД и његови главни страни власници

од satelit на 22. април 2015.

0

143?

Ових дана су  Министарство финансија САД и Савет за управу ФЕД-ом објавили најновију статистику спољног дуга САД. На дан 31.12 2014. укупан износ дуга је био 17,1 билиона $. БДП САД-а је 2014, према прелиминарним оценама ММФ-а  (још увек нема коначних података),  износио  17.416 милијарди долара. То значи да је ниво спољног дуга САД 2014.године дошао до нивоа од 98,3% БДП-а. Значи, потребно је још само мало, па  да и Сједињене Државе пресеку психолошки важну црту спољног дуга од 100% (земље Европске уније су је прешле још 2012.године).

Из  података  које саопштава Државна благајна САД  јасно је да је главни део спољног дуга  направила влада САД-а (36,3%). Влада је приморана да скоро сваке године, како би затварала дефицит у свом буџету, издаје државне  обвезнице  и друге врсте дужничких хартија.  Део таквих хартија она размешта по  самој земљи, али добру половину продаје страним инвеститорима. Међу њима су на првом месту званичне институције других земаља (централне банке, министарства финансија и остале државне организације, на пример – суверени фондови). Значајно је да су званичне институције других земаља последњих година почеле да откупљују не само дужничке хартије Државне благајне САД-а, већ и друге врсте дужничких хартија које емитују САД .

           Управни савет FED-a  преко свог званичног  сајта наводи нас да закључимо следеће:

1. Три године (2011. – 2014) нису запажене никакве нагле промене укупног износа обавеза САД према званичним институцијама других земаља. Постојао је умерени пораст обавеза по количини: раст је за три године био 862,7 милијарди долара, односно 14,4%. То значи да је америчка економија наставила да и даље живи преко сопственог задуживања.
2. Највећи део обавеза САД –а према званичним институцијама других земаља припада америчкој Државној благајни  (68,8% крајем 2014). Истовремено су на друго место по обиму обавеза према званичним институцијама других земаља последњих година неочекивано избиле америчке корпорације. Трезори, централне банке и суверени фондови многих   земаља  су своје резерве почели да активно формирају преко куповине америчких корпоративних хартија – акција и облигација. На њих је крајем 2014. отишло 19,3%  укупног броја  обавеза. Портфељ корпоративних хартија САД се код званичних власти других земаља за три године повећао 1,7 пута. При том монетарне власти других земаља више воле да своје  резерве формирају пре свега преко акција као корпоративних хартија јер оне  у односу на  корпоративне облигације обезбеђују већу рентабилност. На пример, крајем 2014. у њиховом портфељу корпоративних хартија акције су заузеле 1.001,4 млрд долара (87%), а обвезнице 154,3 млрд $ (13%). То је   нова појава. Још пре неколико година монетарне власти других земаља уопште нису улагале   у корпоративне хартије САД. Највероватније је да је главни разлог за то чињеница да је као резултат реализације америчког програма количинског смањења рентабилност државних обвезница САД  пала на неприхватљиво низак ниво.

Такође се из података са сајта ФЕД-а може  констатовати и да никаквих наглих промена у структури и броју обавеза САД према званичним институцијама других држава у јануару 2015 није било.

Управни савет FED-a  на свом сајту даје табелу која  показује да лавовски део свих обавеза одлази на Азију (74,2%  – крајем 2014), и да Кина и Јапан заузимају прво и друго место у свету по величини пакета државних хартија САД које су у њиховом поседу. Тај показатељ у Европи износи  15,3%, у Латинској Америци 8,6%. У периоду 2001. – 2014. највећи раст је долазио  од Европе (за 29%). Америка захтева да јој њени европски савезници активније помажу тако што ће куповати америчке облигације.

Министарство финансија САД преко Државне благајне  објављује и најновију статистику поделе државних обвезница и других државних хартија по другим земљама. На њој је приказан број благајничких записа који се налази не само код власти одређених земаља већ и код осталих власника благајничких записа САД. У првом делу овог текста је већ речено да званичне власти других земаља крајем јануара 2015. поседују портфељ благајничких записа САД од 4.124,4 млрд долара. Значи да   осталим   страним власницима  припадају  благајнички записи у вредности од 2.093,5 млрд $. У категорију „осталих власника" („незваничне институције")  спадају пензиони фондови, банке, осигуравајуће компаније, инвестициони фондови и т.д. На њих, тј. „остале власнике" иде 1/3 свих америчких благајничких записа изван САД.

Највећи власници благајничких записа САД су Кина и Јапан. Ако је раније самоуверено прво место заузимала Кина, почетком ове године су се позиције обе земље изједначиле. Кина је почела да успорава даљу куповину тих записа, а Јапан је, напротив, активирао њихову куповину на велико (могуће је да се то дешава под притиском Вашингтона). На  треће место је у последње време неочекивано избила Белгија која   још 2012. није била ни међу првих десет земаља-власница благајничких записа.

Русија је 2012.године била на осмом месту међу власницима америчких благајничких записа. У то време то је износило 145,7 милијарди долара. До јануара 2015. она је смањила вредност портфеља благајничких записа на 82,2 милијарде долара и тако се нашла на 16. месту – иза Турске. Део благајничких записа САД  из међународних резерви Руске Федерације је на чувању у депозитаријуму ФЕД-а САД (није познато колики је то тачно део). Због претњи Вашингтона да ће замрзнути међународне резерве Руске Федерације као потпуно разумљив корак монетарних власти Русије се претпоставља изношење тих благајничких записа из америчког депозитаријума. Такође је могуће и пребацивање  благајничких записа САД у сигурније резерве, јер и то представља  меру заштите РФ од економских санкција. У „сигурније резерве"  најпре спада злато.  У последње време се запажа тенденција да Русија  убрзано повећава  своје златне резерве као међународне. Према подацима Светског савета за злато, почетком 2000.г. руске златне резерве су износиле 384,4 т, почетком 2010. Те резерве су се попеле  на 788,6 т, а до 1.фебруара 2015. су нарасле на 1208,2 т. Уз највеће власнике златних резерви добијена слика и није тако лоша! Да приметимо да су у периоду 2000 – 2015. год.  САД, Немачка, Италија и Јапан своје златне резерве одржавале на сталном нивоу. А код Француске, Швајцарске  и Холандије  је чак дошло до њиховог значајног смањења. По темпу којим су се повећавале златне резерве можда би са Русијом могла да се упореди само Кина.

Уосталом, као и са Русијом, тако је и са Кином – без обзира на њихове довољно велике количине злата, његово учешће у међународним резервама још увек је много мање него у највећим земљама Запада. У  Кини су златне резерве на нивоу 1% (показатељ је очигледно умањен), у Руској Федерацији 12% (почетком 2015г.).  Упоређења  ради  наводимо податке за неке земље Запада (у %, почетком 2015): Немачка – 67,8; Француска 65,6;  Португалија 75,3%. Има и земаља које, мада се налазе изван граница „златне милијарде" такође имају врло висок  показатељ учешћа злата у међународним резервама. Као по правилу, то су земље које се боре за обнову свог економског суверенитета. Тако  у овом тренутку златне  резерве Венецуеле износе 69,3%.

Очигледно је да је замена девизне (посебно доларске) компоненте међународних резерви  свакако сврсисходна, али и из још једног разлога: време јефтиног злата је при крају. Очекује се нагли скок његове цене. О томе посредно сигнализира један догађај до кога је дошло у марту ове године:   затварање Лондонског златног фиксинга. Свет прелази на нови, либералнији систем одређивања цене жутог метала. У новим условима Русија је у великој предности, зато што има највећу експлоатацију злата.

 

Валентин Катасонов, Фонд Стратешке Културе

http://www.srbijadanas.net/spoljni-dug-sad-i-njegovi-glavni-strani-vlasnici/

Медији оптужили канадског премијера да је опседнут Украјином

9:23 20. април 2015.

Канадски премијер се залаже за интервенцију у оружаном конфликту у Украјини, што већ превазилази сваку меру, пише канадско издање  „La Presse". Раније је саопштено да ће Канада у Украјину послати око 200 војних инструктора за реализацију програма војних вежби у циљу јачања потенцијала Оружаних снага Украјине.

„Присуство 200 канадских војника у зони удаљеној преко 1000 километара од борбених дејстава ништа неће променити у војном погледу. У Украјини је већ активно 800 америчких и 75 британских војника, а Москва ће све то посматрати као провокацију од стране НАТО-а, који је већ разместио своје ракетне базе у балтичким земљама, сасвим близу руске границе. Осим тога, ЕУ је склопила Споразум о придруживању са Украјином, која је одувак била у сфери утицаја Русије. Управо на ову провокацију Путин је одговорио припајањем Крима, који је  у саставу Русије био све до 1954. године", пише канадско издање.

Премијер Канаде Стивен Харпер је на прошлогодошњем Самиту Г-20 тражио од Путина да „се купи из Украјине". Новинар сматра да се подршка кијевској власти од стране канадске Владе може објаснити жељом да се на следећим изборима привуку гласови украјинске дијаспоре, која је веома бројна у Канади. „Борба за гласове на изборима је сасвим допустива појава у политици, али 'опседнутост Украјином' је већ прешла сваку меру и постала 'опасна игра'."

http://ruskarec.ru/news/2015/04/20/mediji_optuzili_kanadskog_premijera_da_je_opsednut_ukrajinom_39117.html

Парада марионета

• понедељак, 13 април 2015 9:18
• Аутор: Дан
• 1 Одговор

Пише: Чедомир Антић

Особа по имену Филип Вујановић, политичар ветеран у Црној Гори, бивши предсједник републике, који тврди да је прије двије године поново побиједио на изборима (а у том увјерењу га подржава и режим Мила Ђукановића), донио је далековид и државнички мудар потез.

Прихватио је, па одмах потом одбио да путује у Москву на параду која ће бити уприличена у част седамдесете годишњице побједе над фашизмом.

Некада давно, Вујановић је служио као „лијепо лице" наказног режима. Тада је могао да спомене Србију и Русију приликом обиљежавања дана независности, а да притом не употријеби и говор мржње. Данас то више није тако. Данас је другачије. Русија, ипак, није Србија да се њоме поиграва група ветерана предсједништва ССОЈ-а која се са привременог рада у Београду вратила у завичај на доживотне функције.

Нити ће Вашингтон и Брисел трпјети то замајавање од некога ко је већ показао да је спреман на сваки уступак и жртву само да би им се умилио; нити ће Москва трпјети некога ко је у најави неискрен, лицемјеран и покварен.

У овом тренутку САД, Британија и Њемачка захтијевају слијепу оданост, Руска Федерација данас код њих има статус који је нацистичка Њемачка добила тек 1940. године. „Културним" нацистима требало је да разоре пола Европе, али су непријатељи постали тек када су почели да нападају и бомбардују Француску и Британију, Русија је постала непријатељ самим својим постојањем, а непријатељство је експлодирало када није прихватила да буде жртва, да статус европског парије купује тако што дозвољава да дио по дио њеног народа буде жртва.

Фактор Путин

Путин Западу не смета зато што је аутократа и угрожава сусједне државе, пошто таквих пријатеља ови имају широм свијета. Јељцин им је био пријатељ, тврдили су да је демократа, иако је на парламент који је био легитиман колико и установа предсједника федерације ударио артиљеријском ватром.

Њима је у ствари потребан неки Милошевић, непријатељ кога могу да савладају и да контролишу. Спреман да буде и тврдоглав и попустљив када им одговара, који ће ћутке жртвовати српски народ Крајине и славити када му отму свету косовску земљу. Ријетки су такви, Путин то свакако није.

Какав је да је, Путин је макар политичар од формата за разлику од бирократа из Брисела који и исти тоалет папир и исту политичку стратегију увијек користе више пута у различитим ситуацијама. Годинама су финансирали морбидне и бизарне невладине организације које су урлале на свако одбијање српских власти да беспоговорно славе дан уласка јединица Црвене армије и НОВ-а у Београд.

Сви ми који смо сматрали за неопходно да примијетимо да је борбу против нациста и окупатора пратила и борба против слободе и демократије, да је народ беспотребно излаган погибији када је велика већина европских нација гледала да се сачува и приштеди, као и да је у два мјесеца после ослобођења, у миру, убијено 6.000 његових невиних грађана били смо означавани као фашисти и колаборационисти.

Сада, међутим, побједа над нацизмом није више важна. Док у Естонији руше споменике, газе основна права руског народа, Русија је та која наводно пријети малим, екстремистичким држапним национализмима балтичких држава. Да ли је Русија прекршила Устав Украјине и оборила предсједника на улици? Можда је Русија укинула права руском народу на истоку Украјине?

Сви знамо да нису Руси, већ Украјинци ослободили концентрациони логор Аушвиц тако каже предсједник Пољске. Русија, усталом није позвана на прославу обиљежавања годишњице ослобођења Аушвица. Зна се да је Њемачка кључнија за обиљежавање те годишњице да њемачки народ није изабрао Хитлера не би било логора, да иста земља сада није демократска држава можда би још увијек постојали неки логори…

Нова понижења

Србија је одлучила да иде у Москву. Поруке из Брисела су езоповске, двосмислене, изречене у кондиционалу, мафијашки пријетеће… Али Николићева Србија, иако јадна и капитулантска, поноснија је од „лидерке региона" Ђукановићеве Црне Горе која не само да има предсједника марионету, већ је и сама марионетска.

И да све буде занимљивије, ти који данас Црну Гоу гурају у НАТО и сукоб са Русијом – државници који мијешају Црну Гору и Македонију омогућили су да Подгорицу понижава албански премијер Еди Рама.

 

Прво су бирали „Мис Албаније" у Улцињу, затим су Рама и Тачи постали почасни грађани тог града на територији Црне Горе, и још из њега најављују уједињење Албанаца „ако не милом онда класично" (дакле културно, отмено, европски на опште задовољство пошто злочини које не види витални, праведни, слободоумни и чили Теодор Мерон у ствари и не постоје).

Док се Филип Вујановић дружи са СУБНОР-ом који се нашао да га извуче из обећане посјете Русији паради која свједочи о историјској истини да је Црвена армија заузела Берлин и срушила нацизам остаје истина да када Рама и Тачи успију, Србија неће имати 13 одсто територије, а Црне Горе и Македоније више неће бити…

Али, зар је то важно Клинтону су Македонија и Црна Гора ионако исто… А и сви ћемо бити у Европској унији…

http://www.in4s.net/index.php/parada-marioneta/

Драган Маршићанин: Скидам капу Вучићу, како обмањује народ

 

среда, 15. април 2015.

У ДСС важи за човека који увек каже шта мисли, спреман да критикује и укаже на грешке с којима се странка суочава. Био је један од најближих сарадника бившег председника Демократске странке Србије Војислава Коштунице, дугогодишњи потпредседник ДСС, председник Народне скупштине Републике Србије, министар привреде у Влади ДСС, па онда амбасадор у Швајцарској. Остао је веран, како каже, политици странке у којој је од оснивања и после промене њеног руководства, абдикације Војислава Коштунице и доласка Санде Рашковић – Ивић за кормирала потонуле странке, али не и политичке опција, која ће, чини се, већ на наредним изборима да се врати тамо где јој је и – место! - Увек сам поштовао Војислава Коштуницу и његову историјску улогу у петооктобаским променама. Али људи се у странкама обично везују за личност или за идеју и њену политику. Ја спадам у ове друге. И све док се ДСС буде борила за политику коју заступа од оснивања, ја ћу бити део те странке којој сам посветио већи део живота, каже за „Сведок" Драган Маршићанин. Сведок: Сада ће 15 година од демократске револуције и 5. окотобра. Данас, по мишљењу већине опљачканих грађана нисмо добили омо - што смо очекивали. Али, питање је и – шта је то што је Србија очекивала 5. окотобра? Драган Маршићанин: Очекивала је, пре свега, смену ауторитарног режима, то је била и основа окупљања. Накнадно су у то убачене тврдње да се тада већ залагало за улазак у ЕУ. То није тачно. Била је то борба за промену поретка, за демократизацију Србије, за успостављање правне државе. То је била основа за окупљање тог потпуно шареног друштва, дијаметрално позиционираних странака и то је био, тада, једини циљ окупљања и формирања ДОС-а. И тај циљ је оставрен. С: Шта је било с оним „Договором с народом" који су сви заборавили? Д.М: Па није реализован када погледате све те тачке. Нешто је било почело да се реализује, данас од тога није остало ништа, чак ни онај основни циљ, јер данас немамо ни демократску ни правну државу. С: Када сте споменули данас...Стиче се утисак да се Србија данас стиди Србије од прекјуче. Зашто? Д.М: Србија данас стиди се и Србије од јуче. С: Зашто? Прошлост Србије није срамотна, стално смо водили одбрамбене и праведне ратове и били смо формално увек на правој страни. Испоставља се да је било боље, из данашњег угла гледано, да смо били на „кривој страни". Јер, све земље које су подржавале Аустроугарску,  Немачку, Рајх, боље су прошле прошле од земаља победница?! Д.М: Зато што вам је на делу један од захтева Ангеле Меркел и немачких парламентараца ревизија историје и - промена свести. Ако је у Немачкој то била денацификација, у Србији је то десрбизација. И на делу имате ту десрбизацију Србије. То подразумева да се ви стидите свега онога што јесте идентитет једног народа и његове херојске прошлости.  С: На шта се то одражава? Д.М: То вам отупљује способност да се данас изборите за своје националне интересе. С: Али земља која нема прошлост, вероватно нема ни будућност? Д.М: То кажете Ви, то кажем и ја. Али они који чине све да се та прошлост заборави да би се мање водило рачуна о будућности мисле, или макар јавно говоре другачије. С: Постоји нешто у српском народу да ми очито ништа не памтимо. Јер садашња власт нема опозицију. Испоставља се да је ДСС, оваква каква је сада, ванпарламентарна и слабашна - једина опозиција у земљи?! Невероватно је да у паралемнту имамо и опозиционе и властодржачке странке које све дувају у исту тикву? Д.М: Опозицију и имате само ван параламента. Формално у параламенту су странке које не учествују у власти, па су опозиција. Али, практично њихова политика се не разликује од политике власти, или се разликује само у детаљима као када је у питању економија. С: Један од симбола Југославије и Србије била је војна неутралност. Ко даје право скупштинскојх већини да они могу да учлане Србију у НАТО и промене вољу народа? Д.М: Нико им не даје право. Када је НАТО у питању и увлачење Србије у НАТО, то је  иста политика која се води према Косову – политика пузећег признавања независности Косова, као и пузећег уласка у НАТО. Последње потписивање споразума са НАТО је, ако не званично улажење Србије у НАТО, онда је увођење НАТО - у Србију! С: Имамо бројне (не)споразуме које су потписивали Вук Драшковић, па Борис Тадић са Кондолизом Рајс, па сад Дачић – Гашић у Бриселу. Да ли грађани Србије имају парва да знају шта потписујемо? Д.М: Сад грађани Србије знају шта се потписује, рецимо овај последњи споразум објављен је на сајту Владе, али не и ЗАШТО такве споразуме потписујемо?! Уз то проблем је што грађани из, не знам ког разлога, на све то ћуте. С: Малопре смо поменули промену свести? Д.М: Грађанима се преко контролисаних медија пласира неистина да то што пише - није то што пише, да је то корак који не подразумева улазак у НАТО. Али, када прочитате споразум видите да је Србија на неки начин незванично уведена у НАТО и увучена у један потенцијални сукоб између НАТО-а и Русије који не знамо како ће да се заврши, ни којим током ће да иде. С: Рекли сте да је циљ 5. октобра био рушење ауторитарног система Слободана Милошевића. Да ли Србија поново има ауторитарни режим? Је л треба данас 6. окотбар? Д.М: Треба! И ово што ћу рећи је мој лични став. Постоји и данас нешто што може да буде заједничко свим странкама са којима се ДСС заправо ни у чему не слаже осим у једној ствари, а то је у томе да је данас на делу један ауторитарни режим и једна потпуна неслобода грађана да буду информисани и да на основу добре информисаности могу да гласају за коју ће се политичку определити. С: Овде се све више прича да народ нема за кога да гласа. Да ли је тачно да нема за кога да се гласа, или је и то у домену маркетинга и спекулација? Д.М: Има политичке опције, имају прилику да гласају за разне опције. Али чињеница је да су готово све политичке странке на данашњој политичкој сцени компромитоване. Неке оправдано, неке неоправдано. Компромитована је на неки начин и моја ДСС због тога што се од 2003. води жестока медијска кампања против ДСС, ранијег председника Војислава Коштунице. Оставило је последице и остало је уверење да је наша политика била неплодотворна и то је инсталирано у јавности. И не може се рећи ни да ДСС није из тих разлога компромитована, а да не говоим за остале код којих постоје оправдани разлози што је то тако. С: Судећи по активностима Санде Рашковић Ивић, жестоким, практично дневним и промтним саопштењима ДСС, на бројне промашаје актуелне власти, нешто се у ДСС ипак променило. Не делујете више као аутистичка странка, на против? Д.М: Оно што ја видим као шансу ДСС је промена која је наступила после последњих избора у странци, нова лица, нови млади људи, који на нови, другачији начин и дубоко опозиционо супростављени данашњој власти. Само они могу да поврате поверење грађана у ДСС.   С: ДСС је једна од ретких политичких опција која нешто покушава да уради. Ушли сте у савез са Дверима. Мада они имају то специфично устројство, са старешинама... Како не може да се уједини патриотска опозиција у један блок? Јел у Србији може да помогне ишта друго осим - улица? Д.М: Улица је најгоре решење и није темељно, само је тренутно. Тешко је објаснити што не може да дође до ширег окупљања опозиције чак и у овом патриотском блоку у коме смо само ми и Двери и неке мање странке. Ту су се прикључили патриотски интелектуалци. За сада је то то. И ми и Двери се крупно разликујемо у неким мање битним питањима. Али смо се окупили око нама неких битних заједничких тачака. Али како приволети радикале да се укључе у тај блок без питања ко ће бити лидер?! С: Демократски блок би могао да направи 10 до 15 одсто ако би се ујединио. Д.М: Али ко да се уједни, када на радикале не можемо да рачунамо. С: Колике су шансе да се ДСС договори са СПС, ако социјалсите избаце из Владе? Д.М: За сада осим што у СПС, па и у крајњој линији у СНС можете да препознате само појединце који имају неки осећај одговорности према држави и националном питању ви не можете у политици те странке да то препознате и не можете с њима да правите озбиљну комбинацију. С: Хипотетички, да СПС изађе из Владе да ли би онда била за вас прихватљива сарадња с њима? Д.М: Да СПС изађе из Владе? Питање је - зашто? Варијана прва је да их истерају, али то ништа не говори о њиховој жељи и идеји да политику и однос према држави промене. Политика коју воде је еврофилна, опредељеност за ЕУ, неодговорна политика према питању државног интегритета.   С: Чекајте, постојао је период и када је ДСС водио еврофилну политику, па је онда променио став?! Зашто сте ви имали, а други немају право да промене став? Д.М: Промена мишљења није ништа страшно и препоручљива је, ако мишљење мењате због тога што су се околности промениле. Када је ДСС престала да се залаже за ЕУ то је била последица промене односа ЕУ према Србији. Када сте добили ЕУ као противника интереса Србије морате да промените свој однос према њима. Ако политику мењате само ради опстанка на власти као СНС и СПС, онда је то неморално. Е сада уколико СПС себи, јавности, па онда и нама у опозицији покаже и увери нас да своју политику мења зато што је истински променио однос према ЕУ онда ту може да се о нечему разговара. Али, ако је то последица само чињенице да вас је неко истерао из власти, онда то не води ничему. С: Шта Европа и велике силе треба још да кажу Србији да ми схватимо да нас неће и да се опасуљимо? Д.М: Па не знам одакле вам то, они стално говоре да нас хоће. Само још да признамо Косово и да уведемо санкције Русији и да променимо свест. С: И све то урадимо и онда Шешељ неће у Хаг. Д.М: Онда ће нам рећи да нас неће. С: Колико Сириза може Србији да помогне? Д.М: Може да помогне у томе да народ схвати да не постоји само једно решење и да постоји алтернатива. Стално имамо неку политику да нешто нема алтернативу. Сириза показује да алтернатива постоји. Да ли је та алтернатива добра, или рђава -  то је друго питање. Али постоји. То је добар показатељ као и јачање других  евроскептичних странака у Европи,као и понашање мађарске странке која је на власти. С: Али, стиче се утисак да ми прихватамо и нешто што нико од нас не тражи. Д.М: Тачно је прихватрамо више него што нам траже. Тако је било и са Борисом Тадићем и Владом ДС. Увек се нуди нешто за шта се претпоставља да ће се наићи на добар одзив за опстанак на власти. Тадић се њима обећао он им дугује, они су га довели на власт. И он се свим силама труди да задржи њихово поверење и рачуна да ће лагаријама нешто да уради. И ту су му грађани потребни. С: Мислите да ће успети да их превари? Д.М: Један број хоће. Срби су лаковерни. С: Стиче се утисак да је кампања почела? Д.М: Кампања није ни престајала. Реално. С: Вучић се понаша као опозиција и даље. Само да добије власт, све ће да реши. Д.М: Па њему је све у футуру, у предстојећем периоду ми ћемо... Кампања и не престаје: реконструкција владе једна, па нови избори, па најављена нова реконтрукција ... То је само куповина времена, а реконструкцијама се затурају резултати - којих нема. И опет отвара оно ми ћемо да све урадимо - само да добијемо изборе... Ту је много подвала. Он каже повећаћемо плате и пензије. А шта је то повећање у суштини. То је смањење смањења. Он то зове повећање. Вучић је вешт политичар. То како обмањује народ, скидам капу. Сваки дан лаже све више. Он пре неки дан причао о томе да је остварен суфицит у буџету са све оним његовим омиљеним изразом да се то није десило у новијој историји. Тамо у некој влади је било суфицита три године, стицајем околности та влада је била ДСС-ова. Па, као незапосленост се смањила? Одем на сајт Националне службе за запошљавање, незапосленост повећана, више регистрованих него прошле године. Онда каже повећане плате. Погледам податке Народне банке, зараде мање. С: Рекао је да је повећан ПДВ. Како може ПДВ да порасте с обзиром на све ове параметре? Д.М: Јесте порастао ПДВ. Али зато што смо увозили струју, а на увоз струје се плаћа ПДВ. Због поплава смо имали мању производњу, па смо имали увоз и платили ПДВ. И он каже - ПДВ се повећао, али не објашњава и - како. Промет у продавницама мањи, увоз капиталне опреме стагнира или мањи, а ПДВ се повећао?! С: Да буду избори за месец дана шта би очекивао ДСС, а шта Ви лично? Д.М: Очекујем да уђемо у парламент. Далеко лошији резултат СНС, али не толико да не саставља будућу владу и самим тим компликованију ситуацију око састављања те владе. Не могу да проценим како би прошле евроунијатске опозиционе странке. Очекујем и настављање проблема, јер се бојим да се после следећих избора људи већински неће определити за промену политике, већ ће само ова политика која се води да добије мању подршку од ове коју има данас. Али довољну да се са њом настави. Заправо тек неки други избори за које слутим да неће бити далеко иза следећих ће решити ствар. С: Има једна олакшавајућа околност, у Шпанији је питање тренутка када ће опозиција да победи. Д.М: Мислим да у Србији то није толико брзо могуће. С: Што смо ми гори од Грчке и Шпаније? Д.М: Нисмо гори. Али има нешто у менталитету нашег народа који не допушта тако нагле, радикалне промене ставова. Постоји велика лаковерност. Не могу да окривим народ, криви су политичари. Али лаковетрност код избора и наседање на лажна обећања увек добро пролазе. С: А Београд на води? Колико ће бити скупи станови? Д.М: Не искључујем могућност да ту буду повољни станови. Ако он не плаћа земљиште и скидамо им редовне доприносе за уређење, ако плати колико кошта цигла, цемент и стакло... С: То је око 520 евра... Д.М: Тако је. Што га онда не би продавао за 1500 по квадрату? С: Верујете ли да ће да буде Београда на води? Д.М: Багери ће да копају темеље, пруга за превоз опасног товара ће и даље ту да пролази док не направимо мост код Винче. Направиће они прву фазу, оне две зграде, шопинг мол и хотел. И то је то. И биће: ево кренули смо, радимо. С тим што човек мора да каже да је заиста потребно да се измести станица, да се среди савски амфитеатар, али то све мора да се ради одређеном динамиком и по прописима.  С: Који пројекат има ДСС да обмане грађане? Косово је Србија и још? Д.М: Ми имамо проблем што никада нисмо научили да да обмањујемо грађане. С: За почетак им обећајте да ће Звезда бити првак Еврпе у фудбалу, Партизан у кошарци... Д.М: Размотрићемо те ваше идеје на Председништву. С: Народ не воли истину. Д.М: Па шта сада ми треба да радимо, да га лажемо? Па не можемо. Истина је некада тешка, али лековита. Ми не можемо да идемо с другом политиком осим оном коју имамо – не у ЕУ, не у НАТО. С: Добро, а шта вама грађани Србије кажу када одете у неко место на то - не у НАТО, Косово је Србија? Д.М: Питају када ћете да замените ове дрвене бандере бетонским. С: Па не учите од бољих зато вам и не иде. Има једно село код Смедерава које када падне киша нема струју. Пред изборе довезе бетонске бандере, истоваре их и обећају да ће то да реши проблем. На изборима сви у селу гласају за њих. Чим су пебројани гласови дође камион покупи бандере и одвезе их. Онда им обећају да киша никада више неће да пада?! Д.М: То сам виђао са водоводним цевима, довезу их стоје ту док прођу избори и покупе. О бандерама и локалним путевима морају да воде рачуна и да то раде општински одбори. С: Добро, Косово, ЕУ, Нато... А шта ћемо са економијом, све мањим стандардом... Д.М: Ми упорно причамо да политика штедње није добра политика. Није решење. Та политика коју намеће ММФ штити политику поверилаца и њима је важно да ви можете да вратите дуг. Њих не интересује развој привреде. Ви када штедите, додатно се не задужујете да инвестирате у привреду, ту нема развоја привреде. Нема решавања проблема, стандард становништва још више опада, дугови се и врате, али привреда наставља да пропада. Мора да се задужи, али да се задужи да би се улагало у покретање српске привреде. И онда из прихиода од раста БДП да се вараћају дугови. С: Да неким  чудом ДСС добије власт да ли би укинули давање пара странцима за отварање фирми и наводних радних места? Д.М: Да, то је крање нерационално. То је одличан извор корупције. Када се ви и ја договарамо да ли ћете да отворите радно место које бисте иначе отворили. Зашто се не даје 10.000 евра неком пољопривреднику који ће да отвори пластенике и зимске баште, и да тамо запосли људе.   С: Јесу ли избори потребни Србији? Д.М: Јесу, али биће тешки у оваквим медијским неприликама, посебно после ове најаве приватизације и локалних медија. С: Стиче се утисак да се ДСС често сада појављује у јавности. Ви одговарате на прву лопту. Не пропуштате прилику да се сваки дан огласите. Чак и медији који су дебело под контролом власти то – објављују? Д.М: Мислим да грешите. Ми се спорадично појављуемо у три дневне новине, у штампаним медијима. Појављујемо се нешто чешће у елекстронским издањима и на разним порталима. На великим телевизијама нас нема. Сужене су могућности да се сазна за реакције ДСС на актелна питања. С: Добро, 9. март је формално кренуо са рушењем ТВ Бастиље. Сада имамо медијске бастиље широм Србије. Већина медија је ни на небу ни на земљи. Имате пар недељника који немају моћ да се супроставе Сорајама, фармама и паровима и гебелсовским методама властодржаца.. сличнима. Како је могуће да та опозицициона памет  ДСС, Двери, па и ДС, не проналази начин да изврши притисак и да бар мало олабави медијске менгеле? Д.М: Како ћете то? Можете парама, а немате толико новца. Имате присутан страх у редакцијама и немате начин да га разбијете. С: Овде, и поред свакодневних прича, махом оних који су стално живели на туђој грбачи да је на делу цензура, то није тачно, цензура не постоји. Постоји аутоцензура, али из знаних и незнаних разлога. Д.М: У правом смилу речи не постоји цензура. Не постоји неки Беба Поповић који окрене телефон и каже да не смете да напишете ово или оно, као што је постојало у време ванредног стања. Али имате власнике који вам дикттирају политику и медије који, ипак имају неки простор слободе, али који су застрашени. С: Имамо кризу у свим сегментима друштва, па и у новинарству. Нема више правих новинара, али имамо „наш извор", „како сазнајемо" и „из извора блиских истрази, влади"? Д.М: Ако новинар дође до поверљиве информације која, наводно, не би смела да процури у јавност, шта је његова професионална обавеза? Да штити свог саговорника и извор, или да га цинкари?! Прочитао сам изјаву Николе Селаковића да ће Србија да крене добрим путем тек када новинар који дође до те информације и одмах пријави надлежном органу да је дошао до такве вести?! Јесам ја ту луд или Селаковић? Ја сам новинар долазим до одређене информације и дужан сам да штитим свој извор. И онда причамо о томе да ли имамо правни поредак и демократску државу. С: Ви сте се као странка први огласили и успротивили продаји „Телекома"? Д.М: Па то је потпуни апсурд, ви продајете један од највреднијих ресурса у земљи. Прошле године „Телеком" је остварио профит од 170 милиона евра, ове године ће бити око 220 милиона евра, а следеће 370 са враћеним дуговима. Ви то сада продајете. Уз то угрожавате безбедност и стабилност државе, јер нећете имати ни једну заштићену линију која није у рукама странаца. Имате потпуно угрожену безбедност државе, имаћете отпуштање радника, затварање малих и средњих предузећа која су везана за „Телеком". Потпуно ирационалан приступ решавању проблема. У време Владе ДСС имали сте ширење „Телекома" куповином „Телекома" Републике Српске, ширењем на Црну Гору. И ви уместо да ширите пословање, идете на продају профитабилне фиреме. Штеточинска политика потпуно. Исто је и са аеродромом. Тако је и са „Фијатом". Ни један динар од њега немате, а у њега и даље улажете. (Оливера Миливојчевић – Сведок)

 

Mi se borimo za kutlaču, a kazan je prazan

 

Mi se borimo za kutlaču, a kazan je prazan

admin | March 10, 2015 | 0 Comments

Intervju – Miodrag Zec, redovni profesor Filozofskog fakulteta >

Ne sme biti plana B za državu

Razgovarao: Radmilo Marković

"AKO NEMATE UREĐENU DRŽAVU, NE MOŽETE NIKAKO IMATI EFIKASNA PREDUZEĆA. TO SE OVDE NE SHVATA. NE MOŽETE PALME SADITI NA SEVERNOM POLU, ODNOSNO MOŽETE, MOŽETE IM DAVATI I SUBVENCIJE, ALI ONE NEĆE PORASTI I NEĆE RODITI. TAKO, U DRŽAVI KOJA NIJE UREĐENA, KOJA NIJE PRAVNA, SIGURNA DRŽAVA, NE MOŽE DA USPE NIŠTA"

Odmah nakon propasti pregovora vlade sa Esmarkom, u javnost su vlasti iznele plan B za Železaru Smederevo. Prema tom planu, Železara će putem javnog poziva naći profesionalni menadžment, koji će oporaviti proizvodnju i učiniti je održivom, ne otpuštajući pritom radnike. Propala (ponovna) privatizacija Železare bila je povod za razgovor sa profesorom ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Miodragom Zecom, uz glavno pitanje – ima li država plan B, koje se kao motiv provlačilo tokom celog razgovora, a kroz koji su, osim o Železari, provejavala i razmišljanja o "Beogradu na vodi", Telekomu, obrazovanju, ekonomskoj politici, levici i desnici, uvek uz osvrt na stanje u srpskom društvu, i uz postavljanje bazičnog pitanja: šta je to zbog čega su neka društva uspešna, a druga neuspešna.

O ŽELEZARI I DOMAĆIM PREDUZEĆIMA: Što se grbo rodi, niko ne ispravi. Glavni problem bivše Jugoslavije, koji se proteže do danas, jeste pogrešna struktura investicija na nivou pojedinca, preduzeća, i na nivou cele države. Pogledajte šta naš pojedinac poseduje. Poseduje imovinu, a nema prihod. Ispada da u Srbiji veliki procenat stanovništva ima stan, što je znak srednje klase i stabilnosti, a nema para da plati struju. Na nivou preduzeća, kad investirate svoj novac, gledate kombinaciju vrednosti i prihoda. Kad se investira državni novac, kao što je bilo kod nas tokom pedeset godina, onda svako želi da dograbi što veću zgradu, što veće zemljište, što veću imovinu, ne misleći o troškovima održavanja te imovine i o njenoj funkcionalnoj upotrebi. Svako preduzeće ima bilans stanja. U njemu postoji neka imovina, zgrade, zemljište, ali u prosečnom preduzeću kod nas to je 80 odsto bilansa stanja, a u Italiji je 20 odsto. Tako imate ogromne zgrade u kojima nema nikakve opreme, ili je oprema iz XIX veka, ili je pokvarena i ne radi, a tamo je oprema 70 odsto imovine, suština je u opremi. Postoji i neka finansijska imovina, novac na računu, kvalitetna potraživanja, hartije od vrednosti itd. Ta leva strana bilansa kod nas je bitno različita u odnosu na levu stranu u normalnom tržišnom sistemu. Desna strana, ono odakle smo mi finansirali tu imovinu, takođe ima neku prirodnu strukturu. Recimo, sopstveni kapital često učestvuje sa 50 odsto, a 50 odsto su krediti. Ali kod nas se dešava da krediti i gubici pojedu sopstveni kapital, pa onda dolazi do otpisa, turbulencija, visoke inflacije.

Suštinsko pitanje ovde jeste čemu je namenjeno preduzeće. Da li je namenjeno da kreira prihod ili je to samo imovinska struktura? Šta se onda desilo u toj nesretnoj privatizaciji? Imali smo sistem koji je trajao 50 godina. Privatizacija je došla jer nije bilo moguće napraviti održiv sistem na bazi društvene svojine, zato što su ta društvena preduzeća bolovala od paradoksa da, ako radnici donose odluku o raspodeli dohotka, oni neće doneti odluku da akumuliraju, pa da to ostane nekom drugom, već svi kažu: daj platu, plata je naša, i to odmah. Kad je došla privatizacija, promenio se svojinski oblik, ali se nije promenio društveni milje, i to je tragedija ove privatizacije. Ljudi su kupovali preduzeća kao zbirku stvari, kao imovinu, koju će kasnije nekom preprodati. Nisu ga kupovali kao poslovni entitet, nisu ni mislili da se bave biznisom, jer je to ta logika i to su ti kupci čije je bogatstvo izraslo na socijalnim turbulencijama, na privatizacijama, na nacionalizacijama, na visokim inflacijama, na redistribuciji. Ideja je bila da se dograbi što više imovine, pa da se kasnije nekom proda. Tragedija je nastupila kada je svetski sistem stao i nema više preprodaje. I sad su oni zarobljeni. Drugi hendikep: da biste pokrenuli biznis, potrebni su imovina, kapital i znanje. Morate znati nešto da pravite. Pošto ste dograbili imovinu, nemate dovoljno kapitala, a još manje imate znanja i ne možete neko preduzeće koje je tehnološki prevaziđeno restrukturirati bez novog znanja. Umesto da u preduzeća unose svež novac, većina novih vlasnika je požurila da izvuče iz preduzeća ono što su dali za kupovnu cenu. Time su dodatno hendikepirali ionako finansijski devastirana preduzeća.

Apropo ove čeličane, ona ne može ni pri kakvoj ceni čelika da bude rentabilna, jer nema obim proizvodnje da pokrije fiksne troškove, a proizvodi najprimitivnije stvari u svojoj delatnosti, ravne limove. Nemate rudu železa, nemate koks, nemate tržište, nemate metalskoprerađivačku industriju, nemate kapital za promenu i inovaciju, za prenamenu strukture, i još razne stvari nemate. Železara ima svoju istoriju, i uvek je u istoriji bila na granici gubitka i uvek je bila dotirana. Kada bi se sada sabrao sav kreirani dug po osnovu Železare, to su ogromne brojke, to verovatno prelazi nekoliko milijardi od kada je ona napravljena. Kad je stvarana Evropska unija, ona je počela kao Zajednica za ugalj i čelik. Kad se taj dogovor napravio, na stotine malih čeličana u Evropi je propalo. Ostale su samo najveće, i većina njih je u Nemačkoj. Jedno je kad nemačka čeličana proizvodi visokokvalitetne limove, pa ih proda kroz BMW, Mercedes, Folksvagen, kroz mobilni telefon, i šta sve još ne, a drugo kad vi prodajete komade lima za oluke ili za šerpe. Dakle, bazični je problem konfiguracije, i to nije problem koji se može ispraviti ljudskom voljom u kratkom vremenu. Na velikom evropskom tržištu dominiraju veliki igrači čiju produktivnost mali teško dostižu, posebno ukoliko nisu vrhunski specijalizovani i efikasni. Očekivanja perifernih zemalja da će sa ulaskom u EU doći do izjednačavanja plata i standarda pokazali su se iluzijom. Nasuprot tome došlo je do rasta cena ranije subvencionisanih dobara (struja, stanovanje) i time daljeg urušavanja standarda. Evropa, umesto da konvergira, ona divergira i jaz između centra i periferije se širi. Dakle, treba shvatiti da nije važno koliko, već šta radite i koliko je u vašem proizvodu novog znanja. Znanje je najvrednija roba jedne nacije.

ŠTA DRŽAVA NE TREBA DA RADI: Vođenje celovite privredne i državne politike je vrlo komplikovana stvar i zahteva vreme, znanje, društveni dogovor, klimu, kulturološki obrazac, antropološku situaciju i pitaj boga šta još. Zašto neke zemlje obdarene resursima, kao Nigerija, krvare u ratu, a zašto su zemlje koje nemaju nikakve resurse bogate? Mi ne shvatamo da je država najkomplikovaniji i najrentabilniji proizvod ljudskog društva. Kad nemate taj proizvod i uređeno društvo, onda imate čitav niz rasipanja resursa. Ako se postavi pitanje šta treba raditi sa državnim preduzećima, to ne možemo rešiti dok ne rešimo pitanje koje prethodi tome, a to je zašto u nekim društvima imamo uspešna preduzeća, a u nekim neuspešna. Ako nemate uređenu državu, ne možete nikako imati efikasna preduzeća. To se ovde ne shvata. Ne možete palme saditi na Severnom polu, odnosno možete, možete im davati i subvencije, ali one neće porasti i neće roditi. Tako, u državi koja nije uređena, koja nije pravna, sigurna država, ne može da uspe ništa. Uzmimo sledeći primer. Kad jedan Englez otima resurse, imovinu, dohotke po svetu, od Pendžaba, Pakistana, Indije, gde on to nosi? U London. Kad jedan Rus to isto radi na Čukotki, on isto nosi u London. Kad se jedan Srbin obogati ovde u Požarevcu, i on nosi u London. Zašto svi nose u London, a ne nose kod sebe? To je bazično pitanje. Ako je jedna nacija izložena krvoliptanju, finansijskom i biološkom, ona nema šanse. Džaba tu priča o restrukturiranju preduzeća, to nikakve veze više nema. Ono što treba, i ono što je plan A, koji se odlaže, jeste da mi napravimo jedan projekat male, prosperitetne, prosvećene, neutralne države. A ne ovako da vlada ide i hvata investitore kao da hvata pčele i gura u košnicu, pa one ujedaju… Vlada treba da napravi košnicu, da same pčele, gonjene svojim prirodnim instinktom, idu, zuje, prave med, a ne da vlada ni ne napravi košnicu, a ako slučajno neka pčela i napravi neki med, onda ga oni otmu i još pobiju pola pčela da bi ga uzeli. Državna politika ne znači rad na praktičnim stvarima, ne treba država da vrši preduzetničku funkciju, da uzima subvencije jednima i da daje drugima. Država ima širok aspekt funkcija, ali ono što ona ne treba da radi to je da proizvodi med, jer ona ne zna, nema nagon, instinkt i znanje da proizvodi med. A naša država upravo time hoće da se bavi. Ti moraš napraviti društvo koje ima algoritam stvaranja kao dominantan, i to je glavna razlika između uspešnih i neuspešnih društava.

KRAH I LEVICE I DESNICE: Levica je u celom svetu u velikoj defanzivi i izgubila je svoj koridor, jer je očigledno da su društva zasnovana na principima levice pokazala dosta loše rezultate. Ono što nedostaje Evropi, a mislim da to nije ni Siriza, to je prosvećena građanska levica, socijaldemokratska orijentacija, i normalna, a ne destruktivna država blagostanja, ona koja ima meru. Pitanje mere kod Starih Grka bilo je jedno od glavnih načela civilizacije. Ta mera je kod levice bila izgubljena, jer je ona stalno gurala prema preraspodeli, pa je preraspodela uništila stvaranje. Istovremeno, nova desnica i neokonzervativci, reganomika, kazali su, ne preraspodela, nego stvaranje i ekonomija ponude. Ali, šta se tamo desilo? Tamo se desio paradoks štedljivosti. Ogromno bogatstvo se gomila u nečijim rukama, jedan odsto Amerikanaca ima koliko i 70 odsto stanovništva, ali oni ne troše. Oni već imaju pet rols-rojseva, ne treba im šesti, ne treba im hot-dog, ne treba im ništa. Tu takođe nije bilo mere, i taj sistem se urušio, urušila se srednja klasa u Americi i Evropi, i naročito u Srbiji, a srednja klasa je bazična za taj vid socijaldemokratskog društva. Amerika je uništila svoju proizvodnu moć, izuzev biotehnologije, softvera, svemirskih istraživanja, oružja i novca. Amerika ima tih pet proizvoda koje ne da nikom. U Kini se proizvode klozetske šolje, ali ne i softver za bankarske račune ili bioinženjering. To Amerikanci drže, a drugi će se baviti čarapama. Ali ja onda ne razumem nas, mi prodajemo Telekom da bismo dali nekome subvenciju da proizvodi čarape, to je potpuno besmisleno. Mala zemlja kao što je naša mora da bude izvozno orijentisana. Ne možeš graditi zgrade, zgrade se ne izvoze, a baš će neko doći ovde i kupovati zgrade kao na Azurnoj obali, ja u to ne verujem. Zašto Rusi kupuju u Kensingtonu? Zato što u stvari kupuju usluge britanske države, koja njima garantuje da neće biti revolucije i da to niko neće oteti. Kupuju vile na Azurnoj obali, jer je sunčano i lepo, i to je to. A ja koliko vidim, mi toga ovde nemamo. Mi imamo taj city break turizam, ali toga je za tri dana dosta. Šta prodaje Engleska? Prodaje svoje institucije. Šta prodaje Švajcarska? Papir zvani franak i sef u koji niko neće provaliti, ili bar veruješ da neće. To je njen proizvod. Tamo se jasno vidi da neko zna šta prodaje.

O ŠKOLOVANJU: Školstvo je bazična društvena stvar, a nama to propada. Propalo je osnovno, srednje, sad je propalo i univerzitetsko obrazovanje i imamo apsolutno zaglupljivanje nacije, koje odgovara ne samo ovima što vladaju ovde, nego odgovara i Zapadu. To je centar i periferija. Šta su nam doneli? Rijaliti-šou, i uterali nas u Bolonjsku deklaraciju. Što Oksford i Kembridž nisu ušli u Bolonjsku deklaraciju, što nisu najbolji nemački univerziteti? Nego su nama doneli škole gde treba da školujemo upravnike njihovih samoposluga i upravnike njihovih benzinskih pumpi, a mi smo to s radošću prihvatili. Ali ko je nama kriv? Neki narodi to nisu hteli. Mi ostajemo bez kapitalnog znanja, sutra neće imati ni ko da ti izvadi krajnike, a ne da operiše srce. Mi možemo da imamo tri dobre bolnice i jedan dobar univerzitet. Ne možeš se igrati sa tim stvarima. Moraš formirati nešto što se zove nacionalna elita u zdravstvu, sudstvu, obrazovanju.

Zašto pet najboljih studenata svake godine ne odlazi u Vrhovni sud, nego odlaze oni sa preporukama? Dajte najboljih deset studenata svake godine da šaljemo u Telekom. I najboljih pet studenata poslovne ekonomije, i najboljih pet studenata prava, sve u tu našu firmu – pa, možda bismo onda i mogli da je održimo. Pa ćemo nekih drugih pet slati u Narodnu banku, u Ministarstvo finansija, ako oni to hoće. U krajnjoj liniji, tome i služi školstvo. A ne ovako, mi one najbolje šaljemo u inostranstvo, a ovde dovodimo one sa lažnim diplomama. Naša vladajuća klasa i naša preduzetnička klasa samo razmišljaju o brzini sticanja, a ne razmišljaju o sigurnosti, i zato se svakih pet-šest godina menja lista najbogatijih u zemlji, jedni odlaze u zatvor, a drugi dolaze. I poslovni svet u Britaniji je nastao gusarenjem, ali su napravili sistem da ono što je oteto u XVII veku može da se uživa i u XXI veku.

Ovoj preduzetničkoj i političkoj eliti bilo bi u najboljem interesu da naprave sistem stabilnosti, da se zna kako se penješ na vlast, da te ne moraju bacati sa broda ili u kal, da te ne moraju hapsiti. Pa bolje je manje, a duže. Ako ne, šta ćemo onda sutra? Svi misle da će se lečiti u Švajcarskoj. Šta kad se desi kao ovo Beku? Gde je Švajcarska? Država je vrlo poželjan proizvod, a mi se s njom sprdamo, sa njenim činovnicima, kod nas se smatra da onaj ko ima dve tezge na pijaci treba da zarađuje više od hirurga, više od profesora univerziteta, da je to normalno. Ti ovde gradiš nelegalno i ništa ti ne bude, i još puštaš pse na ove kad dođu da naplate struju. I još misliš da je to normalno, da je to tvoje pravo. Da je normalno da se za jedno veče u dekolte strpa više nego što je plata direktora Instituta za fiziku. A država još i te plate skida i smanjuje. Država je ovde kaznila srednju klasu. Umesto da je išla strukturno, ona je išla linearno. A to je najpogubnije, kad ne znate šta da uradite, vi idete linearno. I šta ćemo sad? Smanjuje se potencijal redistribucije. Ako nemate stvaranje, ako samo presipate od jednih do drugih izbora, sve se brzo prospe i potroši. Ne može to da traje večito, ti stalno postižeš ravnotežu na sve nižem i nižem nivou. Mi se borimo za kutlaču, a kazan je prazan.

STRATEGIJSKE DISPROPORCIJE SRPSKOG DRUŠTVA: Prva disproporcija je između proizvodnje i potrošnje. To je sad svima jasno, pa i vlastima, da ne možeš da trošiš ono što nisi proizveo. Mi to radimo, ali ti onda raste dug, pa ti onda kao Grcima kažu: e sad ne damo više. Druga bazična disproporcija je između nivoa štednje i nivoa potrebnih investicija. Kako ljudima nije jasno da mi idemo okolo i tražimo da nam neko dâ svoju sopstvenu štednju u nesiguran sistem, a mi svoje štednje nemamo ili je nosimo napolje? Dalje, izvoz i uvoz. Kada mala zemlja ima taj disbalans, ona opet udara u zid insolventnosti prema inostranstvu. Dalje, disbalans između zaposlenosti i nezaposlenosti. Između zaposlenih u realnom sektoru i zaposlenih u nadgradnji. Između penzionera i zaposlenih. Između regiona, razvijenih i nerazvijenih, taj jaz raste. Ono što je najteža disproporcija, koja će nas vrlo brzo udariti, to je disproporcija između rođenih i umrlih, pa još kad se od broja rođenih oduzme broj iseljenih, tek onda dolaziš do strategijskog disbalansa koji ti kaže da si jedan od najstarijih naroda u Evropi, da je prosečna starost 43-44 godine, a uskoro će biti 48, i doći ćeš do kraha.

Zato, kada se upravlja jednim makrosistemom, mora se sve ovo imati u vidu. Ili, može i ovako, daj šta daš dok sam ja na vlasti, pa će posle biti šta će biti, i u redu. Ali ja se bojim da kad se te strune zategnu, da će sve pući, a to nije dobro. Srbija stalno ide između revolucije i kontrarevolucije. Pa i to Dedinje je podignuto 1921. godine od ratnih liferacija, sad su već peti stanari u tim vilama. Došli '45. ovi i oteli, pa generali prodali 80-ih, pa došli ovi 90-ih, pa će uskoro neko i ove nove oterati. Čemu to? Uči se u nekim školama da je društvena stabilnost algoritam po kome se mi ponašamo, i da to ima smisla, da će biti mesta za svakoga, da ćemo brže ući ako stanemo u red nego ako svi skačemo na autobus. Gledao sam u Japanu da ljudi uđu i izađu iz voza za 30 sekundi. Uđe, odmah spava i budi se na svojoj stanici, a voz ide 270 na sat. Ovde uđe u voz u Beogradu, zaspi, voz ide ceo dan, i on se probudi u Nišu. On je genetski potpuno neprilagođen. I zato se ne pomeramo na lestvici razvijenosti, zato smo stalno zadnji ili predzadnji. A mi ne samo da ne rastemo nego smo izloženi mutaciji, genetskoj i svakoj drugoj, posle toliko ratova, promašenih socijalnih ideja, ali jedno je bilo ratovati 1912. godine, kada je prosečno bilo po pet sinova u porodici. Sad ih nema. Srbija još uvek živi znatno iznad svojih mogućnosti, zato što živi od inkluzije, od urušavanja. Ne živi se od rasta. Istovremeno, Srbija više nije Pijemont Južnih Slovena koji u nju dolaze sa celog balkanskog prostora. Sada je to stalo. Gužva je samo na izlaznoj rampi i to od ljudi u najboljem životnom dobu i najkvalifikovanijih. Srbija se pretvara u bolesnika koji ima krvoliptanje, a transfuzije niotkuda. Stoga: plan A je kompletna rekonstrukcija temelja društva i države, a ne periodično farbanje fasada.

 http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1274093

 

http://fenomeni.me/mi-se-borimo-za-kutlacu-kazan-je-prazan/  

 

Америка је рат против Русије почела од Србије

10. април 2015. Константин Качалин, ИА Регнум

 

Југославија је послужила као експериментална и геополитичка метафора за веће игре са Русијом.

Повезани чланци

 

Илустрација: Алексеј Иорш.

Сједињене Државе су још 1977. почеле да размишљају о „будућности Југославије". Било је јасно да ће после смрти маршала Тита Москва желети да се приближи новом руководству у Београду и да себи омогући приступ на Балкан и на Јадранско море. CIA је разрадила план за припрему и финансирање опозиције и дисидената „антикомунистичке оријентације". Председник САД Роналд Реган је 1987. основао „Комитет за пружање помоћи демократским дисидентима Југославије", који је изабрао оне „најдостојније": Алију Изетбеговића из Босне и Херцеговине и Фрању Туђмана из Хрватске. Они су добили задатак да се „баве децентрализацијом" СФРЈ. Доласком на власт бивших дисидената Изетбеговића и Туђмана, на Балкану је почео рат. Југославија се распала на мале државе под контролом Вашингтона.

Западни медији су, пошто су „за пет плус" одиграли информациони рат против Србије и обичних Срба, одлучили су да се не зауставе.

„Југословенски сценарио" , који су саставиле CIA и Бела кућа, није чинила само огромна финансијска и војна помоћ Сарајеву и Загребу, који су тачно пратили сва упутства „ментора из Вашингтона". Један од главних задатака био је информациони рат против Србије. Од Срба је требало начинити „главне кривце" за све балканске несреће. Идеолошка и пропагандна машинерија Запада је из дана у дан свом становништву пунила главе, понављајући: „Срби заслужују да буду кажњени." У посао су се укључили сви: и председници, и премијери, и новинари. Српски новинари су на то подсетили ових дана на сајту Intermagazin.rs. Ево неколико „најискренијих" изјава:

„Требало би да бомбардујете Србе", изјавио је папа римски Јован Павле II, обраћајући се америчком председнику Клинтону за време јавног наступа у Денверу. „Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста", изјавио је председник Француске Жак Ширак у јуну 1995. „Молим се да се ватра небеска обруши на Србе", изјавио је отац Пјер, познати свештеник у Француској. „Што се тиче Срба... то је један болестан народ", изјавио је генерал Жак Кот, бивши командант Унпрофора у Босни и Херцеговини, у Паризу 1997. „Србе треба бацити на колена", Клаус Кинкел, министар спољних послова Немачке у мају 1992. „Срби су злочиначки дупеглавци", Ричард Холбрук, специјални представник председника САД Била Клинтона у Југославији, 6. новембра 1995. за „New Yorker". „Зауставите Србе. Одмах. Заувек", Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије за „New York Times" у мају 1994. „Нека се Срби подаве у сопственом смраду", Хелмут Кол, канцелар Немачке, почетком 1998. „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства", Тони Блер, премијер Велике Британије за време НАТО агресије против Србије 1999. „Срби спроводе терор и силују албанску децу", Бил Клинтон, председник САД, на прослави 50-годишњице НАТО-а у Вашингтону, 23-25. априла 1999. „Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба. Ове недеље осморо. То је јасан напредак", Бернар Кушнер, шеф мисије УН на Косову и Метохији за програм ТВ канала „France 2" у марту 2000. „Било је време да се нападне Југославија, надам се да није сувише касно!", лауреат Нобелове награде за књижевност Гинтер Грас, 26. марта 1999, два дана након што је почело бомбардовање Југославије.

Више о руско-српским односима

 

Било је јасно да Југославија треба да послужи као експериментална и геополитичка метафора за веће игре са Русијом. Државни секретар САД Џејмс Бејкер је у Лисабону 24. маја 1992, отворено изјавио о плановима Вашингтона: „... Желимо да у Русији буде велики број држава. На пример, на Уралу, у Сибиру и на Далеком Истоку." Познати амерички политиколог Збигњев Бжежински је силно прижељкивао да профункционише план према којем би Русију чинио велики број конфедералних држава, чије би „империјалистичке тежње биле слабије изражене". Бжежински је чврсто уверен да Америка треба да подржи сепаратизам у Русији.

Западни медији су, пошто су „за пет плус" одиграли информациони рат против Србије и обичних Срба, одлучили су да се не зауставе. Након што су на Балкану испробали најновије пропагандне технологије, одлучили су да крену даље – на Русију. Ми то нисмо одмах схватили. Дуго смо веровали у пријатељство са ЕУ и Америком. На свим федералним ТВ каналима смо гледали холивудске акционе филмове и сапунице. Надали смо се да Вашингтон воли Русе и да је спреман да им у свему помогне. Али узалуд. Последњи догађаји у Украјини су показали да су се Американци и Европљани једноставно припремали да Русију баце на колена и да учине исто што су учинили са некада снажном и напредном Југославијом. Добро је да смо коначно „прогледали" и да сад знамо да је „југословенски сценарио" био само увертира. Била је то само припрема за „крсташки поход" против Русије, против које се води отворен информациони и економски рат. Бжежински је одавно рекао својим газдама: „Русија је наш главни противник и треба постићи да она више никада не смета Америци да контролише цео свет. Сломили смо Југославију. Ред је на Русију."

Аутор је стручњак за Балкан из Москве.

Руски текст на порталу regnum.ru.

http://ruskarec.ru/opinion/2015/04/10/amerika_je_rat_protiv_rusije_pocela_od_srbije_38867.html

Savo Štrbac: Akrobatika hrvatskih sudova

Savo Štrbac: Akrobatika hrvatskih sudova

07. april 2015. 13:03 | Komentara: 0

Ističe se zabrinutost zbog kriterijuma po kojima se procesuiraju ratni zločini i dodaje da su slučajevi "disproporcionalno fokusirani na srpsku manjinu"

U NAJNOVIJEM izveštaju UN Komiteta za ljudska prava koji se tiče kršenja ljudskih prava u Hrvatskoj, kada je reč o procesuiranju ratnih zločina, pozdravlja se dosad učinjeno na tom polju, ali ističe i žaljenje zbog sporosti istrage takvih slučajeva. Takođe, ističe se zabrinutost zbog kriterijuma po kojima se procesuiraju ratni zločini i dodaje da su slučajevi "disproporcionalno fokusirani na srpsku manjinu".

 

O kakvoj "disproporciji" je reč, najrečitije govore upravo podaci Državnog odvjetništva RH (DORH) izneseni u Izveštaju o radu za 2013. godinu (za 2014. nisu još objavljeni), prema kojima je, počev od 1999, krivični postupak zbog ratnih zločina pokrenut protiv 3.446 osoba.

Broj procesuiranih je još jedna "specijalnost" hrvatskog pravosuđa. Naime, umesto da broj procesuiranih raste kako se povećava njihov broj (u toku 2013. doneseno je 37 naloga za otvaranje istrage, s tim da u jednom rešenju može biti i više osoba), kod njih se taj broj smanjuje iz godine u godinu, o čemu opet svedoče brojke iz godišnjih izveštaja DORH.

U izveštaju za 2007. navodi se 3.827 pokrenutih postupaka, što znači da se broj procesiuranih od tada do kraja 2013. smanjio za 381 osobu. Kakvom se "akrobatikom" služi hrvatsko pravosuđe, nemoguće je dokučiti, jer se njihova "računica" protivi svim prirodnim zakonima i zdravoj logici.

DORH u spiskovima procesuiranih ne navodi njihovu nacionalnu i vojnu pripadnost. Međutim, povremeno, uglavnom pod pritiskom domaće javnosti, izađe sa podacima o njihovoj vojnoj pripadnosti. Tako je poslednji put u saopštenju od 30. juna 2011. izneo podatke o procesuiranim pripadnicima HV-a: krivični postupak pokrenut protiv 108 lica, istraga u toku protiv 20 lica, istraga obustavljena protiv 9 lica, optuženo 79, još pod optužbom 37, osuđeno ih je 31, dok ih je 11 oslobođeno ili je postupak obustavljen. U isto vreme bilo je ukupno 3.513 procesuiranih, što znači da je učešće pripadnika HV-a u ukupnom broju procesuiranih 3,07 odsto.

U maju 2007. godine, Ivo Josipović, u to vreme profesor Pravnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, predstavljajući knjigu "Odgovornost za ratne zločine pred sudovima u Hrvatskoj", navodi podatke: u Hrvatskoj je od 1991. do tada od 3.666 lica protiv kojih je postupak bio pokrenut za krivično delo ratnih zločina, bilo 3.604 (98,31 odsto) lica "koja su za vreme Domovinskog rata učestvovala u agresiji na Republiku Hrvatsku, te 62 (1,69 odsto) lica koja su bila pripadnici hrvatskih oružanih snaga". U Josipovićevoj knjizi nalazi se i ova konstatacija: "Činjenica je da je Hrvatska provela velik broj suđenja za ratne zločine, ali gotovo sve protiv pripadnika različitih neprijateljskih formacija, a tek iznimno protiv pripadnika vlastitih oružanih formacija". U pravilu vojna pripadnost poklapala se sa nacionalnom pripadnošću.

Prema podacima "Veritasa", do 2000. u Hrvatskoj je bio procesuiran samo slučaj "Koranski most" u kojem je optužen jedan pripadnik oružanih snaga Hrvatske za ratni zločin protiv zarobljenika, pripadnika JNA i TO, a taj postupak, usput rečeno, još nije pravosnažno okončan.

Ovakav odnos hrvatskog pravosuđa prema počiniocima ratnih zločina nad Srbima do 2000. godine, pripisivao se izjavi bivšeg predsednika Vrhovnog suda RH Milana Vukovića "da ratne zločine čine agresori, a oni koji se brane mogu samo učiniti zločine u ratu". Sva je prilika da hrvatsko pravosuđe nikada nije ni odustalo od te Vukovićeve maksime, a pripadnicima sopstvenih oružanih snaga sudila je samo pod pritiskom međunarodne zajednice kada joj je to bio uslov za postizanje nekog strateškog cilja (ulazak u evrointegracije i sl).

Osim za sporost, predmet "Koranski most" može biti ilustracija i za različite kriterijume za procesuiranje i izricanje krivičnih sankcija: poslednja nepravosnažna kazna opt. Hrastovu za ubistvo 13 i za teško povređivanje više zarobljenika iznosi četiri godine zatvora, dok su Srbi i za ubistvo domaćih životinja, ako su im vlasnici bili Hrvati, dobijali duplo veće kazne (slučaj Bogdana Banića).

Pošto je reč o izveštaju UN Komiteta za ljudska prava, nije zgorega prisetiti se da je upravo Hrvat Ivan Šimonović, jedan od autora hrvatske tužbe za genocid protiv Srbije pred MSP i ministar pravosuđa u Sanaderovoj vladi (2008-2010), pomoćnik generalnog sekretara UN Ban Ki Muna za ljudska prava od 2010. godine, što će reći da je on šef i pomenutom komitetu.

Kakav li bi izveštaj bio da Hrvat nije na toj funkciji? Pretpostavljam da u tom slučaju izveštaj ne bi ni počeo sa pozdravom za "dosad učinjeno na tom polju".

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuelno.292.html:542360-Savo-Strbac-Akrobatika-hrvatskih-sudova