rs-lat.sputniknews.com

Priznanje ambasadora Kirbija

Sputnik

Nije ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Majkl Kirbi rekao nešto što već nismo znali i najavljivali makar još od Prvog briselskog sporazuma Beograda i Prištine iz 2013. godine, ali ovo jeste prvi put da je neki američki zvaničnik javno rekao da će pred Srbiju biti stavljen i zahtev da se saglasi sa ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije.

„Ne tražimo da Srbija prizna nezavisnost Kosova, već normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Šta će ta normalizacija na kraju tačno značiti, na Evropskoj uniji je da definiše, ali, po nama, to uključuje i članstvo Kosova u UN", rekao je Kirbi u intervjuu „Novostima" objavljenom ovog petka. I još je dodao: „Zapadna Nemačka nikad nije priznala Istočnu Nemačku, a ona je bila u UN".

Kirbijevo spominjanje Zapadne i Istočne Nemačke u kontekstu normalizacije odnosa Beograda i Prištine predstavlja ključ za razumevanje načina na koji bi Kosovo, bude li kako Kirbijevi poslodavci nameravaju, trebalo da uđe u Ujedinjene nacije.

Reč je, naime, o sporazumu Istočne i Zapadne Nemačke od 21. decembra 1972. godine o normalizaciji međusobnih odnosa koji nije podrazumevao formalno međusobno priznanje ali je govorio o „načelima suvereniteta i jednakosti država, poštovanja nezavisnosti, samostalnosti i teritorijalnog integriteta", potvrđivao je „nepovredivost međusobnih granica sada i ubuduće" i, pored ostalog, nalagao i „razmenu stalnih predstavništava". Ovaj sporazum, i u tome je njegova suština, Istočnoj Nemačkoj omogućio je da postane članica UN. To je model koji bi Kirbi sad da primeni na Srbiju i Kosovo.

Sama namera arhitekata i sponzora krnje kosovske nezavisnosti da Kosovo uguraju u UN, inače, otkrivena je javnosti još pre više od četiri godine, zahvaljujući Vikiliksu i depešama američke diplomatije koje je organizacija Džulijana Asanža objavila.

„Mi tražimo od Beograda da prestane s pokušajima da ospori status Kosova, uključujući i lobiranje protiv priznanja ili sprovođenje nepoželjnih akcija u međunarodnim organizacijama", poručila je u demaršu Beogradu 30. januara 2010. tadašnja američka državna sekretarka Hilari Klinton (depeša pod oznakom 10STATE9661), dok depeša 10BRUSSELS85, takođe s početka 2010, opisujući sastanak predstavnika zemalja Kvinte (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija) i predstavnika Evropske komisije, otkriva njihov stav da ovaj „međunemački model" — to jest, Kosovo u UN — „može da bude samo privremeno rešenje" na putu ka konačnom, formalnom srpskom priznanju nezavisnog Kosova. Najzad, sudeći po depeši 08BELGRADE1338 s kraja 2008, nekadašnji šef srpske diplomatije Vuk Jeremić još tada je, u razgovoru s američkim kongresmenom Tedom Poom, rekao da je „takav nemački model najbolje čemu Srbija može da se nada, 'ako budemo imali sreće'"…

Treba podsetiti i da su naši EU partneri još u Prvi briselski sporazum pokušali da ubace odredbu po kojoj bi se Srbija obavezala da ne sprečava ulazak Kosova u međunarodne organizacije. Kao što je poznato, ovaj je zahtev na kraju sveden na 14. tačku sporazuma prema kojoj se „dve strane obavezuju da neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju evropske integracije druge strane".

Time je srpska strana izbegla da pruži svoj blagoslov za ulazak Kosova u UN, ali, naravno, problem ovime nije bio rešen već samo odložen. O tome, na kraju krajeva, svedoči i Kirbijeva izjava „Novostima".

Iako je američki ambasador rekao da će odluku o konkretnom sadržaju pojma normalizacija odnosa doneti Evropska unija a ne SAD, i iako pet članica EU Kosovo ne priznaje kao nezavisnu državu, nema mesta sumnji da će upravo ovaj zahtev — za davanjem neke vrste saglasnosti za ulazak Kosova u UN — pred Srbiju biti postavljen.

I to, reklo bi se, veoma uskoro. Teško je, naime, na bilo koji drugi način protumačiti vašingtonski nalog Majklu Kirbiju, ambasadoru koji uskoro napušta Beograd, da o ulasku Kosova u UN (napokon) progovori javno.

Šta je izazvalo ovo ubrzavanje kosovskog pritiska na zvanični Beograd? Jedan od važnijih faktora moglo bi da bude pojačano američko nastojanje da Rusiju izbaci s Balkana, koje se očitovalo i u nedavnom upućivanju pozivnice Crnoj Gori da se priključi NATO-u.

Reč je o nastavku procesa koji je postao sasvim vidljiv kada su Evropska komisija i Bugarska, obe pod dokazanim američkim pritiskom, izminirale projekat gasovoda „Južni tok". Ovo je pre svega učinjeno da bi se sprečilo, kako to vidi Vašington, jačanje energetske zavisnosti ovog dela Evrope od Rusije. Potrebno je, međutim, prekinuti i političku zavisnost, čime i dolazimo do pitanja Kosova. Logika (Vašingtona) je sledeća: u svojoj, kakvoj-takvoj, borbi za očuvanje Kosova u (formalnom) sastavu Srbije, Srbija zavisi od glasa Rusije u Savetu bezbednosti. Dobrovoljnim odustankom Srbije od borbe za Kosovo, u vidu saglasnosti za ulazak Kosova u UN o kojoj govori ambasador Kirbi, nestalo bi srpske potrebe za Rusijom u Savetu bezbednosti, čime bi i ruski politički uticaj u Srbiji postao znatno manji nego što je sada.

U prvim reakcijama na Kirbijeve reči, srpski zvaničnici istakli su nameru da se zahtevu za Kosovu u UN suprotstave. To su već učinili, kao što podsetismo, i prilikom sklapanja Prvog briselskog sporazuma, a učinili su isto, indirektno, i uspešnim suprotstavljanjem pokušaju utrpavanja Kosova u Unesko. Imajući to u vidu, nije nezamislivo da zaista nameravaju da učine ono što sada najavljuju.

S druge strane, odbijanje ovog zahteva usporiće, pa i potpuno blokirati, proces briselskog dijaloga o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, a time će biti blokirano pregovaračko Poglavlje 35 sa Evropskom unijom, a time, posledično, i čitave srpske evrointegracije. Da li je takav scenario zamisliv, imajući u vidu onu količinu egzaltacije kakva je bila iskazana prilikom nedavnog otvaranja pregovaračkih poglavlja 32 i 35?

Neminovno je, jedno od ova dva će nastradati — ili srpska borba za Kosovo i Metohiju, ili srpske EU integracije. Koje? Ovo će zavisiti od volje i namera srpskih vlasti, od jačine pritiska Vašingtona i njegovih evropskih satelita, od spremnosti Rusije da pomogne Srbiji da se ovom pritisku odupre, od spremnosti Srbije da prihvati pomoć Rusije… U svakom slučaju, nažalost, čini se da nas čeka uzbudljiva, možda i prelomna nova 2016. godina.

 

standard.rs

КИРБИ ИЛИ КРАЈ ЕРЕ МАЛИХ ПОТЕЗА

• субота, 26 децембар 2015 00:53

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Време између посете Рогозина и избора биће кључно за Србију. У том времену постојаћемо само „ми" и „они"

1.
Тешко је извагати шта је Кирбијев позив Србији да се сагласи са пријемом „Косова" у УН био више. Или знак да се Америци на Балкану жури и више нема времена за игру „и Косово и ЕУ". Или је пак понуда шта је све потребно да заустави мобилизацију америчке колоне и легије корисних идиота против Вучићеве владе. Али вагање та два циља и није врх мудрости, јер они се не искључују. Са друге стране, Вучић је свестан да Кирби убрзава и да се његов Ватерло приближио. А тада никоме није свеједно, посебно ако у њему тиња још нека нада да је сукоб могуће избећи.

Две су групе проблема разлози тог убрзања: регионални и унутрашњи. Наравно, врапци одавно певају да је регонални проблем ширење руског утицаја на Балкану. Оно о чему врапци ћуте је следеће: тај утицај, веома млад у свом последњем налету, још увек ни изблиза не превазилази амерички. Та чињеница дисквалификује локалне глупаке, који верују како је довољно признати Крим и написати Путину писмо, па ће он све што је послао у Сирију преместити у Србију. Али то, срећом, елиминише и глупаке са друге стране, јер сваки грам тог утицаја биће важан кад две стране једном седну за сто да поделе свет. Баш то је разлог зашто су Американци покренули четири балканска пројета, који би итекако могли да их учврсте у региону.

2.
Први је позив Црној Гори у НАТО, који за сада тече релативно мирно, али још дубоко у зони ризика. Други је америчка идеја о промени имена Македоније, која ће ступити на сцену чим се тамо у априлу опосле избори. Име Северна или Горња Македонија вероватно неће усрећити Грчку, али Амери имају и снаге и компензација да убеде Атину како је то за њу частан излаз из дуге блокаде односа са Скопљем. Промена имена одблокираће македонски пут у НАТО и више јој ништа неће стајати на њему. Наравно, то би Србију и Српску (БиХ) довело у још тежи положај, још више им одсецајући алтернативе чланству у НАТО.

Још амбициознији план САД је уједињавање Кипра. Тако нешто би усрећило Грке, док би грогираног Ердогана, уз гаранције за утицај кипарских Турака у власти, вратило на сцену као фактора мира и разумевања. Односи Грка и Турака, најнеуралгичнија тачка јужног крила НАТО, били би поправљени, што би смањило изгледе Руса и за притисак на Ердогана и за утицај на Атину. Србија би остала без два балканска пријатеља – Грчке и Кипра – на путу одбране Косова, и то не би био мали ударац.

Коначно, четврто, свесни да упис Србије у НАТО није лака ствар, без обзира што је добар део српске власти и још већи део елите сасвим легао на то, Амери убрзано раде на одсецању Срба од свих могућих алтернатва том војном савезу. Кирбијев захтев да Србија уреди односе са „Косовом" према моделу две Немачке подразумева фактичко одсецање Србије од Русије у УН. Наиме, Русија и Кина биће одани савезници Србије у Савету безбедности за пријем Косова у УН, али легитимитет њихове подршке или чак вета био би озбиљно угрожен ако би се са пријемом „Косова" сагласила Србија.

Пре Кирбијевог захтева, из западних дипломатских коридора у Београду пуштен је спин који Србију суочава са последицама одбијања. А у њему се каже да захтева за суштинским признањем „Косова" као услова Београду за ЕУ не би ни било, или бар не би дошао тако брзо, да Вучић није пружио отпор за пријем Приштине у Унеско. Елем, на српском порука гласи: отпор се не препоручује, он вас води у још тежу ситуацију.

3.
На треба занемарити ни унутрашње разлоге за Кирбијево скидање рукавица. Наиме, никад од времена Коштунице Србија није за тако кратко време повукла толико потеза који се нису допали првој међу амбасадаама. Најпре је Вучић одбио да прода Телеком америчком фонду, и нешто не верујем да се то догодило због разлике у цени од стотинак милиона долара. Потом је покушао да макар ублажи и успори десјтво свооје брзоплете грешке кад је под притиском амбасада, дела јавности и агената утицаја из своје околине најавио смену Братислава Гашића. Онда је направио правила за гласање на скупштини СНС, где би за високе функције могли да пропадну сви кандидати са серитификатом западних амбасада. То је за Кирбија посебан проблем утолико што ће та скупштина одредити какартер парламентарних избора. Затим је довео свог човека на чело специјалног тужилаштва за организовани криминал уместо Миљка Радисављевића, који је дуго остао на том месту јер је уживао подршку Амера. Па је опструисао избор тужиоца за ратне злочине, кога је намештао за свог наследника Владимир Вукчевић, још један амерички клијент. А онда је послао у пензију и Милорада Вељовића, једну од најважнијих америчких фигура у Београду. На крају, не само да је дао пуну подршку Додику него је и најавио присуство готово целе владе на прослави Дана Српске 9. јануара, баш кад је Додик решио да направи једно пркосно обележавање, будући да су му тај дан оспорили и странци и Сарајево.

Преживео би Кирби и ову сечу америчких људи у Београду – остало их је довољно – па и све остало кад се не би плашио да је све то увод у нешто веће. Утолико пре што се то веће одазива на име Дмитриј Рогозин, и што ће бити Београду већ у јануару. Сем тога, Амери су уверени да Руси веома озбиљно играју преко Томислава Николића. А он је у игри „затезања", поручујући Вучићу да не треба да се води тиме како ће, ако послуша Кирбија, избећи сукоб. Имаће га свакако, и то затезање је од највеће користи управо Вучићу у одсуству патриотске опозиције, која је пропустила сваку прилику да буде коректив државне политке.

4.
Све то најављује крај позиционе игре малих потеза. Дакле, само су два актера у директном сукобу: Вучић и Амери. Кад се прича о слободи медија, Вучић и Амери. Кад новинари траже смену Гашића, исто то. Кад патриотска опозиција са жутима разговара о изборним условима, Вучић и Амери. Кад Данас лаже како Србија више извози на Косово него у Русију, исто то и ништа друго. А то, кад у непосредном сукобу остану две стране, значи само једно: на његовом микронивоу остаћемо само „ми" и „они". Нећемо бити без шанси уколико препознамо ко су „они" бар онолико колико „они" препознају ко смо „ми".

Ако питате Амере, Србија ће пристати на захтеве или ће то учинити пошто буде сломљена. Из угла Србије, она Кирбијев захтев, после кога би уследио други а затим и трећи не може да прихвати без цене пуне дезинтеграције, можда чак грађанског сукоба. Не верујем да ће Вучић журити са крупним и гласним одговорима, не желећи да провоцира амерички бес, који ће уследити чим изгубе наду да ће се Београд предомислити. Али Ватерло га свакако чека.

Са друге стране, важан део решења јесте у томе да Србија ојача политичке односе са Русијом и економске са Кином. Притом је важно знати да оне неће бити безусловни српски покровитељи, већ партнери и заштитници, али само у мери не већој од оне у којој Србија буде у стању да води самосталну политику.

Кључ свега је у самосталној политици. Кључни моменат за освајање тога биће договор о наоружању постигнут са Рогозином. До тог тренутка – који не само да ће по себи бити јак потез него ће захтевати и друге јаке потезе – позициона игра и ситне чарке више су одговарале другој страни, која је пред сигналима Вучићевог отпора већ одмакла у мобилизацији против владе на широком спектру од пете колоне до глупака.

5.
Нажалост, после две деценије разграђивања, по капацитетима унутрашњег отпора, Србија данас више личи на Јануковичеву Украјину него на Асадову Сирију, а то ће рећи да не само да ће се теже одупрети насилницима него ће јој бити теже и помоћи са стране. Зато ће време између Рогозина и парламентарних избора бити кључно за Србију. У том периоду она ће се потврдити као јужнија верзија Јануковичеве Украјине или ће направити озбиљан искорак према самосталној политици.

Само то, а не илузија да постане руски клијент или реалност да остане амерички, даће јој какве-такве гаранције да у будућој подели света неће бити ситан презрени кусур.

 

Svet sa Sputnjikom — Pavić: Da nije Amerike ne bi bilo ni DAEŠ–a, ni OVK, ni Al Kaide

Teme današnje emisije #SvetSaSputnjikom, koju zajedno uređuju Radio Novosti i redakcija Sputnjika, bile su zbog čega su bivši čelnici Službe državne bezbednosti Jovica Stanišić i Franko Simatović vraćeni u Hag na ponovno suđenje i kako se Rusija ponovo uzdigla do statusa svetske sile.

 

Slušajte nas svake srede od 17 sati na talasima Radija Novosti!

 

 

https://soundcloud.com/sputnjik-srbija

Информер: Томо, извини што сам те бранио и подржавао!

nspm.rs

Информер: Отворено писмо Драгана Вучићевића председнику Србије: Томо, извини што сам те бранио и подржавао!

Информер

Извини, председниче, што сам ти веровао. Извини, председниче, што сам те бранио од погромашких напада "Курира". Нико то од мене није тражио, радио сам то зато што сам веровао да то тако треба, написао је главни уредник Информера Драган Ј. Вучићевић у отвореном писму председнику Србије, које преносимо у целости:

Ти кога сам бранио од досистичког прогона у време најцрње Тадићеве страховладе, када то нико од новинара и уредника у Србији није хтео и смео, Ти кога сам искрено подржавао и штитио од кампања жуте-олош елите, Ти који ми сада захваљујеш ничим изазваним нападима и пљувањем, прошлог уторка на РТС, јуче у "Политици", извини!

Извини, председниче, што сам ти веровао. Извини, председниче што сам те бранио од погромашких напада "Курира". Нико то од мене није тражио, радио сам то зато што сам веровао да то тако треба. Извини, председниче, што сам због текстова у коме сам бранио Тебе добио више од 20 тужби и кривичних пријава од Твог новог пријатеља, газде "Курира" Александра Родића. Извини, председниче.

Ја о Теби, председниче, нећу ниједну ружну реч у јавности да кажем или напишем. Нећу да Те демантујем, председниче, ни када измишљаш наше разговоре, нећу да реагујем ни када Ти на насловној страни "Политике" тврдиш да је мој Информер исти као онај канализациони отвор од "Курира", прећутаћу председниче и то што ме наводиш као "разлог" због ког је Родић престао да Те напада (!?!).

Да подсетим, председниче, пре само три, четири месеца Твој сада велики пријатељ Александар Родић на својим насловним странама данима и недељама је објављивао "ексклузивна открића" да имаш ванбрачно дете са оном старлетом Душицом Јевђеновић! Оптуживао је Твоју жену Драгицу да је лопов и утајивач пореза, писао је, председниче, да су ти синови и снаје најцрњи мафијаши...

Желим Ти сваку срећу, председниче са новим пријатељем. И извини, председниче, извини што сам ти веровао, што сам те подржавао. Извини, председниче, што сам те бранио.

(Информер)    

 

rs.sputniknews.com

Модели Кипра и две Немачке непримењиви на КиМ

Sputnik

Председница Косова Атифете Јахјага изјавила је да је неопходно наставити дијалог са Србијом, истичући да ће поглавље 35 које је отворено у преговорима Србије и ЕУ укинути дуализам на Косову и довести до потписивања споразума којим ће Србија признати независност Косова.

Душан Челић, бивши члан тима Србије у преговорима са Приштином, сматра готово немогућом мисијом да Србија премости, односно, испуни све из Поглавља 35 ЕУ у вези са Косовом, а да то на крају не резултира признањем Косова. Он не верује много у спекулације из политичких кулоара да ће Поглавље 35 бити затворено тако што ће се применити неки од модела познатих у свету попут Кипра или две Немачке.

„Кипарски модел отпада због тога што северни део Кипра није третиран од стране ЕУ као правни субјект, што није случај са такозваном републиком Косово, која је потписник Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском комисијом, као самосталан међународноправни субјект", објашњава Челић.

Он подсећа да то није случај са северним делом Кипра. Република Кипар, каже Челић, приступила је ЕУ као целовита држава, са тим што се уговор о приступању не примењује до даљег на северном делу територије.

„У случају Србије, реч је о сепаратном, дакле засебном, приступању дела Србије европским интеграцијама — Србије без Косова и Метохије, са једне стране, и са друге, посебном приступању такозване Републике Косово са ССП–ом. Из ових разлога не може бити говора о примени некаквог кипарског модела", објашњава професор Челић.

На питање може ли се применити неки други модел којим би Србија успела да избегне признање Косова, али и да успешно затвори Поглавља 35, Челић каже да је потписивањем ССП–а од стране Србије 2008. године са ЕУ и отварањем Поглавља 35 пропуштена прилика да Србија у европским интеграцијама учествује као јединствена држава са Косовом и Метохијом.

„Сваки даљи корак биће чињен у правцу признавања такозване републике Косово. Поглавље 35, по ономе што ми знамо, представља процес даљег повлачења Србије са територије Косова и Метохије, односно уступања законодавне и судске власти на тој територији, што другим речима значи да ће тај процес неминовно бити завршено признањем такозване републике Косово. Овако како сада ствари стоје, ту нема знака питања. Он би могао да постоји само ако би се променила државна политика и уколико она не би срљала у пут који је сада зацртан, а који види Косово и Метохију као независну и самосталну државу, признату од Републике Србије", уверен је он.

Челић наглашава да је крај Поглавља 35 свеобухватни споразум о нормализацији односа са, како тамо пише, Косовом без звездице, што другим речима значи признање Косова.

„То донекле јесте такозвани модел две Немачке, са тим што је велика разлика у томе што су се две Немачке на кају удружиле, а овде имамо обрнут случај — разградњу једне државе, Републике Србије. Дефинитивно цементирање те разградње биће потписивањем правно обавезујућег споразума са Косовом", закључује он.

Да је Поглавље 35 „мач над Београдом" сложили су се учесници панела „Косово 2016 — очекивања и изазови" која је одржана у Београду.

Председник Друштва новинара Косова и Метохије Будимир Ничић указао је на исељавање Срба са Косова и Метохије, које ће се, како је уверен, наставити и 2016. године.

„Не знам како ће свет изгледати идуће године, али када је реч о Србима неће нас заобићи бројни проблеми. У мору тих проблема ми Срби на Косову имамо два — проблем са Београдом и други са Приштином", навео је Ничић.

Проблем са Београдом. како је објаснио, јесте у томе што Срби на Косову не знају шта им Београд спрема у Бриселу, јер у дијалогу не учествују Срби са Косова, а са Приштином је проблем што су Срби само на папиру равноправни. Ничић је навео да постоји и трећи проблем, са међународном заједницом, од које се очекивало да буде позитиван пример, што врло често није.

Лидер Српског покрета отпора (СПОТ) Момчило Трајковић такође је рекао да има утисак да београдске власти и косовски Срби не говоре истим језиком и позвао је Београд да размотри које су стратешке тачке Срба и српске политике на Косову.

„Плашим се да ће на крају, када се све спроведе, бити да је операција успела, али ће пацијент умрети. Народ нестаје. Слободан Милошевић је статусно изгубио Косово, а актуелна власт ће 'изгубити' народ, а тиме и територију на којој живе Срби", упозорио је Трајковић.

Аналитичар Бранко Радун оценио је да је поглавље 35 додатно бреме Србији и нека врста мача који виси над главом Србије јер увек може бити потегнут, утичући не само на процес евроинтеграција, већ и на статус у међународној заједници.

 

Горан Јевтовић - Да ли смо војно неутрални или војно неутралисани

fsksrb.ru

Горан Јевтовић - Да ли смо војно неутрални или војно неутралисани | Фонд Стратешке Културе

Горан ЈЕВТОВИЋ

У нашем главном граду се, под покровитељством НАТО Одељења за јавну дипломатију и Фондације браће Рокфелер (без теорије завере, молим) приводи крају „Трећа београдска НАТО недеља"[i] у организацији Центра за евроатлантске студије, на чијем је челу госпођа Јелена Милић. Активност је афирмативно пропраћена, како и приличи, од стране свих водећих  српских медија на челу са РТС-ом. Примљени су и у скупштину Србије, где им је формацијски НАТО лобиста Драган Шормаз, са одабраним посланицима, пожелео добродошлицу, а успут их и информисао.[ii]

Тако и треба. Све у складу са потписаном НАТО – ИПАП – СОФА агендом, где је једна од ударних ставки промена слике о северноатлантској алијанси. Оно што зовемо промена свести. Или, како то перфектно дефинише професор др Слободан Антонић – неговање културе заборава уместо културе сећања.

За то време се интелектуална јавност спори око такозавне војне неутралности Србије, али се о томе у српским гласилима не извештава. Тако нешто – војна неутралност – се подразумева. Нема везе што тај појам и садржај не познаје ни међународно право, ни међународни односи, дакле пракса, и посебно нема везе што смо толико дубоко заглибили у евроатлантске интеграције, да свака прича о војној неутралности заиста нема никаквог смисла и вређа здрави разум и логичко расуђивање.

И, наравно, нема никаве везе што смо лажном (непостојећом) војном неутралношћу у исти кош потрпали и оне који нам отимају Космет – а то је НАТО, и оне који га бране – и Руску Федерацију и остале независне силе. Јер, ако смо неутрални у односу на две или више страна, подразумева се да су нам сви једнаки. И подједнако мрски. Или их подједнако волимо. Добро, неке потајно мало више. Шта да се ради, кад се мора.

У исто време, уколико је тачна вест агенције Бета,[iii] председник Доњег дома руског парламента, господин Сергеј Наришкин, изјавио је у сусрету са Мајом Гојковић, како очекује да ће српски парламент утицати на црногорски, не би ли званична Подгорица одустала од уласка у НАТО. Вероватно је то изјавио под утиском наше „војне неутралности".

Није нам познат одговор председника наше скупштине, али сам сигуран да је тако нешто Гојковићка (госпођа извежбана у политичком и сваковрсном пресвлачењу, као недавно у Ирану) доживела као сипање соли на рану. Замислимо њу, као једну од најважнијих фигура земље, која је достигла највиши стадијум сарадње са НАТО познат као ИПАП, како обећава да ће утицати на Црногорце да повуку званичну државну одлуку. Утицати на свршен посао који се одвијала по принципу „бити или не бити", који су наша браћа гурала кроз вашингтонско-бриселске лавиринте са ко зна колико милиона лобистичких долара. Немогућа, па још крајње опасна мисија.

Шта за то време ради, или боље рећи изводи, војнонеутрлана Србија, званично уракљена у самоубилачко поглавље 35. које налаже да се потпише „Споразум о нормализацији односа са Косовом"?

(Тај споразум није обичан, редовни уговор према Бечкој конвенцији, већ правцати „мировни уговор" према важећем Међународном ратном праву, како се иначе завршава сваки рат и период окупације. Без мировног уговора, дакле, окупација и даље траје. Да се подсетимо, окупацију је могуће решити на три начина – (1) оружаним путем повратити територију, (2) устанком народа када окупиране територије поново постају војиште и (3) предајом територије окупационој сили, у овом случају НАТО и његовим сателитима – терористичкој, а пресвученој ОВК,  или мирним враћањем територије матичној земљи.

Зашто је то стање „ратне окупације"? Зато што су западне силе заштитнице и уједно агресори, погазиле Резолуцију 1244, чиме смо враћени, практично, на стање из 1999.године).

За то време, дакле, војно неутрална Србија, па тако, подразумева се и војнонеутрално Министарство одбране, а у склопу њега и војно неутрална Војска Србије, труде се свим силама и умећима да буду истински војно неутрални. И више од тога, рекао бих, војно неутралисани.

Рецимо, начелник Генералштаба, генерал Љубиша Диковић (коме је свануло коначно након Батиног сексистичког истрчавања) деветог децембра ове године позива телефоном команданта КФОР-а, генерал-мајора Гуљелма Луиђија Миљету, поводом огољеног тероризма арнаутских банди у Гораждевцу,[iv] и „оштро га упозорава" (ово под наводницама сам ја измислио) да мора заштити српски народ не само у том метохијском селу, већ и у свим другим срединама где год живи неалбанско становништво.

Толико га је „оштро" укорио да је наведени чин назвао, дословно – оружаним нападом, а не тероризмом. Ко ми не верује, нека прочита званични извештај. Да ли би се такав насртај разуларене банде, рецимо у Паризу или Њујорку, назвао оружаним нападом или тероризмом?

Овај пример најбоље говори колико смо војно неутрални, односно војно неутралисани. Уместо да држава Србија инсистира на примени Резолуције 1244 у целини, а то значи да захтева враћање свог војно-полицијског контигента и да га коначно упути у јужну покрајину, Диковић истиче познати државни став „да је КФОР, којим руководи Команда здружених снага НАТО–а у Напуљу (Allied Joint Force Command Naples, Italy), једини гарант безбедности на Косову и Метохији (…)".

Обратимо пажњу на термин – једини. Значи, наших снага према Резолуцији 1244 нема чак ни у телефонским ћаскањима.

Но, да пустимо (низ воду) Космет, тај проблем је ионако у надлежности Марка Ђурића, коме је прво (па мушко) радно место у животу било саветник председника Републике (… онога који се заклео да…), па да се вратимо на војно неутрални (неутралисани) српски одбрамбени сектор, и да видимо чиме се све наши изабраници баве на том пољу. Док черупање Србије иде планираним темпом, а сукоб великих на Блиском истоку је у пуном замаху.

Наречени начелник Генералштаба, Диковић, је 29.октобра о.г. присуствовао  састанку Воjног комитета EУ[v] у Бриселу (по ко зна који пут), где jе било речи о актуелним безбедносним и одбрамбеним питањима, хибридном ратовању, мисиjама за обуку и саветодавним мисиjама EУ.

Е, сада, можемо мислити о чему се ту диванило и који су то актуелни безбедносни и одбрамбени проблеми ЕУ, када је и птицама на грани постало јасно да је реч о Русији и њеном излетању из дводеценијског клишеа – мировања по сибирским тајгама. И шта ради наш начелник Генералштаба у том друштву, да погађамо?

А друштво је, иако се зове Војни комитет ЕУ, исто што и Војни комитет НАТО, минус, формално – САД, Канада, Норвешка, Исланд и Турска, плус – оне земље које нису у Алијанси. Али, безбедносна и војна политика је јединствена. Идентична. Или има неког ко ће нас убедити да Немац у НАТО мисли и дела другачије од Немца у ЕУ?

Но, није се стало на тој причи. Диковић је у име државе Србије дао званичну и дуго најављивану сагласност за почетак учешћа Војске Србије у борбеним мисијама, које формално води ЕУ. Он jе председаваjућим Воjном комитету EУ, грчком генералу Mихаилу Kостаракосу, као и председаваjућим Воjном комитету НATO, чешком генералу Петру Павелу, саопштио намеру Србиjе да се ангажуjе у борбеноj групи ЕУ  „HELBROC Battlegroup" (еквивалент бригаде), коjу предводи Грчка и у коjоj учествуjу Бугарска, Румуниjа и Kипар.

Подсетимо се, Србија се досада ангажовала само у тзв. мировним мисијама и за то има скупштинску одлуку. За борбено ангажовање нема. ЕУ има десетак таквих борбених група, јачине су око 1.500 плаћеника.

Та глобалистичка, наднационална дружина под називом ЕУ (друга страна НАТО медаље), реализује бројне и разноразне „мировне" мисије по свету, али и оне које назива борбеним. Сетимо се њихових првих мисија тог калибра у БиХ и у БЈР Македонији.

Зашто је ово битно? Зато што је, како они то називају – „примарни командант" таквих операција обавезно генерал са три или четири зведице, и то по правилу заменик команданта Савезничких снага НАТО у Европи. Ко ми не верује, нека прочита документ под називом: „EU-NATO: The framework for permanent relations and Berlin Plus", и нека обрати пажњу на тачку 7. тог споразума.[vi]

Је ли ово војна неутралност?

'Ајмо даље. Ових дана (бурна нека седмица), била нам је у посети висока и бројна делегација америчке државе Охајо,[vii], предвођена командантом тамошње Националне гарде, генерал-мајором Марком Бартманом. Након разговора у Генералштабу Војске Србије, генерал Диковић је подсетио да се „приближава јубиларна, десета годишњица успешне сарадње која је мерљива, видљива и корисна."

 

"Велики број активности смо до сада реализовали са Националном гардом Охаја, а међу њима су најважније оне које се односе на развој капацитета базе „Југ" за обуку и оспособљавање како јединица наше војске, тако и припадника оружаних снага других земаља за учешће у мултинационалним операцијама", нагласио је генерал Диковић.

 

Још срдачнији пријем је уследио код, још увек несмењеног, скоро па „васкрслог" министра Гашића,[viii] који је као и његов начелник Генералштаба, величао срадњу у оквиру „Програма државног партнерства са Охајом", и потенцирао њихове донације за комплетирање базе Југ код Бујановца где ће се и следеће године реализовати заједничке вежбе „Платинасти вук 16" и „Платинасти вук 17".

 

Поред тога, Американце интересује АБХО центар у Крушевцу, аеородром у Батајници и Војномедицинска академија. И, има тога још, рецимо радио-релејна чворишта, али је ово „намбер уан".

Да погађамо због чега их ово интересује и што толико годинама улажу у ове објекте и јединице?

Када повучемо замишљену линију од Бондстила, преко Тузле, Бара и Подгорице, до НАТО и америчких база у Румунији и Бугарској, па томе додамо наведене војне капацитете и инфраструктуру Србије, лако је закључити да су САД и њихови северноатлантски пријатељи, не само војнички поклопили овај део Балкана, делове оног Јужновропског војишта, већ су га ставили у функцију тзв. стратегијско-оперативне (размештај и развој снага, обука, припреме) и логистичке дубине, уколико се одлуче да крену на руског медведа.

А добро ће доћи и када буду евентуално „решавали кризе" на северу Космета (помињах онај устанак народа, они – Американци, одлично познају међународноправни институт „окупација"), затим, у тзв. Санџаку, на југу Србије и у Војводини. Кризе које ће пре тога, као што иначе раде широм света, изазвати. Злу не требало, што би се народски рекло.

Има ли у овој причи где год „војне неутралности"?

Кад смо већ код „Програма државног партнерства Србије и Охаја" (такав му је назив, шта да се ради), замислимо, хипотетички – „Државно партнерство са Руском Федерацијом" или неком њеном републиком, да, ето, будемо скромни? Ништа више и ништа мање.

Успут, државно партнерство, онако како је конципирано и примењује се са САД, је формално класичан облик политичко-војног савезништва. Добро, тако се каже, јер, изистински, нема ту ни „с" од савезништва, већ само „к" од колонијалног односа.

Да не губимо време – крајем октобра ове године у Министарству одбране Србије одржан је редовни састанак „Групе Србија – НАТО за реформу одбране (DRG)".[ix] На састанку су учествовали војни представници 18 држава, чланица ЕУ, НАТО и Партнерства за мир, представници НАТО Канцеларије за везу у Београду, као и представници Министарства одбране и Војске Србије и Министарства спољних послова. Делегацију НАТО-а предводио је Пол Саверо, нови директор надлежан за планирање одбране у Директорату за политику одбране и планирање НАТО.

Погледајмо шта је била тема ове значајне активности – „разговарано је о степену достигнутости партнерских циљева у области политике одбране и планирања, људских ресурса, логистике, способности, војног здравства и јавне дипломатије."

Има ли нешто о чему нису разговарали, а да је битно за ратне припреме (војске по свету се иначе припремају за ратове, а не за слетове)? Тешко. Обухватили су све оно што је најважније. И притом, обратимо пажњу, ту се не ради о размени мишљења, како воле да филозофирају они који заговарају војну неутралност, већ о „степену достигнутости партнерских циљева…" Дакле, ту се достижу циљеви. А циљеви се остварују извршавањем задатака и преузетих обавеза.

Нема ни „м" од мишљења. Има „п" од партнера, а они су – партнери – чланови НАТО. Савеза који нас је оружано напао и отео нам Космет. Или није? НАТО је противник Руске Федерације, која је непријатељ НАТО-у. Тако кажу стратегије и једних и других. Или и ово није тачно?

Где је ту српска војна неутралност?

Хтедох да образложим још по нешто из домена српске тзв. војне неутралности, али ми простор (и уредништво) не дозвољава. Но, да ипак наведем за крај неколико важнијих активности, само последњих пар месеци:

• 15.септембра – министар одбране Братислав Гашић посетио је Команду здружених снага НАТО–а у Напуљу и разговарао са командантом тих снага адмиралом Марком Фергусоном.[x] 

• 17.09.2015. – начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић састао се са командантом Копнених снага Велике Британије, генерал-потпуковником Џејмсом Еверардом, који је боравио у посети нашој Копненој војсци.[xi] 

• 07.12.2015. – семинар „Стратегијска комуникација", у организацији Управе за обуку и доктрину Генералштаба Војске Србије, отворен је у касарни „Бањица 2" у Београду. Семинар је организован на основу усаглашених активности Мешовите комисије Србија – САД за питања реформе система одбране, а у склопу активности „Политика за обуку и развој доктрине 2".[xii]

• 09.2015. – у Београду започео скуп НАТО групе за обуку (NATO training group NTG), у оквиру Групе за индивидуалну обуку и развој образовања у оквиру програма Партнерства за мир.Циљ Нато групе за обуку је да се унапреди професионализам, интероперабилност и стандардизација између Алијансе и партнерских снага кроз побољшање координације образовања, обуке, вежби и евалуације, са посебним нагласком на подршци операцијама.[xiii]

И, сада, да приупитамо оне који се залажу за војну неутралност и величају је као спасоносно решење – шта је то у наведеним примерима неутрално? А колико их тек нисам навео.

Може ли држава која је политички и по свим осталим аспектима сврстана (пут за Европску унију, ПзМ са НАТО – ИПАП, СОФА, Охајо…), и која је преузела гомилу уговорних обавеза, затим, потписала да припада евроатлантској зони утицаја и евроатлантском подручју („Оквирни документ НАТО" за ПзМ – члан 1. и члан 2), може ли, дакле, бити војно неутрална?

Па, зашто се онда самообмањујемо, декларативно испаљујући (онако како то чини државна, колонијална врхушка) такву, ничим утемељену флоскулу, која је по својој суштини најобичнија превара и успављивање голоруког и слуђеног народа?

Да ли смо тиме преварили Русију, Кину и остале независне земље?

Не, господо (и даме), нисмо ми војно неутрални – ми смо војно неутралисани.

Јер, оно што нам је остало од система одбране и посебно војске, то нема више благе везе са српском вековном традицијом, снагом и борбом за слободу и независност.

Осим оно мало историјских поставки у Војном музеју… и успомена на некада славно време…

УПУТНИЦЕ:

[i] http://ceas-serbia.org/root/images/Treca_beogradska_NATO_nedelja_-_Nacrt_radne_agende_-_Otvoreni_deo.pdf

[ii]http://www.parlament.gov.rs/%D0%A3%D1%87%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8_%D0%A2%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B5_%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D0%9D%D0%90%D0%A2%D0%9E.28311.43.html

[iii] http://www.nspm.rs/hronika/sergej-nariskin-ocekujem-da-ce-srpski-parlament-uticati-na-crnogorski-kako-bi-podgorica-odustala-od-ulaska-u-nato.html

[iv] http://www.vs.rs/index.php?news_article=b978cbb4-9e72-11e5-bf32-00163e135009

[v] http://www.nspm.rs/hronika/ljubisa-dikovic-prisustvovao-sastanku-vojnog-komiteta-eu-%E2%80%93-razgovarano-o-zajednickoj-bezbedonosnoj-i-odbrambenoj-politici.html

[vi] http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/03-11-11%20Berlin%20Plus%20press%20note%20BL.pdf

[vii] http://www.vs.rs/index.php?news_article=5fc21474-a320-11e5-8915-00163e135009

[viii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9131

[ix] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8891

[x] http://www.nspm.rs/hronika/bratislav-gasic-srbija-opredeljena-za-partnerski-odnos-sa-nato-paktom-na-najvisem-nivou.html

[xi] http://www.vs.rs/index.php?news_article=230ce9ba-5d38-11e5-a5e2-00163e135009

[xii] http://www.vs.rs/index.php?news_article=b73dac46-9cd5-11e5-ae39-00163e135009

[xiii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8744

 

Емил Влајки : Суд БиХ наставља "лов" на Србе

srpskenovinecg.com

Суд БиХ наставља "лов" на Србе

bs

Некадашњи потпредсједник Републике Српске Емил Влајки саопштио је да Суд БиХ наставља "лов" на Србе док "српске патриоте у заједничким институцијама БиХ ћуте".

Влајки је оцијенио да је "у БиХ легално репресивном институционалном систему уведена нова друштвена забава - лов на Србе у Републици Српској, а у оквиру дводеценијске сатанизације српског народа".

"На том подручју свакодневно се хапси по неколико Срба оптужених за наводне или стварне ратне злочине. Затвори су и иначе већ препуни Срба које је осудио Суд БиХ. На десетогодишњицу те институције, које нема нигдје у Дејтонском споразуму, њени званичници не крију своје цинично одушевљење", навео је Влајки у саопштењу.

Он је, наводећи резултате рада тог суда који је за 10 година изрекао 154 првостепене пресуде за 240 лица, 137 другостепених пресуда за 215 лица и осам трећестепених, као и податак да је Одјељење за ратне злочине изрекло 2.008 година затвора, нагласио да такве резултате није забиљежио ни Хашки трибунал у својих 20 година рада.

"Овдје фали само један податак - да се од затворских казни 75 одсто или око 1.500 година односи на Србе, 16 одсто на Хрвате и девет одсто на Бошњаке у контексту овако морбидно исказаног (само)задовољства", навео је Влајки, који је на челу ванпарламентарне Партије економске и социјалне правде.

Влајки је, уз оцјену да злочин мора бити кажњен, нагласио да боли када се кажњавање врши углавном једнострано.

Он је додао да то најбоље знају породице српских жртава из Добровољачке улице, Тузле, Скелана, Братунца, Кравице, Чемерног, Подриња, Сарајева, Пофалића, а чији злочинци никада нису били процесуирани.

Влајки је напоменуо и да је у Сарајеву, према исказима некадашњег ратног штаба такозване Армије БиХ, убијено најмање 2.500 српских цивила.

"И док се лов на Србе даноноћно наставља, "српске патриоте" у заједничким институцијама БиХ ћуте као заливени. У ствари, не ћуте, него и они поносно указују на `изузетне резултате` које је Суд БиХ постигао уништавајући, првенствено, њихов властити народ", тврди Влајки. (Срна)

 

rs.sputniknews.com

Америка и Британија преко Хага бацају одговорност на Србију

Sputnik

Жалбено веће Хашког трибунала, наиме, одлучило је да суђење Јовици Станишићу и Франку Симатовићу буде враћено на почетак после 13 година процеса и првостепене пресуде којом су ослобођени оптужби за злочине почињене над несрпским становништвом у Хрватској и Босни и Херцеговини. Суд ће у новом процесу овим бившим руководиоцима Државне безбедности применити нове критеријуме приликом процене да ли су њихова дела имала за циљ помоћ другима у чињењу ратног злочина.

Сулуди аршини

Основана разлика у тим критеријума, како нам појашњава добар познавалац праксе у Хагу Тома Фила, јесте у томе треба ли да знате да ће неко извршити ратни злочин или неће то учинити.

„Сада по овој пракси ви не морате да знате ништа, али шта год они ураде ви ћете одговарати. Значи, да сте им, на пример, доносили храну, пиће, свиње да једу, шта год хоћете, а они изврше ратни злочин после тога, ви сте криви што сте им носили храну. Потпуно је сулуда прича", категоричан је Фила.

Међутим, према истим критеријумима суђења, ослобођени су осим Станишића и Симатовића, и хрватски генерал Анте Готовина и српски генерал Момчило Перишић, па се поставља питање могу ли и њихове пресуде бити доведене у питање и враћене на почетак?

Ако би према новом принципу Станишић и Симатовић били осуђени, адвокат Бранислав Тапушковић који је више од деценије учествовао у процесима пред Хашким трибуналом, сматра да би се тада могло поставити питање може ли се обновити поступак и према свима онима који су до сада на други начин решили своју судбину пред Хашким судом, јер би за то постојао правни основ.

„То је сад једно врзино коло и на најбољи могући начин показује колико тај суд није ни до данашњег дана изградио праксу, него све решава ад хок, према ко зна каквим потребама. То је просто несхватљиво, тако да ту тешко здрава правничка логика може на било који начин да помогне", тврди Тапушковић за Спутњик.

Антисрпске жеље

С друге стране, његов колега Фила појашњава да је разлика случаја Станишића и Симатовића од случаја генерала Готовине и Перишића у томе што су прво Готовина а затим и Перишић ослобођени у другостепеном поступку, по жалби.

Фила за Спутњик подсећа да је Хаг променио стандард и у процесу Николи Шаиновићу и у поступку генералу Владимиру Лазаревићу, односно нису прихваћени стандарди који су прихваћени у случају Готовине и Перишића.

„Одбили су да то ураде рекавши да је то било за те случајеве, а за ово нећемо. Сад, један дан вам суде овако, други дан вам суде онако, зато што је то ругање међународном праву", категоричан је Фила.

То је, тврди Фила, излажење у сусрет антисрпским жељама.

„Верујте ми, кад год видите ослобађајућу пресуду у Хагу, прозовите Америку и Велику Британију јер увек су њихови интереси били иза такве одлуке. А онда то за остале оптужене не сме да важи", тврди Фила.

„Готовину су оставили Американци, онда су Перишићу применили исту ту причу, али кад су морали Станишићу и Симатовићу, искористили су жалбени поступак да укину ослобађајућу пресуду. То је доказ да Јовица и Франко Симатовић нису радили за Америку. Да јесу, била би пресуда потврђена", прецизира Фила.

На питање да ли оваква одлука има политичке а не правне мотиве, Бранислав Тапушковић каже да је тога одувек било.

„Да ли то сад има везе са свим овим догађајима у Босни и Херцеговини, не бих у то да улазим, али верујте ми да човек понекад и на тако нешто помисли. Видите да се стално говори о неким проблемима који су везани за Дејтонски споразум. Да ли то сад има везе са тим, никад није то искључено", сумњичав је Тапушковић.

 

stanjestvari.com

Мишел Колон: НАТО је светски жандарм на услузи мултинационалних предузећа

by Стање ствари

Најјача заштита од обојене револуције је народ

Са Мишелом Колоном, писцем, новинарем и историчарем из Белгије разговарао Стефан Каргановић

Мишел Колон

Мишел Колон није члан НУНС-а, УНС-а, или неког другог „независног" удружења из своје професије. Он је просто и непатворено – независан. У данашњем свету, где је чак и легендарни ВВС срамно пао на испиту, да не помињемо хорде плаћених пискарала и пашквиланата које Пол Крег Робертс сликовито назива „presstitutes" (објашњење овог саморазумљивог неологизма је потпуно непотребно), новинар који је културан, писмен, труди се да схвати и истражи праве узроке догађаја – другим речима, коме је стало до истине, уникатан је. Његова појава и реч завређују најпомнију пажњу ако нам је циљ здраво и напредно друштво.

Колона сам по први пут упознао у Мадриду пре неколико година када је, као неконформиста какав јесте, без ограда пристао да учествује на нашем скупу посвећеном Сребреници и промоцији прве књиге на ту тему објављене на шпанском језику (Srebrenica – Ciudad sin Dios), у издању „Историјског пројекта Сребреница".  Био је елоквентан и на шпанском, као што то уме да буде на неколико језика.

Мишел Колон је започео своју запажену информативну делатност крајем осамдесетих година, када као истакнути белгијски новинар више није могао да свари лажљивост и лицемерје контролисаних „службених" медија. Са неколико истомишљеника одлучио је да у Бриселу покрене независни медијски центар за истраживачко новинарство, враћајући се најбољим традицијама своје некада прослављене и друштвено одговорне професије. Грудва снега постепено је прерасла у лавину, истомишљеници и жедни истине придружили су му се са разних континената, у међувремену настао је интернет са феноменалним могућностима за комуникацију и повезивање које нуди, и у Бриселу се родио бастион критичког размишљања и аутентичног новинарства на неколико светских језика.

Београдски форум за свет равноправних донео је изврсну одлуку када је позвао Мишела Колона да учествује на овогодишњем скупу 24. и 25. новембра у Сава центру. То нам је пружило могућност да обавимо овај разговор.

Каргановић: Господине Колон, пре две године ви сте учествовали у Мадриду на научном скупу о Сребреници који је организовао „Историјски пројекат Сребреница". Говорили сте том приликом о медијским  манипулацијама које су омогућиле наметање службене верзије сребреничких догађаја, чија двадесетогодишњица је обележена ове године. Од вашег наступа у Мадриду, када сте изразили скепсу у односу на ту причу, да ли се ишта битно променило у вашем сагледавању Сребренице?

Колон: Ја сматрам, пре свега, да историјска питања треба да истражују историчари и стручњаци и да није задатак неке владе или трибунала да каже шта се догодило. Сложени догађаји захтевају истрагу и укрштање сведочанстава и чињеница. Моје је гледиште да догађаји који су довели до сукоба у бившој Југославији, у својој целокупности, чекају да буду поштено и темељно истражени, а то подразумева злочине свих страна и објашњење контекста у којима су се догодили. Ја нисам специјалиста и ја нисам проводио истрагу на терену, тако да не могу да тврдим да је ово или оно истина. Оно што могу да кажем је то да морате у првом реду да размотрите интересе свих умешаних страна, и то не само локалних него и међународних актера, а ови последњи најчешће су покретачи оваквих догађаја.

Каргановић: Можете ли нам рећи нешто о вашој организацији у Белгији, чиме се бавите и којим сте циљевима посвећени?

Колон: INVESTIG'ACTION је екипа новинара који пишу аналитичке текстове и објављују најбоља истраживачка достигнућа наше разгранате међународне мреже сарадника у арапском свету, у Африци и Јужној Америци. Ми смо уједно и једно мало издавачко предузеће јер уколико желите да објављујете истину о ратовима а посебно о пропагандним ратовима, морате бити независни зато што су западни медији под великом цензуром. Нарочито ако се то односи на ратове за рачун мултинационалних корпорација, који су у ствари пљачкашки походи за освајање минералних ресурса, израбљивање радне снаге, контролу над стратешким путевима, укратко све што је везано за реколонизацију света и преузимање његових природних богатстава. У том рату, НАТО је светски жандарм на услузи мултинационалних предузећа.

Проблем је у томе што медији не говоре истину, а то је зато што су – не сви, али они најважнији – у власништву моћних економских интереса. То значи да је истина – табу. Дакле, то је задатак нашег пројекта INVESTIG'ACTION, да пишемо, анализирамо, производимо видео материјал, да ширимо информације. Гесло нашег тима је: информација је исувише важна да би била препуштена медијима. Обавеза сваког грађанина је да провери чињенице, да упореди разне верзије, да изгради сопствено становиште, и да своје увиде затим подели са другима. Морају се организовати расправе на радном месту, у школи, на интернету, и свуда где је то могуће у циљу критичког оцењивања разних ставова и верзија, да би се на тај начин дошло до истине.

Каргановић: У вашем излагању на скупу који је организовао Београдски форум  ви сте изнели стратегију дезинформисања која се састоји из пет тачака. Од великог је значаја да српска јавност са тиме буде упозната. Можете ли нам то поновити?

Колон: Ако сте ви председник Сједињених Држава, Француске или неке друге велике силе и намеравате да нападнете неку земљу, има једна ствар коју ви ни под каквим условима не смете рећи. То је – истина. Ви не смете да изјавите да желите да нападнете ту и ту земљу да бисте опљачкали њене петролејске или гасне резерве, дијаманте, злато, преузели контролу над њеним стратешким положајем, или ради експлоатације њеног тржишта или радне снаге, у корист транснационалних корпорација. Када би тако поступили, изгубили би подршку вашег јавног мњења.

Били бисте принуђени да много тога сакријете и да уместо истине причате бајке. На основу увида које сам стекао током задњих двадесет и пет година, проучавајући западне неоколонијалне ратове, закључио сам да се процесом дезинформације управља помоћу онога што бих назвао „пет начела пропагандног рата".

 

Мишел Колон на Међународној научној конференцији „Јалта-Потсдам-Хелсинки-Београд" (Фото: Јутјуб)

Прво, сакрити економски интерес. Рат се увек приказује као „хуманитаран," да заштити народ од (а) диктатора, (б) оружја за масовно уништавање, (в) претње истребљењем неком народу или племену или мањини, или (г) тероризма. Можете да бирате између ових повода или да их комбинујете, али ћете их обавезно наћи међу изговорима за све ратове.

Друго, прикрити праву историју, а то значи шта су колонијалне силе урадиле да унесу поделу и раздор, и да подчињене народе нахушкају једне против других. Географске чињенице се такође често морају прикрити да би се јавности онемогућило да неке ствари правилно схвати. Зато ће вам многи искрено рећи „Je ne comprends rien", баш ништа не разумем шта се тамо догађа, и то управо и јесте циљ. Телевизија вам зато сугерише да је све то исувише компликовано, верујте нам на реч и немојте ни покушавати да нешто проанализирате, превише је то сложено за вас.

Треће, демонизација. Ви не нападате земљу, или њен народ, за тако нешто не би добили никакву подршку. Ви нападате једну особу, диктатора, или неку мању групу, или терористе, или нешто слично томе. Демонизација се врши приказивањем видео снимака или фотографија злочина који се приписују нациљаној страни. Ако немате аутентичног материјала такве врсте, то није проблем. Ви једноставно користите снимке са неког другог места. Има много примера и они су наведени у мојој  књизи.

Четврто, глумите да штитите жртве.У локалној ситуацији где се одвија неки сукоб и где постоје нападач и нападнути, ви обрнете улоге: нападача приказујете као жртву, а жртву као агресора.

Пето, монополизујете проток информација. То значи да нема расправе, нема критичког разматрања обе верзије. Али ако се негде води рат, ту мора да буде најмање две верзије. Међутим, у свим медијима чује се глас само оних који су означени као „добри," а глас „лоших" –  никада.  То је као када би судија једној страни у спору рекао „слушам вас," а оној другој – „да ћутиш". То су западни медији.

То су пет начела пропагандног рата. Препоручујем вам да их проверите не само у примени на сукобе који су вама лично познати, него и све остале.

Каргановић: Да ли је тих пет начела, које сте изложили, применљиво и на нека савремена жаришта, као што је на пример Сирија, а не само на ратове у бившој Југославији?

Колон: Свакако. У Сирији би као прво могли поставити питање: какав се економски интерес прикрива? Шта је овде циљ Вашингтона и Париза? Реколонизирати Блиски исток, пре свега због петролеја и гаса, то се подразумева. Да се тамо само гаји поврће, нико не би ни помишљао на „хуманитарну интервенцију".

Реколонизовати значи угушити сваки отпор. Уништили су Ирак и Садама Хусеина, уништили су Либију и Гадафија, желе да елиминишу отпор Палестинаца, отпор у Либану, затим да неутралишу Иран – али то не иде лако. Сирија се опире и подржава све те снаге, и то је „осовина отпора" на Блиском истоку коју морају да униште. Покушали су да укроте Палестинце и претрпели су неуспех, покушали су да спроведу обојену револуцију у Ирану и то им је пропало, и зато сада нападају Сирију која је претходно била релативно ослабљена применом неолибералне политике коју јој је Запад наметнуо. То је у одређеној мери произвело незадовољство, које је затим било искоришћено ради изазивања унутрашње побуне. Ту такође видимо и примену технике прикривања историјске позадине, што се у овом контексту односи на британско-француски споразум Сајкс-Пико после Првог светског рата, када су границе биле зацртане без да је ико консултовао Арапе. Такође је присутна и компонента демонизације, у овом случају мета је Башар ал-Асад, за кога ја не бих могао да кажем да је анђео, јер ту нема демократије и политичка полиција може да ради шта хоће…

Каргановић: Али зар вам се ипак не чини да подсећа на анђела много више од његовог оца?

Колон: Да, наравно, али није ствар у томе да некога оцењујемо као да полаже испит из демократије. За мене су као модели много прихватљивији Уго Чавез или Ево Моралес. Да имамо неког сличног у Сирији било би много боље. Битно је да Асад није нападнут зато што је диктатор него зато што пружа отпор плановима Запада.

Четврто начело такође је присутно у Сирији утолико што се терористи лажно приказују као побуњени цивили, мада су управо терористи били на челу побуне од самог почетка. Пето начело је операционализовано такође, утолико што је свака значајна дебата о Сирији у западним медијима онемогућена, и људи са мојим критичким отклоном уопште не могу да дођу до речи.

Каргановић: Како процењујете могућности за избијање „обојене револуције" у северноафричком стилу у Србији, Републици Српској и Македонији?

Насловна страница књиге Ахмеда Бенсада

Колон: Не тврдим за себе да сам стручњак из свих области. Немам времена да истражујем све и да свуда разговарам са људима. Међутим, на основу онога што видим чини ми се да САД организују обојене револуције по потреби, и до сада то је пролазило, осим када наиђу на противљење. Њихова замисао је, наравно, да увек у владама имају своје људе, марионете. Од тренутка када локалне вође престану да буду корисни или се претворе у препреку, дани су им одбројани… Примена ове технике није почела са арапским побунама. То је заправо почело овде, са „Отпором," производом ЦИА и Џорџа Сороса, и одавде почело је да се шири на Грузију, Украјину, Тунис и Египат. У позадини су се, наравно, налазили ваљани разлози за незадовољство, постојала је оправдана жеља да се отерају диктатори који су у својим земљама спутавали  демократски развој. Међутим, замисао САД-а је само да се уведу неке ситне промене, да не би дошло до урушавања њихових позиција на много ширем плану. У Египту, на пример, дошли су до закључка да је Мубарак готов, али кад већ мора да иде боље да у нову власт инфилтрирамо наше агенте преко којих ћемо и даље контролисати ситуацију. О томе је подробно написано у књизи „Arabesque$, Enquête sur le rôle des États-Unis dans les révoltes arabes" нашег сарадника Ахмеда Бенсада, коју можете наћи на нашој интернет презентацији. У овој књизи се показује како су САД инфилтрирале покрет за промену, како су обучавале извођаче радова годинама унапред, како су финансирале и припремале такозване „нове младе лидере." То је Соросова технологија коју су примењивале и финансирале NED и разне друге агенције. У овој књизи се на бриљантан начин показује њихов модус операнди.

Каргановић: По вашем мишљењу која би била најбоља врста заштите од примене технологије „обојене револуције" у нациљаним државама на Балкану?

Колон: То је изузетно важно питање. Државе обично нису спремне да се адекватно супротставе. Најбоља заштита су демократија, друштвена правда и учешће народа у доношењу и спровођењу свих важних одлука.

Каргановић: Шта би могли учинити да та поруке допре до руководства Републике Српске? Ви сте, наравно, апсолутно у праву.

Колон: Када кажем демократија, друштвена правда и учешће у политичком животу, имам на уму следеће. Ако вође желе да заштите независност своје земље, по дефиницији слабије од империје, која располаже новцем, тајним службама, и разноразним средствима принуде, једина снага на коју могу да рачунају је – народ. То значи да људи треба да буду задовољни својим животом, да су им омогућени пристојни услови, здравствена заштита, право на образовање, и да влада није корумпирана тако да се све слива у џепове одређених људи. Дакле, као најважније, друштвена правда, пристојан живот и напредак.  Упоредо са тиме, поштена управа, посвећеност држави и народу, а не посебним интересима.

Затим, истакао бих демократију. Обични људи врло добро знају како би бранили своју земљу и како треба да реагују када је нападнута. Морате омогућити најширу могућу расправу, са учешћем свих слојева друштва, о томе шта је најбоље за вашу земљу. Ако су људи слободни да се изразе и да узму учешће, биће мотивисани да  борбу узму у своје руке. Од њих ћете чути много одличних идеја и ако би неко био убијен, брзо ћете му наћи замену.

У вијетнамском рату, имали сте најјачу војну силу на свету, на врхунцу своје моћи, која је напала једну малу земљу сељака. И на крају, САД су биле поражене. Како се то догодило? Тако што су Вијетнамци имали поштено, добро организовано и искусно руководство које је имало јасан појам о стварним потребама своје земље. Дакле, кључ су поштене, некорумпиране вође које су спремне да се несебично жртвују за добро своје земље. Затим, водили су врло мудру политику уједињеног фронта. Мада су били комунисти и представљали су раднике и сељаке, мобилисали су и друге друштвене слојеве који су били подједнако противни страној интервенцији.  Тако су организовали широк и јак фронт. Поред тога, били су врло стрпљиви, многи су положили своје животе у борби против агресора и, као што знамо, на крају су победили.

Према томе, мој одговор је да су друштвена правда, демократија и широко учешће у политичком животу кључни за успешан отпор.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат бр. 398)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

---

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6Iq

 

Горан Јевтовић: Мртва трка за фотељу министра војног

stanjestvari.com

Горан Јевтовић: Мртва трка за фотељу министра војног

by Стање ствари

 

Лагано одлази Бата Гашић, право у легенду. А можда га ипак одбране партијски другови? Штета, ако ништа друго, поуздано знам – воли војску, поштује нашу одбрану '99-те и искрено је проруски орјентисан.

 

То што је морао да изиграва НАТО пајаца, шта да се ради. Вођа им је саопштио још пре него је зајахао Србију, да се све оно што је претходна, „жута" властодржачка гарнитура потписала „мора поштовати". Јер, је л' те, они су „одговорни пред међународном заједницом и према преузетим обавезама". (Иако не постоје никакве обавезе на штету државе и народа, поготову не оне противуставне, од којих се не може одустати. И то у складу са међународним правом и праксом).

Посебно су одани оним обавезама, уговорним клаузулама, које је у виду диктата наложила Алијанса – „Партнерство за мир" а у склопу тога ИПАП и СОФА споразуми. Окупатор је то, нема шале. Сила која нам је елегантно и лукаво дозволила да се, искључиво ради домаће публике, називамо сувереном и независном земљом. Па још војно неутралном. У пракси, то је класична окупација. Перфидна, мека, оваква или онаква, али окупација.

И, наравно, одмах је, након непланираног Батиног „ниског старта" у Трстенику, од стране јавности и неких угледних медија и портала, отворен „конкурс" за избор новог министра војног. И то је већ увелико прерасло у својеврсно лобирање по друштвеним и осталим мрежама. Хоће ли бити мушко или женско и све у том тону. Неки од најозбиљнијих кандидата, подразумева се војни аналитичари и коментатори (са чиновима разводника и десетара из времена ЈНА или ВЈ) већ су кренули са самопрепоручивањем.

За то време, одлуку о новом министру премијер крије и држи је иза седам НАТО брава. Јер, док „пријатељи" из Пентагона, са Вајтхола и они из Монса не верификују избор кандидата, нећемо добити новог челног човека такозване српске одбране. Да поновимо – ми смо окупирани. Или, ако је лакше – Србија је протекторат.

Можемо ли хипотетички замислити Владу Србије у којој, рецимо, Министарство здравља води – саобраћајни инжињер, а Министарство пољопривреде – професор са Факултета драмских уметности? Министарство енергетике – директор филхармоније или опере, Министарство културе – агроном, Министарство финансија – професор биологије или хемије? А на челу ресора права и правде се налази – грађевински техничар? И тако редом.

Е, али када је реч о такозваним министарствима силе – Министарству одбране и Министарству унутрашњих послова (као и „независним" тајним службама) – нагледали смо се свега и свачега након петооктобарске превратничке револуције у организацији НАТО сила. На тешку и претешку срамоту свих нас. На срамоту некада славне и широм света познате војне – ратничке, ослободилачке традиције Србије.

Па су тако та министарства, односно веома озбиљни и крајње компликовани системи и ресори, постали сјајни полигони да се од стране незналица и тоталних аналфабета (јер нису ни прошли поред војних школа) играју ратне игрице, лече комплекси и фрустрације, скупљају политички, партијски и остали поени, показује мушкост, намирују кадрови и томе слично. Под изговором такозване цивилне и демократске контроле.

И све уз одобрење и програмирану динамику ментора са запада. То им је, иначе, главно оружје – на окупираним територијама форсирати незналице. Али одане – искрено или на компромитујућем материјалу – небитно је. Битно је да су послушни.

Одмах након петог октобра ресор одбране је преузео црногорски кадар, апаратчик СНП-а, по занимању агроном – Радојевић, наследио га је лекар специјалиста опште праксе – Краповић, а онда је дошао на чело одбране психолог, наставник у средњој школи, који се разумео у војску исто толико колико и аутор ове колумне у амерички фудбал.

Био је то Борис Тадић који ће се, поред тога што је довео британског генерала, Џон Мур-Бика, превејаног обавештајног официра високе класе са пратећим персоналом, на место „саветника", прославити изјавама како генерали тадашње Војске Србије мање вреде него један НАТО наредник, и како је све што знају да раде да гледају у доњи веш његових секретарица.

Затим нам је упућен (доведен, постављен, како год, исто му дође) пензионер ОУН, Првослав Давинић, „стручњак" који се већи део радног века бавио уништавањем оружја на глобалном нивоу. Бирократа који је ту своју „страст" показао на делу. Наставио је у складу са Тадићевим тековинама тако што нас је „ослободио" вишка људства и вишкова тенкова, транспортера, хаубица, топова. Мерено у стотинама и десетинама хиљада.

Заменио га је војни патолог Станковић, човек који се разумео у одбрану таман колико и просечан Србин у патологију, и који је имао ту „част" да констатује како је од Војске Србије остала дружина у виду лаке НАТО коњице на Балкану.

Тај, достигнути ниво, до савршенства је довео његов наследник, Драган Шутановац, машински инжињер, још један од познатих редова некадашње ЈНА, који ће „пријатељство" са западном Алијансом подићи на пиједестал олимпијских висина.

Све након тога је у свежем сећању – министар одбране постаје ППВ, Александар Вучић, који је бетонирао већ утабане НАТО стазе и „сарадњу" са НАТО савезом обогатио као нико пре њега. Одбрамбену штафету ће предати Небојши Родићу, још једном „експерту" за све и свашта, и тај ће нас, универзални партијски радник, угурати у ИПАП и СОФА предворје из кога нема изласка.

То је стање које можемо дефинисати врло просто – извршавамо скоро све задатке као и пуноправне чланице НАТО, имамо бројне обавезе од којих је већина сакривена, али немамо иста права као оне земље које су званично под барјаком Алијансе.

Но да се вратимо актуелним напредњачким мукама и понижењима. Кога уместо Гашића?

Да парадокс буде већи, у својим редовима имају једног пензионисаног генерала – Момира Стојановића, човека који је завршио највише војне школе. Несумњиво веома способан, искусан, богатог знања. Али, има неколико проблема који ће вероватно пресудити код НАТО ментора приликом одабира (без обзира што је „дописни" члан Атлантског савета у Србији) – тврдоглав је, самољубив, превртљив, сујетан и властољубив. И оно пресудно – ратовао је противу њих '99-те. А и „браћа" Арбанаси су подигли оптужницу.

(Подсећање за оне који и даље мисле да се са чином десетара или млађег водника у резерви може руководити тако озбиљним системом – Ратна вештина је, господо, права наука. Светски призната. Стратегија (Ратоводство), Оператика, Тактика, су научне дисциплине. Да би се познавале, потребно је имати ранг доктора наука односно завршену „Школу националне одбране" или макар титулу магистра односно некадашњу „Генералштабну школу". Поред вишедеценијског практичног и теоретског искуства. Како мирнодопског, тако и, пожељно је, ратног).

 

Међутим, напредњачки Политбиро има и друге кандидате из сенке. То су они који су углавном промакли широј јавности. А реч је, заиста, о правим „бисерима".

 

Рецимо, Владимир Ђукановић, народни посланик, чувени радио водитељ, правник по струци (и на томе свака част), човек који се у последње време „ничим изазван" батрга и води некакву унутарстраначку борбу за „право, правду и демократију". У посланичким клупама је несаломив – дејствује као запета пушка.

Е, тај, познати Ђука је био полазник и са успехом завршио – 4. класу „Високих студија безбедности и одбране"[1]. То је највиши ниво војног образовања. Организацијски припада „Школи националне одбране" и изнад је „Генералштабног усавршавања" – тзв. генералска школа, као и изнад „Командно-штабног усавршавања" – тзв. школа за чин пуковника и припадајуће дужности тог нивоа у систему одбране и војсци.

Наш, популарни Ђука, народни трибун је, дакле, истовремено док је гулио посланичке клупе, учио школске 2014/15.године највише војне науке (које није похађао, рецимо, један војвода Степа Степановић, али ни остале војводе). Подразумева се, према НАТО стандардима. И спремао се „за преузимање високих дужности у систему националне безбедности", како стоји у званичном програму.

Седео је у истим школским клупама у истој школској години, рецимо, са командантом Копнене војске, генералом Симовићем и командантом Гарде, пуковником Гавриловићем. Како он, тако и новинарка РТС-а, госпођа Славица Глигоревић, која је такође постала војни експерт.

Добро, нема ту ничег лошег, тако су нам бар тврдили НАТО стручњаци који су нам и увели у време „жутих" такву једну праксу, где су потрпали „бабе и жабе" – генерале, пуковнике, бирократе из Владе, Скупштине и из других државних органа, као по правилу партијске перјанице, затим, иностране представнике и кога све не. Сви у исти кош.

Има само једна мала, али тешко лицемерна ствар у овом случају, која научно доказује шта ми у Србији радимо и како се играмо ватром. Владимир Ђукановић је човек који није служио војску[2]. Једноставно, здравствени (или неки други) разлози му то нису дозволили. Оправдано. И, гле чуда, напредњачки врх је спаковао баш њега да похађа највишу војну школу.

Да се разумемо (претпостављам да ће кренути разноразни заштитници разноразних права у атак) – ама баш ништа немам противу оних који су били спречени да служе редовни војни рок. Управо супротно. Док сам се налазио у активној служби, био сам познат по искреном залагању да се они који су залутали у војничке чизме нечијом непажњом, ослобађају те обавезе. Из хуманих, здравствених и осталих разлога, а све у духу закона.

У овом случају није реч, дакле, о томе, већ о лицемерју. И о непринципијелности властодржаца и понижавању једне озбиљне професије и још озбиљније области – одбране и војних послова, без којих нема слободне државе.

Идемо даље. Ако наречени кандидат не прође (ипак и он нескривено воли Русију, можда и више него мученик Гашић), ту је резервна екипа. Ни мање ни више него актуелни министри – Зорана Михајловић и Александар Вулин, и један бивши, али изузетно „популаран", чувени Лазар Крстић, српски финансијски „геније" са америчког континента[3].

Откуда сад па они?

Просто, њих троје је утрло пут другу Ђуки, тако што су били полазници оне исте, највише војне школе. И то у претходној, 3. класи, 2013/14. школске године. Лепо су кренули, загрејали клупе, залагали се, али, бројне државничке дужности, историјске одлуке (попут Бриселског споразума), сређивање енергетике, затим, Срба на Космету, српских (а ММФ) финансија и што шта другог, због чега се радило дан ноћ, није им ишло наруку. И, тако, не завршише војно школовање и не докопаше се војних диплома. И припадајућих сабљи и изгравираних пиштоља.

Но, ако ћемо право, ипак су колико толико осетили „барут" и свакако разумели шта је то национална безбедност и одбрана. Научени су, је л' те (то се штреба већ на првим часовима), да построје: армије, корпусе, дивизије… и да приме рапорт као највиши дужносници. Проблем је што такве формације постоје само још у видео-клиповима и у причама ратника. Уништене су. Плански и циљано.

Наш најбољи војни коментатор, зналац војске као такве и најозбиљнији (само)кандидат за министра, написа у врло темељном тексту „Каква одбрана треба Србији"[4], између осталог и следеће: (…)„реформисти" оружаних снага Србије у ранијем периоду урадили су све да смање борбену моћ војске, да ли свесно, или по наређењу страног фактора, или из незнања, показаће се једног лепог дана (…)"

Није него. Нема ту никаквих „реформиста" нити „реформатора", већ је посреди НАТО. Тачка. И тако прецизно треба написати. И јасно је свима шта је рађено са системом одбране од петог октобра до 2012. године, када је систематски уништаван. На то више и не треба подсећати.

Много је важније шта се од доласка на власт напредњачке дружине дешавало са тим системом и Војском. А то је оно што се не сме написати – настављено је дословно оно што је наслеђено од претходника и НАТО агенда максимално убрзана, обогаћена и подигнута на још виши ниво. „Војнонеутрални" ниво, наравно.

Није проблем, у коначном, у авионима, камионима, тенковима (иако је то тешка туга и јад и нерешива енигма), проблем је, прво – у „Стратегији националне безбедности", „Стратегији одбране" и „Војној доктрини", које су нам, онако, џумле, издиктирали западни стручњаци. Документи на којима почива наопаки и неупотребљиви, изнад свега срамотно мали и НАТО-у подешени систем одбране.

А као друго – проблем је у „Партнерству за мир" преко кога смо, тачно како пише у „Оквирном документу" Алијансе, који је потписан с наше стране (баш као и СОФА споразум по коме могу да бораве НАТО трупе у земљи Србији), где дословно стоји да смо се прикључили „евроатлантској зони утицаја" (члан 1.) и припадамо „евроатлантском подручју" (члан 2.).

Док се не откачимо свега тога, уважени војни коментатору, дакле, док не вратимо точак уназад петнаест година и посебно последње четири, макар у главама, нема вајде пребројавати борбену технику и људство (а и зашто би, стојим на располагању као мали компјутер), и још мање има разлога обмањивати српску јавност са набавком руског убитачног оружја – које „само што није" – када све то подсећа на бајке за малу децу. И чиста је лаж.

Прави сет питања треба да гласи – зашто се напредњаци нису откачили свега напред наведеног, зашто не јачају војску макар у људству, зашто не враћају обавезни војни рок, зашто распродају касарне и друге војне објекте већом брзином него њихови претходници а оне друге адаптирају за тзв. мигранте?

Зашто су значајно увећали број вежби и других активности са НАТО „партнерима" и то у времену када се ишчекује велика битка са Русијом (и већ је кренула), зашто су прихватили учешће не само у мировним већ и у борбеним мисијама, зашто не врате граничне саставе, зашто не изводе обуку са оно мало преосталих ратних јединица, зашто не враћају макар дивизије…?

Зашто тврдоглаво опстају на неупотребљивим НАТО процедурама и стандардима, на њиховим моделима и матрицама оперативне способности (а не борбене готовости) и интероперабилности, са којима не можемо да затворимо у случају агресије, ни један стратегијски, оперативни и тактички правац, да одбранимо стратегијске рејоне и објекте, ваздушнодесантне просторије… ?

Зашто организовано лажу народ досманлијском (од стране НАТО подметнутом) мантром о „војној неутралности", када тако нешто нити постоји у пракси, нити је историја и посебно не међународно (ратно) право забележило? Не постоји ни као појам ни као право, нити као обавеза која се мора поштовати од било кога у свету.

И како ће нам то Русија дотурити силно наоружање, када у врху система одбране дејствује мини Штаб Алијансе у виду тзв. Војне канцеларије за везу? Где је војна канцеларија ОДКБ? Где је војно савезништво са Русијом, без кога нема опремања (осим ако су и они полудели као и ми)?

Како мимоићи потпрограм ПАРП по којем смо дужни да извештавамо централу у Монсу о сваком комаду пушке? Како мимоићи „Споразум о заштити тајних информацији", у ствари, споразум по коме НАТО „пријатељи" у сваком тренутку знају шта се дешава и у Немањиној – Министарство одбране и у Незнаног јунака – Генералштаб?

Зашто напредњаци не захтевају враћање војника и полицајаца на Космет? Па то пише у Резолуцији 1244, је л' да? А они се куну у тај докуменат. Или то није тако? Да ли су икада тако нешто поменули од када владају Србијом?!

Како им могу бити пријатељи они који су не само признали „Косово" као државу, већ нам утерују кроз поглавље 35. и предстојећи „Споразум о нормализацији односа Србије и Косова", да театрално и сами то учинимо. Као финални мировни уговор који се обавезно потписује након стања ратне окупације дела (или целе) територије. Или није било агресије '99-те а затим и проглашавања независности која је по аутоматизму прешла управо у стање окупације дела српске територије?

Е, то су она права, суштинска питања за све војне коментаторе и аналитичаре, али и за кандидате за фотељу у којој још увек седи Бата-Сантос, како га од милоште зову. А не питања – да ли ће нам мушко или женско руководити одбраном и слична томе, из сета познатих српских небулоза и превара.

Што се тиче кандидата, ипак, 'ајде да будем у духу такмичења – мој фаворит је Јадранка Јоксимовић. Некако је најубедљивија, по оној „три у једном". Ако не она, онда би то могао бити неко из Ист-Вест бриџа (огранка Трилатерале), рецимо, господин Јован Ковачић. Није напредњак, али је више него (глобално) напредан.

Свети владика Николај је написао давно отприлике овако – Бог даје државе народима да има шта да пропадне, како би народ преживео…

Не знам зашто сам се овога сетио.

Но, у сваком случају – уколико не шкоди, то значи да може да користи – што би рек'о Лане Гутовић.

(Фонд стратешке културе, 11. 12. 2015)

___________________________________

[1] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=7731

[2]  http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/pretres-amandmana-na-zakone-o-vs-i-odbrani_562225.html

[3] http://www.va.mod.gov.rs/cms/view.php?id=26114

[4] http://www.politika.rs/scc/clanak/345032/Kakva-odbrana-treba-Srbiji

---

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6If