in4s.net

Случај Алепо- Исламска држава као Хрватска армија?

Војин Грубач

Послије ослобађања сиријског града Алепа од свирепих окупатора Исламске државе, источни дио града (који је био у рукама терориста неколико година) је остао у стравичним рушевинама.

У току и послије ослобођања Алепа- Запад се пренемагао како је град енормно разрушен, те како су пострадали цивили- вјероватно претпостављајући да се против терориста у Сирији борбе требају водити перјаним јастуцима!?

Не обраћајући пажњу на хаос у региону Блиског Истока и Сјеверне Африке коју је продуковао Запад, пропагандну акцију око Алепа су на Балкану подржале разне невладине организације, али и политичари- особито они хрватски.

Рецимо, поводом разарања Алепа- осврт је имао хрватски политичар Бојан Главашевић, посланик Сабора и члан Предсједништва љевичарског СДП-а, који је рекао: "Фасцинантно ми је како неки људи не разумију универзалност људске патње, неовисно о узроку. Алеп, Сребреница или Вуковар- патња је иста… Као да дијете које остане без родитеља мање или више пати кад му објасниш да није баш исто јесу ли их убили четници, ИСИЛ или дрон!"

На ситуацију у Сирији осврнула се и бивша хрватска премијерка Јадранка Косор, некада припадница десничарског ХДЗ-а, која је рекла скоро исто: "Слике цивила из Алепа потичу сузе какве су нас облијевале над сликама из Вуковара, Сарајева, Сребренице, Шкабрње. И слична шутња, мук и немоћ!"

Елем, хрватским политичарима је Алепо био само повод за приземну политичку  промоцију политикантског карактера, што су примијетили и неки читаоци и коментатори хрватских портала. Рецимо, коментаторка А. Сорен је на став Бојана Главашевића реаговала овако: "Ау какви јадници, хајде да уврстимо стратишта- али да не спомињемо она која смо ми починили. Шта се Главашевић има јављати као хуманиста кад не разумије универзални принцип хуманости?"

На овоме мјесту "случај Алепо" одлази у други план, а несувисле политичке пројекције и дупли стандарди хрватских политичара постају тема ове приче.

Рушилачка активност Хрватске војске у "Олуји" и Мркоњић Граду

Ако желимо правити поређења срушеног Алепа са рушилачким активностима у току рата на територији бивше Југославије, увјерено се може рећи да данас источни Алепо изгледа као да су у њега ушле Оружане снаге Републике Хрватске и уништиле 22.000 зграде тога града- на исти начин како су то урадиле приликом војне операције етничког чишћења- назване "Олуја". Па, да се подсјетимо како је то било.

Операција етничког чишћења српског становништва у Хрватској, под називом „Олуја", је трајала од 4. до  9. августа 1995. године. Након завршетка акције „Олуја"- хрватске власти су потпуно затвориле подручје бивше Републике Српска Крајина, а новинарима није био дозвољен доступ у ту зону.

Улаз је био дозвољен само хрватској војсци и полицији, као и хрватским избјеглицама из тога подручја. То је био моменат када је отпочела нова операција- темељног минирања, паљења и рушења празних српских кућа, као и ликвидација цивила  српске националности који су остали на томе подручју.

Неки хрватски аналитичари су наводили да је том приликом уништено 17.194 објеката, међутим- у књизи Хрватског хелсиншког одбора (Војна операција Олуја и послије – извјештај, Загреб, 2001., стр. 80) наводи се податак да је да је током и након „Олује" запаљено 22.000 кућа, тачније- 21.744 објекта која су припадала грађнима српске националности. Тај податак у књизи се темељио на извјештају бригадног генерала Алана Форанда (Алаин Форанд), бившег заповједника УНЦРО-а у УНПА сектору „Југ".

Ова запањујућа акција Хрватске војске није била једина са таквим размјерама рушилаштва. Наиме, регуларна Хрватска армија је у току грађанског рата у БиХ извршила напад и заузимање Мркоњић Града, мјеста које се налази у Босни и Херцеговини, етнитету Република Српска, а које је прије рата имало око 33.000 становника- од којих су деведесет одсто били Срби.  

Мркоњић Град је регуларна армија Хрватске заузела у војној операцији "Јужни потез", која  се одвијала на тлу Босне и Херцеговине у раздобљу од 8. до 11. октобра 1995. године. Експертски тим правних стручњака и Адвокатске коморе Републике Српске, као и Комисија за процјену ратне штете, је утврдила да су послије завршетка ратних операција хрватске трупе у Мркоњић Граду  запалиле и порушиле 3.644 куће, 700 станова, а оштетиле 6.017 стамбених објеката.

Потом је извршена пљачка невјероватних размјера. Хрватска војска је отела и цјелокупни сточни фонд који се затекао у тој општини, а он се састојао од – 12 хиљада говеда, 70 хиљада оваца и 15 хиљада свиња.

Дакле, ако желимо правити поређења рушевина Алепа са неким сличним примјерима на територији бивше Југославије, ове двије акције Хрватске војске су прави примјер за то. Наравно, с том разликом што је Алепо разрушен у току ратних операција, а Хрватска армија је у ова два примера извела разарање и пљачкање послије завршетка војних дејстава.

И не само то, већ се између Хрватске војске и терориста Исламске државе може ставити знак једнакости када је ријеч о пљачки. Рецимо, из градских предузећа Мркоњић Града послије завршетка акције Хрватске војске- однесене су све индустријске  машине, а из кућа и станова опустјелог града опљачкана сва имовина грађана. На другој страни, терористи Исламске државе су послије заузимања источног Алепа демонтирали сва индустријска постојења, транспортовали их у Турску и тамо продали.

На територијама које су заузимали,  Хрватска војска и Исламска држава су пројектовали систем гдје прозводних погона више нема- те цивили више не могу да раде, а самим тим- нити да прехрањују своје породице.

Хрватски полицајци гори од исламских терориста

Хрватски политичар Бојан Главашевић је у својој изјави рекао и следеће: "Фасцинантно ми је како неки људи не разумију универзалност људске патње, неовисно о узроку. Као да дијете које остане без родитеља мање или више пати кад му објасниш да није баш исто јесу ли их убили четници, ИСИЛ или дрон!"

Елем, ако говоримо о универзалности људске патње, и дјеци која су остала без родитеља, Главашевић је заборавио да поред "четника, ИСИЛ-а и дрона" стави и хрватске војнике, као и регуларне хрватске полицајце.  Као примјер је могао узети звјерства у сплитској Лори, у којој је био заточен и Гаврило Трипковић, заједно са братом Дамјаном, а потом размијењен у Неметину- посредством МЦК.

Извјештај Амнести- интернешнала за 1993. годину садржи свједочење управо Гаврила Трипковића (свједок 259-94-6  из Чапљине) о звјерском мучењу и ликвидацији петорице Никшићана у Лори. Ево, како је у том документу забиљежено свједочење Трипковића:

„Једно вече, не сјећам се тачног датума, око пола ноћи Томо Дујић, који је изгледа имао посебан пик на мене, извео ме је из моје ћелије и одвео у другу просторију. Тамо сам затекао пет мушкараца који су били обучени у стандардне униформе ЈНА. По говору сам схватио да су то Црногорци.

Ови људи су били толико измрцварени, поломљених руку и ногу, да је то на мене оставило један тежак утисак. Колико се сјећам свима су им биле одсјечене уши, односно чини ми се да је само једном од њих остало једно уво. Они су били поређани по поду, тако што су неки били наслоњени на зид, а неки од њих у полу лежећем положају. Некима од ових људи су већ биле извађене очи, а некима су предамном очи вадили. Сјећам се како је један од мучитеља једном од њих забио нож у језик и повукао нож- те му је тако одсјекао језик.

Једном од ових Црногораца нису извадили очи, тако да је могао да види шта се дешава, па су затим почели да кољу једног по једног. Клали су тако што су их рукама држали за косу, а ножем сјекли у предјелу врата. Том приликом сваком је глава била одвојена од тијела. Ако је неко и покушао да се одбрани брзо је био савладан, пошто је мучитеља било пет, а они су сви били пребијени и у јако тешком стању.

На крају је остао жив само онај коме нијесу извадили очи. Један од мучитеља је поређао три ножа, један поред другог, и рекао да бира нож којим ће га заклати. Овај мученик, коме је заиста било доста мука и понижења, упро је руком у један од ножева. Један од мучитеља, нијесам тачно сигуран који, али ми се чини да је то био онај који је захтијевао да бира нож, потпуно је побијеснео, више је личио не звијер него на човјека, и муњевитом брзином дограбио је тај нож и за делић секунде пришао Црногорцу и једним замахом одвојио му главу од трупа.

Беживотно тијело се преврнуло, а глава је остала у ваздуху, пошто ју је овај држао за косу. Ово је био стравичан призор који се једва може описати. Док је убица држао главу, очи закланог су биле отворене, а такође и уста и она су се у таквом стању отварала и затварала неколико пута.

Од овог призора су се и зликовци уплашили. Када је, после извесног времена , онај који је држао главу дошао к себи- из све снаге ју је треснуо о зид, тако да се она једноставно раставила и видео сам мозак како трепери".

Ово свједочење говори да су по количини зла- непочинства хрватских полицајца у Лори далеко превазилазила чак и ритуална убиства која су пред камерама вршили терористи Исламске државе, а потом показивали свјетској јавности.

Дакако, осим овог свједочења о звјерском мучењу и тешким убиствима заробљеника никшићко-шавничке групе у сплитској Лори, мора се напоменути да је на сличан начин убијено још четрдесет до педесет логораша у том хрватском државном затвору. Од оних који су остали живи, многи су постали инвалиди и тешки болесници са трајним поремећајима психе.

На другој страни, није познато да су функционери Исламске државе дизали споменик својим злочинцима, али је извјесно да је Хрватска недавно дигла споменик полицајцима који су правили предочена брутална непочинства у Лори.

Наиме,  16.12.2016.г. балкански медији су пренијели следећу информацију:

"Након спомен-плоче у Јасеновцу на којој је исписан усташки поздрав „За дом спремни", у Хрватској је дошло  до правог замаха величања усташтва: прије три дана, поводом 25 годишњице 72. бојне Војне полиције у Сплиту, испред некадашњег логора Лора откривен је споменик овој јединици познатој по својим злочинима у овом логору".

Послије свега предоченог, може се констатовати да је Хрватска својим поступцима, по театралности и континуитету идејног лудила- далеко превазишла Исламску државу. Али, то није све!

 

Хрватско вијеће одбране у акцији стварања сабирних логора

Хрватски политичари Јадранка Косор и Бојан Главашевић у недавном прављењу паралеле са Алепом споменули и Сребреницу. Није познато зашто, иако се ради о несумњивом стратишту, јер су могли  као примјер за страдање Бошњака навести хрватске логоре који су у прошлом рату били "намијењени" за ту етничку групу!? Можда их Сребреницом желе сакрити?

Познато је да је између 1991.- 1997. године у Хрватској  постојао чак 221 логор и сабирни центар за цивиле и ратне заробљенике српске националности. Рјеђе се спомиње чињеница да је у Босни и Херцеговини, на територији некадашње непризнате хрватске Херцег Босне, било 60 логора које су хрватске војне и паравојне јединице отвориле за цивиле и ратне заробљенике бошњачке националности.

Према подацима Удружења логораша БиХ, кроз хрватске логоре Херцег Босне је прошло око 25.000 људи углавном бошњачке националности. Најпознатији логори су били: Хелиодром, Габела, Дретељ, Родоч, Чапљина, Љубушки.

Бери Фруер, гласноговорник УНПРОФОР-а у Сарајеву, је својевремено изјавио како се у Мостару и око њега "у рукама хрватских снага налази чак 22.000 Бошњака." Само у мостарском логору Хелиодром је било заточено између  десет и дванаест хиљада Бошњака.

Елем, ако говоримо о мањим логорима, тада постоје упечатљиви примјери који су својевремено презентовани на порталу Ријасет.нет, а дио њих је пренесен овако:

Један од логора је био "Стакленици на Буни код Мостара" за који се навело:"У овим стакленицима ХВО је у заточеништву држао 1.150 Бошњака над којима је вршио брутални терор. Благајског имама Мухарем-еф. Бећировића хрватски злочинци су заклали у џамији".

За Вележов стадион се прецизира следеће: "Био је једно вријеме сабирни центар из којег су Бошњаци депортирани у околне концентрационе логоре. У свом дивљању током првог вала хапшења- хрватски злочинци су убили близу 50 бошњачких интелектуалаца и лешеве бацили у контејнере за смеће, тако да су се данима распадали на врелини сунца."

За сабирни центар у Мостару, под називом "Апотека на десној обали Неретве"- се наводи: "ХВО је у овој апотеци заточио око 530 Бошњака. Жене су скидали до гола, одузиман им је сав новац и злато које су код себе имале. Потом су млађе жене издвојили из групе и одвели их у непознатом правцу. Вратили су их тек након неколико сати у грозном стању. Основано се претпоставља да су силоване. Након одређеног времена, ови заточеници су протјерани на лијеву обалу која је била под контролом легалних власти РБиХ."

За портал Радио Слободна Европа,  Јусуф Д. заштићени сведок на суђењу у Хагу је навео да велики број особа, припадника Хрватског вијећа одбране, који је одговоран за дешавања на Хелиодрому и "даље несметано живи и ради у Мостару", те каже: „За неке људе бих ставио руку у ватру да нису ништа ружно учинили, дапаче да су помагали другима, али је било ту таквих манијака који су једноставно били жељни крви. Они су из чиста мира пребијали људе до бесвијести, пљачкали, силовали, убијали. Једноставно је несхватљиво да идете по граду и сретнете човјека који вас је држао годину дана, који вам је сваки дан практично пио крв."

Елем, није остало незапажено  да је Хрватско вијеће одбране користило бошњачке цивиле из логора Хелиодром за копање ровова на линији фронта и као живи штит током војних операција, што су радили и борци Исламске државе у источном Алепу.

Отварање Пандорине кутије и неадкватности хрватске јавности

Својим неадекватним освртом на страдање сиријског Алепа, те прављењем циничних паралела са злим временима грађанског рата на тлу Југославије- хрватски политичари су опет отворили Пандорину кутију. У њој се, дакако, налазе и злочини које не желе спомињати, у вјечитој жељи да се провидним лукавством нешто изврне, а понешто и сакрије.

Јер, примјери у овом тексту показују да је понашање хрватске полиције, војске и паравојних формација у ратовима деведесетих билу идентично понашању терориста Исламске државе, а у неким случајевима и знатно горе.

Та неадекватност дијела хрватских политичара, неважно да ли припадају хрватској љевици или десници, није примијећена само у овом случају. У неким случајевима она има димензије лудила и неурачунљивости.

Рецимо, на све стране су спремни трубити о томе како је велики научник Никола Тесла био Хрват, а не желе да се суоче са истином да су Тесле у Независној држави Хрватској биле истријебљене зато што нису Хрвати.  Наиме, хрватске усташе су за вријеме злогласне НДХ  у Смиљану и околини убили 119 људи са презименом Тесла.  У логору Јасеновац је за време Другог светског рата убијено 11 људи који су носили презиме Тесла, од којих су биле три жене и осам мушкараца.

Велики научник Никола Тесла се није затекао у НДХ, али јесте велики сликар Сава Шумановић који је Вишу школу умјетности завршио у Загребу.  На Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, Саву Шумановића су у Шиду (тада вароши у НДХ) ухапсиле усташе и одвеле у Сремску Митровицу, гдје су га послије мучења стрељале са 150 Срба из Шида и бациле у заједничку масовну гробницу. Име српског сликара Саве Шумановића нећете наћи у хрватској Википедији, нити ико смије рећи да је био хрватски сликар.

Ћирилица се у хрватским круговима проглашава за хрватско писмо, наводи да су њиме писана важна дјела хрватске књижевности и дипломатије, на Широком Бријегу се диже споменик сваком слову „хрватске ћирилице", а у стварности се широм Хрватске разбијају све табле које су написане тим писмом. Хрватски свеучилишни професор и палеославист Матео Жагар, који сматра да је ћирилица била доминантно хрватско писмо, је такво рушилачко понашање дијела хрватске јавности према ћириличним таблама објаснио овако: "Страх од препознавања себе у другоме- управо кроз уважавање ћирилице- засигурно је фројдовски мотивиран."

На крају испада да је Хрватска јавност по питању ћирилице потпуно излуђена. Јер, док једни Хрвати разбијају табле са ћириличним натписима, други вриште да је ћирилица хрватско писмо које су им „Срби отели и присвојили". Овакво стање је очигледно ненормално.

Дакако, за оваква тумарања и посртања хрватских политичара, идеолошко пијанство дијела хрватске јавности, екстремизме свих могућих и немогућих праваца- сигурно нису криви догађаји око Алепа. А можда и јесу, да се нашалимо, ако хрватски аналитичари не могу наћи узроке хаоса у чудној друштвеној заједници којој припадају.

Балкан је искичмљен, нема спора. Хрватска је дио Балкана, можда и перјаница балканске хистерије. Али, Хрватска је и дио Европске уније- која плива у својим лудилима. Нека буде да су за све криве- сунчане пјеге, јер је разум побјегао у неистражене просторе! 

 

 

srpskenovinecg.com

Ерић: Трамп, „Глобалистан" и Срби

bm

Детаљи

24 децембар 2016

 

Став

Пише: Слободан Ерић

Победа Доналда Трампа несумњиво је најважнији догађај у 2016. години. Трамп је показао да није само шоумен, каквим су га представљали велики електронски и штампани медији, него озбиљан играч чије речи нишане право у центар интереса глобалистичке номенклатуре: „Политички естаблишмент који покушава да нас заустави је исти онај који је одговоран за трговинске споразуме који нас уништавају, масовну нелегалну емиграцију и економску и спољну политику којима су исушили нашу земљу. Политички естаблишмент довео је до уништења наших фабрика и наших послова који су се преселили у Мексико, Кину и друге земље широм света. А глобална структура моћи одговорна је за економске одлуке које су опустошиле нашу радничку класу, украле наша богатства и ставиле наш новац у џепове великих корпорација и политичких ентитета".

Трамп је устао не само против глобалистичких структура које економски уништавају Америку, већ и против секуларног терора који је успостављен током последњих пар деценија. Трамп је неколико пута рекао током кампање, а онда и поновио (9. децембра, Гренд Репидс, Мичиген), на митингу: „Поново ћемо почети да говоримо: Срећан Божић!" И поменуо је како у америчким трговинама износе декорације за Божићну сезону куповине, и разне шљаштеће рекламе, али нигде не пише „Срећан Божић", што је био традиционални поздрав међу свим Американцима, било да су прва или десета генерација. Он је обећавао још током кампање да ће то почети поново да се говори у Америци, без страха од осуде од стране „политички коректних", и он је први то урадио, јавно, отворено. Он инстинктивно осећа колико је та духовна подлога која је и изнедрила америчку моћ битна.

Победа Трампа представља први озбиљан пораз глобалиста и то на свом, домаћем, терену.

У сукоб са глобалистичком хидром могао је ући само неко као Трамп, ко је имао довољно богатства, да не мора да прави нездраве економске дилове са разним центрима моћи и интересним групама зарад финансирање сопствене кампање. Независно од тога колико ће Трамп успети да предизборна обећања и речи претвори у дела, његов допринос поткопавању доминантног глобалистичког модела је енорман. Све аргументе против глобализма, који су изношени у алтернативним медијима, а које су мејнстрим медији дисквалификовали етикетом „теорија завере", Трамп је, захваљујући својој председничкој кандидатури, у јавном дискурсу учинио легитимним и прихватљивим за шире народне масе.

Заслуга Трампа је и што је, користећи рефлекторе светске позорнице, зване амерички председнички избори, отворио један фронт у рату за који највећи број људи није ни свестан да се води. Ако је прва половина 20. века обележена светским ратом држава зарад колонија, односно економских интереса, а друга половина века идеолошким сукобом две групе држава удружених у војно-политичке блокове, онда крај 20. и почетак 21. века карактерише настајање одређених наднационалних структура, које желе да све друге државе ставе под своју доминацију и неку врсте контроле. Трамп је то питање отворио управо у земљи која је била ударна песница и носилац једног оваквог модела.

За највећи број људи, чак и посматрача и аналитичара, Америка и глобализам су синоним, то је једно исто. На први поглед, ово је тачна чињеница јер су интереси САД и глобалистичке управљачке елите (власника највећих економских корпорација, банака и медија) толико испреплетани.

Интереси Америке и глобалне управљачке елите срасли су и деценијама су ишли руку под руку. Америчка војска је интервенцијама по свету крчила пут до нових тржишта великим глобалним корпорацијама. Велике глобалне корпорације су заузврат економски помагале реализацију америчких интереса. Многи од запослених у тим приватним корпорацијама, као што сведочи у својој исповести „Геополитици" Џон Перкинс, радили су за америчке обавештајне службе ЦИА и НСА. Почетком деведесетих година, када велике светске и америчке корпорације, ради профита, селе своје фабрике на Далеки исток и у Кину, долази до објективног сукоба интереса између глобалних корпорација и Америке као државе. Укратко, глобалне корпорације производе по најнижим ценама захваљујући најјефтинијој радној снази, а продају своје производе на најскупљем америчком тржишту. Последица овакве економске политике за глобалну управљачку елиту је екстрапрофит, а за САД затварање фабрика и губитак радних места – чији је живописан пример град Детроит. Проблем деиндустријализације Америке и западног света годинама је минимализован захваљујући глобалним мејнстрим медијима који су га прећуткивали. И онда је Трамп дошао до решења, које је, у основи, још пре шест година у интервјуу „Геополитици" нашој јавности понудио амерички економиста Јан Флечер – рационални и разумни протекционизам. Државе, упркос „светском слободном тржишту", морају ипак да мало заштите своје произвођаче. Циљ економије не би требало да буде економски раст сâм по себи – лепа статистика за Светску трговинску организацију -већ да људи могу да раде и да од тога живе.

Но, сукоб Трампа са „Глобалистаном", без обзира на његове практичне домете, повод је да се у овом тексту анализира феномен глобализма, који је од посебне важности, и без чијег спознавања не може суштински да се разуме више него тежак положај Србије и српског народа у последње две и по деценије.

Државе су и даље, формално гледано, субјекти међународних односа. Овај правно-формални континуитет онемогућава великом броју теоретичара и аналитичара међународних односа да правилно разумеју промене које су се десиле у међународној заједници. Политичка и економска моћ, последњих деценија, временом се све више дислоцирају из држава у неке неформалне центре, који не подлежу никаквој парламентарној и законодавној контроли. Реч је о једном подземном процесу акумулирања огромне финансијске, медијске и политичке моћи. Група Билдерберг, Трилатерална комисија, Вол Стрит, само су неке од адреса где се могу лоцирати носиоци те глобалне моћи. Аргентински аналитичар Адријано Салбучи је носиоце ове моћи исправно назвао „глобална приватна власт". Глобална управљачка елита, захваљујући огромном финансијском капиталу, глобалним телевизијским мрежама, невладиним организацијама и обавештајним службама, у великом броју држава створила је сопствену паралелну структуру моћи, која има огроман утицај, како на процес доношења политичких одлука, тако и на све аспекте живота у тим друштвима. Од људи из политичког, обавештајног, медијског и невладиног сектора створен је неформални професионални апарат, који по свету изазива државне ударе, преврате, обојене револуције… Резултат такве политике је рађање једног новог међународног социјалног слоја „експерата", „посредника", „миротвораца", који имају плате од најмање неколико хиљада до неколико десетина хиљада евра и долара, и који се селе са једног ратишта на друго, из једне кризе у другу… Искуство из источноевропских земаља показало је да су бивши комунистички руководиоци, а посебно њихова деца, разни левичари и интернационалисти свих фела, веома погодна идеолошка база за регрутацију ових глобалистичких најамника. Они не само да имају утицај на избор кадрова и одлуке државне администрацији, већ кроз борбу за сет различитих права -хомосексуалаца, деце, ученика, жена -често нелегитимно, супротно исказаној изборној вољи, мењају и законски и морални поредак у једној земљи, подривајући ауторитет државе и националних институција. Политичари у земљама, иако су изабрани непосредно на изборима, добро знају одакле долази моћ. Стога се труде да се не замере овим невидљивима „владарима из сенке", и беспоговорно спроводе агенду глобалиста, усвајају законе који не само да штите „мањинска права", него су често штетни по безбедносне и економске интереса земље, неретко и по здравље људи. У спровођењу агенде глобалиста посебну улогу имају хомосексуалци, људи умешани у криминал и сви они који су лако подложни уценама. Корупција је омиљена тема невладиног сектора, али борба против криминала је селективна: онима који спроводе глобалну западну агенду све је дозвољено, док се „борба против криминала", као, рецимо, у Србији, често води са циљем да се од многих српских привредника – иако многи од њих нису цвећке – преузму фабрике, послови, тржиште.

Иако се невладине организације стално позивају на демократију, оне у суштини гуше и ограничавају демократски процес.

Али проблем није само у томе што та „глобална приватна власт" није законски и демократски контролисана, и што жели да приграби у своје руке све створене и природне ресурсе. Много већи проблем је у идејама која она заступа и распростире по свету, од које је духовне супстанце саздано идејно ткиво глобалистичке елите. Глобална управљачка елита има амбицију не само да контролише економске токове капитала и политичке процесе, она жели да промени духовни код и идејно-вредности систем ове цивилизације, који је заснован на хришћанству. Јер као што је рекао руски економиста Валентин Катасонов, „иза економије се увек крију религиозни циљеви". Одмах да предупредим могуће критичаре: нису то никакве „теорије завере". Погледајте програме које финансирају Рокфелерове и Сорошове фондације: борба за права абортуса, за права на еутаназију, за права хомосексуалаца, за демографску политику која настоји да ограничи рађање, за све оно што је супротно хришћанству, односно за све оно што је против живота. А прилична количина новца прати реализацију програма – реч је о енормним сумама, десетинама милиона долара. Ако погледамо програме глобалних телевизијских мрежа, видимо да су, посебно на Западу, представници хришћанских цркава стално на удару лево-либералних снага… Стално се објављују „научна дела", снимају документарни филмови поткрепљени квазиисторијским истраживањима која настоје да ставе под сумњу и оповргну основне истине из Јеванђеља. Наравно, неко може поставити питање „а зашто то они раде". Тешко је дати рационалан одговор на то, осим речима из Јеванђеља „да се не може служити Богу и мамону". Парадоксално, управо у годинама када смо славили велики јубилеј, 1700 година од тренутка када је цар Константин хришћанство прогласио слободном религијом, и када је оно постало државна религија, управо се у овом времену одвија један супротан процес протеривања хришћанства из државе и друштва. Пријатеље из Грчке, пре десетак година, на пићу у центру Атине, који су позивали да уласком у ЕУ, Срби са Грцима, Бугарима и Румунима појачају православни блок, уверавао сам да Бриселу не треба православна већ античка, паганска Грчка. Русија се не доживљава од стране глобалистичких структура само као геополитички супарник него као простор обновљене православне духовне мисије који може угрозити њихов модел деконпоновања старог хришћанског света.

Њихов коначни циљ је суспендовање Божјег закона, било кроз подривање моралног кодекса који чини кичму опстанка народа, било кроз измену закона и позитивног законодавства у једној земљи, које је у основи базирано на елементарним хришћанским вредностима.

У Србији се недовољно схвата да се, све време, у позадини глобалних политичких и економских процеса, води један духовни антихришћански рат, и да је Србија једна од главних мета тог рата. Због своје православне вере, небеске Србије, косовске духовне вертикале… Узроци односа Запада према Србима, боље рећи западних глобалистичких структура, времена и огромних ресурса које су потрошени на нас, опсесивним и са толико страсти вођеним пропагандним ратом против нас, не могу се објаснити рационалним разлозима и интересима, осим неким дубљим духовним разлогом.

Доносиоци политичких одлука у Србији, као и сви они који на било који начин утичу на јавно мњење или врше важне дужности у нашој држави, треба да разумеју не само економску, војно-стратешку и геополитичку ситуацију у свету, него једну ширу цивилизацијску климу и духовни оквир у којима се одвијају овакве духовне и вредносне субверзије.

Оваква званична Србија, која спроводи компромитован економски програм Међународног монетарног фонда, која све подређује страном капиталу, која дозвољава геј параде, мења сопствено законодавство по налогу ЕУ у коју жели да уђе, а на рачун наше суверености на Косову и Метохији, ни данас а ни дугорочно -нема перспективе.

Због тога је неопходно, поред безбедности, јачања економије, неопходних друштвених реформи, да наша држава најпре буде саздана на здравим духовним темељима.

Србија има у томе, Богу хвала, на кога да се угледа. То су наши Свети владари Немањићи, са нашим оцем Светим Савом. Формула успеха немањићке Србије је била веома једноставна -они су прво служили Богу, а онда и народу, држећи се речи из Јеванђеља: „Иштите најпре царствоо небеско а све остало ће Вам се придодати". И Бог нам је помагао, Србија је била напредна и на војном и на културном и на економском плану.

Овакво опредељење није никакав повратак у прошлост, реч је не само о духовно-моралном, већ и о функционалном економском и социјалном концепту, који у остваривању државних и националних циљева и постизању користи за све наше грађане, поред наших радних, стваралачких напора рачуна и на Божју помоћ и сарадњу. Уосталом, немањићка Србија је за оно време била веома модерна. Поред високог духовног, културног и цивилизацијског нивоа, о чему сведоче фреске из наших манастира, Србија је у то време имала не само напредну рударску производњу – била један од највећих извозника племенитог метала – већ је имала и привредно законодавство – Закон о рудницима.

Србија, кроз свој Устав, законе и друге прописе, треба да штити основне вредности Божјег закона и одбаци морално и свако друго безакоње које нам намећу са стране. А ми сви, као наши преци, треба да у овом тешком и смутном времену постојано бранимо нашу православну веру, трудећи се да кроз међусобно праштање, покајање и друге духовне инструменте личног и колективног спасења, полако али сигурно савлађујемо нашу највећу националну слабост – неслогу. Суштина једног оваквог опредељења је да Божји благослов почива на овој држави и народу. А са Богом -као што нас наша историја убедљиво учи – могу се савладати све тешкоће и победити много јачи непријатељи.

 Геополитика

 

nspm.rs

Емил Влајки: Стаклена менажерија

Емил Влајки

На Балкану се, посебно у српским земљама, више не зна ни тко пије ни тко плаћа. Сваки час долазе неки званичници из Вашингтона, Москве, Брисела, Пекинга и исламских земаља. Једни доносе пројекте и понеку инвестицију, други поруке и пријетње. Сви службено тврде како долазе као пријатељи, како Србија напредује на путу према европском рају, како су односи Београда и Москве сјајни итд. А Вучић, кад год га нетко хвали, диже главу пут неба и вели свом народу, након што се његов глас одбије од стратосфере: „Ви сте за то заслужни, ја, као Господ, само радим оно што ви желите, а у интересу Србије".

За Вучића је изгледа највећи проблем Додик. Александар њему често поручује: „Ја се с овим и оним не слажем", а Додик, тврдоглав као мазга, ради по своме. Изгледа да је наумио, након истека свог мандата, да постане предсједник Србије, што Вучићу страшно смета, јер хоће поновно Тому на том мјесту.

У Србији постоји и опозиција. Тврди како Александар није требало да оде код Била Клинтона и да се понижава пред оним идиотима који су понављали причу о наводно српском геноциду над муслиманима у Сребреници. Тврде, како је требало да подржи Додиков референдум. Замјерају Вучићу што продаје Космет, што одлази на консултације у НАТО, што је дао изгласати закон о српској геноцидности. У томе предњаче Двери и НСПМ. Све у свему, тврде како њихов премијер издаје Србију, Републику Српску и Русију.

Војо, Хаг и правда

Уколико је точно да је Вучић такав, постоји теорија и због чега је то тако. И ту се морамо присјетити чувене Војине реченице изречене у Хашком трибуналу:

„Ако мени судите за ратне злочине, онда морате Вучићу и Николићу такођер судити,  јер су они радили исто што и ја".

Другим ријечима, у складу са теоријом завјере, Вашингтон (читај: такођер НАТО и Брисел), рекао је Аци и Томи, љутим Војиним радикалима: „Или ћете у Хаг, или ћете у власт. А ако изаберете ово друго, бит ћете наше слуге покорне". Епилог је познат: власт је била слађа.

 

И тако долазимо до коперниканског обрата! Пошто је Војо ослобођен сваке кривице гледе ратних злочина, онда то имплиците значи, да ни Ацо ни Тома не могу бити злочинци. А ако нису злочинци, онда их Запад нема зашто уцјењивати. А ако их нема зашто уцјењивати, онда то значи да ова двојица, ако су точне тврдње опозиције да су они издајице српског и руског народа, да ту издају раде својевољно.

Да ли је то баш све тако, или, хрватска блокада Србије

Нешто шкрипи у теорији о издајништву јер је Запад почео шиканирати Вучића. Прво су амерички маринци почели усред Београда понижавати српске власти. Британски дипломата Девенпорт је то наставио у Скупштини Србије. И таман када су се око тога страсти мало смириле, надошла је „хрватска бомба". „Браћа Хрвати" су блокирали поглавље 23 у вези уласка Србије у ЕУ.

Нитко није наиван да помисли како су садашњи хрватски НАТО полтрони то својевољно урадили. Примили су, дакле, инструкције из Вашнгтона.

Када се то преведе на дипломатски језик, онда то значи да Вашингтон није задовољан политиком Вучићеве владе.

У Србији су одмах бурно реагирали, изгледа не схваћајући о чему се ради, тврдећи како је овај потез Хрватске наставак проусташке политике коју „Лијепа Наша" води под вођством предсједнице Колинде Грабар Китаровић. И све је пошло у кривом смијеру.

Другим ријечима, или Запад ипак није задовољан Вучићевом политиком, па је нахушкао Хрвате на Србе, или је (и) нешто друго по сриједи.

Против кога би НАТО требало да интервенира

Некако у исто вријеме када се Хрватска окомила на Србију, објелодањен је, у хрватским медијима, „тајни" бриселски документ о могућој и пожељној НАТО интервенцији на „западном Балкану".

Наводно због исламског џихада и Додиковог дестабилизирања региона, али, имплиците, због све чешћих контаката између Србије и Русије. Успут, да Додик није био добио локалне изборе и тиме се потврдила приврженост народа њему, већ тада би био ухапшен. У погледу вахабизма, ствар је дјеломично смијешна, пошто су САД те које врше исламизацију Балкана. Али није смијешно када БиХ ХДЗ интензивира причу о трећем, хрватском ентитету унутар Федерације, што значи рат са мусиманима, а Хрватска је, прије пар мјесеци, мобилизирала знатан број резервиста.

Наравно, оно што Америка хоће, то је да стави српска подручја под своје. Можда хоће и да смањи муслмански териториј у БиХ како би се ријешила тамошњег исламског екстремизма, најопаснијег у Европи којег је, узгред речено, сама произвела.

Другим ријечима, Америка у БиХ, НАТО интервенцијом, планира комплексну акцију: успостављање трећег, хрватског ентитета, умањење и онемогућавање исламског екстремизма, те укидање Републике Српске и улазак Босне и Херцеговне у НАТО. А ако би Србија покушала да спријечи пропаст РС-а, трупе НАТО-а би биле на лицу мјеста спремне да интервенирају. 

Све се то не може десити прије Трампове инаугурације, па је прољеће највјеројатнији моменат да све отпочне. За надати се, да је аутор овог текста апсолутно у криву, да је обузет теоријама завјере и да се такве ствари више не могу дешавати на Балкану.

А ту је и „српски Трамп" који ће све то спријечити, зар не?

Ова стаклена менажерија: Амери, Руси, Брисел, исламисти, НАТО, Хрвати, Тома, Ацо, Војо, Додик, гдје се сви грубо сударају, остаје зачудо стабилна, а стаклени протагонистисе још увијек озбиљније не ломе; више пријете него што мисле прећи у акцију. Међутим, пошто је ово Балкан гдје је све најцрње могуће, а ствари плану изненада, лако је из стаклене прећи у крваву менажерију.

Боже правде! 

 

Poraz američkih intelektualaca

lemondediplomatique.hr

Poraz američkih intelektualaca | Le Monde diplomatique, hrvatsko izdanje

admin1

Serge Halimi

Pobjeda Donalda Trumpa na američkim predsjedničkim izborima izazvala je potpunu konsternaciju među intelektualnom elitom, duboko zabrinutom zbog krivih odabira naroda. Umjesto da razmisle o uzrocima privlačnosti "antielitističke" i "protestne" političke retorike, mnogi komentatori su skloniji zaključiti kako problem nije u sustavu i dosadašnjim politikama, nego u narodu koji ih ne razumije

Izbori u Sjedinjenim Državama jedni su od rijetkih koji imaju tako brze globalne posljedice. Nakon pobjede Donalda Trumpa, meksički pesos je snažno pao, u Francuskoj je porasla cijena stambenih kredita, Europska komisija je olabavila proračunski pritisak, izborni anketari i analitičari su posramljeni, ono malo kredibiliteta koji su još imali mediji blizu je nestanka, Japan je dobio poticaj za ponovno naoružanje, Izrael očekuje preseljenje američkog veleposlanstva iz Tel Aviva u Jeruzalem, a transpacifički trgovinski sporazum (TPP) je mrtav.

Ovaj vrtlog događaja potiče medijsko promišljanje raznih scenarija iz kojeg je vidljiva duboka zabrinutost: ako je čovjek koji je gotovo univerzalno opisan kao nesposoban i vulgaran mogao postati predsjednik Sjedinjenih Država, onda je, od tog trenutka, sve moguće. Posljedice američkih izbora na druge zemlje i ponavljanje sličnog scenarija drugdje čine se tim više mogućima jer je taj neočekivani ishod itekako primijetila i svjetska javnost, a ne samo stručnjaci za vanjsku politiku.

U zadnjih desetak godina bilo je mnogo sličnih izbornih iznenađenja. Gotovo u pravilu ih je slijedilo nekoliko dana kajanja neočekivano poraženih dužnosnika, a potom mirno nastavljanje s politikama koje su birači jasno odbacili. Ustrajnost nesporazuma tog tipa – ili ponavljanje takve igre – donekle se može razumjeti kroz činjenicu da većina protestnih birača živi daleko od velikih centara ekonomske, financijske, ali i umjetničke, medijske te sveučilišne moći. New York i San Francisco dali su snažnu podršku Hillary Clinton; London je uvjerljivo glasao protiv "Brexita" prošloga lipnja; prije dvije godine, Pariz je na lokalnim izborima izabrao ljevicu iako je na nacionalnoj razini pobijedila desnica. Čim izbori prođu, "uspješni ljudi" nastavljaju upravljati u prijateljskom okruženju, rukovodeći se primarno preporukama medija i Europske komisije. Oni naposljetku rezultate izbora uvijek mogu relativizirati pozivajući se na psihološke ili kulturne nedostatke protestnih birača koji diskreditiraju njihov bijes. Takvi se glasovi, u najboljem slučaju, svode na posljedicu manipulacije demagoga.

Ovaj tip denuncijacije protestnih glasova ima dugu povijest, posebno u kulturnim krugovima. Ne čudi stoga da analize Trumpovih birača kao "autoritarnih ličnosti", koje se već mjesecima promoviraju u medijima, izgledaju gotovo kao kopija "psiholoških portreta" koje su čuvari intelektualnog reda izrađivali kako bi ilustrirali podupiratelje "subverzivne" desnice, ali i ljevice, za vrijeme Hladnoga rata. Analizirajući konzervativnost radničke klase – tobože izraženiju nego kod srednje klase – američki sociolog Seymour Martin Lipset još je 1960. godine zaključio: "Ukratko, osoba proizišla iz radničke sredine često je izložena kažnjavanju, nedostatku ljubavi i općenito napetoj atmosferi i agresivnosti još od djetinjstva, a to zna stvoriti duboke osjećaje agresije koji se izražavaju kao etničke predrasude, politički autoritarizam i religijski milenarizam."1

U travnju 2008. godine, osam godina prije nego što je Clinton 62 milijuna Trumpovih birača nazvala "šakom jada" (basket of deplorables), Barack Obama je paradoks potpore republikancima u radničkoj klasi pripisao fenomenu glasanja protiv svojih interesa: "kako bi izrazili svoju frustraciju, [ljudi] se okreću svojim pištoljima ili religiji te mržnji prema onima koji nisu poput njih, neprijateljstvu prema imigrantima ili međunarodnoj trgovini". Frustracija nasuprot razumu: intelektualci i obrazovani ljudi, potpuno uvjereni u savršenu racionalnost svojih preferencija, šokirani su svim onim filistrima koji se s njihovom racionalnošću ne slažu.

Teško je naći bolji primjer onog što je sociolog Pierre Bourdieu nazvao "rasizmom inteligencije"2 – sve češćom pojavom na neoliberalnoj ljevici, ali i kod brojnih intelektualaca i radikalnih akademika – od komentara američkih izbora koji se pojavio na stranici prestižnog časopisa Foreign Policy. Čak i kad sam naslov – "Trump je pobijedio jer su njegovi birači neznalice, doslovno" – ne bi odmah otkrio poantu, ostatak opreme otklonio bi svaku sumnju: "Demokracija teži uspostavljanju narodne volje. No što se događa kada narod ne zna što radi?"3

Kako to obično biva, argumentacija je tobože potkrijepljena preciznim brojkama i podacima te kategoričkim stavovima. Autor, profesor filozofije Jason Brennan, koristi teške riječi: "Konačno je došlo do toga, Donald Trump je uvijek imao veliku podršku neobrazovanih i neinformiranih bijelaca. Ispitivanje Bloomberg Politicsa pokazalo je da je u kolovozu Hillary Clinton bila u golemoj prednosti od 25 posto u kategoriji sveučilišno obrazovanih birača. Nasuprot tome, na izborima 2012. godine isti su birači davali prednost Baracku Obami pred Mittom Romneyem, ali uz znatno manju razliku. Neku noć smo doživjeli nešto povijesno: festival gluposti. Nikada prije obrazovani nisu tako jednoglasno odbacili nekog kandidata. Isto tako, nikada prije neobrazovani nisu toliko jednoglasno podržali istog."

Brennan se čini više zadovoljnim nego uznemirenim tim antidemokratskim zaključkom. Poduprijet rezultatima "više od 65 godina" politoloških istraživanja, čvrsto je uvjeren kako "zastrašujući" nedostatak znanja većine birača potpuno diskvalificira njihov izbor: "U principu oni znaju tko je predsjednik, ali ništa više. Nije im poznato koja stranka kontrolira Kongres, što je uopće Kongres nedavno izglasao i je li sad ekonomija u boljem ili gorem stanju."

To se naravno ne odnosi na sve birače. Oni koji imaju pravo na mišljenje su fakultetski obrazovani, bili oni republikanci ili demokrati. Ludom srećom ili nekom slučajnošću, obrazovani ljudi poput Brennana su uglavnom skloniji slobodnoj trgovini, imigraciji, smanjivanju deficita, pravima homoseksualaca, progresivnoj reformi kaznenog sustava i konzervativnoj reformi socijalne države. Implicitni zaključak glasi: da su tog 8. studenog pobijedili obrazovanje i inteligencija, primitivni i indolentni Trump, "čiji se program, nesklon međunarodnoj trgovini i imigraciji, suprotstavlja konsenzusu ekonomista ljevice, desnice i centra", nikada ne bi mogao svoj luksuzni stan u centru New Yorka zamijeniti ovalnim uredom u Bijeloj kući. Uostalom, na jednom od svojih mitinga, milijarder je izjavio: "Volim neobrazovane ljude."

No ako je to sve točno, kako objasniti činjenicu da su i Baracka Obamu, ranije profesora prava na Sveučilištu u Chicagu, dva puta birali milijuni birača s malim ili nikakvim stupnjem obrazovanja? Kako opravdati sve one velike umove s Harvarda, Stanforda i Yalea koji su Sjedinjenim Državama donijeli npr. Vijetnamski rat, koji su osmislili invaziju Iraka ili omogućili izbijanje najveće financijske krize od tridesetih godina prošlog stoljeća?4 U osnovi, analize američkih izbora koje nastoje ojačati nepovjerenje prema moći rasuđivanja birača zapravo prije svega pokazuju duh vremena te potiču osjećaj superiornosti kod obrazovanog čitatelja. No tu leži politički rizik: u vremenima krize, "rasizam inteligencije" koji privilegira vladavinu meritokracije, obrazovanih i stručnjaka, zapravo priprema put za uspon onih koji žele vladati čvrstom rukom, a koje svakako više interesira indoktrinacija nego obrazovanje.

Prosvijećeni vođe i izgubljeni narod

Iako se dosta komentatora koncentriralo na rasističku i seksističku dimenziju izbora, malo tko je obratio pažnju na činjenicu da su, unatoč povijesnoj kandidaturi jedne žene za predsjednicu, razlike u glasačkim preferencijama između muškaraca i žena ostale iste kao i ranije dok su znatno veće razlike između glasačkih preferencija bijelaca i crnaca čak smanjene. Režiser Michael Moore, koji je predvidio pobjedu Trumpa, to je i rekao na MSNBC-ju 11. studenog: "Morate prihvatiti da su milijuni ljudi koji su glasovali za Baracka Obamu ovaj put promijenili mišljenje. Oni nisu rasisti."

Lijevo orijentirani demokratski zastupnik iz Minnesote Keith Ellison, inače crnac i musliman, otišao je i korak dalje: "Nismo imali dobar rezultat ni kod Latinoamerikanaca i Afroamerikanaca. Dakle taj pokušaj da se sva krivnja za poraz demokrata prebaci na bijelu radničku klasu je pogrešan."5 Ellison je sada kandidat je za vodstvo Demokratske stranke koju želi usmjeriti "dalje od identitetskih politika". To je bila želja i Bernieja Sandersa, a Ellison je bio jedan od rijetkih članova kongresa koji su ga podržali na predizborima. Obraćajući se studentima, Sanders je za vrijeme kampanje izjavio: "Nije dovoljno reći nekome: žena sam, glasujte za mene. Ne, to nije dovoljno. Ono što nam je potrebno, to je žena koja je dovoljno hrabra suprotstaviti se Wall Streetu, osiguravajućim društvima, industriji fosilnih goriva." S obzirom na to da su američka sveučilišta jedno od mjesta na kojima je briga za raznolikost zamijenila brigu za ravnopravnost i na kojima kulturne predrasude nisu rijetke, Sanders nije nužno kucao na otvorena vrata.

No čini se bez uspjeha, jer za dobar dio demokrata svaki birač uvijek pripada nekoj od grupa koje nikada nisu ekonomski određene. Stoga, ako su crnci glasovali protiv Clinton, mora da su mizogini; ako su bijelci glasovali za Trumpa, mora da su rasisti. Ideja da npr. crnci mogu biti industrijski radnici pa im se sviđa protekcionistička politika republikanskog kandidata ili da bijelci mogu biti bogati porezni obveznici kojima su bitna njegova obećanja o smanjenju poreza, nikako ne pada na pamet demokratskim stratezima.

No ove su godine razina obrazovanja i visina prihoda određivali biračke preferencije više nego rod ili boja kože, odnosno te su se varijable najviše promijenile od prošlih izbora. U grupi bijelaca bez visokog obrazovanja prednost republikanaca bila je 25 posto prije četiri godine, a na zadnjim izborima 39 posto.6 Sve donedavno, demokrat nije mogao biti izabran bez te demografske skupine. Smatrajući da je bijelih radnika sve manje u američkoj populaciji,7 da se raspada sindikalna infrastruktura i da sve više bijelih radnika glasa "krivo", neki demokrati, čija se strategija svodi na inzistiranju na temi različitosti, kao da se privikavaju na činjenicu da su zauvijek izgubili njihove glasove.

Taj politički fenomen nije specifičan za Sjedinjene Države. Govoreći o studentima s obje obale Atlantika, talijanski povjesničar Enzo Traverso tvrdi: "Nitko od njih se nije izjasnio kao potencijalni glasač Trumpa. I svi uglavnom imaju isto objašnjenje: 'mi smo kulturni, ugledni, inteligentni – i bogati'; oni drugi, seljačine, su nasuprot tome 'ružni, prljavi, zli', da citiram slavni talijanski film (Brutti, sporchi e cattivi, 1976.). Taj dip diskursa nekad je koristila nacionalistička desnica kada je opisivala radničku klasu.8 Umjesto neprestanog prozivanja "seljačina", korisnije bi bilo da se proba izgraditi neki kredibilitet kod njih. Apstraktni i nerazumljivi diskurs kritike sve se više pretvara u neku vrstu pomodnog radikalnog verbalizma koji uopće ne komunicira s ljudima u manjim gradovima ili devastiranim dijelovima zemlje u kojima npr. raste broj samoubojstava i gdje ljude povrh svega muče egzistencijalna pitanja.

Rezultat je situacija u kojoj je desnica uspjela transformirati antiintelektualizam u efikasno političko oružje, u vlastiti kulturni identitet.9 U vrlo popularnom letku, republikanci su 2002. godine okrenuli u svoju korist stigmu "seljačine": "Većina stanovnika crvene Amerike [boja republikanaca] ne zna dekonstruirati postmodernu literaturu, davati pravilne instrukcije guvernanti, odabrati Cabernet s okusom sladića. No mi znamo odgojiti našu djecu, spojiti instalacije u našim kućama, razgovarati o Bogu s lakoćom i jednostavnošću, popraviti motor, koristiti oružje ili električnu pilu, uzgojiti šparoge, živjeti mirno bez sustava alarma ili psihoanalitičara."10

Većina stanovnika "crvene Amerike" više ne čita tiskane medije, koje je Trump nazvao "iskvarenima", "korumpiranima", "neiskrenima" i kojima se redovito izruguje na svojim skupovima. S obzirom na to da je neprestano lagao tijekom cijele svoje kampanje, republikanski kandidat je zaslužio kritike medija. No istina doista nije univerzalna karakteristika američkog tiska, i ne donosi osobit profit. Angažman medija u korist Clinton i njihovo neshvaćanje Trumpovih birača proizlazilo je iz njihovih kulturnih i socijalnih ograničenja. Kolumnist New York Timesa Nicholas Kristof objasnio je 17. studenoga na Fox Newsu: "Problem novinarstva je da favorizira sve vrste različitosti na štetu ekonomske ravnopravnosti. Ne računamo dovoljno na ljude iz radničkih i ruralnih zajednica." Iako se ta sociološka pristranost redovito dokumentira i komentira već četvrt stoljeća, teško je očekivati da će nestati sutra.

Kandidati "izvan sustava" više ne oklijevaju koristiti mržnju koju izazivaju u medijima. U Italiji, Giuseppe ("Beppe") Grillo je iz američkih izbora izvukao lekciju za sebe i svoju stranku: "Kažu da smo seksisti, homofobi, demagozi i populisti. Ne shvaćaju da milijuni ljudi ne čitaju više njihove novine i ne gledaju njihovu televiziju."11

Neki su to izgleda ipak shvatili. Na kanalu France Inter nekadašnji PR-stručnjak Frédéric Beigbeder, a sada pisac i novinar, priznao je s rezigniranom lucidnošću da su on i njegova generacija izgubili utjecaj: "Prošli tjedan sam objašnjavao, potpuno uvjeren, da će Trump izgubiti predsjedničke izbore. […] Nijedan intelektualac nije mogao napisati nešto što bi moglo spriječiti njegovu pobjedu. […] Vlast izabrana od naroda je jedina vlast pod kojom bih želio živjeti, no što ja znam o narodu? Živim u Parizu, ili sam u Ženevi; posjećujem pisce, novinare, režisere. Živim potpuno odvojeno od naroda i njegovih problema. To nije samokritika, nego jednostavna sociološka činjenica. Putujem po zemlji, ali ljudi koje susrećem zanimaju se za kulturu – to je intelektualna manjina koja ne reprezentira ovu duboko revoltiranu zemlju."

Kalifornija je većinski glasovala za Clinton, koja je ostvarila spektakularne rezultate kod visokoobrazovane populacije i u najbogatijim dijelovima ove savezne države, često gotovo potpuno naseljenim bijelcima. Zgroženi rezultatom, neki stanovnici Kalifornije traže odcjepljenje, odnosno "Calexit". Gavin Newsom, zamjenik guvernera Kalifornije i bivši gradonačelnik San Francisca, grada u kojem je Trump dobio samo 9,78 posto glasova, ne dijeli njihovo mišljenje. On se planira boriti protiv politika novog predsjednika udruživanjem s "prosvijećenim vođama" Zapada. Jedino što mu preostaje jest da ih pronađe.

S francuskog prevela: Dorotea-Dora Held

---

1 Seymour Martin Lipset, Political Man: The Social Bases of Politics, Doubleday, New York, 1960.
2 Pierre Bourdieu, Questions de sociologie, Éditions de Minuit, Pariz, 1981.
3 Jason Brennan, "Trump won because voters are ignorant, literally", Foreign Policy, Washington, DC, 10. studenog 2016.
4 Lambert Strether, "Three myths about Clinton's defeat in election 2016 debunked", Naked Capitalism, 14. studenog 2016., nakedcapitalism.com
5 "Vice News", HBO, 16. studenog 2016.
6 Thomas Edsall, "The not-so-silent white majority", The New York Times, 18. studenog 2016. Razlika u korist republikanaca među visokoobrazovanim bijelcima smanjila se s 14 na 4 posto.
7 Udio je pao s 83 posto 1960. godine na 34 posto 2016. godine.
8 Politis, Pariz, 17. studenog 2016.
9 "Stratagème de la droite américaine: mobiliser le peuple contre les intellectuels", Le Monde diplomatique, svibanj 2006.
10 Blake Hurst, "Seeing red", The American Enterprise, Washington, DC, ožujak 2002.
11 The International New York Times, 14. studenog 2016. godine.

 

Varoufakis: Slavimo fašiste, dekonstrukcija Europe na visokoj je razini i ubrzava se

lider.media

Varoufakis: Slavimo fašiste, dekonstrukcija Europe na visokoj je razini i ubrzava se - Lider Media

Autor Gordana Gelenčer

Čak ni Thomas Piketty i njegov ‘Kapital u 21. stoljeću’ nije tako brzo uspio rasprodati karte za HNK-ov ‘Filozofski teatar’. Godinu i pol nakon ostavke na mjesto grčkog ministra financija Janis Varufakis plijeni pozornost svojim istupima jednako kao u vrijeme dok je otporom kreditorima živcirao njemačkoga kolegu Wolfganga Schäublea. I ne samo njega. Pokušavajući Grčkoj kupiti vrijeme i nagoditi se za normalniju otplatu duga, Varufakis je u ekonomiju uveo pomalo zaboravljenu teoriju igara. Igru je, znamo, na kraju izgubio. Njegovoj su popularnosti zasigurno pridonijele i knjige u kojima beskompromisno otkriva što ne valja s modernom ekonomijom i zašto ona rastače Europsku uniju. Tvorevinu koja bi na kraju priče mogla postati najvećim gubitnikom globalne financijske krize.

• S obzirom na rezultate austrijskih izbora i talijanskoga referenduma postoji li sada malo više nade za Europsku uniju ili se raspad samo ubrzao?

– Dekonstrukcija Europe na visokoj je razini i ubrzava se, dakle s ovim se događajima ništa nije promijenilo kako bi se stanje stvari bolje razumjelo. Već to da slavimo i talijansko i austrijsko ‘ne’, ali takvo na kojemu su fašisti dobili 48 posto glasova, pokazuje koliko su stvari postale očajne.

Kapitalizam je uvijek u sukobu sâm sa sobom i s društvom. On je poput morskoga psa: što je uspješniji, što više jede oko sebe, to će uskoro više gladovati. Kapitalizam jede društveno tkivo; ako ga pojede previše, onda umire.

• Nije li s obzirom na predugu krizu iz koje Europa ne zna pronaći izlaz očekivan uspon radikalne desnice?

– Očekivan i prirodan možda jest, ali normalan sigurno nije. No logično je očekivati takav razvoj situacije kad je financijski sektor kolabirao jednakom snagom kao i 1929. Upravo nam se to dogodilo 2008., no Europa je sve te godine ostala u fazi poricanja, pretvarajući se da može funkcionirati na temelju ‘business as usual’. Zbog toga se realna ekonomija fragmentirala i samo je pitanje vremena kad će je deflacija potpuno uništiti. A deflacija sa svim svojim posljedicama, vidjeli smo 30-ih godina, rađa monstrume.

• Rejtinške agencije Italiji već prijete, to je već viđeni scenarij…

– Nestabilnost će se samo pojačavati. A primjera iz povijesti ima napretek, pogledajte primjer Sovjetskoga Saveza. Svaki ekonomski sustav koji na životu drži autoritarnost i poricanje stvarnosti održava se neko vrijeme, ali kad počne pucati, slom stiže brzo i s velikom cijenom.

• Govorite o komunističkom sustavu, ali mi ipak živimo u ‘najboljem od mogućih svjetova’?

– Možete živjeti u iluziji stvarnosti, ako baš želite. Velika ekonomska kriza 30-ih godina prošloga stoljeća nije se dogodila ni socijalizmu ni komunizmu, nego upravo kapitalističkom sustavu. Nemojmo zaboraviti, deseci milijuna ljudi posljedice krize platili su svojim životom. Nismo daleko od takva scenarija.

 

• Možda se tračak nekog drugog puta može iščitati iz talijanskoga ‘ne’ reformi Ustava, to više ako znamo da je reformu pisao J. P. Morgan?

– Političari su svoju vlast predali u ruke financijera. U trenutku kad su zakone počele pisati financijske tvrtke, političari su počeli provoditi toksičnu politiku, toksičnu za pojedine zemlje članice, za njihova gospodarstva, toksičnu za EU kao zajedničku tvorevinu. U cijeloj Europi ne vidim nijednog političara koji razumije dubinu problema ili takvog koji nije dopustio da stvari preuzme financijski establišment. Iz sadašnje perspektive zlokobno zvuči Rooseveltovo upozorenje 1944. u Bretton Woodsu kad je dao jedan jedini ultimatum – bankarima pristup zabranjen!

• Sada je prekasno. Štoviše, ako neka banka u Italiji sada kihne, treba li strahovati od domino-efekta?

– Apsolutno. No osim po domino efektu zajedništva nigdje nema. Koliko smo se udaljili od osnovne ideje zajedništva, pokazuje način na koji je Europa rješavala krizu. Od početka su političari inzistirali na grčkoj krizi, na talijanskoj krizi, na španjolskoj krizi. Nikada, ni u jednom trenutku, nitko nije pomislio da je riječ o europskoj ekonomskoj krizi. Nikad nismo imali koherentnu politiku koja bi rješavala našu, europsku krizu. Zašto nismo kao Europljani odgovorili na krizu racionalnim paketom politika? Odgovor je u temeljima Unije. Ona nije stvorena kao transnacionalna vlada, nego kao kartel. I to kartel koji se zvao Europska zajednica za ugljen i čelik, na načelima sličnim poput OPEC-a. Bruxelles je stvoren kao administrativni centar kartela. A problem je s kartelima što ih je nemoguće demokratizirati i pretvoriti u funkcionalnu vladu koja će odluke donositi na korist svih članica.

• Je li i euro jedan od razloga propadanja EU? Euro podrazumijeva jednaku razinu produktivnosti u Njemačkoj kao i u industrijski manje razvijenima Grčkoj, Italiji, Španjolskoj, Hrvatskoj…?

– Euro je, vjerojatno, najgori monetarni eksperiment u povijesti. No za njega je postojao itekakav razlog. EU je kartel, a kartel traži stabilnost, jednake cijene, poput OPEC-a koji ima dolar. Europa je trebala zajedničku valutu i stvorila ju je. No ako već stvaramo zajedničku valutu mehanizmom kružnoga gospodarstva,višak novca, odnosno profita, trebao je stići do zemalja kojima manjka kapitala. Ako toga nema, stvar puca. To nam se upravo događa iako svi uporno zatvaraju oči.

• Ali ništa od toga ne može amnestirati Grčku i njezin golemi javni sektor, napuhana prava, potrošnju i nabujali javni dug. Kritičari se pitaju ne bi li, da je u neku drugu zemlju ‘upumpano’ toliko novca, ta zemlja već bila Njemačka?

Osim po domino efektu zajedništva nigdje nema. Koliko smo se udaljili od osnovne ideje zajedništva, pokazuje način na koji je Europa rješavala krizu.

– Ništa od tog novca koji spominjete nije stigao u Grčku, u njezin javni sektor, u prava zaposlenih ili u bilo što drugo. Taj je novac u cijelosti otišao bankama. Dopustite mi analogiju: prije nekoliko stoljeća, kad je Europom harala crna smrt, Crkva i vlast uvjeravali su narod da je razlog haranja smrti njegov grješni život. Preporučili su ljudima da puštaju krv jer će tako sprati grijehe i izbjeći smrt. Kad to nije uspijevalo, uvjeravali su ih da su pustili premalo krvi i preslabo okajavali grijehe. Točno taj stupanj racionalnosti imamo i danas.

• Mislite da ste racionalni ako se nadate da će Diem 25 ili bilo koji slični pokret u svijetu donijeti promjene? Živimo u svijetu kapitala, ekonomskih jednadžbi, ne u svijetu u kojemu ljudi nešto znače.

– Kapitalizam je uvijek u sukobu sâm sa sobom i s društvom. On je poput morskoga psa: što je uspješniji, što više jede oko sebe, to će uskoro više gladovati. Kapitalizam jede društveno tkivo; ako ga pojede previše, onda umire. Kad se društvo oporavi, ponovno oživljava. Ako demokracija sada pobijedi i ako financijskoga duha vrati u bocu, kapitalizam u ovakvom obliku neće preživjeti.

• Dakle, rješenje je…?

– Demokratski pokret koji neoliberalnu iluziju i financijsku hobotnicu vraća onamo gdje i pripada, u prašinu povijesti.

Komentari

 

fakti.org

Архива Хашког трибунала иде у Сарајево - да NATO буде чист, а Срби - заувек злочинци

НЕЋЕ ОСТАТИ У ХАГУ, ОДНОСНО ХОЛАНДИЈИ, А НИ ЗАВРШИТИ У ЊУЈОРКУ ИЛИ ВАШИНГТОНУ

 

• Пресељавају је у Сарајево зато што би у Холандији, као и у САД, комплетан Архив би био доступан јавности, а поготово истраживачима, научницима, новинарима, правницима. Избором Сарајева, ништа од тога. Напротив! Сарајевски чувари архива побринуће се боље него и саме хашке судије и тужиоци да сакрију све што српске „злочине" и муслиманско-бошњачку „невиност" ставља под сумњу
• Они су се уортачили у одбрани званичне верзије о грађанском рату у БиХ. Потписан је и одговарајући уговор којим је озваничена нова фаза успешне сарадње муслиманског Сарајева и западних интервенциониста
• Бошњаци ће се побринути да поставку архиве у Сарајевској вијећници додатно прилагоде схеми по којој су они били невине жртве, а Срби - помало и Хрвати - злочинци
• Нико ваљда није више толико наиван да очекује да из Хашког архива у Сарајевској вијећници сазнамо зашто је Насер Орић ослобођен, зашто нико није оптужен за Возућу и Скелане, зашто није суђено муџахединима који су се фотографисали са одсеченим српским главама, зашто нико од власти у Сарајеву није „по командној" одговарао за Казане, за стрељање у Великом парку, за неколико хиљада српских жртава у граду, или -како је Шешељ ни крив ни дужан „одрапио" 12 година у притворској јединици у Шевенингену...
• Из депоа Хашког трибунала би се, поред осталог, могло много сазнати о „геноциду" у Сребреници. Међутим, Срби у Србији су законом против негирања геноцида, сами себи забранили да истражују шта се стварно догодило у Сребреници. А ако то падне на памет некоме Србину из Српске, добиће верзију верзије Архиве која представља политички маркетинг Хашког трибунала и бошњачког естаблишмента

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, Фонд стратешке културе

 

        „ИДУЋЕ године, послије затварања Хашког трибунала, судска архива биће повјерена на чување Сарајеву и смјештена у репрезентативном здању старе градске Вијећнице" - јављено је недавно из главног града Холандије, али није изазвало већу пажњу српских медија.

        Зачудо, Архив неће остати у Хагу, гдје је овај суд столовао и гдје се налази и Међународни суд правде, који се такође бавио тужбом за „геноцид у Сребреници", а неће бити ни пренесен у Сребеницу, гдје је геноцид „извршен". Неће отићи ни у Њујорк, иако су УН оснивач овог суда, а ни у Вашингтон, иако су САД његов финансијер.    

        Зашто баш у Сарајево?

        Зато што су у Холандији, као и у САД, загарантована права на цјеловиту информацију и комплетан Архив би био доступан јавности, а поготово истраживачима, научницима, новинарима, правницима. Сребреница је, опет, на територији Републике Српске, која је заинтересована да се што прије сазна како су изван суднице вођени процеси који су је стигматизовали као „геноцидни ентитет".

        Избором Сарајева, ништа од тога. Напротив! Сарајевски чувари архива побринуће се боље него и саме хашке судије и тужиоци да сакрију све што српске „злочине" и муслиманско-бошњачку „невиност" ставља под сумњу.

        Они су се уортачили у одбрани званичне верзије о грађанском рату у БиХ.

        Потписан је и одговарајући уговор којим је озваничена нова фаза успјешне сарадње муслиманског Сарајева и западних интервенциониста.

        Како тек сада сазнајемо од бившег предсједника суда Италијана, архивски материјал је још од уназад осам година припреман да, усудићемо се да претпоставимо, опере лошу професионалну репутацијуи још гори морални кредибилитет тужилаца, судија и овог суда у цјелини, као правног инструмента империјалног насиља суперсиле и њених вазала.

        По истој слободној претпоставци, Бошњаци ће се побринути да поставку архиве у Сарајевској вијећници додатно прилагоде схеми по којој су били невине жртве, а Срби, помало и Хрвати - злочинци.

        Откуд нам такве негативне претпоставке?

        Послије свега што нам се посљедњих деценија дешавало у Хашком трибуналу и око њега, нико ваљда није толико наиван да очекује да из Хашког архива у Сарајевској вијећници сазнамо зашто је Насер Орић ослобођен, зашто нико није оптужен за Возућу и Скелане, зашто није суђено муџахединима који су се фотографисали са одсјеченим српским главама, зашто нико од власти у Сарајеву није оптужен по командној одговарао за Казане, за стријељање у Великом парку, за неколико хиљада српских жртава у граду, како је Шешељ ни крив ни дужан „одрапио" 12 година у притворској јединици у Шевенингену, итд., итд.

 

        А, такође, неће бити изложене одбране оптужених и њихових адвоката, експертизе одбране и свједоци одбране, које је судско вијеће игнорисало.

        А што је најважније, у старој градској Вијећници у Сарајеву неће бити архиве о политичким и међународно-политичким узроцима избијања грађанског рата у БиХ.

        Неће бити стенограма о мајоризацији српских представника и Скупштини, Влади и Предсједништву, ни о Цимермановим инструкцијама Алији Изетбеговићу да повуче потпис са Лисабонског споразума, који је био посљедња шанса да се избјегне рат.

        Неће бити ништа о америчкој опструкцији европских мировних иницијатива, као ни о стратегији САД да продужавањем рата изнуде борбено ангажовање и останак NATO-а у Европи и послије пада Берлинског зида.

        То је препуштено Сноудену и Викиликсу, које САД гоне по свијету не зато што лажу, него зато што откривају непријатне истине о политици суперсиле.

        У Хашкој судници стављен је табу на те опасне везе и када би неко од оптужених, адвоката или свједока поменуо кључну улогу САД у босанкој трагедији, закуњале судије би се нагло тргле, нервозно прекидале говорника, правиле паузе, подизале тон и пријетиле. Укратко, ни у једном тренутку нису заборављали откуда им стижу баснословне плате.

        Суд се идуће године затвара и ваља прећи на маркетиншку фазу чишћења непријатних трагова. Његови менаџери морају да похране непрегледна брда материјала који се годинама гомилао у његовим депоима.

        Да није ријеч о метафори, могли су се увјерити оптужени, њихови адвокати, експерти и свједоци јер су одмах по доласку у Хаг за сваки предмет добијали гомиле папира који нормалан човјек не би стигао пажљиво да прочита ни мјесецима након предвиђеног окончања процеса. Да би се од тога направио сређен материјали селекција пожељних прилога, требало је много рада и памети, али и познавања прилика на терену.

        Постоји индиција да је не само тај големи и сложени подухват у Хагу иза сцене координисао један релативно анонмни Сарајлија. Ни Бошњак ни Србин ни Хрват, бриљантно интелигентан и тотално аполитичан, био је идеалан кадар за високо софистициране позадинске послове у Трибуналу.

        Овог прије четврт вијека још младог човјека природа је обдарила таквом памећу и талентом да се суверено кретао у најразчичитим областима - од источњачке филозофије, балистике, музике и анимнираног филма до информационих технологија. Са ратом је избјегао из града, а јавио се само једном од бројних сарајевских пријатеља који су навраћали у Хаг.

 

        „Радим нешто повјерљиво за Трибунал и од вишка прихода купујем некретнине".

        А приликом двочасовне посјете породици у Сарајеву, међународна полиција је обезбјеђивала читав кварт. Ако не од Сноудена и Викиликса, можда једног дана када више не буде важно, и од њега сазнамо нешто од онога што недостаје у архиви, а нисмо до тада знали.

        Трамп је, не само у предизборној кампањи него и као новоизабрани предсједник, изјавио да неће да понавља грешке претходника и да САД више неће рушити режиме у иностранству и обрадовао читав свијет. А ту негдје, јел да, спадамо и ми са простора бивше Југославије.

        То, међутим, не значи и да ће поменуте грешке Трамп ретроактивно исправљати, чак ни у мјери у којој је то било уопште могуће. Али, ако већ неће бити ратних репарација и одштете за настрадале и истина би била љековита. Неће је бити ни о Украјини, Ираку, Либији, Египту, Сирији, па што бисмо баш ми били часни изузетак.

        У данас 95 одсто муслиманском Сарајеву и претходно прилагођена Хашка архива временом ће селективно нестати у некој „поплави" или „пожару".

        „Босански јавашлук!" У сваком случају, САД и западни савезници су обезбиједили вишеструки катанац за своју нејавну улогу у распаду ех Уu и рату у БиХ.

        Из депоа Хашког трибунала би се, поред осталог, могло много сазнати о „геноциду" у Сребреници. Међутим, Срби у Србији су законом против негирања геноцида, сами себи забранили да истражују шта се стварно догодило у Сребреници. А ако то падне на памет некоме Србину из Српске, добиће верзију верзије Архиве која представља политички маркетинг Хашког трибунала и бошњачког естаблишмента.

        Очекивања да ће са затварањем, рад Хашког трибунала постати мета стручних и научних анализа и оспоравања озбиљних западних представника правне струке, изјаловила су се. Актери су напросто о свему унапријед мислили.

        Али, боже мој, недавно је послије 100 година откривено да су британске службе увукле САД у Велики рат тако што су Нијемцима потурили лажну информацију да амерички путнички брод превози оружје за покрет отпора у Европи.

        Од њемачког торпеда настрадало је неколико стотина цивила, а остало је позната историја Првог свјетског рата.

        Дакле, има наде.

 

Русија, Турска и Балкан

fsksrb.ru

Петар Искендеров - Русија, Турска и Балкан | Фонд Стратешке Културе

Петар ИСКЕНДЕРОВ

У реализацији пројекта „Турски ток", који је позван да постане кључни елемент обезбеђења енергетске безбедности Балкана и читаве југо-источне Европе, дошло је, можда, до одлучујућег напретка. Парламент Турске огромном већином гласова је ратификовао међувладин споразум Москве и Анкаре од 10. октобра текуће године о изградњи гасовода, а одмах за тим одговарајући документ потписао је и турски председник Реџеп Тајип Ердоган. [www.tccb.gov.tr/basin-aciklamalari/365/65252/6765-6766-sayili-kanunlar.html]

Како истичу турски медији, гласање по пројекту „Турски ток" у националном парламенту је показало да ово питање има међу делегатима и јавним мњењем земље, подршку без преседана. Према саопштењу часописа Milliyet, за подршку изградњи гасовода изјаснило се 210 посланика од 223 колико их је учествовало у гласању. Седмеро је гласало против и шесторо је било уздржано. [www.milliyet.com.tr/tbmm-turk-akimi-projesini-onayladi-ekonomi-2354725/]

Одмах после тога, закон о ратификацији споразума са Русијом о изградњи гасовода „Турски ток" потписао је председник Турске Ердоган.[www.resmigazete.gov.tr/eskiler/2016/12/20161206-10.pdf]

Одлука коју су донели виши органи државне власти Турске, практично уклања и последње препреке на путу реализације пројекта „Турски ток". Како је потврдио Алексеј Милер, председник Управног одбора „Газпрома", изградња морског дела гасовода почеће за мање од годину дана. „Ми данас са увереношћу говоримо о томе да ће у другој половини 2017. године почети изградња морског дела „Турског тока". Оба крака ће бити пуштена у погон до краја 2019. године" – изјавио је он.[www.vestifinance.ru/articles/78571]

Подршка пројекту „Јужни ток" од стране Анкаре, диктирана је у значајној мери сопственим економским и геополитичким рачуницама (која носи ситуативни каркатер) – које у овој области објективно одговарају интересима како Русије, тако и држава југо-источне Европе. За време свог сусрета са председником Русије Владимиром Путином (који је одржан у августу у Санкт Петербургу), Реџеп Тајип Ердоган је изјавио да је Турска заинтересована за изградњу гасовода, пошто самим тим намерава да обезбеди испоруке гаса у Европу – што обећава Анкари како финансијске, тако и политичке угодности, а поред тога, омогућава јој допунске полуге притиска на Европску унију. [www.rbc.ru/politics/06/12/2016/5846499b9a7947ea6c934074]

Међутим, то је управо тај случај када је Брисел принуђен да пожање плодове сопствене кратковиде политике. Практично блокиравши реализацију пројекта „Јужни ток", која наводно јача позицију Русије, руководство Европске комисије је самим тим направило свој избор у корист тога, да ће се наћи у зависности од Турске. И сада ће се у рукама Анкаре одмах наћи два инструмента притиска на ЕУ – врата која отварају пут у Европу стотинама хиљада избеглица, – и „гасни вентил".

На руку Турске иду и растуће потребе Европљана за руским гасом. Узгред, извоз гаса из Русије у Италију (која у перспективи може бити прикључена на гасни крак гасовода „Турски ток") за период од 1 до 30 новембра текуће године увеличао се (према подацима „Газпрома") за 36,5% у поређењу са аналогним периодом 2015. године.[www.gazprom.ru/press/news/2016/december/article294747/]

Међутим, успешан пробој пројекта „Турски ток" добија кључни значај не толико у гасној сфери, него у ширем плану обезбеђења енергетске безбедности Балкана и југо-источне Европе. Ради се о новим перспективама сарадње држава региона са Русијом, у том смислу и у области атомске енергије. Москва и Анкара намеравају да присвоје статус стратешког пројекта програму изградње нуклеарне електране „Акују" – чији први блок може бити пуштен у погон 2023. године. Одговарајућа питања размотрили су ових дана премијер Русије Дмитриј Медведев и његов турски колега Бинали Јиљдирим. „Ми смо констатовали да се сада могу скупити обрти, како би у најмању руку први блок нуклеарне електране био пуштен у погон за експлоатацију до 2023. године, то јест, до стогодишњице Турске Републике" – подвукао је у вези с тим шеф руске владе.[www.vestifinance.ru/articles/78565]

„Кофер премијера Јиљдирима је препуњен преко мере" – овако је прокоментарисао садашње стање односа Русије и Турске турски часопис Akşam. Према њиховом мишљењу, у овом тренутку ти односи се развијају у тесној повезаности економских и политичких питања – у том смислу и у контексту сиријског регулисања, а такође и активније прикључења Москве приликом решавања кипарског проблема, који је поздравила Анкара. „Замислите, Русија и Турска, делујући заједно, обезбедили су режим прекида ватре у Сирији. А затим су и кипарски преговори, захваљујући залагањима две земље, стигли до одређене тачке. Зар се после свега тога САД могу назвати „супердржавом"? – поставља реторичко питање турско издање. [www.aksam.com.tr/yazarlar/emin-pazarci/enflasyondaki-c2dusus-suruyor/haber-573953]

Сарадња Русије и Турске – у том смислу и у области нуклеарне енергије – јесте јасан сигнал Бугарској која се по том питању нашла у међународно-правном ћорсокаку, препуном значајних финансијских губитака. Као што је познато, 2012. године бугарска држава је под притиском ЕУ донела једнострану одлуку (која је у супротности са руско-бугарским споразумом) о отказивању изградње нуклеарне електране „Белене" – иако је у том тренутку у Русији већ био изграђен први комплет опреме за нуклеарну електрану. Разматрањем питања бави се Арбитражни суд при Међународној трговачкој палати у Женеви, који је у резултату суђења обавезао Бугарску да компензује руском „Атомстројекспорту" штету у износу 620 милиона евра. [www.rbc.ru/rbcfreenews/58108a859a79470f49d73fef]

Треба подсетити такође на сложености у руско-српској сарадњи у гасној области, које су изникле последњих година због кривице Београда. Како показује искуство, послушно следовање трајекторије Брисела није баш најбоље средство за обезбеђење сопствене енергетске и финансијске безбедности. Због тога Београд, Софија и друге балканске престонице треба пажљивије и самосталније да размотре те процесе који се одигравају у овом тренутку на европском енергетском – и не само енергетском – пољу.

 

politika.rs

Међународни судови за Африканце и Балканце

Гордон Бардош

Вештина која се веома цени у политици и дипломатији је способност „креативног тумачења" разних ситуација, договора и проблема. У скоријој прошлости видели смо како се то ради у пракси. На пример, кад је Слободан Милошевић пристао на Дејтонски споразум, мислио је да је испунио услове за укидање санкција Србији. Међутим, онда се испоставило да постоји и „спољни зид санкција", с новим условима које треба испунити. У годинама након тога сазнало се и да не постоји само верификовани Дејтонски споразум, него да постоји и „дух Дејтона", који се мора поштовати.

Слично је било и за време преговара о статусу Косова 2006–2008. У Вашингтону се у то време често чуо аргумент да у резолуцији 1244 СБ УН не пише да се „потврђује приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије". Према новом „креативном тумачењу" те речи нису у самој резолуцији, него су у преамбули, и у Анексу 1 и Анексу 2...

Имамо и примере како дипломате могу да одбаце неке непријатне чињенице захваљујући креативним дефиницијама специфичних проблема. Помињемо с тим у вези бившег америчког амбасадора у Хрватској Питера Галбрајта. Упитан у августу 1995. да ли је протеривање десетина хиљада људи из њихових кућа „етничко чишћење", Галбрајт је одговорио негативно, пошто је по дефиницији етничко чишћење „пракса подржавана из Београда", а да „хрватски војни успех" може бити позитиван корак ка решавању сукоба. Итд. Итд.

Ових дана имали смо прилику да видимо и једно „креативно тумачење" (осмогодишњег) неодржавања избора у Мостару, или отказивања избора у Стоцу. Према тумачењу високог представника у БиХ Валентина Инцка, суштина проблема нису лоши односи (да не кажемо нетрпељивост) између Хрвата и Муслимана, него проблеми долазе из Бања Луке...(?)

Наравно, не треба се превише надати да ће бити поштења у дипломатији. Као што једна стара дефиниција каже – „Дипломата је џентлмен који је послат у иностранство да лаже у корист своје земље."

Међутим, кад креативно тумачење излази из сфере дипломатије и улази у домен правде, проблем је онда много озбиљнији. Да опет поменемо неколико примера из Босне: кад је недавно један војник гласао на мирном референдуму о датуму празника у РС, одмах је покренут дисциплински поступак против њега. Кад је пак други војник, под пуним именом и презименом, на својој фејсбук страници напао новинарку која је критиковала ношење хиџаба и бурке по Сарајеву, и јавно питао: „Има ли какав добровољац да силује лепу Лејлу? Лично ћу га исплатити", испоставило се да се и после три месеца случај још увек „истражује". Једина жртва целе приче је новинарка, која је морала да напусти Босну због силних претњи убиством. Нажалост, не би се требало превише надати резултатима ове „истраге", пошто се још „истражује" и ко је напао Александра Вучића у Поточарима пре шеснаест месеци...

Наравно, овакви проблеми се не дешавају само у локалним срединама. Деведесетих година прошлог века (западни) политичари и дипломате су схватили да „међународна правда" такође може послужити као оружје у борби против непослушних владара и државица. „Креативно тумачење" појма „међународне правде" тако је у последње две деценије све више нарушавано тиме што велике силе имају специфично разумевање ко су објекти – да не кажемо мете – овог пројекта. Искуство у последњих двадесет година је показало да кад велике силе говоре о „међународној правди", то се скоро искључиво односи на Африканце и Балканце.

У мају 2013, на пример, Афричка унија је издала саопштење у коме наводи да је Међународни кривични суд (МКС) почео „лов на Африканце". Повод за ову тврдњу је била чињеница да су 99 одсто оптужених у том суду били Африканци. Ситуација је слична и с Међународним кривичним судом за бившу Југославију: новинар Слободан Дармановић је констатовао да 90 одсто кривичних пресуда које се тичу босанског рата су против Срба.

Ових дана очевици смо нових примера хипокризије многих заговорника „међународне правде". У издању од 29. октобра лондонски „Економист" (који важи за неформално гласило британског естаблишмента) оштро критикује недавне одлуке Бурундија, Гамбије и Јужне Африке да се повуку из Међународног кривичног суда (и то у два новинска текста у истом броју).

Међутим, „Економист" није нашао за сходно да објави репортажу о једној другој земљи – Великој Британији, где је владајућа Конзервативна странка Терезе Меј одлучила да не поштује делове Европске конвенције о људским правима у будућим сукобима, пошто британска влада сматра да су многе оптужбе на рачун њених војника у Авганистану и Ираку „лажне" и „подметнуте". Америчка влада такође никад није верификовала уговор о МКС-у, пошто, као што је отворено рекао амерички званичник Пол Волфовиц, тај суд нема одговарајућу „политичку супервизију".

Кад будуће генерације буду расправљале о томе зашто је пропао сан о међународној правди, велики део одговорности ће морати да сносе сами заговорници овог пројекта. У својој наивности, нису схватили (или нису хтели да признају) да велике силе никад неће пристати да се суди њима и њиховим клијентима. Како нас је Орвел подсетио, политика велике силе је да су све животиње једнаке, али да су неке животиње једнакије од других. Кад је читав експеримент међународне правде заснован на таквом приступу, онда је било неминовно да ће једног дана државе и народи који су били објекти тог експеримента да протестују.

Председник SEERECON-а, фирме за стратешки консалтинг и анализирање политичких и безбедносних ризика у југоисточној Европи