Претражи овај блог

недеља, 31. мај 2015.

Bojo Vuković:: Raspamećivanje srpskog kapitalizma

Politika: Raspamećivanje srpskog kapitalizma

INTERVJU: dr NEBOJŠA POPOV, sociolog

 

Kakav je to srpski kapitalizam koji ni posle više godina, gotovo deceniju i po, nije uspeo da dostigne nivo razvijenosti bivšeg socijalizma? Procene govore da je u ovom trenutku naš bruto društveni proizvod tek nešto više od polovine pre raspada Jugoslavije.

Zašto je tako, ako se pod kapitalizmom podrazumeva racionalniji i uspešniji sistem nego što je socijalizam, razgovaramo sa sociologom dr Nebojšom Popovim, jednim od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), prve demokratske političke organizacije u bivšoj SFRJ, i donedavno, skoro dve decenije, glavnim urednikom lista „Republika".

 

P: Čudi da ni oni koji zastupaju liberalne ideje, koji zastupaju kapitalistički način privređivanja, pa i oni koji zastupaju različite socijalističke i levičarske opcije, ne postavljaju pitanje kakav je to kapitalizam u koji smo ušli?

O: Pomenuću Tomu Piketija. Jedan sjajni autor, koji dokazuje krajnje studiozno da globalni kapitalizam danas uvećava razlike između siromašnih i bogatih, da su te razlike bremenite sukobima, i da se savremeni kapitalizam nalazi u situaciji kada treba da nađe neko rešenje da one ne budu suviše eksplozivne i rizične.

A to je afirmacija različitih oblika svojine i preduzetništva. Naravno, on ne dovodi u pitanje kapitalističko shvatanje važnosti privatne svojine, ali pominje i neke druge, od ranije poznate oblike svojine, kao što su zadružna, akcionarska, korporativna... Imam utisak, koji nije teško dokumentovati, da je polazište kapitalizma u Srbiji postavljeno suviše usko i jednostrano, tako što se apsolutizuje važnost privatne svojine.

 

P: U odnosu na šta i na koga?

O: Upravo u odnosu na te ranije oblike svojine i na nove oblike svojine, a sve u korist apsolutizacije privatne svojine. Još bih rekao da vladajuća klasa u Srbiji, nezavisno od promene režima, skoro 25. godina, predstavlja najdogmatičnijeg zastupnika privatne svojine. Više nego što su to vladajuće klase u razvijenim zemljama.

 

P: U čemu se ogleda apsolutizacija privatne svojine?

O: U tome što je politička klasa u Srbiji, kroz sve svoje mene, izbegla da napravi bazični konsenzus o preobražaju zatečene svojine u trenutku propasti socijalizma i početka kapitalizma. Izostala je ustavna konstitucija društva i države, koja bi našla kompromis u načinu zamene tog starog, problematičnog ili propalog svojinskog odnosa, koji je važio u starom režimu. A to je, po Ustavu, bila društvena svojina.

 

P: Zbog čega? Nisu neumni ljudi vodili državu, bez obzira na to kojoj političkoj eliti su pripadali.

O: Ne sporim da je među njima bilo i da ima obrazovanih, pametnih i veštih ljudi... Ja sam se dosta bavio istraživanjem i analizama, pa bih rekao da se to što se zaobišlo može razumeti kao deo jednog procesa. Upotrebiću reč koja kod nas nije u upotrebi - raspamećivanje. Kroz jedan dugi procesa raspamećivanja pogubile su se neke jasne pojmovne razlike - sistema, klasa, grupa, aktera, institucija, procedura... Kao što ni u vreme uterivanja Srbije u socijalizam nije bilo bazičnog konsenzusa, tako ga nije bilo ni u vreme isterivanja i uterivanja u nekakvi kapitalizam.

 

P: Konkretnije...

O: Novi sistem u Srbiji nastao je obaranjem režima Slobodana Miloševića. Najavljen je jedan korenit i demokratski zaokret ka jednoj normalnoj zemlji, koji bi počivao na ustavu koji donosi ustavotvorna skupština, a koja utvrđuje temelj i okvire i privrede i kulture i društva i države. Takav ustav je dugo izbegavan i konačno ga je donela tek treća vlada posle oktobarskih događaja. U njemu ima samo jedna polurečenica koja kaže da društvenu svojinu zamenjuje državna, a da temelj predstavlja privatna svojina. Kako se prelazi iz jednog stanja u drugo, o tome u Ustavu nema reči.

 

P: Znači, tranzicija teče po pravilima koje tek treba ustanoviti.

O: Jedna od prvih stvari koja pada u oči jeste da početak novog ulaska u kapitalizam ne počiva na postojanju i razvoju raznih oblika preduzetništva, uključujući i privatno. A kada nema snažnijih grupa preduzetnika, onda tu ulogu obavlja neko drugi. Na osnovu posmatranja, nije teško dokučiti da ključnu ulogu u preobražaju svojine obavljaju vršioci vlasti: zakonima, uredbama, raznim propisima, dogovorima, koalicijama... i postupcima koje vidimo gotovo svakodnevno.

 

P: Koji je to interes koji imaju protagonisti?

O: Ako nije interes da se premaši ili bar domaši nivo razvoja starog sistema, i ako razlog za angažman nije da se potvrde kao uspešni preduzetnici u privredi, akteri u kulturi, pa i u politici, šta je njihov osnovni interes? Pa osnovni interes, sudeći po svemu što se dešava, biće da se što čvršće i što duže drži vlast, a da efekti nisu bitni. Tako dolazimo do psihotičnog stanja da se stalno govori o tome da li veruješ ili ne veruješ ovoj ili onoj vlasti, a svaka koja se dosad pojavila pretendovala je da zastupa optimalno nacionalni interes.

 

P: Zašto psihotičnoj?

O: Strateške partnere tražimo na jedan krajnje neobičan način: pozajmice koje uzimamo od svetskog kapitala dobrim delom dajemo tim stranim investitorima za svako radno mesto, što se onda svim propagandnim sredstvima reklamira, a da se i dalje ništa ne menja. Pledira se, i zato govorim o jednom psihotičnom stanju, na apsolutno poverenje osiromašenih, obeznađenih ljudi u takvu vlast da će ona svojim merama vrlo brzo srediti situaciju. Ne poričem da je pozitivna budućnost moguća, ali je ne vidim iz razloga što sam, proučavajući oblike privatizacije, uočio nešto krajnje zabrinjavajuće: da ista vlast u kojem god se obliku javljala u dosadašnjim promenama režima, od Đinđića do danas, ne samo da nije podržavala, nego je i kažnjavala izvesne oblike preduzetništva koji su imali pozitivne rezultate.

 

P: Smatrate da Zoran Đinđić nije dobro trasirao put?

O: Kada je došlo do velike promene 5. oktobra 2000. godine, kao jedan od glavnih ljudi preokreta, Đinđić se založio da se, pre nego što dođe do bazičnog konsenzusa o preobražaju sistema, stvore prelazne institucije koje će pomagati vladi u rešavanju problema. Među njima je bila i institucija koja se zvala Savet vlade za borbu protiv korupcije. Savet je upozoravao na ove problematične situacije i sugerisao neka rešenja, ali vlada na to nije reagovala. Kada je Đinđić obećao da će doći na sastanak Saveta 13. marta 2003. godine, pri dolasku u zgradu vlade na taj sastanak, ubijen je. U gotovo u svim prikazima tog gnusnog zločina taj podatak je zaobiđen.

____________________________________________________________________

EU nije briga kako se ovde živi

Evropska unija je postavila zahtev da se ispitaju 24 slučaja problematične privatizacije. Srpska vlada je to vrlo brzo prihvatila i obećala da će odgovoriti analizom. To je bilo pre tri-četiri godine. U međuvremenu, ništa nije javno saopšteno. Jedino što kažu jeste da su u stalnom kontaktu sa EU, da postoji uzajamno razumevanje, da imaju izvesna priznanja da su na dobrom putu... U EU, opet, imaju prvenstveni interes da ovde nema rata, masovnih zločina i masovnih migracija koje njih mogu da ugroze, a sve ostalo ih se ne tiče. Oni ne žive ovde, pa ih nije ni briga kako se ovde živi.

____________________________________________________________________

 

P: Gde su radnici u srpskom kapitalizmu?

O: Izrazio bih čuđenje da o nekim elementarnim činjenicama, koje bi mogle da pomognu da razumemo od čega smo krenuli, gde se nalazimo i kuda idemo, veće interesovanje nisu pokazali ni ugroženi - radnici, preduzetnici i obični ljudi, a još manje izvesnu solidarnost. Čak su sindikati imali dogmu da u novim uslovima, u odnosu prema vlasniku, radnik ni o čemu drugom ne može da vodi računa osim o visini najamnine. Ako nije zadovoljan, neka ide do Lampeduze. Da beži iz zemlje. To bih donekle i mogao razumeti jer osiromašenje koje je nastalo sabija ljude u mišje rupe, tera ih da vode računa isključivo o svom preživljavanju od trenutka do trenutka. Ne samo da ne brinu o drugome, nego ni o sebi samome sutra ili prekosutra.

 

P: Intelektualci...

O: Manje bih se čudio kada bi u našoj zemlji postojalo barem malo javnosti u kojoj bi se vodio dijalog. Samo u javnosti te stvari mogu da budu smisleno razmatrane i rešavane, jer javnost je institucija koja traži balans između javnih i privatnih interesa. Međutim, kada nema javnosti nema ni intelektualaca, jer po jednoj definiciji biti intelektualac znači javno upotrebljavati um.

 

Miroljub Mijušković

 

Izvor: Politika, objavljeno 04.05.2015. god. 

 

http://bojo-vukovic.blogspot.ca/2015/05/politika-raspamecivanje-srpskog.html

среда, 27. мај 2015.

Haški sudija Harhof

Haški sudija Harhof

Naterali su nas da oslobodimo ratne zločince Gotovinu i Markača

Haški sud ne deli pravdu, već provodi političke odluke, napisao je Frederik Harhof, jedan od sudija na međunarodnom tribunalu u Hagu, u pismu svojim kolegama. Sadržaj pisma objavio je danski dnevni list BT.

U pismu se Harhof posebno osvrnuo na nedavne oslobađajuće presude Anti Gotovini, Mladenu Markaču, Momčilu Perišiću, Franku Simatoviću i Jovici Stanišiću. “To je protivno svakoj vrsti pravde”, napisao je Harhof referirajući se na oslobađajuću presudu hrvatskim generalima Gotovini i Markaču.

“Amerikanac Meron vršio pritisak na sudije da oslobode Gotovinu”

“Američki predsednik Haškog suda Teodor Meron vršio je pritisak na svoje kolege u slučajevima Gotovine i Perišića. Bilo mu je jako stalo da dođe do oslobađajuće presude i imao je sreće kada je u zadnji čas uspio nagovoriti ostarelog turskog sudiju da promeni mišljenje”, piše Harhof.

“Ostareli turski sudija” na kojeg se Danac poziva je Mehmet Guni, 77-godišnjak koji je glasao da se Gotovina i Markač oslobode. Podsećamo, do oslobađajuće presude hrvatskim generalima došlo se preglasavanjem; troje sudija bilo je za (Meron, Guni i Patrik Robinson), a dvoje protiv (Fausto Pokar i Karmel Agius).

“Recentne presude izazvale su kod mene duboku profesionalnu i moralnu dilemu, koju nisam do sada iskusio. Najgora od svega je sumnja da su neki moji kolege izloženi političkom pritisku. To sasvim menja premisu moga posla, koji bi trebao služiti principima razuma i pravde”, piše Harhof.

Pritisak iz SAD-a i Izraela?

U svom dramatičnom pismu danski sudac ističe da su haške sudije prisiljeni da svesno puštaju ratne zločince na slobodu. Kao izvor takvih pritisaka Harhof je istakao predsednika sudiju, Amerikanca Merona, koji je bio šef sudskog veća koje je oslobodilo Gotovinu i Markača.

“Čini se da se vojni establišment u moćnim državama poput SAD-a i Izraela prestrašio da se Haški sud previše približava najviše rangiranim vojnim oficirima. Jesu li izraelski ili američki političari izvršili pritisak na američkog predsednika Haškog suda da promeni tok sudskih postupaka?”, pita se Harhof u svom pismu.

index.hr

http://www.koreni.rs/haski-sudija-harhof-naterali-su-nas-da-oslobodimo-ratne-zlocince-gotovinu-i-markaca/

недеља, 24. мај 2015.

Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија - после Вучића Србија ће бити олупина

Политички живот

 

Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија - после Вучића Србија ће бити олупина

 

Слободан Антонић   

недеља, 24. мај 2015.

(Време)

Имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле, да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље

Србија је земља најава. Уз Београд на води, реконструкцију владе, највеће плате и пензије икад, бољи живот колико крајем године, стигло се и до промјене Устава. Пропитивања о реализацији претходних најава као и критичке и трезвене оцјене стварних резултата трогодишње власти Александра Вучића, гурнуте су на медијску и друштвену маргину. Чини се да је актуални премијер потпуно испунио цјелокупну политичку сцену тако да интервју са професором на Филозофском факултету и уредником Нове српске политичке мисли Слободаном Антонићем мора започети питањем што, у ствари, стоји иза најављивања уставних промјена?

„Имиџ, пропаганда. Он је сав од ими-џа, цела његова политика је изборна кулиса и политички маркетинг, а у њој је најважнији привид акције. Вучићева прича је: 'Радим, али ми не дају.' Ти који не дају су или 'жута хоботница', или тајкуни, или 'менталитет', или 'десница'. На тај начин објашњавају се неуспеси, па се после сваког неуспеха прелази на нешто ново да би то ново затрпало старо и неуспешно. У овом тренутку, променом Устава вероватно треба затрпати неуспех у 'отварању поглавља' у преговорима са Европском унијом", каже за „Време" Слободан Антонић.

Какве се уставне промене могу очекивати?

- Вучић је директно поменуо да ће се мењати преамбула и број посланика. Најављује чак и уставни референдум, што значи да ће да се мења само језгро Устава. Практично је све у игри и једини проблем за Вучића је – што због опсесивне жеље за свеукупном контролом – нема довољно времена да се њиме озбиљно позабави. Све је, дакле, потпуно отворено: то што је за промену Устава тренутно задужен Зоран Бабић, као Вучићев релеј, показује да идеје и упутства шта треба мењати у Уставу тек треба да дођу.

За Српску напредну странку питање је само како маркетиншки упаковати оно што треба да прође, да се референдум не би некако окренуо против њих... Мада, референдум за СНС уопште није страшан: за промену Устава треба да гласа већина бирача који су изашли на изборе, а не већина уписаних, као прошли пут, 2006. године. Ипак, сваки резултат испод 80 одсто у односу на 20 одсто за промену Устава, биће ударац за СНС и њеног вођу.

Што ће бити срж тих упутстава?

Мислим да ће главна маркетиншка прича бити „реализам" и „по жељи народа". Србија не контролише Косово – дакле, дајте да у Устав ставимо како јесте; Србија, даље, хоће у Европску унију – хајде и то у Устав; такође, народ жели јефтину Скупштину – нека онда буде 125 посланика.

Све што не буде могло да се подведе под ове две формуле – „реализма" и „по жељи народа" највероватније неће ни бити предложено. Рецимо, сматрам да се неће мењати начин промене Устава, да се неће избацити референдум. Јер, није лако рећи: „Народ жели да се више ништа не пита у вези с променом Устава", мада и то може да се подведе под: „Народ хоће штедњу, а референдум је скуп". Али, таквих, проблематичних ствари не сме да буде много.

Да ли се може очекивати да се промени преамбула?

Обавезно, то је готова ствар.

Зашто?

Ствар је готова у техничком смислу кад постоје политичка воља и решеност. Имајући у виду да су промењена правила референдума – за успех вам треба проста већина бирача који су изашли на изборе – они лако могу да промене било шта, укључујући и преамбулу. Вучић је, уосталом, најавио и њену промену. Њему, наравно, не треба много веровати, али је могуће да у вези с тим говори истину, пошто је то рекао у Вашингтону. Такође, Вучић готово да може да рачуна на консензус када је реч о парламентарним странкама, па је сасвим сигурно да ће имати двотрећинску већину у Скупштини за промену преамбуле. После тога не видим зашто им референдум са аргументом „реализма" не би успео. СНС је преживео Бриселски споразум и, за сада, смањење плата и пензија, тако да нема разлога да не преживи и промену преамбуле.

Када говоримо о уставним променама, како ту видите однос између премијера и председника Србије Томислава Николића?

Вучић је Николића изоловао и непрекидно га гађа преко таблоида, чекајући да политички искрвари. На другој страни, Николић се труди да остане на ногама, вребајући шансу – рецимо – да Вучић доживи некакав слом, здравствени или политички, свеједно.

Да би се Устав ефикасно и што безболније променио, потребан је договор између њих двојице. Тај договор ће наравно бити личан, а не принципијелан. Уосталом, и до сад су наши политичари Устав кројили по својој мери – тако је радио Милошевић, тако су радили Коштуница и Тадић, тако ће урадити и Вучић и Николић.

Николић је најавио да ће тражити већа овлашћења за председника или да се председник бира у парламенту. Већа овлашћења за председника добићемо само ако себе на том месту у будућности види Вучић. Ако се то место остави Николићу, лако је могуће да добијемо канцеларски систем, с јаким канцеларом и слабим председником.

Каква је ту улога јавности?

Убедљива већина јавности је за промену Устава, тако да ће референдум сигурно да прође, осим уколико се не упакују две или више проблематичних ствари – на пример – истополни брак, федерални региони или нешто слично, што је тешко да просечни СНС бирач прогута.

Као о смањењу броја посланика, спекулише се и о евентуалној комбинацији већинског и пропорционалног система. Што то све значи за нашу политичку сцену?

Постоји једно правило које гласи: у већинском изборном систему, више посланика – више демократије; смањити број посланика има смисла само у пропорционалном систему где се гласа за партијске листе. Међутим, истовремено смањити број посланика и увести у игру већински систем значи смањити утицај бирача и дати додатну моћ централи највеће партије. А то заправо значи Вучићу.

Промена устава у пропагандном смислу је нова играчка за јавност док се на другој страни одвија потпуно преузимање свих државних и друштвених структура. Сасвим је јасно да ће нова институционална решења која се тичу броја посланика – ако њихов број буде 125 – потпуно одговарати највећој странци. Могуће је да ће и те промене Устава да продуже останак СНС-а на власти – то јест – останак Александра Вучића. Али, њихов кључни проблем је што се читава та странка базира искључиво на Вучићевој глави, а она тешко може да се носи и психолошки и идеолошки и политички са свим оним што треба да ради и притиском који то изазива. Евентуални слом у тој глави срушио би у потпуности читаву ту пирамиду која стоји на свом врху, а зове се СНС. Они не граде институције, него напротив – руше их и стоје наспрам институција. СНС без Вучића никаква институционална решења не могу да спасу и зато не треба страховати од уставних промена које би на неколико деценија запечатиле садашњи режим; у самој природи ове странке јесте да она почива не на институцијама, него на једној личности.

На какав бисте начин описали СНС?

Обично се каже да су све наше партије лидерске. СНС не само да је таква партија него је и резултат читаве негативне еволуције у свим осталим лидерским партијама: она је покупила све најгоре од Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије, Демократске странке и других. С једне стране, код напредњака имате неограничену власт лидера; с друге стране, имате стално инсистирање на имиџу и политичком маркетингу као главној идеологији чија је сврха да партију представи као праву страначку машинерију, те највеће и најуспешније политичко предузеће, пошто се на тај начин најефикасније придобијају гласачи и присталице... И, с треће стране, ова партија увек маше неким изазовима: некад су то „непријатељи", а некад економска криза или поплаве, када се онда она приказује као неко ко их успешно решава; уопште није важно да ли је то тачно или не – важно је да се тако прикаже у јавности. Угрубо, СНС је странка у којој се комбинују лична власт једног вође и политички маркетинг као једина истинска, страначка идеологија.

Можемо ли говорити о поновном обнављању султанизма?

Не, није то тај облик ауторитаризма – код нас је реч о ауторитарном популизму барон-минахаузеновског типа. Режим почива на личној власти која се легитимише агресивним, неуротичним и ошамућујућим маркетингом. Јавност се најпре непрестано засипа преко највећих медија новим и све невероватнијим неистинама или најавама – то је тај елемент неуротичног. Истовремено, с највећим бесом се елиминише сваки покушај рационалне, критичке анализе тих наступа и обећања, попут ауторке „Утиска недеље" или установе заштитника грађана – то су елементи агресивног и репресивног.

Пошто је јавност стално бомбардована свим тим фантастичним сликама, а будући да нема критичке противтеже, добар део јавност губи оријентацију, остаје парализован, ошамућен, хипнотизован брзим променама слика, бујицом речи. То је политичка технологија овог режима.

Како оцењујете управљачки капацитет садашње владе?

Ову власт чине људи са купљеним дипломама, дакле лажни стручњаци. Кад су такви њихови министри, гувернери и градоначелници, онда је лако замислити какви су тек њихови директори, шефови и службеници. Понекад се озбиљно запитам како овде уопште и даље функционише било шта, како имамо струју, воду, јавни превоз... У тим системима очигледно има још компетентних људи који их некако одржавају. Али, размере данашњег партијског штеточинства за нашу државу, од управе до културе, несумњиво су библијске. Случај „Хеликоптер" или случај „Поплава" то уверљиво показују.

Председник Николић је у прошлом броју Времена рекао да Влада није јединствена. Како вама делуједа ли јесте или није?

Сматрам да је потпуно неважно да ли је Влада јединствена или не. Наравно, постоји унутар ње читав низ сукоба – и личних и партијских. Реч је о различитим партијама, али и партијским фракцијама, тако да се не може очекивати потпуна јединственост. Али, то није важно јер ова влада неће да падне тако што ће је неко изнутра срушити. То је једна од оних прича које служе за одвраћање пажње јавности од озбиљних политичких питања.

Као што је прича о реконструкцији?

Мислим да реконструкција више није омиљена резервна играчка за скретање пажње јавности – сада смо добили промену Устава. То ће нам бити играчка бар до краја године.

Што је за вас главна карактеристика актуалне владе у односу на претходне?

Ако упоредимо садашњу с владама од 1990. године, када је обновљен вишестраначки систем, видећете да је ово прва влада у којој премијер потпуно доминира као најјачи политички актер. Тако није било никада.

А прва влада Војислава Коштунице?

То је трајало свега три месеца до избора Бориса Тадића за председника Србије, када смо добили кохабитацију. Међутим, за разлику од прве Коштуничине владе – иначе коалиционе коју је као мањинску подржавао СПС – садашња влада у потпуности почива на политичкој моћи и доброј вољи Александра Вучића. Захваљујући комотној већини у Скупштини, он може без икаквог проблема да смени сваког министра без обзира на његову страначку припадност. Зато нико и не доводи у питање потпуни Вучићев примат, нити било шта од оног шта он каже. То је Вучићу веома битно. Он нема никакву потребу да било шта мења или да се посвети прављењу ефикасног тима од владе, поготово када се узме у обзир да троши много енергије да би испунио своју амбицију, да покаже да се за све пита, у све меша и да је сваки успех постигнут захваљујући њему. Стварно не разумем настојања да се виде некакви процепи и унутрашњи сукоби у Влади. Они – свакако – постоје, али су политички потпуно ирелевантни за стање ствари у Србији и предвиђање будућих политичких процеса.

Један од симбола ове владе је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, а други министар рада Александар Вулин. Каква је њихова улога у механизму власти?

Небојша Стефановић је симбол партијског војника, односно војника који служи вођи. С једне стране, он је послушан, а с друге – иако прави бројне гафове – ужива подршку тог вође. На тај начин Вучић показује да ће послушност бити награђена и да неће бити заборављена, иако Стефановић не располаже ни способностима ни компентенцијама за место на које је постављен; он је уједно и порука коју вођа шаље свим својим страначким војницима и следбеницима.

Случај с Вулином је нешто другачији зато што није реч о човеку из Вучићеве странке. Међутим, Вулин је вођин савезник и следбеник који показује изузетан таленат у демонстрацији лојалности. Послушници попут Стефановића извршавају оно што им се каже, али то није никаква представа која би имала маркетиншки ефекат; код Вулина се послушност манифестује на маркетиншки атрактиван начни који јача тај сам Вучићев систем. Баш због тога што има велики таленат за испољавање дивљења вођи – већи него што има Зоран Бабић – мислим да је Вулин неопходан Вучићу.

А што је с министрима попут Кори Удовички или Душана Вујовића који не долазе из страначких структура?

Ту видим однос мирољубиве политичке коегзистенције између два пројекта. Један је Вучићев, који се тиче његове личне власти и власти његове партије; други је пројекат међународних структура чији је циљ да економски преузму и пацификују Србију. Они сматрају да ми још нисмо довољно пацификовани и да постоји опасност да у једном тренутку склизнемо према Русији или неком моделу отпадничке државе. Сматрам да су то предрасуде и неоправдани страх, а не нешто што има упориште у реалности. Кори Удовички, Вујовић и неки други у Вучићевој влади служе као додатна контрола – нека врста осигурача који увек могу да искоче уколико се нешто у овом пројекту међународних структура поремети.

Цела Влада је Александар Вучић. И то не само у смислу да су сви министри у његовој сенци, него и у чињеници да у свим пословима које Влада решава он показује да је главни, да је он тај који највише ради, највише доприноси... Та врста преузимања одговорности и нових послова деловала би као политичко самоубиство када се не би имао у виду маркетиншки аспект тог увек новог активизма, то јест могућности да себи увек изабере нова поља ангажовања.

Како оцењујете однос извршне и законодавне власти?

Двестотињак посланика владајуће већине представља само кулису за Вучићеве иступе у Скупштини. На шта личи наш парламентарни живот показује и опозиција: када имају нешто против председнице Скупштине Маје Гојковић, траже од Вучића да је смени. Дакле, реч је о једној потпуно неприродној ситуацији у којој законодавна власт тражи од извршне да смени председницу парламента. То најбоље показује прави карактер система. Читав тај систем започет је још 1990. године. Еволуирао је и мењао се, увек се прилагођавајући носиоцима моћи у Србији – од Слободана Милошевића, преко Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића до Александра Вучића, који је до краја спровео ту нит – да једна личност решава све, а не институције. Друга карактеристика садашњег режима је кључна улога владајуће партије у свему и свачему, а трећа је оно што је Борис Тадић довео до врхунца – да је политички маркетинг важнији и од идеологије и од саме политике.

Набројали сте све носиоце највише политичке моћи у Србији у протекле две и по деценије. Има ли нешто што их спаја?

За све њих заједничке су две ствари: прва – сви они мислили су да могу да надмудре странце, пре свега Вашингтон, па и Брисел; мислили су да је сваки њихов претходник био невешт и наиван, да су они много способнији и лукавији; друга – свако од њих је свом наследнику на челу државе остављао земљу слабију у односу на Вашингтон и Брисел него што је била када је дошао на власт. Србија је све слабија, са све мањим суверенитетом и све више личи на колонију. Само се поставља питање докле ће да стигне Вучић са својим режимом. Евидентно је да он на седнице Владе зове амбасадора Европске уније – раније бар тога није било. Има и других манифестација колонијалне свести: амерички амбасадор Мајкл Кирби даје савете кога би Србија требало да постави за амбасадора у Вашингтону. Морате признати да је то јединствен случај.

 

Носиоце највише политичке моћи у Србији од 1990. године спаја и амбивалентан однос према демократији: увек су, наравно, постојали изговори зашто се Србија у потпуности не држи демократских принципа. Под Милошевићем то је била борба за државу, код Коштунице – Косово, а код Вучића – европске интеграције. Међутим, увек је остајао проблем са изградњом демократских институција...

Ако ни по чему другом, разликовали су се по односу према јавности...

Милошевић је у основи презирао политички маркетинг као политичар старог социјалистичко-комунистичког кова и сматрао је да је најважније манифестовати снагу и приказати се као заступник идеја које подржава народ. Тадић је политички маркетинг ставио на прво место, а та тенденција је постојала и код Ђинђића. Коштуница – када је у питању однос према јавности – био је ближи Милошевићу, с тим што је мислио да ће истина и идеја да победе без обзира на медије и политички маркетинг. Вучић је синтеза Милошевићеве тежње да се демонстрира политичка моћ и Тадићеве идеје о значају политичког маркетинга. Укратко – хибрид Милошевића и Тадића.

Како ће изгледати Србија после напредњака?

Када једног дана напредњаци оду са власти, Србија ће изгледати као олупина. То се може видети и по странкама на политичкој сцени. Осим СНС-а који је једина озбиљна партија, све остале су само сенке онога што су биле. Као што је систематски разарао странке, Вучић систематски разара и институције да његова власт не би била ограничена било чим. Случај заштитника грађана Саше Јанковића огледни је пример разарања институција, односно слике Србије под СНС-ом. Дакле, имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта и олупина – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље; кад испразните друштво од институција и норми, имате само ауторитарност, насиље и тешке сукобе интересних група од којих ниједна неће моћи да буде доминантна. Све то у ме потпуности ужасава.

 

Можемо ли данашњу Србију упоредити са оном из деведесетих под Милошевићем?

Главна паралела је узурпација и лажно представљање. Узурпатор држи власт а да нема легитимитет, најчешће на основу лажног представљања. Супстанцијално речено, социјалисти су се деведесетих лажно представљали као националисти, а напредњаци данас као еврореформатори. Но, узурпатор зна да његова власт почива на неистини, па зато зна и да је несигурна. Отуда је и он нервозан, па стално виче да га народ воли, да му је рејтинг висок, да је опозиција покварена, да се противници уједињују, да се не боји избора и тако даље. Та агресивност је, нажалост, одлика нашег политичког живота како у деведесетим тако и данас. Једино што су онда званичне структуре у Вашингтону и Бриселу биле против власти, а данас је подржавају, па је због тога ову власт теже критиковати.

У том контекстуколико и да ли Вучић заиста има проблема са друштвеном елитом?

Однос са елитом је једно од питања које је сам Вучић покренуо. Да будемо реални: ако изузмемо стотињак најбогатијих људи у Србији, сваког припадника елите – са и без знакова навода – лако можете купити за неку синекуру од, рецимо, хиљаду евра. Вучић то и ради, на пример у неким кадровским решењима у култури. Та пацификација веома се добро види: када имате неког ко је био познат као критичар и побуњеник, а онда је заћутао – јасно је да је уследило именовање за неки управни одбор или на амбасадорско место... Много је већи проблем за Вучића то што не може да намири своју напредњачку војску јер нема довољно синекура за све. Тај однос Вучића и друштвене елите за мене је вихор од смећа. Ништа, дакле, озбиљно, када се има у виду да смо ми једно сиромашно друштво и да онај ко контролише ресурсе, лако може да пацификује ту врсту друштвене елите.

Али, зар се премијер стално не жали да он ради практично све што су ти његови критичари из елите, да тако кажем, тражили, а да га они и даље не воле, нападају и бацају му клипове у точкове?

Мислим да је то ствар која се више може објаснити његовом психологијом него политичким интересом. Прави Вучићев политички интерес јесте да задржи подршку бирачког тела и великих играча из Вашингтона и Брисела. С друге стране, стичем утисак да је он један од оних људи који од својих критичара воле да направе сараднике и следбенике зато што на тај начин оправдавају своје идеолошко и политичко конвертитство: тако следи да се сви мењају, а не само он. Најбољи пример и огледни случај за то је – Јелена Триван. Она је у Демократској странци била најжешћи критичар Вучића, а сада је видимо као саставни део структуре те власти.

У тим структурама партиципирају и људи попут Владимира Бебе Поповића, који је припадао делу оне елите на чије се критике Вучић сада жали...

С једне стране, Вучић амортизује некога ко му може бити незгодан противник тако што постаје његов савезник. С друге – Вучић је показао да га привлачи да сарађује са опасним и успешним људима. То је његова психолошка црта и он тако потврђује свој примат и своје место у хијерархији политичког предаторства. Они, наравно, нису у истој лиги, али се симболички успоставља веза политичких предатора чија је жртва цело друштво. То ће постати јасно тек када на површину изађу послови које раде ти људи и њихови институти, односно када буду видљиви резултати свих тих ангажмана.

Овде се отвара и питање где се налазе стварни центри моћи?

На ову власт утичу два центра – својим новцем, медијима и људима. Један су, симболички речено, амбасаде САД и ЕУ, укључујући и амбасаде Немачке и Британије, а донекле и Русије. Тај утицај се види и то власт и не крије. Други центар је скривен и односи се на оно што бих назвао „регионалном мафијом". То су опасне структуре црне економије, криминала, које се пењу до врха неких суседних држава. Те структуре плаћају кога треба, од политичара и новинара до професора универзитета. Али, оно због чега су опасне јесте не само способност да организују медијски линч, већ и да физички застраше противнике. Неки од случајева пребијања јавних личности, бацања молотовљевих коктела, па и атентата, уверен сам да долазе с те стране.

Да ли је могућа ефикасна опозиција актуелном режиму и каква?

Ми имамо партијску пустош. Ако је једна велика партија попут Демократске странке доживела деградацију, онда је јасно каква је тек ситуација са осталим. Када је реч о формирању опозиције Вучићевом режиму, ту би, по мом мишљењу, требало кренути од почетка. Нажалост, највећи део постојећих страначких структура може се у то укључити само делимично, а не у целини.

Да би се формирала ефикасна опозиција, изузетно је важно да се постигне нека врста консензуса или програмског договора око основних вредности наспрам Вучића. Прве од тих вредности јесу демократија и демократске установе: ми можемо да се не слажемо око спољње политике или међународних интеграција, али наш најважнији интерес је да се о свему томе расправља у демократским институцијама. Другу вредност представља консензус око нечега што се зове наш национални и државни интерес – ако то постоји, онда се око многих других ствари може успоставити сарадња која ће водити ка томе да се успостави јасна алтернатива садашњем режиму. То није тако тешко. Ако на једној страни имате лични режим каприциозне и сујетне особе која жели да о свему одлучује, онда је алтернатива скуп норми и вредности који искључују сваку врсту таквог политичког понашања. Наравно да постоји проблем и око идеја и око личности које би биле њихови носиоци и око присутности у медијима... Али, имајући у виду наше искуство из деведесетих и искуство 5. октобра, није немогуће да се у друштву које се прогресивно урушава врло брзо формира једна јака друштвена и политичка алтернатива садашњем режиму. Спорадични протести и побуне знак су да има људи који су свесни да се институције убрзано распадају. Ти људи имају потребу да нешто предузму.

(Филип Шварм)

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/posle-vucica-srbija-ce-biti-olupina.html

среда, 20. мај 2015.

Makedonija na nišanu: Kako je Gruevski narušio nametnuto „sveto pismo“ Zapada

Makedonija na nišanu: Kako je Gruevski narušio nametnuto „sveto pismo" Zapada

Posted date: мај 20, 2015In: SPEKTAR

1

Piše: Dragomir Anđelković

Kako je Gruevski narušio geopolitičko „sveto pismo" nametnuto Makedoniji protivno njenim interesima i za Zapad postao balkanski mračnjak.

„Balkan balkanskim narodima" – to je moto velikog srpskog državnika i diplomate Milovana Milovanovića. Kada su se njegovim načelom rukovodile balkanske države, zajedničkim snagama postizale su velike uspehe. To nije bilo niti je sada po volji zapadnih dušebrižnika, koji toliko govore o potrebi regionalne saradnje, međunacionalne tolerancije, humanosti.

Robijaško pomirenje
Sa Zapada nam uporno poručuju da su EU i NATO ključni faktori pomirenja balkanskih naroda. Od nas evrotlantski centri moći ne očekuju ono što je osnov svakog održivog pomirenja, a to je autentičan dijalog. Drugim rečima da sami postepeno, na bazi istinskih kompromisa, zaceljujemo rane i prevazilazimo probleme. Ne. Od nas se traži da slepo prihvatamo rešenja koja nam se nude sa strane, a da međusobno sarađujemo kao da smo marionete u lutkarskom pozorištu. U toj podeli uloga i kontrolisani pa i sa strane izrežirani ekstremizam i drugi vidovi ispoljavanja onoga što se tretira kao „balkansko divljaštvo", imaju svoje mesto – pružaju opravdanje za protektorat.

Zapadu koji sada toliko priča o miru i saradnji zapravo trebaju dubinski podeljeni balkanski narodi, kako bi ih on navodno mirio i dominirao po principu „zavadi pa vladaj". S druge strane njihovu istinsku saradnju – štagod izveštačeno pričao – doživljava kao problem za sebe. Jer usvajanje ideje „Balkan balkanskim narodima" –makar od strane duhovno srodnih tu preovlađujućih pravoslavnih nacija ako ne i svih Balkanaca – otežava stranu dominaciju. To je, razume se, noćna mora imperijalnih sila koje neki region doživljavaju kao svoj atar.

Principi razdora
Da bi se u eri izgradnje evroatlantskog tzv. „novog svetskog poretka" sprečio takav scenario, tek priznatoj makedonskoj državi izvezeni su ranih 90-ih godina tri noseća geopolitička principa: 1) osnovni ciljevi makedonske spoljne politike moraju da budu EU i NATO integracije; 2) ključni partner za Skoplje je Vašington a bitno je da regionalni strateški partneri budu van pravoslavnog civilizacijskog kruga; 3) Makedonija mora da održava distancu u odnosu na susedne pravoslavne zemlje odnosno ni sa jednom od njih ne sme da uspostavi formalne ili neformalne specijalne veze.

Da se razumemo, zapadu ne treba na aktivan način konstantno ispoljeno neprijateljstvo na Balkanu, pa otuda i nije želeo da od Makedonije pravi „jabuku razdora", ali mu trebaju barijere među tamošnjim narodima kako bi oni sarađivali (ili se po potrebi svađali) pod njegovim patronataom. Otuda je zamišljeno da Makedonija funkcioniše kao neka vrsta „putne rampe" koju kontrolišu stranci. I tako je u osnovi bilo preko petnaest godina. Izvesna iskakanja, kao što je u jednom periodu bilo značajnije približavanje Bugarskoj, nisu značajnije remetila makedonsku geopolitičku arhitekturu.

Berlinu i Vašingtonu milije je da politički i ekonomski regionalni primat nad Makedonijom preuzme Turska a kulturno-obrazovno-medijski Hrvatska (kako se na osnovu decenijskog jugoslovenskog nasleđa, koje se nije moglo izbrisati, ne bi tamo jače pozicionirala Srbija). No, donekle se tolerisao – iako je i on ograničavan – „bugarski prodor", odnosno „bugarska skretanja" nekadašnjeg makedonskog lidera Lj. Georgievskog. Najvažnije je ipak bilo što više odvojiti Makedoniju od zapadu večno sumnjivog, a krajem 20. veka pogotovo stigmatizovanog, srpskog faktora.

Put saradnje
Izlazak iz okupacione geopolitičke matrice nametnut Makedoniji, ključni je činilac agresije – koja sada prerasta iz mirnodopske u ratnu – sa kojom se ona danas suočava. U Skoplju je 2006. na vlast došao Nikola Gruevski. On je poveo energičnu politiku – bez obzira na izvesna antička preterivanja – za Makedoniju korisne identitetsko-državne konsolidacije.

Ona je u pojedinim svojim segmentima nailazila na podsmehe kako u regionu tako i na Zapadu, odnosno tamošnji mondijalistički protivnici svega nacionalnog posmatrali su je sa prezirom. Ipak, tolerisana je kao faktor jačanja nosećih stubova, kako se mislilo, makedonske barijere u srcu pravoslavnog Balkana. Ono što bi naišlo na osudu u većim njegovim država jer bi bilo doživljeno kao pretnja postmoderno-okupacionom sistemu, u maloj Makedoniji je, u svetlu geopolitičke uloge koja joj je dodeljena, smatrano prihvatljivim (iako ne poželjnim na intenzivan način kako se odvijalo).

Međutim, kada je iz domena unutrašnje politike Gruevski prešao u domen spoljne i tako narušio navedene geopolitičke parametre – stvari su se iz korena promenile. Postao je opasan za Zapad. Skoplje je poslednjih godina počelo da se, na temelju zajedničkih interesa, sve ozbiljnije približava Beogradu (koji za razliku od ostalih suseda ni na koji način ne ugrožava teritorijalnu celovitost niti identitet makedonske države i naroda).

Na zgražavanje Vašingtona, Berlina i Brisela, učestale su međusobne posete na najvišem nivou i drugi vidovi političke saradnje (koja je kulminirala uvođenjem prakse povremenog održavanja zajedničkih sednica vlada). Sistematski je otpočet rad na tome da nas istorija spaja a ne razdvaja, što se manifestovalo i kroz održavanje svečanosti posvećenih Prvom balkanskom ratu (koji je od inostranih i domaćih nedobronamerniha zamišljen kao istorijski kamen spoticanja među Srbima i Makedoncima). Ojačana je bezbednosna kooperacija.

Satanizacija Gruevskog
Sve rečeno dovelo je do toga da je Gruevski na Zapadu redefinisan u negativaca. No, pasivno neprijateljstvo prema njemu preraslo je u (hiper)aktivno tek kada su se na njegove srpske „grehe" nadovezali i ruski. Skoplje je uporedno sa približavanjem Beogradu tiho ali uporno radilo i na jačanju spona sa Moskvom. U tom pogledu nova, mnogo dinamičnija faza otpočela je kada je postao aktuelan plan izgradnje gasovoda Južni tok 2 ili kako se on obično zove Turski tok.

SAD i Nemačka slomile su Sofiju – koja je imala ključnu regionalnu ulogu u vezi sa izgradnjom Južnog toka – ali Rusi su uz modifikaciju održali projekat južnog panevropskog gasovoda tako što su Bugarsku zamenile Turskom i pripremili teren da je sa Srbijom povežu preko Grčke i Makedonije. Dalje bi gasovod išao starom trasom jer se Orbanova Mađarska pokazala kao mnogo ozbiljnija zemlja od Bugarske, koja je zbog totalne korumpiranosti svoje političke elite pod pritiskom spremna da brutalno gazi sopstvene energetsko-ekonomske interese.

U takvim okolnostima otpočeo je, tamo gde je delovalo da je tako nešto najlakše izvesti, novi zapadni udar po trasi realizacije ruskih energetsko-geopolitičkih planova. Krenulo se u akciju rušenja nepodobnog premijera Makedonije. Radi toga je aktivirana iz evroatlantskog ugla podobna opozicija predvođena Zoranom Zaevim. No, s obzirom da je poznato da je Gruevski majstor političkih igara te da ga je teško brzo srušiti na izborima ili izazivanjem od strane makedonske opozicije nemira – aktiviran je i albanski faktor.

Miniranje gasovoda
Dugoročno Zapad želi da se reši Gruevskog i u Skoplju instalira vlast po svojoj meri. Kratkoročno najvažnije mu je da onemogući izgradnju Južnog toga 2. Zbog toga su podstaknuta albanska gerilsko-teroristička komešanja. Ko će kroz zemlju nad kojom se nadvija ratna opasnost da gradi gasovod? Em bi radovi bili otežani, em se šalje poruka da sagrađeno u svakom trenutku može da bude lako razoreno bar na nekim deonicama, kad god neko u NATO komandi poželi da prekine ruski gasni tok.

Na unutrašnjopolitičkom planu polazi se od toga da će narod biti uplašen ratnom opasnošću, što će opozicija postepeno iskoristiti za rušenje vlasti. U prvom trenutku građani će na nacionalnoj osnovi da se homogenizuju oko nje ali potom bi pomoću zapadne i makedonske opozicione propagande bili demoralisani i strahom udaljeni od Gruevskog. Cilj je da svaki Makedonac utuvi sebi u glavu da njegova država nije u stanju išta samostalno da uradi, odnosno da je za Makedoniju jedini spas „NATO konjica" a ona se plaća bezrezervnom pokornošću. Naravno krajem prošlog veka nametnuti geopolitički principi – uz jačanje već Ohridskim sporazumom uspostavljenih opasnih unutrašnjih (kon)federalnih postulata (kako bi Albanci bili plaćeni za svoj rad u korist interesa NATO-a) – podrazumevaju se kao nešto što mora da dobije nov zamah.

Hrabrošću na agresiju
Gruevski kao ozbiljan političar sve to dobro shvata! Zato nije pristao da igra na tuđu muziku i tako dopusti da ne samo on već i makedonski nacionalni interesi postepeno budu „razjedeni" uz pomoć evroatlantsko-opozicione i NATO-albanske kiseline. Nije naseo na zamku i pristao da vodi defanzivnu politiku. Naprotiv, odlučno je prešao u ofanzivu.

Čim su makedonske bezbednosne strukture definisale gde i na koji način se u Makedoniji aktivira gerilsko-teroristička mreža, po njoj su energično udarili. To makar na neko vreme može da bude spasonosno za Makedoniju.

Zapad želi da pokaže da može u toj zemlji da izazove rat, odnosno radi toga stvara kontrolisane vojno-političke tenzije. Međutim, dok je ozbiljno angažovan u Ukrajini ne želi veći ratni sukob na Balkanu. Namera mu je da po principu tiha voda breg roni obavi svoj posao. Ali Gruevski je ozbiljno digao ulog i poremetio takav koncept. Poslao je poruku: ako hoćete kontrolisane sukobe imaćete pravi rat ali neću mirno ići ka tački kada ćete lako moći da izvršite „egzekuciju"!

Lično verujem da je Zapad shvatio poruku pa će se privremeno povući. To se vidi već iz toga što su pre par dana zapadni zvaničnici izbegavali da podrže legalnu makedonsku vladu u borbi protiv terorizma a sada joj najednom čak i NATO odaje priznanje za uspešno izvedenu akciju. Albanci će na neko vreme biti vraćeni u ratno skladište a akcenat će biti stavljen na makedonsku opoziciju i njene juriše na vlast kao bi je za račun Zapada a u svoju lično-partijsku korist srušila!

I tako će stvari stajati na Balkanu dok konačno tu ne preovlada svest da nam nema spasa dok se ne okrenemo sebi umesto da u domenu spoljne ili unutrašnje politike kalkulišemo sa opakim darovima koje nam nose brutalni evroatlantski imperijalisti. Dobar korak u tom pravcu je blagovremena i iskrena podrška koju je u trenutku kada je mogao da izbije ozbiljan rat, suprotno volji zapada, oficijelni Beograd pružio Skoplju!

(Pečat.rs)

http://webtribune.rs/makedonija-na-nisanu-kako-je-gruevski-narusio-nametnuto-sveto-pismo-zapada/

субота, 16. мај 2015.

О „НАТО четницима“ и „НАТО партизанима“

О „НАТО четницима" и „НАТО партизанима"

Миодраг ЗАРКОВИЋ -
мај 16, 2015

Свако са имало морала и осећања одговорности према Србији и српском народу, морао би да буде потпуно згрожен над тиме: 1) ко све и како поздравља судску одлуку о рехабилитацији Драже Михаиловића, и 2) ко све и на који начин исту одлуку напада. Пажљивији увид у узаврелу јавну расправу, наиме, показује да је из исте скоро сасвим изопштено нешто што би се могло назвати српским становиштем, па су самим тим искључене и драгоцене поуке које судбина Драже Михаиловића, али и исход Другог светског рата заједно са последицама које је оставио по Србију и Србе, нуди данашњим поколењима.

Кренимо редом, од оних који рекло би се најгласније поздрављају одлуку о рехабилитацији Михаиловића: назовимо их, јасноће ради, „НАТО четницима". То су, у првом реду, Вук Драшковић и разни следбеници или отпадници из његовог Српског покрета обнове. Чињеница је да су они заиста били међу првима који су, пре више од 20 година, покренули питање преиспитивања историјске улоге Михаиловића и његове војске, али су то и онда радили, као што и данас раде, у морално наказном облику. Наказност се огледа у томе што, зарад својих данашњих политичких потреба, прећуткују један од основних разлога због којих је Михаиловић завршио тако како је завршио, а то је – што је веровао Западу.

Михаиловићу се то поверење, наравно, не може стављати на терет, зато што у то доба и није имао разлога да претерано подозрева Западну превртљивост и подлост. Али је зато данас, са удаљености од седам пуних деценија, потпуно неоспорно да је Западна превртљивост и подлост пресудно допринела поразу Драже Михаиловића и његових јединица у грађанском рату који је водио са Јосипом Брозом и партизанским јединицама. То је можда и једина историјска чињеница око које не би смело да буде никаквих размимоилажења, ако ни због чега другог а оно барем због тога што је и ономад, у годинама завршетка Другог светског рата и непосредно после њега, била више него очигледна. Та чињеница је била толико непобитна да ју је у предговор једне од својих најчувенијих књига уврстио можда и најцењенији енглески писац 20. века Џорџ Орвел, иначе, као сарадник британског министарства информисања за време рата, непосредан сведок наглог заокрета политике империје према Михаиловићу. Орвел је чак прекоревао своју државу због односа према Михаиловићу, оценивши да империја има право да мења саборце, али да нема право да доскорашње савезнике клевеће и да о њима лаже.

Ако је Орвелу још тада било јасно да је Запад, а првенствено Лондон, Михаиловића жртвовао и то бесрамно, због чега онда Драшковић, Александар Чотрић и многи други који ових дана ликују над судском пресудом која Михаиловића рехабилитује као правно невиног човека, не смеју да истакну издају од стране Запада у корену Дражиног страдања? Не само да не смеју, него је Чотрић, у гостовању на Б92, отишао толико далеко да је сав озарен рекао да за Србију ова пресуда представља „корак ка приближавању Европској унији"!

Ако нас Михаиловићева судбина учи ичему, то је да се Европској унији, односно Великој Британији и Америци, нипошто не сме веровати, а камоли тежити некаквој државној обједињености са њима. Тамо се налазе и они против којих се Михаиловић борио (Немци), и они који су Михаиловића изневерили (Британци и Американци). Срби су, нажалост, исти наук обнављали и деведесетих година прошлог века, када су још једном искусили и папрено платили Западну лицемерну свирепост. Неко ко, као Чотрић, Драшковић и још неки њихови истомишљеници, преко тих поука гази оволико беспризорно, сигурно не осећа ни трун поштовања према ма којој српској жртви. Њима Михаиловић, кога су им пуна уста, значи таман колико и страдалници из Кравица или побијени из Старог Гацког, које ревносно прећуткују: нимало! Да им образ није појела похлепа, одавно би умукли да гласа од себе више не пусте, уместо што мртвим Михаиловићем, све као заклињући се у њега, у ствари тргују на том проклетом „европском путу".

Основна идеологија ових „НАТО четника" јесте наводна борба против комунизма. Та борба је, међутим, преварна, као и све везано за њих. Најпре, она и не може бити стварна када комунизма данас више и нема, а поготово не као опипљивог противника. Та њихова вајна борба малтене је правовремена онолико колико би била и борба против феудализма. Још и важније, она је лажна зато што није ни уперена против комунизма, ма колико он данас био непостојећи. Они се, уосталом, не боре против наслеђа које је комунистичка диктатура оставила за собом, рецимо расцепканости Србије на покрајине, или авнојевских граница које су дале крила обновљеном усташтву. Тај „комунизам" против којег се они боре заправо је Русија, тј. данашњи и некадашњих Кремљ. Када галаме о борби против комунизма, они у ствари ратују са руском садашњицом и руском историјом, иако су у обе Руси и Срби стајали и стоје једни поред других. Зато „НАТО четници", супротно од Орвела, кривицу за Михаиловићево страдање приписују искључиво Стаљину, кога неретко изједначавају са Хитлером и Мусолинијем – све се надајући да тиме удаље Србе од савремене Русије, која о Стаљину најзад уобличава ни оцрњену ни пропрану, већ све уравнотеженију слику.

На опречној страни од „НАТО четника" стоје – „НАТО партизани", тј. наводни баштиници борбе против фашизма који Михаиловића и даље описују као сарадника окупатора, док они сами данас заговарају сваки могући вид додворавања ововековним завојевачиома. У првом реду то је побеснели председник Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић, са допунском наставом у Министарству спољних послова које му је предато на поигравање. Дачић је најновију пресуду о Михаиловићу дочекао оштрим саопштењем, за које је дан касније потврдио да је било врло лично:

„Четници су у Другом светском рату заклали мог ујака, маминог брата. Четници и окупатор су мојој породици и целој Србији нанели много зла. То су ствари које се никад не заборављају", рекао је Дачић за викенд издање дневног листа „Курир".

Да ли је то исти онај Дачић који се у Бриселу церекао, саглашавао и на крају потписом удружио са извесним Хашимом Тачијем, крволоком који је коликим српским ујацима, мајкама и браћи на живо вадио људске органе? Јесте, тај је. Баш га брига за туђе ујаке, али због свог би наново да подгреје грађански рат у Србији. Када су га својевремено упитали како може да преговара са злочинцем као што је Тачи, лицемерно је одговорио да може пошто је деведесетих баш он ратовао против Тачија – он, који је у животу једино ратовао, а повремено и добијао битке, против вишка килограма! Али зато четницима ништа неће да опрости, ни заборави.

Дачићу, наравно, ништа није за веровати, али ако је његов ујак заиста био жртва нељудског злочина, најбоље би било да га Ивица више никада не помиње. Газио је преко толиких српских мученика, прећутао је толико српских страдалника које није смео, нека онда остави на миру и свог ујака.

Углас са Дачићем, против пресуде о Михаиловићу заурлали су и силни СУБНОР-овци, те сродна им невладина удружења, све понављајући како је реч о „ревизији историје". Сва та халабука била би макар мало уверљивија када се не би ослањала на највеће преправљање историје икада забележено на овим просторима, а и шире: оно које је, почев одмах по завршетку Другог светског рата па све до своје смрти, спровео Јосип Броз.

Колико је та Брозова ревизија данас огољена, видело се и по наступу Александра Крауса из Савеза антифашиста Србије, у телевизијском дуелу са малопре поменутим Чотрићем на Б92. Краус је том приликом рекао да напади антикомуниста на партизански покрет немају основа, зато што су комунисти међу партизанима били „огромна мањина".

Пазите: огромна мањина! То, данас, Александар Краус признаје сасвим отворено. А шта су деца у Србији поколењима и поколењима, деценијама и деценијама, учила у школама? Зар није малишанима у Србији у мозак набијано како су Тито и комунистичка партија били окосница устанка против окупатора? Ако јесте, а јесте, зашто се Краус онда није тада бунио против тако очигледне ревизије историје коју је спроводио Брозов режим?

Брзоплети Краус је, тако, настојећи да пресуду о Михаиловићу подведе под прекрајање прошлости, несмотрено признао да ни о партизанском покрету не знамо праве чињенице, тј. да је и ту истина била другачија од оног бестидног бусања титоиста да су они, храбри Брозови комунисти, савладали и нацисте, и усташе, и четнике, и буржоазију, потом и Стаљина, успут вероватно и Марсовце, а свакако и Јапанце.

Данас се све више назире да партизанском покрету људи нису прилазили из идеолошких разлога, како су нас убеђивали титоисти, већ да је идеологија била можда и на последњем месту по важности онима који су желели да пушке упере ка „Швабама", по злу упамћеним још из Првог светског рата. Као да се и у том погледу историјска сазнања потпуно поклапају са искуствима из блиске, непосредне прошлости: Брозу и титоистима не сме се ништа веровати! Ни да је Дража Михаиловић злочинац, ни да су у Јасеновцу људи страдали по идеолошкој а не националној основи, ни да Книн мора припадати Хрватској, ни да се Бања Лука има потчинити Сарајеву, ни да су Шиптари који су помагали окупаторима били само збуњени а никако злонамерни…

Наравно да је међу припадницима партизанског покрета било много часних и храбрих бораца, вођених једино жељом да се пружи отпор мрским окупаторима. Али то данашњим, наводним чуварима партизанског наслеђа, никако не даје за право да од одговорности изузимају најцрњи слој тог покрета: Броза и круг његових најближих сарадника.

Ко данас, 2015. године, није спреман да се суочи са болно очигледном чињеницом да је Броз био злочинац, диктатор, лажов и надасве србмозац, тај никако није способан ни да оцењује исправност било које судске или какве друге одлуке. Тај је сасвим недорастао за морална питања, зато што му је за увид у мрачно Брозово завештање довољно само да се осврне око себе: оваква Србија, понижена и искасапљена и очерупана, узрок свог посртања може да нађе једино у титозму, који је зацементирао чак и ово погубно западољубље што већ деценију и по као нека незалечена грозница тресе целу земљу.

Да би Србија кренула пут оздрављења, мора да у свему, па и у питањима као што је коначно утврђивање историјске истине о Другом светском рату на простору Југославије, наступа са српског становишта, тј. првенствено са свешћу о српским циљевима и потребама. А то би, опет, значило да, без обзира на ове или оне податке и појединости који могу да испливају у том утврђивању истине, као народ и као друштво морамо да се усредсредимо на историјске закључке проистекле из те тешко размрсиве кланице.

Закључци нису лаки и своде се на бременито признање: у Другом светском рату грдно су се преварили сви Срби који су веровали Западу и сви Срби који су веровали Брозу. И међу једнима и међу другима било је веома много поштеног света, али је суморне закључке неумољиво потврдило све оно што се са државом и нацијом дешавало касније.

У оба ова табора данас је поштеног света далеко мање. Онолико колико га има, ако хоће да му Србија и српство претекну, не сме никако да понови грешке својих претходника и да поверење поклања онима којима се ни орах не узима из руке.

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/o-nato-cetnicima-i-nato-partizanima/

петак, 15. мај 2015.

Lavrov nudi pomoć za očuvanje Kosova i Metohije

Lavrov nudi pomoć za očuvanje Kosova i Metohije

V. N. / Agencije | 14. maj 2015. 20:03 > 00:04 | Komentara: 44

Ruski šef diplomatije tokom dvodnevne posete Beogradu sastaće se sa državnim vrhom naše zemlje. Sergej Lavrov istakao da Rusija ne menja stav o Kosovu i Metohiji

MOSKVA očekuje da se Srbija ne priključuje antiruskim sankcijama EU i kao predsedavajuća OEBS učini sve da se poštuju sporazumi postignuti oko smirivanja situacije u Ukrajini. Rusiji ne smeta opredeljenost Beograda za članstvo u EU, niti će to biti prepreka za odnose dveju zemalja, koje treba razvijati, posebno u oblasti ekonomije.

 

To su glavne poruke koje će ruski šef diplomatije Sergej Lavrov danas preneti srpskom državnom vrhu. Lavrov je sinoć započeo posetu Beogradu, a danas će najpre položiti venac na Groblje oslobodilaca Beograda, a zatim će susretom sa kolegom Ivicom Dačićem u Palati "Srbija", započeti seriju razgovora s najvišim državnim funkcionerima, predsednikom Tomislavom Nikolićem i premijerom Aleksandrom Vučićem.

Lavrov je u četvrtak uveče na aerodromu „Nikola Tesla" izrazio podršku srpskom predsedavanju OEBS-u i pozdravio način na koji su srpski zvaničnici obeležili 70. godišnjicu pobede nad nacističkom Nemačkom u Drugom svetskom ratu.

"Visoko cenimo učešće predsednika Srbije (Tomislava) Nikolića na svečanosti u Moskvi i učešće srpske vojne jedinice na Paradi pobede. Znamo da je ova godišnjica svečano i emotivno proslavljena u Beogradu uz učešće premijera (Aleksandra) Vučića. U svetlu tih događaja verujem da ćemo brzo postići određene sporazume u vezi podrške srpskom predsedavanju OEBS-u", rekao je Lavrov novinarima na aerodromu "Nikola Tesla".

Šefa ruske diplomatije, koji je doputovao u dvodnevnu radnu posetu Beogradu, na aerodromu "Nikola Tesla" dočekao je ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić.

TEMA I "TURSKI TOK" OČEKUJE se da se među temama nađe i pitanje snabdevanja Srbije i regiona ruskim gasom, preko "Turskog toka". Prema najavama iz srpskog MSP, razgovaraće se o svim ekonomskim i političkim bilateralnim pitanjima, predsedavanju Srbije OEBS, ali i novim bezbednosnim pretnjama u regionu, posebno o poslednjim događajima u Kumanovu.

Lavrov je izrazio zadovoljstvo što je ponovo u Beogradu i naveo da se uvek trudi da sa kolegom Dačićem ispuni sporazume koje su postigli predsednici i premijeri dve države.

"Jedan od glavnih zadataka je promovisanje dokumenta koji potvrđuje našu privrženost miru, saradnji i prosperitetu na celom evropskom kontinentu", nagalsio je Lavrov.

"Ubeđen sam da u situaciji koja nije jednostavna na našem kontinentu, predsedavanje Srbije i lično Ivice Dačića predstavlja garanciju za donošenje uravnoteženih i dobro procenjenih odluka", kazao je Lavrov.

Dačić je rekao da je radostan zbog dolaska ruskog kolege, sa kojim održava redovne susrete dva puta godišnja i najavio teme sastanka.

"Razgovaraćemo o svim važnim temama, bilateralnim i onim koje se tiču OEBS-a i UN i o svim problemima sa kojima se zajednički suočavamo. Sve će biti u znaku međusobnog prijateljstva naša dva naroda i dve države", rekao je Dačić.

Kako je uoči posete Lavrova poručio predstavnik ruskog MSP Aleksandar Lukaševič, Srbija i dalje može u punoj meri da računa na podršku Rusije za zaštitu svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta kad je reč o Kosovu.

''Pozdravljamo težnju naših srpskih kolega da odmereno i objektivno pristupaju pitanjima OEBS, poštujući stavove svih država članica. Računamo na koordinaciju napora sa Srbijom u preostalom periodu njenog predsedavanja'', poručio je Lukaševič.

NE MENjAMO STAV O KOSMETU

Lavrov je rekao da Rusija neće menjati svoj stav prema Kosovu bez obzira na Krim, istakavši da su apsurdni pokušaji onih koji su režirali odvajanje Kosova od Srbije da stave pod sumnju slobodno izražavanje volje stanovnika Krima.

"Očigledno su apsurdni pokušaji onih koji su režirali odvajanje Kosova od Srbije - a pri tom bez ikakvog referenduma - da se stavi pod sumnju slobodno izražavanje volje stanovnika Krima. Stav Rusije prema kosovskom pitanju apsolutno je jasan i nepromenljiv: regulisanje ovog problema mopguće je isključivo na osnovu međunarodnog prava i u okvirima određenim u rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244", naglasio je Lavrov u intervjuu za ''Politiku".

Lavrov, koji je doputovao u posetu Beogradu, rekao je i da su, što se tiče napora Beograda u ovom pravcu, za Rusiju prihvatljive one odluke koje će zadovoljiti Srbiju i da će srpskim partnerima i dalje pružati neophodnu podršku.

Šef ruske diplomatije podsetio je da je njegova zemlja upozoravala da će uvođenje u međunarodnu upotrebu modela proglašenja nezavisnosti određenih teritorija stvoriti presedan i više puta skretala pažnju da, kako je rekao, u poslednje vreme zapadna alijansa sa SAD na čelu široko koristi dvostruke aršine, krši temeljna načela međunarodnog prava i bezočno se direktno meša u unutrašnje stvari suverenih država.

On je rekao i da se stanovništvo Krima, u punom skladu s odredbama međunarodnog prava, izjasnilo na referendumu za proglašenje nezavisnosti od Ukrajine i za ujedinjenje s Rusijom.

Na pitanje da li Moskva planira da poveća investicije u srpsku privredu, jer su ruska ulaganja u Srbiju mnogo manja nego evropska, iako Srbija nije uvela sankcije Rusiji, što je izazvalo nezadovoljstvo u EU, Lavrov je odgovorio da se o tome vode aktivni pregovori i da Rusija polazi od toga da će ruskim investitorima i dalje biti omogućeni odgovarajući uslovi za poslovanje.

"Naša osvedočena trgovinsko-investiciona saradnja mora da bude nezavisna od uticaja spoljnih faktora, uključujući proces zbližavanja Beograda s Evropskom unijom. Nadamo se da će na isti način razmišljati i naši srpski partneri", rekao je Lavrov.

Lavrov je izrazio zadovoljstvo zbog razvoja rusko-srpskih trgovinsko-ekonomskih veza, rastom robne razmene i usavršavanjem njene strukture, ali je dodao se, "nažalost, planovi za izgradnju gasovoda 'Južni tok' na teritoriji Srbije nisu ostvarili, zbog nekonstruktivnog stava Brisela, koji je blokirao i ovaj projekat"

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:548104-Lavrov-nudi-pomoc-za-ocuvanje-Kosova-i-Metohije

недеља, 10. мај 2015.

Proroković: Projekat „Velika Albanija“ je aktiviran, treba da se spremamo za najgori mogući scenario!

Proroković: Projekat „Velika Albanija" je aktiviran, treba da se spremamo za najgori mogući scenario!

Objavljeno: 10. maj 2015. u 21:09 /

39

Piše: Dušan PROROKOVIĆ

Sukob u Makedoniji počinje zbog teškog poraza SAD u Ukrajini. To bi, u najkaraćem, bio zaključak. Svi ostali argumenti, koji će se navoditi u prilog tezi – zbog čega je u Makedoniji aktiviran novi oružani sukob – takođe su važni, ali ipak manje bitni.

Čak i onaj o „Turskom toku". Jer, i rusko-turski energetski sporazum je potpisan kao posledica eskalacije ukrajinske krize. Da Amerikancima nije baš bilo toliko zapelo da od Ukrajine naprave novo veliko ratište, strateški gasovod između Rusije i EU bi bio „Južni tok" ili bi se postojeće instalacije preko Ukrajine rekonstruisale. „Turskog toka" uopšte ne bi bilo.

Takođe, da je američka pozicija u Ukrajini bolja, Turskoj ne bi padalo napamet da ulazi u aranžman sa Rusijom. Elem, ako su u Vašingtonu rešili da zaustave gradnju strateškog cevovoda koji bi spajao Tursku i Austriju, postojao je sto i jedan način da to učine. Nisu morali da izazivaju rat u Makedoniji.

A da su poslednja dešavanja u Kumanovu „operacija pod lažnom zastavom" (False flag operation) ne treba uopšte sumnjati.

U Tirani se desilo, kada već sami Albanci nisu mogli da prebroje, da američki ambasador uđe u centralnu izbornu komisiju i proglasi rezultate lokalnih izbora. I ko će na to da se žali? Zna se ko je vrhovni autoritet.

Kada je o lažnoj državi Kosovo reč, stvari su još očiglednije: Ahtisarijevim planom je utvrđeno kako je vrhovni autoritet „međunarodno vojno prisustvo". U prevodu, NATO je vlastan da poništi svaku odluku predsednika, Vlade, Skupštine, lokalnih samouprava. I onda treba razmišljati kako se obnovljena UČK javlja sama od sebe, kao neki autohtoni pokret, koji će se boriti za prava Albanaca u Makedoniji.

O tome da poteze za destabilizaciju Makedonije vuče „duga ruka atlantizma" delimično govori i saopštenje za javnost najuticajnijeg albanskog političara u Makedoniji, Ali Ahmetija, koji je „pozvao građane Kumanova da ostanu smireni i ne nasedaju na provokacije. Destabilizacija Makedonije nije u interesu Albanaca".

Ali Ahmeti, sada je već izvesno, nije bio sasvim u toku sa tim šta se sprema u Kumanovu. Pri tome, Ahmeti je ratni lider iz 2001. godine!

Nije isključeno da će se i on pridružiti nekoj novoj „albanskoj intifadi" na Balkanu. Ako mu budu tako rekli organizatori „operacije pod lažnom zastavom" – hoće, koliko već sutra. Međutim, juče, u Kumanovu, on nije bio „deo paketa". Njega su u organizaciji svega zaobišli.

E sada, da su sami Albanci, bez svojih zapadnih sponzora organizovali akciju, to bi sasvim drugačije izgledalo i Ahmeti bi ne samo bio deo te priče od samog njenog početka, već i udarna pesnica. Ahmeti kontroliše tetovsko-kičevski deo Makedonije, to je njegova izborna baza i tu su mu sunarodnici najlojalniji. Tu bi uspeh teroristima bio zagarantovan, a mogućnost za protivudar makedonskih snaga sveden na minimum.

U Makedoniji je previše konfliktnog potencijala, ali se, dakle, tekući sukob indukuje spolja.

Kao što je navedeno na početku teksta, iniciraju ga SAD, a zbog teškog poraza u Ukrajini. Godinu i po dana od eskalacije ukrajinske krize, Amerikanci nisu uspeli da ostvare nijedan od tri strateška cilja koji se mogu nazreti u Ukrajini.

Prvi je bio da se destabilizacijom Ukrajine destabilizuje i Rusija (pre svega direktnim uvlačenjem oružanih snaga Rusije u ukrajinski konflikt) što bi bio uvod u rušenje Putina.

Drugi je bio da se Ukrajina čvrsto veže za NATO, čime bi se geostrateška pozicija Rusije dramatično pogoršala.

Treći se ticao stvaranja novog talasa anti-ruske histerije u Evropi, zbog čega bi se EU još čvršće vezala za SAD.

Šta se desilo?

Krim se vratio Rusiji, kijevske snage su doživele težak vojni poraz u Novorusiji, Putin nikada nije imao veću podršku među biračima, a EU se pod teretom krize počela raslojavati.

Veći broj ruskih vojnih analitičara je upozoravao prethodnih nedelja kako se može očekivati nova ofanziva kijevskih snaga na istoku Ukrajine. Sve je trebalo da se odigra između 1-8. maja, pa bi na takav način bila bačena senka na vojnu paradu u Moskvi za Dan pobede.

Zbilja, oružje stiže u Kijev u neverovatnim količinama, broj instruktora je sve veći, a postupci ukrajinskih ekstremista sve brutalniji (ubistvo Olesa Buzine treba istaći kao ilustrativan primer). Ipak, do velike akcije kijevskih snaga nije došlo. Pre svega zbog toga, što Kijev više nema snage da organizuje bilo kakav ozbiljan poduhvat koji bi ugrozio Novorusiju.

Rastislav Išćenko upozorava da će novih sukoba biti, ali da se oni više neće praviti zbog pokušaja osvajanja Donjecke i Luganske narodne republike (to će biti samo izgovori), već će za cilj imati potpuno uništenje infrastrukture i ekonomskih resursa Ukrajine. Izlazna strategija SAD u Ukrajini je „spržena zemlja", kako se dugoročno Rusima ne bi ostavilo ništa, a kako bi se, kratkoročno, Rusiji stalno nametali novi zadaci. Uostalom, ovo je identično kao i u Siriji, samo što u ovom slučaju neće biti džihadista iz Islamske države koji će na krvoproliću i haosu uspostavljati neki svoj režim, već će to činiti galicijski banderovci.

Bolje je da se Putin bavi Kijevom nego Evropom. A dok se Putin bude bavio Kijevom, SAD će se baviti Evropom. Samo, sada će na EU pritisak biti vršen ne preko Kijeva, već proverenom i utabanom stazom – preko Balkana.

Otvaranjem nove velike krize na Balkanu, SAD ponovo destabilizuju dvorište EU, daju domaći zadatak Briselu po istoj matrici već viđenoj od 1992-99. godine i opravdavaju zadržavanje obimnih vojnih snaga na kontinentu.

Kada nije hteo breg Muhamedu, doći će Muhamed bregu.

Evropske članice NATO nisu poslušale SAD i drastično povećale svoje vojne budžete zbog ukrajinske krize, pa samim tim nisu ni povećale sopstvene odbrambene kapacitete. Da jesu, otvorile bi vrata za niz novih aranžmana između evropskih članica NATO i SAD kojima bi se povećalo američko prisustvo na kontinentu. Ali, pošto nije moglo tako, onda će SAD da pojačaju svoje vojno prisustvo u Evropi na konvencionalan način, uz izgovor pojave nove krize na Balkanu, pa će pritisak Vašingtona na Brisel biti veći.

Lideri zemalja EU, osim par časnih izuzetaka, nisu shvatili ni posle godinu i po dana agonije u Ukrajini da je otvaranje fronta protiv Rusije jednako bilo upereno protiv njih, kao i protiv Vladimira Putina. Na kraju, da bi Vašington mogao da vrši „obuzdavanje Rusije" potrebna mu je potpuna lojalnost kontientalne Evrope.

Otuda indukovanje novog sukoba u Makedoniji i otvaranje novog poglavlja balkanske krize.

Ne mora biti tačno, ali posmatrajući iz današnje perspektive, format sukoba u Makedoniji bi mogao biti nešto drugačiji od viđenog u Siriji i Ukrajini. U Siriji i Ukrajini su im trebala brza rešenja, bili su to svojevrsni „blic-krig"-ovi. Za pretpostaviti je da bi za SAD u Makedoniji bilo bolje postepeno razvijanje konflikta, uz kontinualno ponavljanje incidenata poput viđenog u Kumanovu i „uvlačenje" susednih zemalja u makedonsku krizu. Naravno, bilo bi najbolje da makedonski susedi imaju dijametralno suprotne stavove.

Posvađati Srbiju, Bugarsku i Grčku je višestruki dobitak za SAD. A onda, kako se Evropa bude postavljala, tako i dodavati ili smanjivati gas.

U jednoj od varijanti, ako EU pokuša da igra samostalno, ne treba isključiti ni davanje podrške stvaranju Velike Albanije. Bez obzira što, dugoročno gledano, velikoalbanska ideja nije optimalan okvir za zaštitu američkih interesa na Balkanu, kratkoročno će im to završiti posao.

Političke egzibicije Edija Rame sa najavama „svealbanskog ujedinjavanja" i upotrebom zastave sa ocrtanim granicama Velike Albanije to i najavljuju. Ali, više od toga – velikoalbansku mobilizaciju najavljuju poslednje reakcije Ministarstva spoljnih poslova Albanije.

Najpre je zbog osude ideje o promeni granica na Balkanu od strane ruskog Ministarstva inostranih dela, albanska diplomatija ušla u tešku prepisku sa zvaničnom Moskvom, a zatim je usledila i reakcija na dešavanja u Kumanovu.

Ditmir Bušati, šef albanske diplomatije je naveo  kako ga je ambasada Albanije u Skoplju obavestila da su snage bezbednosti Makedonije „pokrenule široku operaciju na ulasku u Kumanovo, u delu koji je uglavnom naseljen Albancima". Ostao je zabrinut zato što je operacija „dovela do smrti velikog broja ljudi", i dodao: „Smatramo neprihvatljivom činjenicu da se svaka osoba ili grupa naoružanih ljudi identifikuje na nacionalnoj osnovi, baš kao što je neprihvatljivo da se gubitak života civila i policajaca posmatra na osnovu etničkih predrasuda".

Projekat Velike Albanije je, dakle, ponovo u igri, i verovatnije je u ovom trenutku da bude aktiviran (ili je već aktiviran), nego da prevlada stav kako ga treba malo „pustiti iz boce" pa onda vratiti.

Eskalacijom višegodišnje napetosti u Makedoniji počinje novi krug „tektonskih poremećaja" na Balkanu, sa velikim posledicama po sve zemlje i narode koji u ovom regionu žive. Zato ovu situaciju treba ozbiljno analizirati i pratiti.

Što se Srbije tiče, u svemu ovome je važno nekoliko stvari. Prvo, za Srbiju je od ogromnog značaja opstanak Makedonije. Eventualnim raspadom Makedonije bi dugoročno bio ugrožen komunikacioni pravac ka Egejskom regionu, a u srednjoročnoj perspektivi bi moglo doći i do ozbiljne destabilizacije juga centralne Srbije. Makedoniju treba podržati u svakom pogledu. U tom kontekstu, neophodno je intenzivirati komunikaciju sa Bugarskom i Grčkom.

Bez obzira na to što su Srbija i Bugarska već u režimu „meke okupacije", a Grčka je suštinski bankrotirala, ne sme se dozvoliti da nas drugi posvađaju. Otvarati sada priče na temu zašto su Makedonci i Bugari priznali lažnu državu Kosovo i slična pitanja je glupo i štetno. Preko svih bilateralnih problema jednostavno treba preći, do daljnjeg. Drugo, treba tačno percipirati odakle problem dolazi.

Destabilizacija Makedonije se indukuje spolja. Ključnu ulogu u svemu imaju SAD i zbog toga u odnosima sa Vašingtonom treba biti dvostruko oprezan. U svakom slučaju, Albancima se ne sme olakšavati posao novim ustupcima na Kosovu i Metohiji i neodgovornim najavama promene Ustava Srbije.

Sve što se tiče pregovora sa Prištinom mora biti „zamrznuto" do daljnjeg. Ne odstupati ni jedan milimetar. Svaki milimetar odstupanja nas može koštati jedne žrtve. Popuštanje Srbije je dalo krila albanskom ekstremizmu i kosi se sa našim dugoročnim interesima. Treće, spremati se za najgori mogući scenario -proglašavanje Velike Albanije. Kuknjavu kako je to pretnja za region i pozivanje na međunarodno pravo zaboraviti. To će biti samo izrazi nemoći.

Albansko pitanje će se, najverovatnije, rešavati vojnim putem, pri čemu će Albanci imati u ovoj fazi podršku najmoćnije zemlje na svetu. Dakle, sa jedne strane treba jačati sopstvene vojne potencijale, dok sa druge strane treba otvarati prostor za nove aktere u balkanskoj geopolitičkoj računici kako bi se amortizovao američki pritisak.

Ima li logičnijeg rešenja nego krčiti prostor za ruski uticaj i obnavljati vojnu saradnju sa Moskvom?

Pored toga, ostaviti otvorena vrata za strateški dogovor sa Erdoganom i koristiti njegov uticaj na Sarajevo.

Sukob u Makedoniji ne sme da posluži kao okidač za reprizu i BiH, što bi, takođe, bilo u interesu Vašingtona. Što veća kriza, to je njima širi manevraski prostor. Četvrto, razmišljati o tome: šta kada pobedimo? Jer, do sada, u istoriji nam je ponekad teže bilo da artikulišemo svoje dugoročne ciljeve posle pobeda, nego da istrpimo sve nesreće  posle poraza.

Srbija može dati doprinos da se odbrani Makedonija, ali šta posle toga?

Pokazalo se, posle Prvog svetskog rata, da je pokušaj priključivanja Makedonije Srbiji samo ojačao antisrpska osećanja na tom području, dok se, opet, kasnije ispostavilo da se bez mehanizama za zaštitu srpskih interesa u Makedoniji, ova država može pretvoriti u stalni izvor problema za Srbiju. Neophodno je, dakle, tražiti neko novo rešenje, kako bi Makedonci mogli da razvijaju sopstveni identitet, očuvaju svoju državu, a Srbija ostvari sopstvene interese i ojača svoj južni, moravsko-vardarski geopolitički vektor.

I na kraju, peto, imati na umu da je ovo početak krize koja će dugo trajati. Zato, ne treba praviti nagle poteze, niti pokazivati nervozu. Za svaki potez koji se preduzima opravdanje treba tražiti u prethodnim akcijama neprijatelja.

Pozicija Srbije u makedonskoj krizi, onako kako je opisana, moralno je ispravna i sa stanovišta realpolitike posmatrano-potpuno opravdana. Ali, treba imati u vidu i propagandnu dimenziju hibridnog rata i zato se u pojedinim trenucima ne zaletati.

Iskušenja i podmetanja će, ionako, biti previše.

(Fakti)

 

субота, 9. мај 2015.

Онлајн-пренос Параде Победе у Москви

Онлајн-пренос Параде Победе у Москви

 

https://youtu.be/TYRuFAJMGZo

 

 

 

 

 

http://ruskarec.ru/news/2015/05/09/onlajn-prenos_parade_pobede_u_moskvi_39713.html

уторак, 5. мај 2015.

Љиљана Смајловић: Гојковићи без заштите

РЕЧ ГЛАВНЕ УРЕДНИЦЕ "ПОЛИТИКЕ"

Гојковићи без заштите

Читав се наш политички живот све више одвија на линији оштре поларизације око тога да ли нешто штети или користи Александру Вучићу

У праву је био Саша Јанковић када је ових дана за „Време" изјавио да је случај Гојковић управо показао потребу за постојањем заштитника грађана. Невоља је у томе што цео проблем ту и почива.

Јер за Гојковиће из Лознице, грађане Србије који од 1993. године не могу да расветле тачне околности под којим су трагично изгубили сина, Саша Јанковић је био најгори могући избор за заштитника. Оног дана када је Србија 2007. године изабрала свог првог омбудсмана, Гојковићи нису добили заштиту, они су изгубили наду.

Добро, то је трагедија једне породице, рећи ће неко. Уосталом, и родитељи Предрага Гојковића знају да нису ни први ни последњи који од државе у смутним временима добијају сумњиве „службене верзије" насилне смрти.

Али, где Саша Јанковић види могућу улогу заштитника грађана у случају Гојковић? Шта би службено подузео „да се не ради о њему", како се протеклих дана изразио у „Блицу"?

Одговор ме изненадио. Бавио би се, вели, злоупотребом полицијске документације и цурењем службеног документа, „пажљиво одабраног да у јавности подстакне сумњу". То је важно јер се исто сутра, каже Јанковић, може десити и некоме ко нема приступ медијима, као што га има он, и ко онда неће моћи да се одбрани. А „то је погубно, то је рушење институције полиције".

Две су ствари проблематичне у овом виђењу улоге заштитника. Разумем да је за Сашу Јанковића у случају Гојковић најважнија одбрана Саше Јанковића, али зар заштитник не би морао на прво место да стави породицу Гојковић? Од угледа и каријере Саше Јанковића, заштитнику би морала бити преча фамилија која 22 године тражи одговоре о синовљевој погибији, и то без приступа медијима.

Нису ли, уосталом, Гојковићи и њихова животна прича важнији од „цурења информација" и „урушавања" институције полиције?

Знам да хиљаде грађана, све звучна имена „грађанске Србије", потписују петицију у одбрану Саше Јанковића, али не разумем да макар у фусноти не кажу да би било добро да се до краја расветле околности под којим је један двадесетдвогодишњи апсолвент, пун планова за будућност, пошао кући у Лозницу, а завршио прострељене главе на поду у стану Саше Јанковића. Зар у истрази случаја ником од њих не недостаје макар нека радна хипотеза о мотивима самоубиства, ако им већ не смета одсуство истражног судије и реч тужиоца?

Како је могуће да је толико „добромислећих" припадника српске елите задовољно резултатима једне очигледно мањкаве полицијске истраге из 1993, и још протестују што су медији уопште сазнали за тај шламперај?

Имам само једно објашњење: посреди је политика. Грађанска Србија брани Јанковића јер је ушао у директан сукоб с Вучићем, јер се, како на „Пешчанику" ликује један жустар Јанковићев бранитељ, „директно противставио Вучић Александру". Овде је реч о политичкој одбрани човека који уз остале игра и политичку улогу. У таквим околностима, Гојковићи немају шанси. У најбољем од свих могућих светова, њихове би интересе бранио заштитник грађана, али омбудсман је тренутно преокупиран случајем Саше Јанковића.

Читав се наш политички живот све више одвија на линији оштре поларизације око тога да ли нешто штети или користи Александру Вучићу. Па ако може да му користи, ми ћемо бити против, а ако може да му штети, ми ћемо бити за. Чак и ако вуче потезе за које смо се увек залагали. Зар да он од наше политике и реторике извуче ћар?

Дабоме, важи и обрнуто. Радо ћу се сложити с тезом да се против Саше Јанковића у неколико медија води жестока кампања. Не могу да замислим да би ти медији водили ту кампању да се Јанковић није замерио властима.

Али шта с тим? Не могу нипошто да се сложим да би све било добро, само да је фиока са случајем Гојковић остала закључана. Не би било добро. Не кажем то само зато што су неки чланови породице Гојковић новинари. Проверавајући њихову причу, „Политика" је утврдила да су Гојковићи протеклих деценија заиста покушавали да сваку власт, и сваку опозицију, заинтересују за свој јад. У стенограмима Народне скупштине Србије нашли смо да је посланик Српске радикалне странке Момир Марковић изнео податак о сумњивим барутним честицама на рукама кандидата за заштитника, и да то 2007. није изазвало никакву пажњу посланика владајућих странака. Једнако као што породица Гојковић ни данас за свој проблем не успева да заинтересује медије који воде кампању у корист Саше Јанковића, и у којим заштитници заштитника повремено подругљиво постављају питање шта ли је породица чекала 23 године... Њихове исповести нема у „Блицу", као ни на телевизији Н1, на пример. Гојковићи, сада то знамо, нису чекали да се на њих смилује београдска елита. Вукли су за рукав кога су могли, али нису много могли. Јесте ли приметили да су невладине организације и новинарска удружења која су највише помагала породици Даде Вујасиновић да званичну верзију о самоубиству преквалификује у истрагу убиства, потпуно равнодушни према њима? Пре неколико дана сазнам да се Независно друштво новинара Војводине сада, баш када се потегла ова прича, противи свакој јавној причи о самоубиствима. Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић су уверења да је објављивање детаља о појединачним случајевима самоубиства „недопустиво за државне органе и медије". Стварно? Треба што пре јавити Би-Би-Сију, у последњем „Хардтоку" надугачко је елаборирано зашто самоубиство мора да добије третман фундаменталног људског права.

Додуше, није то једина лоша вест са Запада. Данас је Дан слободе медија, и да сам на месту колега које чекају помоћ са Запада, не бих се превише надала, без обзира на Легију части Оље Бећковић. У Кијеву је за само неколико дана убијено неколико опозиционих новинара и политичара. Вашингтон и Брисел се држе равнодушно, отприлике као „Блиц" и Н1 у односу на породицу Гојковић. А чујем и да је Кристијан Аманпур управо изабрана за Унескову амбасадорку добре воље у области слободе изражавања...

Било како било, некадашњи посланик Момир Марковић се у међувремену политички пензионисао, радикали данас више мрзе Небојшу Стефановића него што их је икада занимао Саша Јанковић, али још није познато колико су о случају барутних честица у оно време знали Томислав Николић и Александар Вучић. Јавност има право на одговор на то, и многа друга питања у вези с овим случајем.

Мислим да је веома добро што је власт у протеклих неколико седмица имала прилику да се увери да је јавност у Србији страховито гадљива на вађење досијеа из старих фиока у циљу компромитације политичког противника. Тим пре што је хајку на Јанковића повела телевизија чији власник није један од моралних стубова друштва, и ком они пословични костури безмало вире из ормана. Али зар једно сме да искључи друго? Зар да затварамо очи пред нечијом несрећом или сумњивом работом, само да се Вучић не би окористио?

Разумем страх од огромне политичке моћи премијера. И сама сам се не једном опекла на сличној или мањој ватри. Али се каткад питам разумеју ли председник Владе Србије и његова странка колико заправо дугују новинарима из некадашњег антимилошевићевског борбеног братства? Као уосталом и другим припадницима „грађанске Србије", који политички и даље гравитирају странкама бившег ДОС-а и не могу да се помире да је власт променила страну. Демократска странка и Борис Тадић би далеко боље прошли да су пси чувари демократије лајали док је њихов караван пролазио – али нису. Велика моћ Александра Вучића заснива се на једном новом политичком консензусу у Србији. Звали ми ту нову већину десном, десничарском или пак консензусом сталежа који су дуго држани подаље од власти, њена велика моћ изискује већи степен контроле. То је добро за републику. Ако опозиција не уме да нађе нове људе за неки нови консензус, онда је у интересу власти да медији, макар и политички мотивисани, производе отпор који у демократији игра улогу контролора власти.

Људи који не чине део владајућег консензуса имају потребу и да неосновано нападају власт. То је рефлексна самоодбрана од врло јаке власти, оне у којој имате утисак да је ауторитет у ваздуху опипљив и да бисте могли на кришке да га режете. Добро је да људи „грађанске Србије" једни другима чувају страх, да се немилосрдно ругају власти, па и да у томе претерују, ако их то куражи. Далеко је горе и опасније да власт у било чему претерује.

Али што се заштитника грађана тиче, ствари су јасне. Док Гојковићи не добију ваљане одговоре на своја сасвим легитимна питања, сви морамо да будемо Гојковићи.

Љиљана Смајловић

објављено: 03.05.2015

http://www.politika.rs/rubrike/kolumna-nedelje/Gojkovici-bez-zastite.sr.html